СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ
ТРАГОМ ЈЕВАНЂЕЛСКОГ ПОДВИГА

КРАТКА ПРАВИЛА
изложена у питањима и одговорима

УВОД

Човекољубиви Бог, који човека учи познању (Пс.93,10), онима којима је поверен дар учитељства заповеда да истрају у поучавању. Онима, пак, који имају потребу за Божанственим поукама, Он преко Мојсија саветује, говорећи: Питај оца свога и саопштиће ти, старије своје - и казаће ти (Пон.Зак.32,7). Стога ми, којима је поверено служење речи, у свако доба треба да смо усрдни за исправљање душа, те да о једном сведочимо јавно пред читавом Црквом, а о другоме (тј. о правој вери, или о истинском животу по Јеванђељу Господа нашега Исуса Христа - будући да се и једним и другим усавршава човек Божији) да одговарамо свакоме ко нас насамо пита. Ви, пак, не треба ништа да остављате без старања и бриге, него да све слободно време живота употребљавате корисно, те да осим онога чему се учите јавно, и насамо питате о ономе што је поучно. Стога, ако нас је Бог ради тога сакупио и ако имамо велики мир у односу на спољашњи метеж, потрудимо се да се не занимамо некаквим другим послом, нити да сну препуштамо тело своје. [Напротив], проведимо преостали део ноћи у старању о томе и проучавању онога што нам је неопходно, испуњавајући оно што је рекао блажени Давид: У закону Господњем се поучавај дан и ноћ (Пс.1,2).

КРАТКА ПРАВИЛА
изложена у питањима и одговорима

Питање 1. Да ли је допуштено и корисно да неко себи разрешује да чини или говори оно што сматра добрим, немајући сведочанства у богонадахнутом Писму?

Одговор: Господ наш Исус Христос о Светом Духу каже: Јер неће говорити од себе, него ће говорити оно што чује (Јн.16,13), а о самом себи: Син не може ништа чишти сам од себе (Јн.5,19), и још:'Јер, ја не говорих сам од себе, него Отац мој који ме посла Он ми даде заповест шта да кажем и шта да говорим. И знам да је заповест Његова живот вечни. Што год, дакле, ја говорим, онако говорим како ми је рекао Отац (Јн.12,49-50). И зар ће неко доћи до безумља да се усуди макар и да помисли да нешто предузме сам од себе, с обзиром да му је, уколико хоће да се умом и речју и делом креће путем истине, неопходно да га руководи Свети и благи Дух? Он сам је, наиме, слеп и живи у тами, уколико нема Сунце правде, тј. Господа нашег Исуса Христа, који својим заповестима просвећује као зрацима. Јер, речено је: Заповест је Господња светла, просвећује очи (Пс.18,9). Нека од обичних дела су одређена Божијом заповешћу у Светом Писму, док се о другим прећуткује. Што се тиче онога што је речено у Писму, никоме уопште није допуштено да чини било шта од онога што је забрањено, нити да пропушта оно што је заповеђено, будући да је Господ једном заувек заповедио и рекао: Што вам год ја заповедам држите и творите, те нити што додајте к томе, нити одузимајте од тога (Пон.Зак.12,32). Јер, страшни су очекивање суда и јарост огња који ће прогутати оне који се усуђују на тако нешто (Јев. 10,27). Што се, пак, тиче онога што је прећутано, апостол Павле нам даје правило, рекавши: Све ми је слободно, али све не користи; све ми је слободно, али све не изграђује. Нико нека не тражи што је његово, него сваки оно што је другога (1.Кор.10,23-24). Стога је у сваком случају неопходно да се повинујемо или Богу, по Његовој заповести, или другима, ради Његове заповести, будући да је написано: Покоравајући се један другоме у страху Божијему (Еф.5,21). И Господ је рекао: Који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи (Мк.10,43; 9,35), тј. нека се одрекне своје воље. Тиме ће он подражавати самог Господа, који је рекао: Јер сам сишао с неба не да творим вољу своју, него вољу Оца, који ме посла (Јн.6,38).

Питање 2. Који услов треба да захтевају један од другога они који желе да заједно живе по Богу?

Одговор: Онај који је свакоме који му прилази поставио Господ, рекавши: Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде (Лк.9,23). Какву, пак, снагу има сваки од ових захтева, речено је у посебном одговору.

Питање 3. Како треба преобраћати грешника и како се односити према ономе који се не да преобратити?

Одговор: Онако како нам је заповедио Господ, рекавши: Ако ли ти згреши брат твој, иди и покарај га насамо; ако те послуша добио си брата свога. Ако ли те не послуша узми са собом још једнога или двојицу да на устима два или три сведока остане свака реч. Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник (Мт.18,15-17). И ако се догоди наведено, таквоме је довољно ово карање од многих

(2.Кор.2,6), будући да је апостол написао: Покарај, запрети, утеши са сваком стрпљивошћу и поуком (2.Тим.4,2), и још: Ако ли ко не послуша речи наше у овој посланици, тога обележите, и не дружите се с њим, да би се посрамио (2.Сол.З,14).

Питање 4. Да ли је немилосрдан и да ли гази љубав онај ко и због малих грехова браћи не да мира, говорећи: "Треба да се покајете"?

Одговор: Господ је потврдио да неће нестати ни најмањега словца или једне црте из Закона док се све не збуде (Мт.5,18), и одлучно рекао да ће за сваку празну реч коју рекну људи дати одговор у дан Суда (Мт.12,36). Стога ништа не треба презирати као неважно. Јер, речено је: Ко презире ствар, сам ће бити презрен (Прич.13,13). Осим тога, који се грех може назвати безначајним, када апостол одлучно каже: Преступањем Закона вређаш Бога (Рим.2,23). Ако је жалац смрти - грех (1.Кор.15,56), и то не овај или онај, него - сваки грех без разлике, онда је немилостив онај ко прећуткује, а не онај ко изобличава, као што је немилостив онај ко у ономе кога је ујела отровна животиња оставља отров, а не онај ко га извлачи. Осим тога, он и љубав гази, по написаном: Ко жали прут, мрзи сина свога, а ко га љуби, марљиво га кара (Прич.13,24).

Питање 5. Како се треба кајати због сваког греха и који су плодови достојни покајања?

Одговор: Покајник треба да дође у духовно расположење које је имао онај ко је рекао: Омрзех и згадих се на неправду (Пс. 118,163), и да испуни оно што је речено у шестом и у многим другим Псалмима. И апостол сведочи о онима који су се ожалостили по Богу због греха другога: Јер, гле, баш то што се ви по Богу ожалостисте, какву брижљивост створи у вама, па правдање, па незадовољство, па страх, па жељу, па ревност, па кажњавање! У свему показасте себе чистим у овој ствари (2.Кор.7,11). Најзад, он треба, попут Закхеја, да умножи добра дела, која су супротна греху.

Питање 6. Какав је онај који на речима исповеда да се каје, али се не исправља у греху?

Одговор: Мислим да је о таквом човеку написано: Када ти непријатељ говори великим гласом, не веруј му, јер су му у срцу седам лукавстава (Прич.25,26), и на другом месту: Пас се повраћа на своју бљувотину, и постаје мрзак. Такав је безумник који се због своје злобе враћа на грех свој (ст. 11).

Питање 7. Каква је осуда оних који штите оне који греше?

Одговор: Мислим да ја још тежа од осуде о којој се каже: Боље би му било да му се воденични камен обеси о врат и да га баце у море, него да саблазни једнога од ових малих (Лк.17,2). Јер, он грешника не прекорева, што би га могло поправити, него га штити и учвршћује у греху. Тиме он и друге позива на такве слабости. Због тога таквом заштитнику, уколико не покаже плодове достојне покајања, приличи реч Господња: А ако те око твоје десно саблажњава, ископај га и баци од себе: јер ти је боље да погине један од удова твојих неголи да све тело твоје буде бачено у пакао (Мт.5,29).

Питање 8. Како треба прихватати онога ко се искрено каје?

Одговор: Као што нас је поучио Господ, рекавши: Сазови пријатеље и суседе говорећи им: Радујте се са мном, јер нађох овцу своју изгубљену (Лк.15,6).

Питање 9. Какво расположење треба да имамо према непокајаном грешнику?

Одговор: Какво нам је заповедио Господ, рекавши: А ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник (Мт. 18,17), и каквом нас учи апостол, написавши: Да се клоните од свакога брата који живи неуредно, а не по предању које примише од нас (2.Сол.З,6).

Питање 10. Са каквим страхом и са каквим сузама душа која је обремењена многим греховима треба да се удаљава од порока, те са каквом надом и са каквим осећањем треба да приступа Богу?

Одговор: Она, најпре, треба да омрзне свој ранији грешни живот, осећајући одвратност и гађење према самом сећању на њега, јер је написано: Омрзех и згадих се на неправду, а Закон твој заволех (Пс.118,163). Затим, као учитеља страха, она треба да прихвати претњу вечним судом и казном, те да позна да је време покајања време суза, као што учи Давид у шестом Псалму. Непобитно се уверивши у очишћење грехова крвљу Христовом, ради великог милосрђа и мноштва штедрости Бога који је рекао: Ако греси ваши буду као скерлет, постаће бели као снег и ако буду црвени као пурпур, постаће као вуна (Ис.1,18), душа стиче способност и снагу да угађа Богу и да говори: Увече долази плач, а изјутра радост. И ти си променио плач мој на радост, скинуо са мене врећу, и опасао ме весељем. Стога ће ти певати слава моја (Пс.29,6; 12-13). На тај начин приступивши Богу, она му пева, говорећи: Узвишаваћу те, Господе, јер си ме подигао, и ниси обрадовао непријатеље моје због мене (ст. 2).

Питање 11. Како се може доћи до мржње према гресима?

Одговор: Непријатни и неугодни завршетак дела увек побуђује мржњу према његовим виновницима. Према томе, онај ко се са сигурношћу увери у то да су греси узроци многих и великих зала, добровољно и по унутрашњем убеђењу ће осетити мржњу према њима, као што је показао онај ко је рекао: Омрзех и згадих се на неправду (Пс.118,163).

Питање 12. Како да се душа са извесношћу увери да јој је Бог опростио грехе?

Одговор: Она ће имати то уверење уколико у себи препозна расположење онога који је рекао: Омрзех и згадих се на неправду. Јер, Бог је ради отпуштања наших грехова послао Јединородног Сина свога, унапред са своје стране свима опростивши грехе. Свети Давид опева милост и правду (Пс. 100,1) и сведочи да је Бог милостив и праведан (Пс.111,4). Стога је неопходно да са своје стране учинимо оно што су пророци и апостоли рекли о покајању, како би се открили судови правде Божије и како би се пројавило Његово милосрђе у отпуштању грехова.

Питање 13. Да ли онај ко је згрешио после крштења и пао у мноштво зала, треба да очајава због свога спасења? И до ког степена грешности се, кроз покајање, можемо уздати у човекољубље Божије?

Одговор: Разлог за очајање може постојати само уколико је могуће измерити величину милосрђа Божијег и са њом упоредити мноштво и значај грехова. Међутим, пошто се греси, као што је природно, могу измерити и избројати, а милосрђе Божије и штедрост Божија - не могу, није време за очајање, него за познање милосрђа и осуду грехова. Њихов опроштај је, по написаном, пружен крвљу Христовом (Еф.1,7). Да не треба да очајавамо поучавају нас многобројна и различита места у Писму, а посебно прича Господа нашега Исуса Христа о сину који је узео очев иметак и потрошио га у гресима. Његово покајање је, међутим, било прихваћено са великом светковином, као што сазнајемо из самих речи Господњих (Лк. 15). И кроз Исаију Бог говори: Ако греси ваши буду као скерлет, постаће бели као снег, и ако буду црвени као пурпур, постаће као вуна (Ис.1,18). Уосталом, ми треба да знамо да ова истина важи само ако покајање доводи до расположења гнушања према греху, као што је написано у Старом и Новом Завету, и када постоји достојан плод, као што је речено у посебном одговору.

Питање 14. По каквим плодовима треба препознати истинско покајање?

Одговор: Нарав оних који се кају, расположење оних који се уклањају од греха и старање о достојним плодовима покајања описани су на посебним местима.

