Светосавље.орг :: Библиотека :: Ћирилица :: Latinica  
 

 

 

<< претходна    [ садржај ]    следећа >>

 

 

ВЛАДИМИР КОНСТАНТИНОВИЧ НЕВЈАРОВИЧ
ТЕРАПИЈА ДУШЕ
Светоотачка психотерапија

 

 

 

 

О савести

 

"Најљубљенији брате!

Са свом могућом пажњом

и брижљивошћу чувај савест".

(св. Игнатије Брјанчанинов)

 

Тема савести непосредно је повезана с терапијом душе. Рекло би се, како је много већ о томе написано, исцрпио, подробно објашњено н протумачено, тако да се доживљава као нешто сасвим уобичајено, као нешто што се само по себи разуме.

Чудесно је устројен наш разум. Како лако ми понекад шаблонизујемо н банализујемо најважније, највредније и најсветије појмове. Исто се догодило и са савешћу. Најистанчаније, најинтимније "чуло духа људског" (по св. Игнатију Брјанчанинову) прешло је најпре у ред свакодневних појмова, а у последње време се чак чују гласови који се залажу за укидање савести (тако, барем, тврде неки савремени "морални релативисти" и савремени модернисти морала). Међутим, укинути савест никоме неће поћи за руком, јер она је "природни закон" (по ави Доротеју), "домаћи суд" по св. Григорију Богослову, "супарник наш" (уп. Мт. 5:25), "сведок веран" (Прич. 14:24). Зверју оштрих канџи која гребе срце називао је савест Пушкин. "Нека ме сви грде, само нека ме савест хвали" - писао је св. Тихон Задонски. Св. Игнатије Брјанчанинов пореди савест са оштрицом ножа, поучавајући: "Оштрица савести је веома нежна, треба је много чувати". И још једна важна примедба руског светитеља: "Свака прихваћена неправилна мисао има утицај на савест: ремети њено правилно дејство".

Светоотачко учење издваја читав низ погубних, изопачених стања савести: "отупљивање", "заглушивање", "помрачење", "успављивање", "заспалост", па чак и "спаљивање" (уништење).

Греховни живот често доводи до прнвидног спокојства, а у стварности то је болесна безосећајност душе и њеног главног чулног органа - савести.

 

Ава Доротеј издваја неколико аспеката у вези са чувањем савести:

 

1. Чување савести према Богу (тј. живети по Његовим заповестима).

2. Чување савести према ближњем (не чинити ништа рђаво: речју, мишљу или погледом у односу према ближњем).

3. Чување савести према стварима (тј. поступати са стварима добро, не бацати их без потребе, не дозвољавати да се кваре и сл.).

 

Осетљивост и јачина савести расте приликом јачања самоконтроле, унутрашњег рада на очишћењу мисли и чула од греховних страсти. и приликом честог исповедања. Савесност није знак слабог карактера, већ је напротив, најтачнији барометар човековог духовног здравља. Подробније и исцрпније тема савести се разматра у изворима као што су дела св. Игнатија Брјанчанинова (т. 1), сабрана дела Ивана Иљина (т. 1), дела св. Тихона Задонског, св. Јована Кронштатског и других.

Психотерапеут који исповеда Православље и покушава да се бави исцелитељском праксом у светлости светоотачког учења, губи право да се тиме бави уколико не чува као зеницу ока савест, а тим пре ако свесно пренебрегава њен глас. Несавесност је знак озбиљне болести душе, при чему се неоспорно губи и право и способност за лечење и духовно лечење уопште.

Веома добар метод је поређење своје савести са заповестима Спаситеља, Његовим поступцима и Његовим духовним ликом. Ову мисао је тачно формулисао Љесков кроз изјаву једног његовог јунака из приповетке "На крају света": "Када треба нешто да учиним, одмах себе питам: могу ли то да учиним у славу Христову? Ако могу - тако чиним, а ако не - нећу то да чиним".

 

Тематске мисли

 

1. Неправедни судија је оскврнављена савест (ава Евагрије).

 

2. Савест је чуло људског духа, истанчано, светло чуло које разликује добро од зла (св. Игнатије Брјанчанинов).

 

3. Боље ти је да умреш, неголи да згрешиш против савести (св. Тихон Задонски).

 

4. Нема горег мучитеља од зле савести (св. Тихон Задонски).

 

5. Савест је један од најчудеснијих дарова Божијих који смо добили од Њега. То као да је сама Божија сила која се разоткрива у нама у својству наше најдубље суштине (Иван Иљин).

 

6. Несрећа савременог човечанства састоји се у томе што оно као да је изгубило навику да доживљава чин савести и да му се предаје, због тога што је сав његов "ум" и сва његова "образованост" мртво и анстрактно деловање разума (Иван Иљин).

 

7. Човек којем не полази за руком да се уздигне до савести, почиње да њу спушта до себе (Иван Иљин).

 

8. Несавесно поколење, ако оно икада дође, уништиће човеков живот и његову културу на земљи (Иван Иљин).

 

9. У дубину људског срца постављено је нешто божанско, као некаква највиша мисао: савест (еп. Јован Шаховској).

 

 

<< претходна    [ садржај ]    следећа >>

 

 

 
  Светосавље.орг :: Библиотека :: Ћирилица :: Latinica