ЦРКВА И СЕКТЕ - Зоран Јовановић

(12) СВЕТЕ ТАЈНЕ

Као што смо већ раније нагласили: Старозаветни закон је био половичан и несавршен. Он је могао да констатује шта је зло, и шта је грех, али није давао средства да се они и победе. Небеском интервенцијом Син Божији је сишао међу људе и донео благодатна средства за оздрављење и спасење оболелог човечанства, која су преко Тела Његовог - Цркве - доступна свим људима. Христова спасавајућа сила долази кроз св. тајне, ако се оне прихватају како то Црква учи - у супротном - ако у њима недостојно учествујемо, онда ћемо примити осуду, а не спасење (1Кор. 11.29).

Св. тајна је видљива свештена радња, кроз коју невидљива спасавајућа сила - која се зове Божија благодат, преноси чудотворне дарове на оне који је примају. То су они Божији дарови, које Бог Отац даје кроз Св. Духа, а по заслугама Сина. У Православној (као и у Раној) Цркви постоје седам Светих тајни, и то: крштење, миропомазање, причешће, покајање, свештенство, брак, и јелеосвећење.

Напоменимо да су реформисти - Лутер, и Цвингли, као и Калвин, свели број св. тајни са седам на две, и то само крштење и причешће. Каснији протестански секташи, првенствено анабаптисти, а после и сви остали, избрисали су и те две св. тајне, прогласивши их за свештене обреде. По њима: " то су само знаци који указују, на догађаје на крсту и ускрснуће ".

Св. тајна Причести (Евхаристије): Сви секташи, без изузетка, уче да хлеб и вино приликом причести само симболично представљају Тело и Крв Христову! Због оваквог њиховог схватања, и учења, код њих се и не може говорити о " причешћу ", већ о " Вечери Господњој "- тј. симболичној успомени на последњу Христову вечеру са ученицима - пред распеће. Овакво учење о св. Евхаристији је у суштој супротности са Св. Писмом, и вековном праксом Цркве - још од времена апостола.

Ову св. тајну установио је сам Господ на својој последњој вечери са апостолима, када је у Своје божанске руке узео хлеб, благословио га, преломио и пружио ученицима, рекавши: " Узмите, једите, ово је тело моје, које се даје за вас ". Потом је узео чашу са вином, захвалио Богу Оцу, и пружио им рекавши: " Пијте из ње сви, ово је крв моја новога завета, која се пролива за многе, ради опроштаја грехова. Ово чините за мој спомен. " (Мт. 26.26-28 ; Лк. 22.17-20). А ап. Павле додаје: " Јер кад год једете овај хлеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође " (1Кор. 11.26). " Ово чините за мој спомен " - Нема сумње, ово је јасна и директна заповест за понављање ове св. тајне. Пошто та заповест није дата свим Христовим следбеницима, већ само апостолима - и преко њих, њиховим законитим наследницима - то онда значи да ту св. тајну не може обављати свако - него само они који су правилно рукоположени, и од апостола добили ту власт коју им је Христос дао (ап. прејемство). Пошто секташи немају право свештенство апостолског порекла, то онда не могу имати ни правог причешћа, чак и кад би веровали да се хлеб и вино претварају у Тело и Крв Христову.

Св. Евхаристија није симбол; она не може бити симбол, јер по Христовим речима св. Причешће је извор вечнога живота: " Ја сам хлеб живота ... Ово је хлеб који силази снеба, да ко од њега једе не умре. Ја сам хлеб живи који сиђе снеба; који једе од овога хлеба, живеће вавијек; и хлеб који ћу ја дати тело је моје, које ћу дати за живот света ... Ако не једете тела Сина човечијега, и не пијете крви Његове, нећете имати живота у себи. Који једе моје тело и пије моју крв има живот вечни, и ја ћу га васкрснути у последњи дан. Јер је тело моје право јело и крв моја право пиће. Који једе моје тело и пије моју крв станује у мени и ја у њему " (Јн. 6.48-68).