Питање 15. Шта значе речи: Колико пута, ако ми згреши брат мој, да му опростим (Мт. 18,21)? И које ми је грехе допуштено да опраштам?

Одговор: Власт отпуштања није дата у безодносном смислу, него зависи од послушности и сагласности онога ко се каје са оним ко се стара о његовој души. Јер, о таквима је написано: Ако се два од вас сложе на земљи у било којој ствари за коју се узмоле, даће им Отац мој који је на небесима (Мт.18,19). О врсти, пак, грехова које треба праштати не треба ни питати, будући да нам Нови Завет није указао ни на какву разлику. Он онима који се кају како треба обећава отпуштање свакога греха. И сам Господ је обећао испуњење молбе о свакој ствари.

Питање 16. Због чега је душа понекад скрушена и без икаквог старања и туга као да је обузима сама од себе, а понекад је неосетљива тако да ни уз напор не може постати скрушена?

Одговор: Таква скрушеност је дар Божији. Он се даје или ради побуђивања жеље, тј. да би душа, окусивши сласт туге, настојала да је заволи, или као показатељ да душа, уз марљиво старање, може пребивати у свагдашњем скрушењу. Због тога они који су га одбацили из немарности и остају без икаквог оправдања. Онај, пак, ко ни уз напрезање не може да постигне скрушеност, [треба да зна да трпи последице] своје раније немарности (будући да без размишљања, без многог и непрекидног упражњавања, није могуће било чему одједном приступити и одмах постићи успех). Осим тога, [он треба да зна] да му је душа обузета другим страстима, које јој не дозвољавају да слободно делује у ономе што би хтела, по начелу које је изложио апостол, рекавши: А ја сам телесан, продан у ропство греху. Јер, не знам шта чиним, јер не чиним оно што хоћу, него што мрзим то чиним (Рим.7,14-15), и још: Тада то не чиним више ја, него грех који живи у мени (Рим.7,17). Уосталом, Бог, ради нашег добра, попушта тако нешто да би душа, трпећи и невољно, схватила ко њоме влада, те да би се, сазнавши да невољно служи греху, ослободила из ђаволских мрежа, стичући милосрђе Божије, које је спремно да прихвати оне који се истински кају.

Питање 17. Да ли ће онај ко се у мислима присети кушања хране, а потом сам себе осуди, бити осуђен као онај који се брине о храни?

Одговор: Уколико се то сећање дешава пре глади, пре него што природа почне да узнемирава, очигледно је да се ради о расејаности душе која показује склоност према оном садашњем и немарност према богоугађању. Па ипак, милосрђе Божије је и у том случају спремно: онај који је сам себе осудио ослобађа се кривице због покајања, нарочито ако се убудуће чува од саплитања, памтећи Господњу реч: Ето постао си здрав, више не греши, да ти се што горе не догоди (Јн.5,14). Дешава се, пак, да природа делује и да се јавља глад, те осећање покреће сећање, али разум побеђује старањем и упражњавањем у ономе што је боље. Тада сећање не заслужује осуду, већ је победа достојна хвале.

Питање 18. Да ли је исправно да се ономе, који је у братству некада згрешио, после много подвига повери неко дело ради старања и, ако треба - какво?

Одговор: Сећајући се апостола, који казује: Не будите на спотицање ни Јудејцима, ни Јелинима, ни Цркви Божијој. Као што и ја у свему свима угађам, не тражећи корист своју него многих, да се спасу (1.Кор.10.32-33), треба да се постарамо да у чему не ометемо Јеванђеље Христово, те да не постанемо саблазан за слабе или да кога научимо пороку. Стога у одређивању таквих људи треба гледати и откривати шта служи на изграђивање вере и на напредовање у свакој врлини у Христу.

Питање 19. Треба ли онога који се подозрева у греху, премда га не чини јавно, пратити да би се открило оно у шта се сумња?

Одговор: Лукава подозрења, које настају из злурадости, апостол осуђује (1.Тим.6.4). Онај, пак, коме је поверено старање о свима, треба све пажљиво да надгледа са љубављу Христовом и са жељом да исцели осумњиченог, како би се испунило оно што апостол каже: Да бисмо показали свакога човека савршена у ХристуИсусу(Кол.1,28).

Питање 20. Да ли онај ко је раније живео у греху треба да избегава општење са неправославнима, или да се уклања и од општења са онима који рђаво живе?

Одговор: Апостол је рекао: Да се клоште од свакога брата који живи неуредно, а не по предању које примише од нас (2.Сол.З,6). Стога је уопште свако општење, било умом, било речју, било делом, са било чиме забрањеним за сваког штетно у опасно. Утолико пре, пак, тога треба да се чувају они који су раније живели у греху. Наиме, душа, која је навикла на грех, већим делом задржава склоност ка њему. При старању о онима који су болесни телом строго се пази да им је недоступно и оно је често корисно за здраве. О болесним душом потребно је, пак, још више опрезности и брижљивости. Говорећи на сличну тему, апостол изображава колика је штета од општења са онима који су се препустили греху: Мало квасца све тесто укисели (1.Кор.5,6). И ако је толика штета од општења са онима који греше наравствено, шта да се каже о онима који злочастиво мисле о Богу. Њима бешчасне страсти, у које су једном пали због зловерја, не допуштају да буду исправни ни у осталом, што се види из многих места, и из онога што је о некима речено у посланици Римљанима: И како не марише да познају Бога, предаде их Бог у покварен ум да чине што је неприлично, њих који су испуњени сваке неправде, блуда, злоће, лакомства, неваљалства, пуни зависти, убиства, свађе, лукавства, злоћудности, дошаптачи, опадачи, богомрсци, насилшци, хвалисавци, гордељивци, измишљачи зала, непокорни родитељима, неразумни, невере, неосетљиви, непомирљиви, немилостиви. Они, познавши правду Божију, да који то чине заслужују смрт, не само да чине то него и одобравају онима који то чине (Рим.1,28-32).

Питање 21. Одакле расејаност и помисли? И како да их доведемо у ред?

Одговор: Расејаност настаје због беспослености ума, који се не бави оним што је неопходно. Ум, пак, остаје у бешослености и немарности због неверовања у присуство Бога, који испитује срца и унутрашњости. Јер, кад би веровао, он би, без сумње, испуњавао оно што је речено: Свагда видим пред собом Господа: Он ми је са десне стране да не посрнем (Пс.15,8). Ко је, пак, достигао до тога, никада се неће усудити, нити ће имати када да помисли било шта што не изграђује веру, чак ни оно што изгледа добро, а камоли нешто забрањено и Богу мрско.

Питање 22. Због чега се јављају непристојна ноћна маштања?

Одговор: Она се јављају због неуредних душевних покрета током дана. Уколико, пак, душа остане чиста, размишљајући о судовима Божијим и непрестано се поучавајући у ономе што је дивно и Богу угодно, и сновиђења ће бити слична.

Питање 23. У којим речима се пројављује празнословље?

Одговор: Уопште, свака реч која није усмерена ка потреби коју имамо по Богу јесте празна реч. Таква реч садржи опасност. Уколико није усмерена на изграђивање вере, чак и да је добра, она не оправдава онога који је изрекао. Самим тим што није речена ради изграђивања вере, она жалости Светог Духа Божијег. Томе нас јасно поучи апостол, говорећи: Никаква рђава реч да не излази из уста ваших, него само добра за изграђивање онога што је потребно, да донесе благодат онима који слушају (Еф.4,29), и још додавши: И не жалостите Светога Духа Божијега, којим сте запечаћени (ст. 30). Треба ли, пак, уопште и говорити о томе какво је зло ожалостити Светог Духа Божијег?

Питање 24. Шта је увреда?

Одговор: Свака реч која је изречена са намером да обешчасти јесте увреда, чак и ако сама по себи и не изгледа увредљива. То се види из Јеванђеља у коме је каже о Јудејцима: Они га изгрдише, и рекоше: Ти си ученик његов (Јн.9,28).

Питање 25. Шта је оговарање?

Одговор: Чини ми се да постоје два случаја у којима је о некоме дозвољено говорити ружно: када је потребно посаветовати се са неким ко је искусан у исправљању грешника, и када постоји потреба да се упозоре други који, из незнања, често могу бити у општењу са лошим човеком, сматрајући га добрим. Апостол, међутим, заповеда да се не мешамо са таквима (1.Кор.5,11) да не бисмо ставили омчу на душу своју. Тако је поступао и сам апостол, као што видимо из Посланице Тимотеју: Александар ковач многа ми зла учини. Њега се и ти чувај, јер се веома противио нашим речима (2.Тим.4,14-15). Онај, пак, ко без такве неопходности говори о другоме са намером да разгласи или оцрни, јесте клеветник, па макар и истину говорио.

Питање 26. Шта заслужује онај ко клевеће брата или ко без приговора слуша клеветника?

Одговор: Обојица заслужују одлучење. Јер, речено је: Изгоним онога ко тајно опада ближњега свога (Пс.100,5), и на другом месту. Не слушај клеветника са уживањем да се не би превазносио (Прич.20,13).

Питање 27. Како поступити са оним који буде рђаво говорио о настојатељу?

Одговор: Осуда за такво дело се јасно види из гнева Божијег на Марију, која је рђаво говорила о Мојсију. Њен грех Бог није оставио без казне, премда се за њу молио и сам Мојсије (Број. 12).

Питање 28. Да ли треба веровати ономе који каже да нема ништа лоше у срцу, премда другоме одговара дрским гласом и дрским речима?

Одговор: Нису све душевне страсти, као уосталом ни телесне, уочљиве за свакога, па често ни за самог страсника. Они који имају знања о телу по неким обележјима могу препознати болести које су скривене и неприметне и самом болеснику. Тако је и са душом. Премда грешник не осећа сопствену болест, треба веровати Господу, који је њему и ономе ко је са њим одлучно рекао: Зао човек из зле ризнице срца свога износи зло (Лк.6,45). Зао човек често притворно говори или чини нешто добро, док добар не може да се претвара у нечему рђавом. Јер, речено је: Настојте добро чинити не само пред Господом, него и пред свима људима (Рим.12,17).

Питање 29. Како је могуће не гневити се?

Одговор: Нећеш се гневити уколико увек будеш имао мисао да си пред Богом који те посматра и који је близу тебе. Јер, који поданик ће се пред очима господара усудити на нешто што му није угодно? Исто тако, нећеш се гневити уколико не будеш очекивао да ти се други повинују, већ се сам будеш повиновао, сматрајући све вишим од себе. Онај ко захтева послушност ради своје користи, нека зна да Реч Господња поучава да свако буде на услузи другима. Онај, пак, ко кажњава због непоштовања заповести Господње, треба да поседује милосрђе и сажаљење, а не гнев, како би поступао као онај ко је рекао: Ко ослаби, а да ија да не ослабим (2.Кор.11,29).

Питање 30. Како у себи искоренити страст зле пожуде?

Одговор: Њу треба искоренити пламеном жељом за испуњавањем воље Божије, какву је показао онај ко је рекао: Судови су Господњи истинити, праведни сви заједно: бољи су од злата и драгог камења, и слађи од меда и саћа (Пс.18,10-11). Јер, жеља за бољим, када постоји могућност и снага за наслађивањем онога што се жели, као што су учили свети оци, увек подстиче на избегавање и гнушање оним што је безначајније, и утолико пре оним што је рђаво и срамно.

Питање 31. Да ли се смех потпуно забрањује?

Одговор: Господ осуђује оне који се смеју сада (Лк.6,25). Стога је јасно да верни нема када да се смеје. Осим тога, тако је много оних који вређају Бога преступањем закона (Рим.2,23) и који умиру у греху, због којих треба патити и плакати.

Питање 32. Због чега настаје прерана и неумерена сањивост и како се избавити од ње?

Одговор: Таква сањивост настаје када душа постане лења у размишљању о Богу и када пренебрегавамо судове Божије. Од ње се избављамо када у себи васпостављамо прави и долични појам о Божијој узвишености, као и жељу да испуњавамо вољу Божију, угледајући се на онога који је рекао: Нећу дати сна очима својима, ни веђама својим да дремају док не нађем место Господу, обиталиште Богу Јаковљевом (Пс. 131,4-5).

Питање 33. По чему се препознаје човекоугодник?

Одговор: По томе што према онима који га хвале показује усрдност, а према онима који га осуђују - немарност. Јер, онај ко хоће да угађа Господу треба да је увек и свагде једнак, испуњавајући речено: Са оружјем праведности десним и левим, у слави и срамоти, у грдњи и похвали, као варалице и исттити (2.Кор.6,7-8).

Питање 34. Како избећи страст човекоугађања и слабост према људским похвалама?

Одговор: Њих треба избећи несумњивом убеђеношћу у присуство Божије, нерасејаним старањем око богоугађања и жарком жељом за блаженствима, која је обећао Господ. Јер, нико се пред очима господара, на његову срамоту и своју штету, не стара да угоди слузи сличном себи.

Питање 35. Како се препознаје горди и чиме се лечи?

Одговор: Он се препознаје тако што иште првенство. Он се, пак, лечи уколико поверује суду онога који је рекао: Бог се противи гордима, а смиренима даје благодат (Јак.4,6). Један језик (или занат) се не може заборавити уколико се потпуно не престане не само са говорењем (или чињењем), већ и са слушањем оних који говоре (и гледањем оних који раде). Исто тако треба знати да се човек не може излечити од гордости уколико не напусти све помисли о првенству, све и ако се препадне од осуде која је изречена тој страсти. То треба имати у виду у односу на сваки порок.

Питање 36. Треба ли тражити част?

Одговор: Ми смо научени да одајемо част ономе коме припада (Рим.13,7), а не да је сами иштемо, будући да је Господ рекао: Како ви можете веровати када примате славу један од другога, а славу која је од јединога Бога не тражите (Јн.5,44). Стога је тражење славе од људи доказ неверовања и отпадање од богопоштовања, с обзиром да је и апостол рекао: Јер, кад бих још људима угађао, не бих био слуга Христов (Гал.1,10). И кад се тако осуђују они који прихватају славу коју им људи указују, шта да се каже о величини осуде оних који сами траже славу која им се не указује?

Питање 37. На који начин онај који је лењ према извршавању заповести може задобити марљивост?

Одговор: Тако што ће се непобитно уверити у присуство Свевидећег Владике-Бога, у опомене које су изречене лењима, у наду велике награде од Господа, која је обећана преко апостола Павла, тј. да ће сваки примити своју награду према своме труду (1.Кор.З,8), и у све оно што је слично томе написано да би се су свакоме побудила његова сопствена марљивост или трпљење у славу Божију.

Питање 38. Шта ако брат, добивши наређење, најпре противречи, а затим сам од себе приступи делу?

Одговор: Он нека зна да, као свадљив човек, који и друге наводи на препирање, за своје противречење подлеже осуди: Зао човек узвраћа противречењем, али ће Господ на њега послати немилосттог анђела (Прич.17,11). Нека се он истовремено увери да противречење представља не само непослушност према човеку, већ и према самоме Господу, који је рекао: Ко вас слуша мене слуша, и ко се вас одриче, мене се одриче (Лк.10,16). Стога нека он најпре са скрушеношћу замоли за опроштај и затим, ако дозволе, пређе на посао.

Питање 39. А шта ако неко, послушавши, почне да ропће?

Одговор: Апостол је рекао: Све чините без гунђања и двоумљења (Фил.2,14). Стога се онај који ропће одваја од јединства са братијом, те се његово дело изузима из њихове уцотребе. Очигледно је да такав човек пати и од неверовања и од колебања у нади.

Питање 40. Како треба поправљати онога ко жалости брата?

Одговор: Ако се ради о жалости о којој је апостол рекао: Јер се ожалостисте по Богу, да ни у чему не будете оштећени од нас (2.Кор.7,9), онај који ожалошћује нема потребу за исправљањем, већ онај кога жалосте треба да покаже особине жалости по Богу (10). Ако га је, пак, ожалостио због нечег безначајног, он треба да се присети онога што је рекао апостол: Ако ли се брат твој због јела жалости, већ не поступаш по љубави (Рим.14,15). И познавши свој грех, нека изврши оно је Господ рекао: Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и онде се сетиш да брат твој има нешто против тебе, остави онде дар свој пред жртвеником, и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој (Мт. 5,23-24).

Питање 41. Шта ако онај ко ожалошћује не пристаје да се извини?

Одговор: Према њему треба поступити онако како Господ налаже да поступимо са непокајаним грешником: А ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник (Мт.18,17).

Питање 42. А шта ако увређени не жели да се помири, иако му увредилац тражи опроштај?

Одговор: Суд Господњи о таквом је јасно приказан у причи о слузи који није хтео да се смилује, иако га је други молио. Видевши пак другари његови... објаснише господару своме. И разгневи се господар његов, лиши га своје милости и предаде га мучитељима, док не врати све што му је дуговао (Мт.18,31-34).

Питање 43. Како се треба односити према ономе ко буди на молитву?

Одговор: Онај,ко зна за штету сна, тј. да душа није свесна ни саме себе док спава, а такође и корист од бдења, и посебно за изузетну славу човековог стајања пред Богом у молитви, према ономе ко га буди на молитву или на испуњавање било које заповести ће се односити као према доброчинитељу који му чини велико добро, које превазилази сваку жељу.

Питање 44. Шта, пак, заслужује онај ко се огорчи или разгневи кад га буде?

Одговор: Он најпре заслужује да буде одлучен и лишен хране, уколико је способан, како би дошао до скрушености и познао каквих и коликих добара се лишава због своје неразумности. На тај начин ће се преобратити, обрадовавши се са захвалношћу, као и онај ко је рекао: Опоменух се Бога, и обрадовах се (Пс.76,4). А ако, пак, остане неосетљив, нека се одсече као трули и болесни уд од тела. Јер, написано је: Јер ти је боље да погине један од удова твојих неголи да све тело твоје буде бачено у пакао (Мт.5,30).

Питање 45. Хоће ли добити било какво олакшање онај ко је био немаран према познању воље Господње, иако је чуо да је Господ рекао: А онај слуга који је знао вољу господара свога и није приправио нити учинио по вољи његовој, биће много бијен; а који није знао, па је учинио што заслужује батине, биће мало бијен (Лк.12,47-48)?

Одговор: Очигледно је да је незнање таквог човека притворно и да подлеже неминовној осуди због греха. Јер, Господ говори: Да нисам дошао и говорио им, не би греха имали; а сад изговора немају за грех свој (Јн.15,22). Јер, Свето Писмо свагде и свима саопштава вољу Божију. Стога се такав човек не осуђује мање, тј. као они који не знају, него строжије, једнако са онима о којима је написано: Као глува аспида, која затискује уво своје, која не чује глас бајача ни врачара вешта у врачању (Пс.57,5-6). Ако, пак, онај коме је поверен домострој [тј. служење] речи занемари своје служење, биће, као што је написано, осуђен као убица (Јез.33,8).

Питање 46. Да ли је крив за грех онај ко другоме допушта да га учини?

Одговор: Тај суд је очигледан из речи Господњих, упућених Пилату: Зато онај који ме предаде теби има већи грех (Јн.19,11). Наиме, јасно је да је и Пилат, попустивши издајницима, учинио грех, премда - мањи. То јасно показује и Адам, који је попустио Еви, и Ева, која је попустила змији. Јер, нико од њих није остао некажњен као невин. Приликом пажљивијег разматрања, то показује и сам Божији гнев на њима. Јер, кад је Адам, правдајући се, рекао: Жена, коју си удружио са мном, даде ми с дрвета, те једох, Бог одговара: Стога што си послушао реч жене своје и окусио од дрвета које ти је једино било забрањено, нека ти је земља проклета у делима твојим, и остало (Пост.3,12; 17).

Питање 47. Треба ли ћутати када други греше?

Одговор: Да не треба ћутати види се из заповести Господа, који је у Старом Завету рекао: Прекори ближњега свога, и нећеш примити грех преко њега (З.Мој.19,17). И у Јеванђељу [се каже]: Ако ли ти згреши брат твој, иди и покарај га насамо; ако те послуша добио си брата свога. Ако ли те не послуша узми са собом још једнога или двојицу да на устима два или три сведока остане свака реч. Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник (Мт.18,15-17). Колико је велика осуда за тај грех може се сазнати, најпре, из одређења Господњег, који је уопштено рекао: А ако је непослушан Сину, неће видети живота, него гнев Божији остаје на њему (Јн.3,36), а затим из приповести које се могу наћи у Старом и Новом Завету. Јер, кад је Ахар украо златан сасуд и плашт, гнев Господњи беше на читавом народу, премда се није знало ко је грешник, ни о ком се греху ради. И тако је било све док није откривен поменути Ахар, који је са својима доживео ужасно уништење (Ис.Нав. 7). Илије, пак, који је имао синове погибли, није ћутао, него их је често саветовао и говорио: Немојте, децо моја. Није добро што чујем о вама (1.Цар.2,12; 24). Он им је и многим другим речима показивао неприличност греха и неминовност суда. Па ипак, будући да их није достојно казнио и да није показао потребну одлучност, он је изазвао толики гнев Божији да је народ био уништен заједно са његовим синовима. При томе су туђинци однели ковчег завета, а он сам је скончао жалосном смрћу. И кад је плануо такав гнев према људима који нису имали учешћа са грешницима, него су их чак ометали и сведочили им о греху, шта да се каже о онима који знају и ћуте? Уколико не изврше оно што је апостол саветовао Коринћанима, рекавши: Зашто не плачете, да би се избацио између вас онај који је учинио то дело (1.Кор.5,2), и оно о чему је касније сам сведочио, написавши: Јер, гле, баш то што се ви по Богу ожалостисте, какву брижљивост створи у вама, па правдање, па незадовољство, па страх, па жељу, па ревност, па кажњавање! У свему показасте себе чистим у овој ствари (2.Кор.7, 11), и они ће, без сумње, и сада бити у опасности да се подвргну истој пропасти, или чак још ужаснијој, с обзиром да је, у поређењу са оним који одбацује Мојсијев закон, гори онај који одбацује Господа и усуђује се на исто што и онај који је раније грешио и који је раније био осуђен. Јер, ако је Каин седам пута био каж њен, Ламех ће, учинивши сличан грех, бити кажњен седамдесет пута седам (Пост.4,24).

Питање 48. У чему се састоји користољубље?

Одговор: Оно се састоји у прелажењу граница закона. По Старом Завету то значи бринути се више о себи, неголи о ближњем, будући да је написано: Љуби ближњега свога као себе самога (Лев.19,18). По Јеванђељу, пак, то значи бринути се о нечему у вези са собом преко дневних потреба, слично ономе који је чуо: Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио, чије ће бити (Лк.12,20). Овоме Господ придодаје општи закључак: Тако бива ономе који себи тече благо, а не богати се уБогу(ст. 21).

Питање 49. Шта значи бити сујетан?

Одговор: Све што се не предузима из потребе, него ради разметања, подлеже оптужби за сујету.

Питање 50. [Има људи] који одбацују скупоцену одећу, али желе да им јефтина одећа или обућа лепо стоје. Да ли он чини грех и пати ли од какве страсти?

Одговор: Онај ко жели да му (одећа или обућа) лепо стоје са циљем да се допадне људима, очигледно пати од човекоугађања, удаљује се од Бога и у најбезвреднијим стварима испољава страст сујете.

Питање 51. Шта значи "рака" (Мт.5,22)?

Одговор: То је помесни израз, не одвише увредљив, који се користи [у разговору] са блиским људима.

Питање 52. Апостол на једном месту говори: Не будимо сујетни (Гал.5,26), а на другом: Не радећи само привидно као да угађате људима (Еф.6,6). Ко је, дакле, сујетан и ко је човекоугодник?

Одговор: Сматрам да је сујетан онај ко дела или говори само ради светске славе од оних који га виде или чују. Човекоугодник је, пак, онај који чини оно што је по вољи неког човека, па макар се радило и о нечем нечасном.

Питање 53. Шта је "нечистота тела", а шта - "нечистота духа"? Како да будемо чисти од њих? И шта је "светиња", и како да је задобијемо (2.Кор.7,1)?