Да, тајна је ово велика, и дубока! Како, и на који начин се вино и хлеб претварају у крв и тело Његово?! Одговора нема. На том питању Он своје апостоле и све своје вернике ставља пред дилему: или ћете веровати вашем разуму и вашим чулима, или мени вашем Богу и Господу. Треће не постоји! Она није тајна једино Богу - и само Њему она је јасна. За сваки други ум она је тајна - ако је тај ум веран, или је апсурд и безумље - ако је тај ум безверан.

Разлог људске сумњичавости лежи у самој чињеници да је човеков разум ограничен, па већ у самој природи наилази на сличне " тајне " које не може да објасни а које ипак прихвата иако су необјашњиве. Ево и једног примера: - да ли ико од људи зна шта је суштина енергије? Нико, па и највећи научници, попут Ајнштајна, нису имали одговор на ово питање. Да ли би човек могао појести и попити енергију коју Сунце шаље на Земљу? Па, не само да би је могао јести и пити, него ми то заправо и чинимо. Ми суштински једемо Сунчеву енергију претворену у пшеницу и грожђе; и пијемо ту исту енергију преточену у течност!

Дакле, ако је Бог могао Сунчеву енергију претворити у храну и пиће да би се тиме хранио и живео човек на Земљи, зашто не би хлеб и вино могао претворити у Своје Тело и Крв, да би људи, хранећи се тиме, имали живот вечни ?!

Даље, да је св. Евхаристија права жртва која се приноси Богу за људе - а не само пуки " симбол ", како то тврде секташи - сведочи и ап. Павле. Он упоређује тајну Евхаристије са приношењем жртава у Старом Завету (Јев. 13.10), па чак и са многобожачким жртвама (1Кор. 10.18) наглашавајући, разуме се, разлику између хришћанске и многобожачке жртве. Али, пошто хришћанску жртву у Св. Евхаристији супроставља многобожачкој и јеврејској жртви самим тим и Евхаристију сматра за жртву, а не за симбол или успомену, као што то кажу секташи.

Најзад, чак и пророк Малахија у Старом Завету прориче о жртви (дару) чистој која ће се Богу приносити на сваком месту од истока сунчевог до запада (Мал. 1.11). Сами апостоли и рани хришћани састајали су се првог дана у седмици (недељом), да би слушали читање Речи Божије и учествовали за Господњом трпезом (Д. ап. 20.7 ; 2.42,46). Веровали су и знали да хлеб и вино при освећењу постају истинско Тело и Крв Христова - литургијска жртва.

Св. Литургија приказује читаву драму Христовог живота на Земљи - од Његовог рођења па до Његовог вазнесења на небо. Литургија је жртва по томе што Црква у њој приноси своје богослужење и молитве сједињене са јединственом жртвом Христовом: са Телом које је ломљено за нас, и Крвљу проливеном за наше спасење. Узимајући удела у томе, ми у потпуности учествујемо у нашем спасењу. Христос нас лично храни својим васкрслим животом, сједињујући нас са Собом, и једне са другима у Њему.

Али, да би човек приступио св. тајни Причешћа, и окусио дарове Божије, мора претходно да се припреми молитвом и постом - како уздржавањем од масне хране, тако и уздржавањем од злих мисли и дела - исповедањем својих грехова, и опраштањем онима који су се о нас огрешили. Јер, у супротном изједначује себе са онима који св. Литургију сматрају " симболом ", а за такве ап. Павле каже: " Тако који једе овај хлеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив телу и крви Господњој. Али човек нека испитује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тела Господњега " (1Кор. 11.27-29). А да је недостојно и богохулно приступање св. Причешћу извор многих болести, па чак и смрти ап. Павле наставља: " Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире " (1Кор. 11.30).

На крају напоменимо још једну заблуду која влада међу протестантским секташима и римокатолицима. То је тврдња да се на Последњој вечери јео бесквасни, а не квасни хлеб.