Одговор: Нечистота тела се састоји у општењу са онима који чине оно што је забрањено, а нечистота духа - у равнодушности према онима који мисле или чине оно што је забрањено. Човек ће бити чист од њих уколико се буде повиновао апоетолу који говори: Са таквим заједно и да не једете (1.Кор.5,11), када у себи осети оно што је Давид рекао: Обузима ме жалост због грешника који остављају закон твој (Пс.118,53), и када покаже жалост који су стекли Коринћани, пошто су окривљени да су равнодушно гледали грешника. Том жалошћу они су у свему себе показали чистим у тој ствари (2.Кор.7,11). А "светиња" је посвећивање себе светоме Богу, уз свецело и непрекидно старање и бригу о ономе што је Њему угодно, будући да се оно што је оштећено не прихвата као принос Богу, и будући да би било нечастиво и дрско препуштати општем и људском коришћењу оно што је једино Њему принето.

Питање 54. Шта је самољубље и по чему се препознаје самољубиви?

Одговор: Много шта је о њему речено у пренесеном значењу, као на пример: Који воли душу своју изгубиће је, а ко мрзи душу своју на овоме свету, сачуваће је за живот вечни (Јн.12,25). Према томе, самољубив је онај ко себе не воли правом љубављу. Он се препознаје по томе што све што чини, чини себе ради, чак и оно што је у складу са заповешћу. Онај, наиме, ко ради свога спокојства пренебрегне било шта што је брату потребно, било да се тиче душе или тела, већ и другима чини очигледним порок самољубља, који се завршава пропашћу.

Питање 55. Каква је разлика између огорчења, јарости, гнева и беса?

Одговор: Разлика између јарости и гнева садржана је, можда, у расположењу и јачини. Јер, страст онога ко се гневи састоји се само у расположењу, као што показује онај ко је рекао: Гневећи се не грешите (Пс.4,5). Јарост, међутим, већ показује нешто више, будући да је речено: Њихова јарост је слична змијској (Пс.57,5), и: А беше Ирод јаростан на Тирце и Сидонце (Дап.12,20). Најјачи, пак, покрет јарости назива се бес, док је огорчење страшно укорењивање порока у човеку.

Питање 56. Господ тврди да ће се понизити онај ко себе узвисује (Лк.18,14). И апостол заповеда: Немојте гордо мислитпи (Рим.12,16). На другом месту он говори: Самољубиви, гордељиви, надувени (2.Тим.З,2; 4), и још: Љубав се не надима (1.Кор.13,4). Ко је, дакле, високоуман, ко охол, ко гордељив, ко надмен, а ко надувен?

Одговор: Високоуман је онај ко сам себе уздиже, који високо мисли о сопственим успесима, превазноси се попут познатог фарисеја (Лк.18,11 и др.) и не ставља се на исти ниво са смернима. Он може да се назове и надувеним, као што беху окривљени и Коринћани (1.Кор.5,2). Охол је онај ко се не саображава прописима, ко се не "држи правила" у животу, ко не мисли "исто" (Фил.3,16), него измишља сопствени пут правде и побожности. Горд је онај ко се хвалише оним што има и ко настоји да изгледа нешто више од онога што заиста јесте. А надмени је једно исто са гордим или близак њему, као што рече апостол: Постао је надмен ништа не знајући (1.Тим.6,4).

Питање 57. Зар није боље оставити на миру онога ко има непоправљив недостатак и од честих прекора постаје још лошији?

Одговор: О томе је и на другом месту речено. Оне који греше треба исправљати стрпљиво, користећи начин који је Господ показао. На онога, пак, који се, као [онај] Коринћанин, не исправља и поред осуде и приговора многих, треба гледати као на незнабошца. Задржавати, пак, онога кога је Господ осудио, ни у ком случају није безопасно. Јер, Господ је рекао да је боље, изгубивши једно око, или једну руку, или једну ногу, ући у Царство, неголи поштедевши неки уд, бити читав бачен у пакао огњени, где је плач и шкргут зуба (Мт.5,29-30). И апостол сведочи да мало квасца све тесто укисели (1.Кор.5,6).

Питање 58. Да ли осуди подлеже само онај ко намерно слаже, или и онај ко је из незнања рекао нешто што не одговара истини?

Одговор: Очигледна је осуда Господња и оних који греше из незнања, будући да је рекао: А који није знао, па је учинио што заслужује батине, биће мало бијен (Лк.12,48). Уосталом, при доличном покајању постоји извесна нада на опроштај греха.

Питање 59. Да ли ће бити осуђен као лажов и онај ко науми да нешто учини, али ипак не учини?

Одговор: Ако оно што је наумио да учини захтева заповест, он ће бити осуђен не само као лажов, него и као непослушан, будући да Бог испитује срца и унутрашњости (Пс.7,10).

Питање 60. Дешава се да неко одлучи да учини нешто што није богоугодно. Шта је за њега боље: да одустане од рђаве намере или да изврши грех из страха да не постане лажов?

Одговор: Апостол говори: Ми нисмо способни сами од себе што помислити (2.Кор.З,5). И сам Господ исповеда: Ја не могу ништа чинити сам од себе (Јн.5,30), и опет: Речи које вам ја говорим не говорим од самога себе (Јн.14,10), и још на другом месту: Јер сам сишао с неба не да творим вољу своју, него вољу Оца, који ме посла (Јн.6,38). Стога он треба да се најпре покаје због тога што се усудио да се сам одлучи на било шта (будући да ни нешто најбоље не треба радити самовољно), а потом да принесе још веће покајање због тога што се није побојао да се одлучи на нешто што није Богу угодно. Дело, пак, које је противно заповести Божијој треба напустити, иако је већ донета одлука. То се јасно показује на примеру апостола Петра, који је одлучио: Никада ти нећеш опрати моје ноге. Међутим, кад је чуо приговор Господа: Ако те не оперем, немаш удела са мном, он је истог часа изменио намеру, и рекао: Господе, не само ноге моје, него и руке и главу (Јн.13, 8-9).

Питање 61. Шта треба чинити са оним ко не може ни да ради, нити хоће да учи Псалме?

Одговор: Господ је у причи о неплодној смокви рекао: Посеци је! Зашто и земљу да слаби (Лк.13,7). О њему треба показати свеколико старање. Међутим, ако се никако не поправља, треба учинити исто оно што се заповеда у вези са оним који је упоран у греху. Јер, онај ко је лењ за добро биће осуђен са ђаволом и његовим анђелима.

Питање 62. Шта је учинио онај који се осуђује попут онога ко је сакрио талант?

Одговор: Онај ко било какав Божији дар чува само за сопствено уживање, не чинећи и другима доброчинства, бива осуђен као онај ко је сакрио талант.

Питање 63. Шта је учинио онај ко се осуђује попут оних који ропћу на "последње" (Мт.20,11-12)?

Одговор: Свако бива осуђен за сопствени грех. Тако и они који ропћу - због роптања. Међутим, често се ропће и из неког посебног разлога: једни ропћу стога што немају довољно потребнога за храну, као стомакоугодници и они који обоготворују стомак; други стога што су добили исту плату са последњима, откривајући у себи завист, која је повезана са убиством; а неки ропћу и из других разлога.

Питање 64. Господ наш Исус Христос говори: Боље би му било да се обеси камен воденички о врат његов, и да потоне у дубину морску, него да саблазни једнога од ових малих (Мт.18,6; Лк.17,2). Шта значи саблажњавати? Или, како се чувати од тако страшне осуде?

Одговор: Саблажњава онај ко речју или делом крши закон и другога уводи у безакоње (као змија Еву и Ева Адама); или ко омета испуњавање воље Божије (као Петар Господа, рекавши: Боже сачувај, Господе; то неће бити од тебе, због чега је чуо: Иди од мене, сатано! Саблазан си ми, јер не мислиш шта је Божије него што је људско ( Мт. 16,22-23); или ко усмерава мисао слабога према било чему забрањеном, као што је написао апостол: Јер, ако тебе, који имаш знање, види неко где седиш за трпезом у идолском храму, неће ли се савјест његова, зато што је слаб, охрабрити да једе идолске жртве, и затим додао: Стога, ако јело саблажњава брата мога, нећу јести меса до века, да не саблазним брата свога (1.Кор.8,10; 13). Саблазан се јавља због многих разлога. Јер, саблазан настаје или кривицом онога ко саблажњава, или је сам саблажњени кривац. И то се у њима дешава на различите начине:понекад из злобе, а понекад због неискуства или једнога, или другога. Догађа се и то да приликом исправног преношења речи постаје очигледнија злоба оних који се саблажњавају. Слично је и у вези са делима, будући да се саблажњени саблажњава или стога што неко извршава заповест Божију, или стога што се без страха користи оним што од њега зависи. Због тога, када се људи спотичу или саблажњавају о нешто што је учињено или речено по заповести, као што су се, према сведочанству Јеванђеља, неки саблазнили оним што је Господ чинио и говорио по вољи Оца, треба се сетити Господњег одговора о њима. Када су му приступили ученици Његови и рекли му: Знаш ли да су се, чувши ту реч, фарисеји саблазнили, Он је одговорио: Свако дрво које није усадио Отац мој небески, искорениће се. Оставите их, слепи су вођи слепима; а слепи слепога ако води, оба ће у јаму пасти (Мт.15,12-14). И много се сличног овоме може пронаћи и у Јеванђељима и код апостола. А када некога спотиче или саблажњава оно што зависи од наше воље, треба да се сетимо речи Господњих, упућених Петру: Значи, синови су ослобођени. Али да их не саблазнимо, иди на море и баци удицу, и коју рибу прву ухватиш, узми је; и кад јој отвориш уста, наћи ћеш статир: узми га те им подај за мене и за себе (Мт.17,26-27), а такође и онога што је апостол написао Коринћанима, говорећи: Нећу јести меса до века, да не саблазним брита свога (1.Кор.8,1З), и још: Добро је не јести меса и непитивина и не чинити оно на шта се брат твој спотиче или саблажњава или слаби (Рим.14,21). Колико је, пак, ужасно уколико смо равнодушни због брата који се саблажњава због ствари које, како изгледа, зависе од нас, показује заповест Господња која забрањује уопште сваки облик саблазни, и говори: Гледајте да не презрете једнога од малих ових; јер вам кажем да анђели њихови на небесима стално гледају лице Оца мога небескога (Мт.18,10). О томе сведочи и апостол, говорећи на једном месту: Стога да не осуђујемо више један другога, него се више о томе старајте да не постављате брату спотицање или саблазан (Рим.14,13). И на другом месту у развијенијем облику, одлучније забрањујући недозвољено дело, он говори: Јер, ако тебе који имаш знање, види неко где седиш за трпезом у идолском храму, неће ли се савест његова, зато што је слаб, охрабрити да једе идолске жртве? И због твога знања пропада слаби брат, за кога Христос умре, и затим додаје: А тако, грешећи се о браћу и рањавајући њихову слабу савест, о Христа се грешите. Стога, ако јело саблажњава брата мога, нећу јести меса до века, да не саблазним брата свога (1.Кор. 8,10-13). И још на другом месту он говори: Или само ја и Варнава немамо право ово чинити, и потом додаје: Него све подносимо, да не учинимо какве сметње Јеванђељу Христовом (1.Кор.9,6; 12). Када се показало колико је ужасно саблажњавати брата оним што зависи од нас, шта да се тек каже о онима који саблажњавају забрањеним делима или речима. [Шта тек рећи у случају] кад онај ко саблажњава поседује преобиље знања, или носи свештени чин. Јер, он мора другима да служи као узор и образац. Ако, пак, макар у маломе занемари нешто од написаног, или учини нешто забрањено, или не изврши наложено, или уопште прећути нешто [што је дужан да каже], он ће подлећи осуди по којој ће се, као што је речено, крв онога који згреши искати из његове руке (Јез. 33,8).

Питање 65. На који начин се истина држи у неправди (Рим.1,18)?

Одговор: Истина се држи у неправди када се од Бога дарована добра користе на зло по сопственом хтењу. Од тога се апостол одриче, рекавши: Јер, ми нисмо као многи они који тргују речју Божијом (2.Кор.2,17), и још: Јер, као што знате, никада не наступасмо ради ласкања, нити због похлепе - Бог је сведок; не тражећи славе ни од људи, ни од вас ни од других (1.Сол.2,5-6).

Питање 66. Шта је свадљивост, а шта је пркос?

Одговор: Свадљивост се пројављује кроз старање да се не буде слабији од другога, а пркос настоји да скупи погледе других ради празне славе и да друге подстакне и изазове на нешто слично. И апостол, помињући пркос, придодаје и славу светску, говорећи: Ништа не чините из пркоса, нити за празну славу (Фил.2,3). И на другом месту истакавши таштину, он под другим називом забрањује и пркос, говорећи: Не будимо сујетни, изазивајући једни друге (Гал.5,26).

Питање 67. Шта је нечистота, а шта разврат?

Одговор: Шта је нечистота, показао је закон. Он је тај назив употребио да означи оно што се догађа невољно, по природној нужности. Разврат, пак, премудри Соломон објашњава тако што (развратника) назива "сластољубивим и безбрижним" (Прич. 14,23). Разврат је, стога, душевно расположење које нема и не подноси терет подвига. Према томе, он је и неуздржање, које не власти над метежним уживањима.

Питање 68. Шта је својствено гневу и шта је својствено оправданом негодовању? И због чега често, почевши од негодовања, доспевамо у гнев?

Одговор: Души обузетој гневом је својствено да тражи начина да нанесе зло ономе ко је љути, а разумном негодовању је својствено да, и поред осећања незадовољства због учињеног, има циљ да поправи онога ко је погрешио. Дешава се, међутим, да душа, пошавши од лепог, доспева до ружног. И то није ни мало чудно, с обзиром да се среће много сличних примера. Стога треба памтити шта каже богонадахнуто Писмо: На пут ми поставише саблазни (Пс.139,6): и још: Ако се ко и подвизава, не добија вијенац, ако се не подвизава по правилу (2.Тим.2,5). Уосталом, треба да се у свему чувамо од неумерености, неправовремености и несређености. Јер, из тог разлога је и наведено често прелазило у рђаво, мада је и изгледало предивно.

Питање 69. Како се треба односити према ономе ко једе као и други, ко није телесно слаб и не показује знаке болести, али се ипак жали да је немоћан за рад?

Одговор: Сваки изговор за неделање јесте изговор за грех, будући да марљивост, као уосталом и трпљење, треба показивати све до смрти. А да лењост, удружена са лукавством, лењога излаже осуди, види се из речи Господњих; Лукави и лењи слуго (Мт.25, 26).

Питање 70. Како треба поступати према ономе ко злоупотребљава одећу или обућу, и који, када му се приговори, онога ко га је опоменуо сумњичи за ситничавост и склоност ка гунђању? И шта треба са њим чинити уколико остаје упоран и после доличног двоструког, или троструког саветовања?

Одговор: Апостол искључује злоупотребу, рекавши: И који овај свет употребљавају, као да га не употребљавају (1.Кор.7,31) - Јер, мера употребе је неизбежна неопходност потребе. Употреба, пак, преко мере показује или болест грамжљивости, или сластољубља, или таштине. И опет, ко пребива у греху, подлеже осуди као онај ко се није покајао.

Питање 71. Једни ишту малу количину пријатног јела, а други укусности претпостављају велику количину. Како се треба односити према једнима и другима?

Одговор: И једни и други су болесни: једни од сластољубља, а други од лакомости. Ни сластољубац, пак, ни лакоми у односу на било шта нису слободни од осуде. И о једнима и о другима са сажаљењем треба побринути, да би се излечили од страсти. Ако се, пак, не исцеле од слабости, очигледно је да ће бити осуђени са непокајанима.

Питање 72. Да ли треба прекорити онога ко се у братству за време узимања хране понаша недолично и једе или пије са извесном халапљивошћу?

Одговор: Такав не поштује заповест апостола, који је рекао: Ако, дакле, једете, ако ли пијете, ако ли шта друго чините, све на славу Божију чините (1.Кор.10,31), и још: А све нека бива благообразно и уредно (1.Кор.14,40). Њега треба поправити, осим ако није био принуђен каквом неопходношћу посла или журбом. Уосталом, и тада треба марљиво чувати приличност.

Питање 73. Како треба поправљати онога ко не прекорева брата из жеље да га поправи, него из страсти осветољубивости и који и после честих савета остаје у истој страсти?

Одговор: Таквога треба сматрати самољубивим и властољубивим и посведочити му начин поправљања по науци побожности. Уколико, пак, остане у греху, пбзната је осуда за непокајане.

Питање 74. Желимо да се научимо из Писма да ли треба да отпуштамо оне који остављају братство и желе да воде усамљенички живот или да са малобројнима теже ка истом циљу побожности?

Одговор: Господ је више пута рекао: Син не чини ништа сам од себе (Јн.5,19), и: Јер сам сишао с неба не да творим вољу своју, него вољу Оца, који ме посла (Јн.6,38). И апостол сведочи да тело жели против Духа, а Дух против тела; а ово се противи једно другоме, да чините оно што не бисте хтели (Гал.5,17). Стога је све што се бира по властитој вољи туђе побожнима. Потпуније смо о томе одговорили у Опширним правилима.

Питање 75. Да ли треба сатану називати виновником свакога греха умом, речју и делом?

Одговор: Уопште, мислим да сатана сам по себи ни у коме не може бити виновник греха. Ипак, користећи понекад природне покрете, а понекад и забрањене страсти, он настоји да оне који нису трезвоумни уведе у дела која су својствена страстима. Начин на који он користи природне покрете види се у поступку са Господом, пошто је сазнао да пости: Ако си Син Божији, реци да камење ово постану хлебови (Мт.4,3). Начин, пак, коришћења забрањених страсти види се у поступку са Јудом: уочивши да пати од страсти среброљубља, он је среброљупца са тридесет сребрњака бацио у грех издаје. Да зло, међутим, настаје у нама самима, Господ јасно показује: Јер, из срца излазе зле помисли (Мт.15,19). Те се догађа са онима који из немарности остављају у себи необрађена природна семена добра, као што је речено у Причама: Неразуман човек је као њива, и безуман као виноград: ако га оставиш запустеће и зарашћеу траву, те ће бити напуштен (Прич.24, 30-31). Душа, пак, која је из лењости запуштена и напуштена, неминовно рађа трње и коров. Она ће на себи искусити оно што је речено: Чеках да роди грожђе, а роди трње (Ис.5,4). Међутим, баш је о тој души раније било речено: И насадих лозу Сорих, тј. племениту (ст. 2). Слично томе стоји и код Јеремије, који у име Божије говори: Ја посадих лозу изабрану, сву истиниту. Па како се промени у горку, туђу лозу (Јер.2,21).

Питање 76. Да ли треба лагати ако се има у виду нешто корисно?

Одговор: Господ тако нешто не дозвољава. Он је одлучно рекао да је лаж од ђавола (Јн.8,44), не правећи никакво разликовање. Исто сведочи и апостол, говорећи: Ако се ко и подвизава, не добија вијенац, ако се не подвизава по правилу (2.Тим.2,5).

Питање 77. Шта је подмуклост, а шта злоћудност (Рим.1, 29)?

Одговор: Злоћудност је, како ми се чини, најосновнији и сакривени порок нарави, а подмуклост је досетљивост за зле намере. Подмукли човек, прикривши се нечим добрим као удицом, испуњава своју намеру.

Питање 78. Ко су "измишљачи зала" (Рим.1,30)?

Одговор: То су они који, преко уобичајених и многима познатих зала, измишљају и проналазе још и нова.

Питање 79. Како да се поправи онај ко код себе непрестано примећује да се, сурово односи према брату?

Одговор: Као што закључујем из саме ствари, то се дешава или због умишљене представе о властитом првенству, или због жалости услед недостатака људи који би требало да буду исправни. Јер, душу снажно погађа када, уместо добра које очекује, сусретне оно што је супротно и жалосно. Међутим, потребно је посебно старање да би човек у себи обуздао страст гордости уколико му се дешава онб што смо навели као прво. А ако се ради о другоме, онда пре негодовања треба показати самилост кроз поучавање и саветовање. Уколико се, пак, овај начин лечења покаже неделотворним, због злоћудности страсти која се лечи, уз сажаљење треба благовремено и праведно употребити и строгост негодовања, ради користи и поправљања онога ко је згрешио.

Питање 80. Због чега се дешава да у разуму понекад недостају племените помисли и богоугодна старања? Како се унапред заштитити од тога?

Одговор: Давид говори: Задрема душа моја од унинија (Пс. 118,28). Према томе, то се догађа због душевног дремања и неосетљивости. Јер, у бодрој и трезвоумној души не недостаје ни богоугодно старање, ни блага помисао. Ипак, она види да јој самој не достаје снаге за то. Телесно око није у стању да посматра чак ни неколико Божијих творевина. Оно се не задовољава пошто једном погледа, већ непрестано посматрајући једно исто, ипак не престаје да гледа. Утолико пре душевно око, премда је и бодро и трезвоумно, није способно за сагледавање Божијих чудеса и судова. Јер, речено је: Судови твоји су бездан велики (Пс.35,7), и на другом месту: Чудно је за ме знање твоје: чврсто је и не могу му прићи (Пс.138,6), и много шта слично. Уколико, пак, у души недостаје блага помисао, очигледно је да јој недостаје просвећење. И оно не недостаје због недостатка онога који просвећује, него због уснулости онога што треба да буде просвећено.

Питање 81. Да ли треба подједнако кажњавати побожне и равнодушне ако се испостави да су пали у исти грех?

Одговор: Врсту казне ћемо сазнати кад проникнемо у расположење грешника и у врсту греха. Разлика, пак, између греха равнодушног и греха побожног [човека] је велика, иако може изгледати да су исти. Јер, побожни се, као богобојажљив, труди и подвизава да угоди Богу. Његово саплитање и падање је условљено рђавим околностима и скоро да се дешава без његове воље. Равнодушни, пак, као што му само име каже, ни мало не мисли ни о себи, ни о Богу, нити прави икакву разлику између греха и исправности. Он болује од онога што је најзначајније и најважније у злу, тј. или од непоштовања Бога, или од неверовања у Његово постојање. Јер, ова два узрока приводе душу греху, као што сведочи Писмо, говорећи на једном месту: Безаконик говори у себи о греху и нема страха Божијега пред очима његовим (Пс.35,2), и на другом: Рече безумник у срцу својем: Нема Бога. Неваљали су и гадна су дела њихова (Пс.13,1). Према томе, он или омаловажава Бога, и стога чини грех, или пориче биће Божије те је гадан у делима, премда привидно и исповеда Бога, јер: Говоре да знају Бога, а делима га се одричу (Тит.1,16). И ако је тако, сматрам да и врста казне за такве људе треба да буде различита. Јер, побожном је потребна само посебна помоћ и треба да буде кажњен само за ствар у којој је згрешио. Равнодушни, пак, који је искварио сву душевну лепоту у себи и који је заражен општијим злима, треба, као онај који омаловажава или као неверујући, да буде и оплакиван и саветован и кажњаван све док не постане способан да се непобитно увери у то да је Бог праведни Судија (и уплаши се), или у то да Бог постоји (и ужасне се). Међутим, треба знати још и то да се недостаци код побожних често јављају и због тога што Бог промишља о њиховој користи, попуштајући да се оклизну како би се исцелили од претходног превазношења. То нам показује пример Петра и оног што се са њим догодило.

Питање 82. Написано је: Старице као матере (1.Тим.5,2). Да ли стога старица, уколико се деси да учини исти грех као млада, подлеже истој казни која приличи младој?