Прво: сви Јеванђелисти, који описују сам моменат установљења св. Причешћа, кажу да је Спаситељ на Тајној вечери благословио хлеб, на грчком језику " артос ". Та реч означава само и једино квасни хлеб, а не и бесквасни који се на грчком зове " азима ". Ова новотарија - коришћење бесквасног хлеба - се код римокатолика увукла у 9 -том веку, а каснији протестантски секташи су је само наследили.

Друго: Јевреји су јели бесквасни хлеб само на Пасху, а Христос је распет у петак, пре Пасхе која се те године падала у суботу. А као што знамо Последња вечера се одиграла у четвртак увече када се јео квасни, а не бесквасни хлеб. То најбоље потврђује хронологија последњих догађаја:

• Последња вечера - четвртак увече (Јн. 13.1,29)
• Христово хапшење - ноћу, четвртак на петак (Јн. 18.1-12)
• Христово саслушање пред првосвештеником - петак, ујутру (Јн. 18.28), и Пилатом - петак, око поднева (Јн. 18.29-40 ; 19.1-14)
• Христово распеће - петак, подне (#) (Јн. 19.14-18)
• (#) - По јеврејском рачунању времена шести час је 12 - сати, тј. подне.
• Христова смрт и силазак у ад - петак поподне, субота (цела), и субота на недељу (Мт. 27.45-50,62 ; Јн. 19.30,31,42)
• Христово васкресење - недеља - ујутру (Јн. 20.1,19 ; Мк. 16.2,9)
• Јеврејска Пасха се, по обичају, те године јела у петак увече уз бесквасни хлеб, када је и почињала " седмица бесквасних хлебова " (3Мој. 23.5-6).
• Св. тајна Крштења: " Један Господ, једна вера, једно крштење " (Еф. 4.5). Кроз Св. тајну Крштења лице које се крсти чисти се од свих грехова, наслеђених и личних, и као новорођено чедо Божије укључује у Цркву Христову - " Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа." (Мт. 28.19); " Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у царство Божије " (Јн. 3.5); " Ко поверује и крсти се биће спасен, а ко не поверује биће осуђен " (Мк. 16.15-16).

Напоменимо само, да осим уобичајеног крштења (трократним погружавањем у воду уз изговарање одређених речи од стране свештеног лица), постоје и два изузетка:

Први је ако је неко болестан па не може да уђе у воду него се крштава у кревету - обливањем.

Други случај је тзв. крштење крвљу (крштење у крви) - ако неко, ко жели да се крсти, буде у томе спречен гоњењем, тако да погине за Христа пре него што се крсти водом и Духом, онда му се његово мучеништво урачунава као право крштење, јер је показао да може " испити чашу коју је и Христос испио " (Мт. 20.22 ; 16.25 ; Мк. 8.35). На даље ћемо више пажње посветити крштавању новорођенчади и деце:

Сви секташи, од реда , кажу да је деци непотребно крштење јер су она невина и чиста од сваког греха - одбацујући при том постојање прародитељског греха, као измишљотину! А шта на то каже Св. Писмо: "Гле у безакоњу родих се у греху затрудне мати моја мном " (Псл. 51.5); А као што знамо Давид се родио у нормалном, благословеном браку! Даље: " Као што је посредством једног човека (Адама) грех ушао у свет, а грехом смрт, тако је смрт прешла на све људе јер су сви згрешили " (Рим. 5.12); " Непослушношћу једнога многи су постали грешни " (Рим. 5.19). Ето шта каже Библија !

Деца заиста нису способна да слушају и разумеју Јеванђеље. Но то не значи да нису способна да буду пријамници благодати Божије. Сам Христос је рекао: " Пустите децу, и не браните им да долазе кмени, јер је таквих Царство Небеско " (Мт. 9.13-15); " Заиста вам кажем:ко не прими царства Божијег као мало дете, неће ући у њега " (Мк. 10.13-16); и даље: " А који саблазни једнога од ових малих који верују у мене, ... ; јер вам кажем да анђели њихови на небесима стално гледају лице Оца мога небескога " (Мт. 18.2-10). Као што видимо, овде заиста није ништа речено о крштењу деце баш директно и непосредно, али је зато речено нешто што је врло важно за њихово крштење. Христос је рекао да су та деца способна да буду чланови Царства Небеског - дакле Цркве.