Одговор: Поштујући старице као мајке, апостол не говори да оне не чине ништа достојно казне. Ако се некада деси да старица падне у исти грех као и млада, најпре треба обратити пажњу на природне, да тако кажем, недостатке животног узраста.Тек тада се и једном и другом животном добу може одредити одговарајућа казна. На пример, лењост је скоро природна старости, али не и младости. Исто тако су расејаност, немир, дрскост и остало слично томе природни за младост, а не за старост. Њих, по свој прилици, подстиче ватреност која је природна за младост. Због тога исти грех, на пример, лењост заслужује строжу осуду код младе, коју ни мало не оправдава узраст. С друге стране, исти грех расејаности, или дрскости, или метежности чини да старица потпадне већој осуди, будући да јој сам животни узраст помаже да буде кротка и мирна. Осим тога, треба и код једне и код друге особе да испитамо и сам облик греха, да бисмо кроз одговарајућу казну применили и одговарајући начин излечења.

Питање 83. Како се односити према ономе ко има многе врлине, али греши у једноме?

Одговор: Као што се Господ односио према Петру.

Питање 84. Да ли говори добро онај ко, када га прекоревају због бучне и метежне нарави, каже да је Бог једне створио добрима, а друге лошима?

Одговор: То мудровање је давно осуђено као јеретичко, будући богохулно и нечастиво и подстичући у души склоност према греху. Стога такав треба или да се поправи, или да буде избачен између вас (1.Кор.5,2), да се не би догодило да мало квасца све тесто укисели (ст. 6).

Питање 85. Треба ли у братству имати било какво власништво?

Одговор: То је супротно сведочанству о вернима у Делима, где се наводи: И ниједан не говораше за имање своје да је његово (Дап.4,32). Стога, онај ко нешто назива својим, постаје туђ Цркви Божијој и љубави Господњој. Јер, Он је и речју и делом учио да се и душа, а не само оно спољашње, полаже за пријатеље.

Питање 86. Како поступити према ономе ко говори: "Од братства не узимам, али ни сам не дам, већ се задовољавам својим".

Одговор: Уколико он не послуша учење Господа, који говори: Да љубите једни друге, као што ја вас љубих (Јн.13,34), ми треба да послушамо апостола који каже: Избаците злога између вас самих (1.Кор.5,13), да се не би десило да мало квасца све тесто укисели (ст. 6).

Питање 87. Да ли је допуштено да свако, ради заповести, даје своју стару одећу или обућу коме пожели?

Одговор: Да даје или узима, чак и ради заповести, не може свако, него само онај коме је због поузданости поверено старање. Стога и старо и ново он даје и прима у право време.

Питање 88. Какве су "бриге овога живота" (Лк.21,34)?

Одговор: Свака брига која не доприноси побожности, чак иако се чини да у себи не садржи ништа забрањено, јесте брига овога живота.

Питање 89. Написано је: Богатство човеково је избављење његове душе (Прич.13,8). Шта да чинимо ми који га немамо?

Одговор: Уколико смо настојали и нисмо могли да га постигнемо, треба да се присетимо одговора који је Господ упутио Петру, који се узнемиравао због сличног: Ето ми смо оставили све и за тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити. Он му је, наиме, одговорио: И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или децу, или земљу, мене ради и Јеванђеља ради, примиће сто пута онолико и наследиће живот вечни (Мт. 19,27-29; Мк.10,29). Уколико се, пак, око тога нисмо потрудили из немарности, барем сада покажимо марљивост. А ако већ више нема времена, ни снаге, нека нас утеши апостол који говори: Не тражим ваше него вас (2.Кор.12,14).

Питање 90. Да ли је дозвољено имати ноћну одећу од кострети, или од нечег другог?

Одговор: Употреба власенице има своје време, будући да не користи телесној потреби, него злопаћењу и смиравању душе. Но, пошто је нама забрањено да имамо по две одежде, нека свако сам расуди да ли, осим из наведеног разлога, може допустити њено коришћење.

Питање 91. Шта треба да ради брат који нема ништа своје, уколико му неко затражи оно што носи на себи, нарочито ако је искатељ наг?

Одговор: Било да му тражи наг, или лукав човек, из крајње нужде или из грамжљивости, једном је речено да не може свако давати или узимати, него само онај коме је, после испитивања, препуштено старање. И нека се држи оно што је речено: Сваки нека остане у ономе звању у коме је призван (1.Кор.7,20).

Питање 92. Господ заповеда да се прода имање. Са којом мишљу то треба чинити? Да ли је [узрок] томе штетност имања по природи, или расејаност душе коју оно изазива?

Одговор: Најпре треба рећи то да имање не би било Божија творевина кад би само по себи било рђаво. Јер је свако створење Божије добро и ништа није за одбацивање (1.Тим.4,4). Осим тога, заповест Господња не учи да се напушта имање као нешто лоше, и да се бежи од њега, него да се њиме правилно располаже. И човек се не осуђује због тога што поседује, него што лоше помишља о имању, или што га не користи добро. Јер, непристрасан и исправан однос према имању и располагање њиме у складу са заповешћу, доноси нам многа и најважнија добра. Некад нам оно, наиме, пружа очишћење грехова, по написаном: Али подајте милостињу од онога што је унутра; и гле, све ће вам бити чисто (Лк. 11,41), а некад - наслеђивање Царства небеског и задобијање ризнице која се неће испразнити, као што се каже на другом месту: Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде Царство. Продајте што имате и дајте милостињу; начините себи кесе које неће овештати, ризницу на небесима која се неће испразнити (Лк. 12,32-33).

Питање 93. Са каквом мишљу треба да користи оно што је неопходно за живот, на пример, одећу и храну, онај ко је једном напустио своје имање и заветовао се да нема никакве својине?

Одговор: Он треба да се, по написаном, сећа да Бог даје храну свакоме телу (Пс.135,25). Осим тога, он треба да се постара да, као делатељ Божији, постане достојан своје хране. Уз то, она се не налази у његовој власти, већ њоме располаже онај ко је постављен да се стара о њој, тј. да је даје у своје време и у потребној мери, као што је написано: И даваше се свакоме према потреби коју је имао (Дап.4,35).

Питање 94. Шта ако неко, не плативши порез, ступи у братство, а његови укућани, који су због њега изложени потраживању, подносе притисак? Не баца ли то сумњу и не наноси ли штету и њему и онима који су га прихватили?

Одговор: На питање: Треба ли дати порез кесару или не, Господ наш Исус Христос каже: Покажите ми динар. Чији је овај лик и натшс. И када су рекли: Кесарев, Он је одговорио: Подајте, дакле, кесарево кесару, и Божије Богу (Мт.22,17-21). Према томе, из тога се види да су заповестима кесара потчињени они код којих се налази било шта кесарево. И онај, дакле, ко је ступио у братство и донео са собом било шта што припада кесару, нека буде обавезан да плати порез. Ако је, пак, напустио своје, оставивши им све, нека не буде никакве сумње ни њему ни онима који су га прихватили.

Питање 95. Да ли је новопридошлима корисно да одмах проучавају Писмо?

Одговор: И ово питање је решено оним што је већ раније речено. Наиме, свакоме је долично и неопходно да проучава не то из богонадахнутог Писма и ради утврђивања у побожности и ради избегавања да се привикава на људска предања.

Питање 96. Треба ли свакоме ко жели дозволити да се учи писмености или да се бави читањем?

Одговор: Апостол говори: Да чините оно што не бисте хтели (Гал.5,17). Стога је штетно дозволити да неко по својој сопственој вољи бира било коју ствар. Напротив, треба прихватати све што одобре настојатељи, чак и ако се ради о нечему што није по жељи. Томе може бити додата и осуда због неверовања, будући да је Господ рекаб: Будите спремни; јер у који час не мислите, доћи ће Син Човечији (Лк.12,40). Јер, јасно је да Он себи оставља да распоређује временом живота.

Питање 97. Треба ли прихватити онога ко каже: "Хтео бих ради користи да неко време проведем код вас".

Одговор: Господ је рекао: Онога који долази мени нећу истерати напоље (Јн.6,37). И апостол је изрекао: И то због придошле лажне браће што се увукоше да уходе слободу нашу, коју имамо у Христу Исусу, да нас заробе; овима се ни за час не дадосмо у покорност, да истина Јеванђеља остане код вас (Гал.2,4-5). Према томе, њему треба дозволити приступање било због непознатог исхода (с обзиром да може, једном стекавши привремену корист, потпуно заволети овај живот, што се често и дешавало), било ради пројављивања строгости која се код нас негује (како би се развејала различита подозрења према нама). И у вези са њим треба брижљиво да се држимо строгости како би се и истина показала, и како би се развејало подозрење у било какву немарност. Јер, тако ћемо ми Богу угодити, а он ће или стећи корист или бити изобличен.

Питање 98. О чему треба да мисли старешина када нешто наређује или успоставља?

Одговор: У односу према Богу, као слуга Христов и управитељ тајни Божијих (1.Кор.4,1), он треба да се боји да не каже или не нареди било шта што је супротно вољи Божијој, посведоченој у Писму, или да се не покаже као лажни сведок Божији, или крадљивац светиње, или да не уводи нешто туђе учењу Господњем, или да не напусти нешто што је угодно Богу. А у односу, пак, према братији, као дојиља када негује своју децу (1.Сол.2,7), он мора да буде спреман да, ради угађања Богу и ради заједничке користи свих, свакоме преда не само Јеванђеље Божије, него и душу своју, по заповести Господа и Бога нашега Исуса Христа, који је рекао: Заповест нову дајем вам: да љубите једни друге, као што ја вас љубих (Јн.13,34). Од ове љубави нико нема веће, да ко душу своју положи за пријатеље своје (Јн.15,13).

Питање 99. Са каквим расположењем треба да кажњава онај ко даје епитимију?

Одговор: У односу према Богу он треба да има расположење какво је постигао Давид, који каже: Видех неразумне, и мрско ми је, јер не чувају речи твоје (Пс.118,158). У односу, пак, према кажњеном он треба да има осећање оца и лекара који са сажаљењем и самилошћу вешто лечи свога сина, нарочито када треба да се примене бол и оштар начин лечења.

Питање 100. Како испраћати оне који долазе са стране и траже милостињу? И да ли треба свако ко жели да даје хлеб или што друго, или треба за тако нешто одредити једнога?

Одговор: Господ је одлучно рекао да није добро узети хлеб од деце и бацити псима. Осим тога, Он се сложио и са тим да и пси једу од мрва што падају са трпезе господара њихових (Мт.15,26-27). Стога, нека онај ко је одређен да даје милостињу буде опрезан. Онај, пак, који то чини без његовог знања, треба да буде кажњен, будући да нарушава поредак, како би се научио да поштује своју меру, по речи апостола: Сваки, браћо, у чемује призван у ономе нека остане пред Богом (1.Кор.7,24).

Питање 101. Да ли онај ко располаже оним што је принето Господу на дар има обавезу да извршава оно што је речено: А свакоме који иште у тебе, подај; и који хоће од тебе да позајми, не одреци му (Лк.6,30; Мт.5,42)?

Одговор: Заповест: Свакоме који иште у тебе, подај; и који хоће од тебе да позајми, не одреци му, као да је дата уместо искушења, што показује свеза речи. И ту заповест треба испуњавати у односу на зле људе. Стога, њено извршавање није основна обавеза, него има смисла у извесним околностима. Јер, главна Господња заповест је: Продај све што имаш и подај сиромасима (Мт. 19,21), и још: Продајте што имате и дајте милостињу (Лк.12,33). Међутим, пошто није безопасно оно што је намењено једнима давати другима, с обзиром да Господ говори: Ја сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљева, и: Није добро узети хлеб од деце и бацити псима (Мт.15,24; 26), нека сам раздељивач расуди шта је праведно?

Питање 102. Да ли онога који напушта братство из било ког разлога треба задржавати саветовањем? И, ако треба, на који начин?

Одговор: Господ је рекао: Онога који долази мени нећу истерати напоље (Јн.6,37), и још: Не требају здрави лекара него болесни (Мт.9,12), и опет на другом месту: Који човек од вас, имајући сто оеаца и изгубивши једну од њих, не остави деведесет и девет у пустињи и не иде за изгубљеном док је не нађе (Лк.15,4). Стога, на сваки начин треба лечити болесника и настојати да се ишчашени уд, да тако кажем, поново врати на своје место. Онога, пак, ко истрајава у неком пороку треба оставити као странца, будући да је написано: Свако дрво које није усадио Отац мој небески, искорениће се. Оставите их, слепи су (Мт.15,13-14).