Даље, деца православних хришћана крштавају се, не после исповедања вере, него у ишчекивању и предокушавању вере. Ако се дете од малена узгаја у истински хришћанском дому - оно ће, без сумње, у врло младом узрасту поверовати у Христа: " Учи дете према путу којим ће ићи, па неће одступити од њега, ни кад остари " (Пр. Сол. 22.6). Ко може да тврди да вера двогодишњег детета, нпр. није спасоносна? Само Св. Писмо нам сведочи да су мала деца способна да приме благодат Божију (дар Духа Светога) - (Лк. 1.15 ; Јер. 1.5-6).

При крштењу новорођенчади родитељи и кумови гарантују, својом вером, да ће дете " себе сјединити са Христом ", одгајући се, у хришћанском дому и породици Цркве. А да се вером једног човека може спасити и излечити други човек сведочи нам и само Св. Писмо: вером мајке излечена је ћерка (Мт. 15.25-28); вером капетана излечен је његов слуга (Мт. 8.13); вером оца излечен је син (Мк. 9.21-27); вером оца оживела је ћерка (Лк. 8.49-55).

Даље, није основана ни тврдња да се крштење новорођенчади и мале деце увукло у Цркву у каснијем добу хришћанства. Црквени писац Тертулијан из Картагине (160-220 г.) јавно се супростављао крштењу мале деце - што не значи и да је био у праву - доказујући тако да је такав обичај постојао још у његово доба.

Иако у Св. Писму не постоје докази у корист крштења мале деце (а ни супротно), ипак би се тако нешто могло наслутити. Наиме, Библија каже да су се крштавали: - Лидија и њен дом (Д. ап. 16.14-16); - Крисп са свим домом својим (Д. ап. 18.8); - Корнелије и сав дом његов (Д. ап. 11.12-16); - Тамничар и сви његови (Д. ап. 16.31-34); - Стефанинов дом (1Кор. 1.16). Шта треба подразумевати овде под изразима " њен дом ", " сав дом ", " сви његови " ?! Секташи тврде да су ту у питању само одрасле особе, и да у тим домовима није било деце. На основу чега они тврде тако нешто, ми не знамо - а највероватније то не знају ни они?! Да ли је заиста реално и могуће да су апостоли баш у сва четири случаја наишли на домове без деце!? По принципу вероватноће ипак је вероватније да се ту затекло и по које дете.

На крају једна порука свим секташима: " Велики грех чините не допуштајући деци да се крсте ". Не пуштајући их тако у Цркву, остављате их као жртве пакленим силама, а ван Цркве нема спасења. Деца морају бити у Цркви, као младе лозице на Чокоту (Јн. 15.1-16), као удови Тела. Њих, по природи, чисте и безгрешне треба ослободити - кроз Цркву - крштењем, од последица првородног (прародитељског) греха! Није случајно Господ рекао апостолима: " Пустите децу "! Он то каже и вама секташима - " Пустите децу! " - А шта ви кажете? Не, не пуштамо! Побојте се Бога, несрећници! Ви вршите Иродов злочин - онога који је убио 14 000 деце. Не заборавите да са Христом могу да буду само они који су се у " Христа обукли " крштењем. Тако и апостол каже: " који сте се у Христа крстили, у Христа сте се обукли " (Гал. 3.27). Деца ваша, макар и да нису одговорна за личне грехе, ипак без крштења, по речима апостола, јесу нечиста (1Кор. 7.14), као и деца пагана или безбожника уопште. Она се у Христа морају обући крштењем.