Питање 103. Ми смо већ научили да старијим од себе треба да се покоравамо до смрти. Међутим, догађа се да и најстарији у нечему погреше. Стога желимо да научимо да ли и он треба да буде укорен и како и од кога. И шта треба чинити ако он не прихвати прекор?

Одговор: О овоме је јасно речено у Опширним правилима.

Питање 104. Како треба братији одређивати занимања? Да ли само по одлуци настојатеља, или и по мишљењу братије? Исто питање постављамо и у вези са сестрама.

Одговор: Свако је научен да оно шта мисли излаже другима на увид. Утолико пре ствари ове врсте треба да се обављају по мишљењу оних који су за то способни, будући да Божији домострој, по Божијој вољи, треба да буде препуштен онима који су већ доказали да могу на богоугодан начин уредити оно што им се повери? И уопште, у сваком делу старешина треба да се сећа онога што говори Писмо: Све чини уз саветовање (Сир.32,21).

Питање 105. Да ли они који ступају у братство треба да одмах уче вештине?

Одговор: О томе ће одлучити настојатељи.

Питање 106. Какве казне треба користити у братству ради поправљања оних који греше?

Одговор: Према мишљењу настојатеља треба да буду одређени време и врста казне, у складу са телесним узрастом, душевним стањем и разликом у греху.

Питање 107. Дешава се да неко каже да има жељу да живи у братству, али га служење најближима по телу или често и порези ометају да се потпуно посвети таквом животу. Да ли њему треба дозволити приступ братији?

Одговор: Није безопасно ометати жељу за оним што је прекрасно. Исто тако није безопасно ономе који нам приступи остављати време да размишља о стварима које су стране и туђе животу по Богу. Напротив, онај ко нам приступа има боље наде уколико се више посвети унутарњем, неголи спољашњем животу.

Питање 108. Да ли настојатељ треба без настојатељице да са било којом сестром разговара о ономе што служи на изграђивање вере?

Одговор: У таквим случајевима се не би поштовала заповест апостола који каже: Све нека бива благообразно и уредно (1.Кор.14,40).

Питање 109. Да ли треба настојатељ да често разговара са настојатељицом, нарочито ако неки од братије због тога имају штету?

Одговор: Апостол је рекао: Јер, зашто да моју слободу суди савест другога (1.Кор. 10,29). Међутим, добро је угледати се на њега и када говори: Али се ми не користимо овим правом, него све подносимо да не учинимо какве сметње Јеванђељу Христовом (1.Кор.9,12). Стога треба, колико је могуће, ограничити сусрете, како би били ређи и краћи.

Питање 110. Да ли и старица треба да присуствује приликом исповести сестре презвитеру?

Одговор: Исповест пред презвитером (који је способан да предложи промишљен начин покајања и поправљања) уз присуство старице је много приличнија и безбеднија.

Питање 111. Има ли старица право да негодује ако презвитер нешто нареди сестрама без њеног знања?

Одговор: И то пуно.

Питање 112. Да ли настојатељ онога ко жели да приступи животу по Богу треба да прими без знања братије, или треба да их од почетка обавести о томе?

Одговор: Господ учи да се због онога који се каје сазивају "пријатељи и суседи" (Лк.15,6). Утолико пре је неопходно да се онај ко долази прима уз знање све братије, како би се сви заједно обрадовали и помолили.

Питање 113. Да ли онај коме је поверено старање о душама може испунити оно што је речено: Ако се не обратите и не будете као деца... (Мт.18,3), будући да има посла са многим и различити лицима?

Одговор: Премудри Соломон је рекао: Свему има време (Проп.3,1). Стога треба знати да постоји време и за смиреноумље, и за власт, и за изобличавање, и за утеху, и за милосрђе, и за смелост, и за снисхођење, и за строгост и уопште за сваку ствар. Стога понекад треба показивати смиреноумље и у смерности се угледати на децу, посебно када се укаже прилика за међусобно поштовање и част, за помоћ и услугу телесној потреби, као што је поучавао Господ. А понекад треба користити власт, коју је Господ дао за изграђивање, а не за рушење (2.Кор.13,10), тј. када потреба захтева смелост. И као што у време утехе треба показивати доброту, тако и у време строгости треба пројављивати ревност. На сличан начин треба поступати и у сваком другом случају.

Питање 114. Господ је заповедио: Ако те ко потера једну миљу, иди с њим две (Мт.5,41). И апостол учи да се покоравамо један другоме у страху Христовом (Еф.5,21). Да ли, дакле, треба бити послушан свакоме, па и ономе ко заповеда било шта?

Одговор: Разлика између оних који заповедају не треба да смета послушности оних којима се заповеда. Јер, ни Мојсије није показао непослушност према Јотору, који га је посаветовао на добро. Међутим, пошто постоји велика разлика у самим наредбама (будући да су неке супротне заповести Господњој, или је крше, или је на различите начине искривљују додатком забрањеног, док су друге, опет, у складу са заповешћу, али се чини да нису, иако јој потпомажу и подупиру је), треба памтити оно што је рекао апостол: Пророштва не презирите. Све испитујте, добра се држите. Од зла у сваком виду уклањајте се (1.Сол.5,20-22), и још: Обарајући помисли, и сваку охолост, која устаје против познања Божијега, и покоравајући сваку помисао на послушност Христу (2.Кор.10,4-5). Према томе, оно што нам је наређено у складу са заповешћу Господњом или што јој доприноси, треба најусрдније и најбрижљивије прихватати, као вољу Божију, извршавајући оно што је речено: Подносећи један другога у љубави Христовој (Еф.4,2). Када нам, пак, неко наређује нешто што је супротно заповести Господњој, што је крши или искривљује, прави је час да се каже: Богу се треба покоравати више него људима (Дап.5,29), сећајући се Господа, који каже: А за туђином неће поћи, него ће побећи од њега, јер не познају глас туђинца (Јн.10,5), и апостола, који се ради наше безбедности усудио да такне и саме анђеле, рекавши: Али ако вам и ми или анђео с неба проповеда јеванђеље друкчије него што вам проповедасмо, анатема да буде (Гал.1,8). Из тога се можемо научити да свако ко воли Господа мора да бежи и да се гнуша од онога ко нас спречава да извршавамо Господње заповести или нам саветује да чинимо оно што је забрањено, макар био и веома познат или изузетно славан.

Питање 115. Како треба један другоме да указујемо послушност?

Одговор: Ми једни друге треба да слушамо као слуге господаре, по ономе што је Господ заповедио: Него који хоће да буде међу вама велики, нека буде последњи од свих и свима слуга (Мк.10,43; 9,35). Томе Он придодаје још уверљивије речи: Јер, Син Човечији није дошао да му служе него да служи (Мк.10,45). И апостол говори: Из љубави Духа служите једни другима (Гал.5,13).

Питање 116. До које мере треба да смо послушни да бисмо угодили Богу?

Одговор: Апостол нам ту меру показује наводећи пример послушности Господа, који је послушан био до смрти, и то до смрти на крсту (Фил.2,8). Он је претходно рекао: Зато нека је у вама иста мисао која је и у Христу Исусу (ст. 5).

Питање 117. Од које страсти пати онај ко не извршава за сваки дан одређену дужност у погледу неке заповести, него настоји да се обучи у некој вештини? И, треба ли га трпети?

Одговор: Такав је и високоуман, и самовољан, и неверан, будући да се није побојао суда Господњег: Будите спремни; јер у који час не мислите, доћи ће Син Човечији (Лк.12,40). Јер, онај ко сваког дана и часа очекује Господа настоји да данашњи дан не проведе у доколици, и више се ни о чему не брине. Међутим, ако му је наложено да се обучава у вештини, нека у послушности налази залог угађања Богу, да не би у самопревазношењу нашао осуду.

Питање 118. Какву награду добија онај ко се стара о извршавању заповести, премда и не чини оно што наређују, него оно што сам жели?

Одговор: Ону која следи за самовољу. Апостол, пак, каже: Сваки од нас нека угађа ближњему на добро ради напретка (Рим. 15,2), те још јаче уверава, додавши: Јер, и Христос не угоди себи (ст. 3). Стога онај ко себи угађа треба да зна за опасност која му прети. Осим тога, онај који тако пбступа разоткрива и своју непокорност.

Питање 119. Да ли је свакоме дозвољено да одустаје од посла који му је поверен и да тражи други?

Одговор: Раније је речено да мера послушности треба да се простире до смрти. Стога онај ко одустаје од повереног посла и захтева други, понајпре, нарушава послушност и очигледно показује да се није одрекао самог себе, а затим, и за себе и за многе друге постаје узрочник многих других зала, будући да се и сам навикава на противречење и да многима отвара врата [за сличан грех]. Осим тога, није свако способан да позна шта му је корисно. Стога и он често бира посао који му штети, премда код братије изазива рђаво мишљење да је погоднији за посао који сам иште, неголи за онај који треба да ради. Због тога је непослушност уопште корен многих и великих зала. Уколико, пак, неко мисли да има неки разлог да одустаје од посла, нека га открије настојатељима и све препусти њиховој процени.

Питање 120. Да ли се треба некуда удаљавати без претходног обавештења настојатеља?

Одговор: Господ каже: Сам од себе нисам дошао, него ме Он посла (Јн.7,28-29). Утолико пре нико од нас не треба да чини било шта по својој вољи. Јер, онај ко чини по својој вољи, очигледно пати од високоумља, и подлеже осуди Господа, који је рекао: Јер што је уљуди високо, гадост је пред Богом (Лк.16,15). И уопште, за осуду је чинити било шта по својој вољи.

Питање 121. Да ли је дозвољено одбијати тешке послове?

Одговор: Онај ко је искрен у љубави према Богу и чврст у нади на награду од Господа, не задовољава се урађеним, него увек тражи додатак и стреми вишем. И ако чини и нешто што превазилази његове моћи, он не напушта старање као онај ко је испунио своју меру, него се непрестано подвизава као онај ко није достигао савршенство, слушајући Господа који налаже: Кад извршите све што вам је заповеђено, говорите: Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо били дужни учинити (Лк.17,10). Он слуша и апостола, коме се свет разапео као и он свету (Гал.6,14), и који се није стидео да каже: Ја за себе не мислим још да сам то достигао; једно пак чиним: што је за мном заборављам, а стремим за оним што је преда мном. И трчим према циљу ради награде небескога призвања Божијега у Христу Исусу (Фил.3,13-14). Иако је имао власт да, проповедајући Јеванђеље од Јеванђеља живи (1.Кор.9,14), он ипак говори: Но с трудом и муком, радећи дан и ноћ, да не бисмо били на терету некоме од вас; не као да немамо власти, него да себе дамо вама за пример, да бисте се угледали на нас (2.Сол.З,8-9). Према томе, ко је тако неосетљив и неверан да се било када задовољи оним што је већ урадио или да било шта одбија као од тешко и напорно?

Питање 122. Да ли треба трпети онога који, кажњен ускраћивањем благослова, каже: "Нећу јести, док не добијем благослов"?

Одговор: Онај ко је одредио казну треба да процени да ли његов пад заслужује казну забране узимања хране. Онај, пак, ко је оцењен као недостојан благослова и не узима храну, иако нема забрану, нека буде осуђен као непослушан и непокоран. Осим тога, чинећи тако нешто, он треба да је свестан да се не лечи, него да греху придодаје грех.

Питање 123. Да ли треба трпети онога ко се љути што му не допуштају да чини оно што није способан да ради исправно?

Одговор: О томе је говорено на много места. Наиме, исправном учењу је супротно да се било шта чини по сопственој вољи, или да се себи даје на вољу. Непотчињавање, пак, одлуци многе доводи у опасност да упадну у неверовање и противречење.

Питање 124. Да ли треба да једемо заједно са јеретицима или незнабошцима, или да их поздрављамо ако се догоди да их негде сретнемо?