Св. тајна Миропомазања: Означава освећење Духом Светим, и врши се одмах након крштења. То је св. тајна кроз коју крштено лице добија дарове Светога Духа у снази, мудрости и другим даровима који му помажу да чува праву веру и да живи светим животом. Миропомазање врши свештеник који помазује поједине делове тела крштеног лица св. миром изговарајући речи: " Печат дара Духа Светога. Амин. " Ове речи су узете од ап. Павла, који каже: " А Бог који нас утврди свама у Христу и помаза нас, који нас запечати и даде залог Духа у срца наша " (2Кор. 1.21-22). Ево и неколико примера из Св. Писма:

" Апостоли који су били у Јерусалиму, чувши да је Самарија примила реч Божију, послаше им Петра и Јована, који сиђоше и помолише се Богу за њих - да приме Духа Светога; још, наиме ни на једног од њих не беше сишао, него су били само крштени у име Господа Исуса. Тада ставише руке на њих те примаху Духа Светога " (Д. ап. 8.14-17). Овде је све јасно да јасније не може бити. Дакле- крштење у Господа Исуса Христа није исто што и дар Духа Светога - кроз полагање руку (миропомазање).

Кад је ап. Павле дошао у Ефес нашао је неке ученике који су били крштени у име Јовановог крштења. После његовог објашњавања разлике између Јовановог крштења, и крштења у име Господа Исуса ученици: " кад то чуше, крстише се у име Господа Исуса. И кад је Павле положио руке на њих, сиђе Дух Свети на њих ... " (Д. ап. 19.1-6). Опет исти случај као и малопре. И овде разликујемо, прво крштење, а после - кроз полагање руку - силазак Духа Светога. Видети и ове цитате: (Јн. 7.37-39 ; 1Јн. 2.20-27 ; 2Кор. 1.21-22). Рецимо и ово, да је још у Старом Завету постојала праслика ове св. тајне - старозаветни цареви су били " помазивани " : (1Књ. Сам. 10.1; 16.13 ; Псл. 45.7 ; 89.20).

Св. тајна Покајања (Исповести): то је св. тајна кроз коју се опраштају наши греси, ако се исповедимо пред свештеником и невидљиво присутним Господом. Сам Господ је установио ову св. тајну када је својим апостолима - а, преко њих, кроз рукоположење, и њиховим законитим наследницима - рекао: " што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год разрешите на земљи биће разрешено на небу " (Мт. 18.18). Ово обећање Господ је испунио после васкресења када се јавио својим апостолима, и рекао: " примите Духа Светога. Којима опростите грехе - опраштају им се; којима задржите - задржани су " (Јн. 20.21-23). Из Св. Писма се види да су апостоли користили ову св. тајну: " покајте се и обратите се да вам се избришу греси " (Д. ап. 3.19); " многи од оних који су били поверовали долажаху (ап. Павлу) и исповедајући се казиваху своја дела " (Д. ап. 19.18). Ап. Јован саветује: " ако исповедамо грехе своје, веран је и праведан (Господ) да нам опрости грехе, и очисти нас од сваке неправде " (1Јн. 1.9); а то исто поручује и ап. Јаков (Јак. 5.16).

За крај и један савет св. Јефрема Сирина: " Ако те рани стрела лукавога врага, нимало не очајавај; напротив, ма колико био надвладан, не признај да си побеђен, него одмах устани и бори се са врагом, јер Онај који је установио подвиг покајања увек је готов да ти пружи своју десницу и да те подигне од пада. Чим ти први пружиш руку к Њему, и он ће ти дати своју десницу, да би те подигао. Враг се на све могуће начине стара да те баци у безнадежно стање, чим паднеш. Не веруј му. Ако и седам пута у току дана будеш падао, старај се да устанеш и да покајањем умилостивиш Бога ".

Св. тајна Свештенства: О овој св. тајни смо већ скоро све рекли у одељку " О Цркви "- када смо говорили о јерархијском устројству Цркве, рукоположењу, и апостолском прејемству.

Као што знамо, све секте заговарају тезу о " општем свештенству ", при том позивајући се на следеће цитате: (Отк. 1.5-6;5.10;20.6 ; 1Пет. 2.5)." Опште свештенство " - о којем говоре оба апостола, у ствари значи да су хришћани Божији народ, и као такви, одељени од свих других људи! Само то, и ништа више. А ако запазимо у : (Отк. 20.6) уопште се и не говори о садашњем времену, већ о будућем веку - после васкресења!

На даље ћемо одговорити на оптужбе секташа за ословљавање свештеника са " оче " - јер, по њима, то је забранио лично Господ када је рекао: " никога на земљи не називајте оцем; јер је један Отац небески " (Мт. 23.9).

Ако би смо и овде применили метод секташког, буквалног, тумачења - онда би Господ био први који се " огрешио " о Своју заповест; јер је много пута - Он сам , употребљавао реч " отац " за дефинисање телесног родитеља (Мт. 10.21 ; 15.4-5 ; 23.32 ; Лк. 15.12-29, итд.).

Буквално схватање ове заповести би нас довело до таквог апсурда да би нам забрањивало и само цитирање пете Божије заповести: " поштуј оца својега и матер своју ". Ап. Павле би још испао и највећи богохулник, јер се сам, и то више пута, " огрешио " о ову заповест: " Јер ако имате и хиљаду учитеља у Христу, немате много отаца; јер вас у Христу Исусу ја родих јеванђељем " (1Кор. 4.15); И како он то сме Аврама да назове " оцем " свих нас (Рим. 4.1, 11, 16 )?! Погледати и ове цитате: (Флпљ. 2.22 ; Еф. 6.2,4 ; Јев. 12.9 ; 1Јн. 2.13).

Како, дакле, схватити ову заповест? Па просто, с обзиром на, све горе, наведене цитате! Господ Исус Христос је увек учио људе да избегавају разметљивост, и да теже смирењу. Па нас је и овом приликом подсетио, поред осталог, да не бисмо пали и у многобоштво, да никога на земљи не зовемо Оцем, пошто је једини, суштински, и прави Отац свих људи Господ Бог.

Дакле, као што је ап. Павле Коринћанима био " духовни отац ", тако су и за нас свештеници Православне Цркве наши " духовни оци " - Св. Писмо, као што смо видели, то и одобрава.

Св. тајна Брака: или венчања је св. тајна кроз коју Дух Свети сједињује у једно биће хришћанина и хришћанку који пред свештеником непоколебљиво изјаве да ће се цео свој живот узајамно волети, и једно другоме бити верни, и при томе примају благослов за рађање и васпитање деце (Псл. 127.3).

Св. тајну Брака установио је сам Господ Бог благословивши наше прародитеље у рају, речима: " Рађајте се, и множите се и напуните земљу " (1Мој. 1.28). Јединство мужа и жене у браку је нешто најближе од свих људских односа, јер је речено: " Човек ће оставити оца свога и матер своју, и прилепиће се жени својој; и биће двоје једно тело " (1Мој. 2.24). Господ Исус Христос је говорећи против развода, овој заповести додао још и: " Што је Бог саставио, човек да не раставља " (Мт. 19.4-6). Својим присуством на свадби у Кани Галилејској, и претварањем воде у вино, Господ је осветио установу брака, и дао му много дубљи смисао (Јн. 2.1-11); Јер као што се вода променила у вино, тако се и Његовим присуством телесна љубав мења у духовну љубав двеју душа. Погледати и поуке ап. Павла о браку: (Еф. 5.22-23 ; 1Кор. 7.12-16).

Св. тајна Јелеосвећења (јелеј-уље): Ова св. тајна састоји се из молитви свештеника и помазивања болесника освећеним уљем, кроз које делује Божија благодат за оздрављење болесника - како његове душе, тако и тела. Божија благодат лечи тело од његових немоћи и душу чисти од њених грехова. (Јак. 5.14-15 ; Мк. 6.13).