Одговор: Обичан поздрав Господ није никоме забранио, рекавши: А ако поздрављате само браћу своју, шта одвише чините? Не чине ли тако и незнабошци (Мт.5,47)? Што се, пак, тиче јела, апостол нам говори у којим случајевима треба да га избегавамо: Писах вам у посланици да се не мешате са блудницима; али не уопште са блудницима овога света, или с користољупцима, или са отимачима, или са идолопоклоницима; јер бисте морали изићи из овога света. А сад вам написах да се не мешате с неким који се брат зове ако је блудник, или користољубац, или идолопоклоник, или опадач, или пијаница, или отимач; с таквим заједно и да не једете (1.Кор.5, 9-11).

Питање 125. Да ли треба да остане на повереном му послу онај ко без питања учини нешто што му није наређено или учини више од онога што му је наређено?

Одговор: Богу није угодно да било шта сами узимамо на себе. То не приличи и не доноси користи онима који настоје да очувају заједницу мира. Уколико, пак, остаје при својој дрскости, треба му одузети посао, будући да не поштује заповести онога који је рекао: Сваки, браћо, у чему је призван, у ономе нека остане (1.Кор. 7,24), или, још поучније: Да не мисли о себи више него што ваља мислити, него да мисли смиреноумно, сваки по мери вере како мује Бог уделио (Рим.12,3).

Питање 126. Како је могуће избећи пораз од сластољубља у јелу?

Одговор: То је могуће уз одлуку да давање предности корисном увек има за вођу и учитеља у ономе што употребљава, било пријатно или непријатно.

Питање 127. Неки говоре да је немогуће да човек избегне гнев?

Одговор: Чак ни у случају да војник сме да се срди пред очима цара, речено не би имало основе. Наиме, поглед човека који нам је по природи једнак, због првенства његовог чина нас уздржава од страсти. Зар се утолико пре неће уздржавати онај ко је непобитно уверен да Бог посматра његове покрете? Јер, Бог, који испитује срца и унутрашњост, много боље види душевне кретње, неголи човек спољашње.

Питање 128. Да ли треба дозволити да се уздржава преко својих могућности онај ко [због тога] неће бити у стању да изврши заповест која му је одређена?

Одговор: Питање, чини ми се, није добро постављено. Јер, уздржање се не састоји у одбацивању јела, која по себи не значе ништа (чија последица је, иначе, од апостола осуђено "мучење тела" - Кол.2,23), него у потпуном одрицању од сопствене воље. Колико је, пак, опасно отпасти од заповести Господње због сопствене воље, јасно се види из речи апостола, који каже: Чинећи вољу тела и помисли... бејасмо по природи деца гнева (Еф.2,3)

Питање 129. Онај ко много пости постаје неспособан да на оброцима прима заједничку храну. Шта је боље да изабере: да са браћом ПОСТИ И са њима једе, или да, услед неумереног поста, за оброком има потребу за другим јелима?

Одговор: Време поста не одређује појединачна воља, него потреба за оним што спада у поштовање Бога, као што нам приповедају Дела апостолска (Дап.10,30; 13,2-3; 14,23) и као што нас поучава изабрани Давид (Пс.34,13). Према томе, онај ко пости на таквој основи, биће удостојен да издржи пост. Јер, поуздан је Онај који је обећао (Јев.10,23).

Питање 130. Како треба постити када се јави потреба за постом ради нечега што захтева побожност: под принудом или радо?

Одговор: Господ је рекао: Блажени гладни и жедни правде (Мт.5,6). Стога је опасно без жеље и усрдности чинити било шта што је повезано са побожношћу. И као што није безопасно нерадо постити, тако је и у време сличне потребе неопходно да се пости, будући да апостол међу другим својим подвизима, нама на поуку, наводи и следећи: Често у постовима (2.Кор.11,27).

Питање 131. Да ли добро чини онај ко не окуша оно што једу браћа, него тражи друго?

Одговор: Уопште, бринути о храни је супротно заповести, будући да је Господ рекао: Не иштите шта ћете јести и шта ћете пити, и не узнемиравајте се, а затим и још упечатљивије: Јер све ово траже незнабошци овога света (Лк.12,29-30). Онај, пак, ко је одређен за јело треба брижљиво да извршава следеће: Даваше се свакоме према потреби коју је имао (Дап.4,35).

Питање 132. Шта значи кад неко говори: "То ми штети", а жалости се ако му се не да нешто друго?

Одговор: Он показује да нема у себи уздање Лазарево и да не познаје љубав онога коме је поверено старање о свима, па и о њему. И уопште, суд о томе шта је штетно или корисно свако треба да препусти ономе ко је одређен да сазнаје шта је свакоме потребно и који најпре треба да тражи душевну корист, а затим, већ на другом месту, да у складу са вољом Божијом распоређује и оно што служи за подмиривање телесних потреба.

Питање 133. Шта уколико он буде роптао због хране?

Одговор: Тада ће он бити кажњен исто као и они који су роптали у пустињи (Изл.11,1). Јер, и апостол каже: Нити ропћите, као што неки од њих ропташе, и изгибоше од истребитеља (1.Кор.10,10).

Питање 134. Шта ако неко, разгневивши се, одбије да узме нешто од онога што му је потребно?

Одговор: Он заслужује да не добије ништа, чак и ако буде тражио, све док настојатељ не закључи да је излечена његова страст, или боље рећи - страсти.

Питање 135. Да ли онај ко се замара треба сам да тражи нешто више од уобичајеног?

Одговор: Уколико подноси напоре ради награде од Бога, он овде не треба да тражи утеху. Напротив, он треба да се припрема за награду од Господа, знајући да ће од Бога човекољупца бити удостојен како уздарја за свој труд, тако и утехе за подношење тешкоћа. Уосталом, онај ко је одређен да извршава речено: Даваше се свакоме према потреби коју је имао (Дап.4,35), треба обавезно да познаје свакога од оних који се труде и да га му пружи по потреби.

Питање 136. Да ли је неопходно да се сви скупљају у време обеда? И како се односити према ономе ко закасни и ко долази после обеда?

Одговор: Ако он није стигао због обавезе која зависи од места или посла, с обзиром да треба да поштујемо заповест онога који је рекао: Сваки, браћо, у чему је призван у ономе нека остане (1.Кор.7,24), онај који се стара о општем поретку треба да му опрости. Уколико је, пак, могао да стигне, али се није потрудио, показавши преступ немарности, нека остане без хране до одређеног часа следећег дана.

Питање 137. Да ли је добро одлучити да се на овај или онај рок уздржавамо од било какве хране или било каквог пића?

Одговор: Господ је рекао: Не... творим вољу своју, него вољу Оца, који ме посла (Јн.6,38). Стога је свака одлука донесена сопственом вољом варљива. Знајући то, Давид је рекао: Заклех се и принудих се да чувам судове правде твоје (Пс.118,106), а не своје прохтеве.

Питање 138. Да ли треба дозволити да неко у братству, по сопственој вољи, пости или бдије више од других?

Одговор: Господ је рекао: Јер сам сишао с неба не да творим вољу своју, него вољу Оца, који ме посла (Јн.6,38). Стога, све што се чини по властитој вољи јесте власништво онога који дела, али је истовремено туђе богопоштовању. И постоји опасност да он од Бога чује [реч], упућену ономе што он намерава да чини: Он је обраћен ка теби, и ти ћеш господарити над њим (Пост.4,7). Желети, пак, више у поређењу са другима, макар се радило и о добром, значи пројављивати страст победољубивости, која настаје из таштине. Показујући да је она забрањена, апостол говори: Јер, не смемо себе убрајати или сравњивати са некима који сами себе хвале (2.Кор.10,12). Стога, оставивши сопствену вољу и жељу да се покажемо бољим од других, треба да се повинујемо апостолу који саветује и говори: Ако, дакле, једете, ако ли пијете, ако ли што друго чините, све на славу Божију чините (1.Кор. 10,31). Јер, победољубивост, таштина и самоугађање су потпуно страни онима који се правилно подвизавају добрим подвигом. Стога апостол на једном месту говори: Не будимо сујетни (Гал.5,26), на другом: Ако ли неко мисли да се свађа, ми таквога обичаја немамо, нити Цркве Божије (1.Кор.11,16), а на трећем: Дужни смо, пак... не себи угађати (Рим.15,1). И, ради веће уверљивости, он томе додаје: Јер и Христос не угоди себи (ст. 3). Онај, пак, ко мисли да му је потребнија већа мера поста, или у бдења, или нечег другог, нека разлог те потребе открије ономе коме је поверено опште старање, и нека успоштује оно што он одобри. Јер, често се испоставља да се његова потреба може подмирити на други начин.

Питање 139. При дуготрајном посту постајемо слабији за напоре. Стога, шта је боље: напустити послове ради поста или ради послова пренебрећи пост?

Одговор: Наизменично треба и пост држати, и узимати храну у мери која одговара побожности. На тај начин ћемо постити, када се захтева да се заповест Божија изврши кроз пост, и опет - јести, када заповест Божија тражи узимање хране која јача тело, и то не као прождрљивци, него као делатељи Божији. Јер, треба очувати оно што каже апостол: Ако, дакле, једете, ако ли пијете, ако ли што друго чините, све на славу Божију чините (1.Кор.10,31).

Питање 140. Треба ли да се бринемо о ономе ко се не уздржава од штетних јела, и који, узимајући их неумерено, постаје болестан?

Одговор: Неуздржање је очигледан порок. Стога најпре треба да се побринемо да излечимо ту страст. Желећи да покаже колико је велико зло неуздржање, човекољубиви Бог, наиме, често попушта да душа пати од страсти неумерености у ономе што је штетно за тело, како би преко телесног злопаћења, коме је изложена због неумерености, могла да схвати своју штету и да буде поучена на уздржање у свему. Додуше, по захтеву разума и милосрђа треба побринути за оне чије тело страда због неумерености. Међутим, та нега треба да се спроведе промишљено, како би се уз лечење тела излечила и душа. Према томе, ми треба да се заузмемо око телесног старања о ономе који се преко телесног лечења поучава да је дужан да се побрине и о најсавеснијем излечењу страсти душе. Уколико, пак, прихватајући лечење тела, он покаже немарност према души, боље је препустити га патњи коју подноси због своје неуздржљивости, како би, пошто временом доспе до свести о себи самом и вечној казни, могао да прихвати и старање о душевном здрављу. Јер, кад нам суди Господ, кара нас, да не будемо осуђени са светом (1.Кор.11,32).

Питање 141. Да ли у просторијама за рад треба да се налазе странци, или и неко од домаћих, који је напустио своје сопствено место?

Одговор: Ако тако чини било ко осим онога коме је поверен надзор над онима који раде и распоређивање послова, нека му, као ономе ко крши поредак у складу удова, буде забрањен и улаз који је другима дозвољен. Нека он седи на једном месту, које се нађе као погодно ради уразумљивања, те нека се без расејаности и марљивије него обично бави својим послом, све док се не научи да чува оно што је рекао апостол: Сваки, браћо, у чему је призван у ономе нека остане (1.Кор.7,24).

Питање 142. Да ли они који познају неку вештину треба да узимају од некога посао без знања онога који је одређен да се стара о томе?

Одговор: И онај ко даје и онај ко узима посао нека буду осуђени као лопов и онај који помаже лопову.

Питање 143. Какво старање о прибору који им је поверен треба да покажу они који раде?

Одговор: Најпре онакво какво захтевају ствари које су принете на дар и посвећене Богу, а затим и какво захтевају ствари које су им неопходне, будући да без њих не могу да покажу потребну неуморну марљивост.

Питање 144. Шта ако неко из немарности нешто изгуби или из непажње нешто поквари?

Одговор: Онај ко је ствар покварио нека се осуди као крадљивац светиње, а онај ко је изгуби као виновник крађе светиње, будући да је све то принето на дар Господу и посвећено Богу.

Питање 145. Шта ако неко сам употреби било који прибор за посао, или га узме?

Одговор: Нека се осуди као дрзак и самовољан, будући да је то посао онога коме је препуштен надзор и расподела.

Питање 146. Шта ако због велике потребе настојатељ од њега затражи прибор, а он почне да се расправља?

Одговор: Зар се онај ко је због љубави Христове себе и удове своје препустио услузи других, може расправљати о прибору са настојатељем који је задужен да се брине и о оруђу?

Питање 147. Шта ако неко због заузетости послом у остави или у кухињи, или нечим другим, не успе да стигне на правило појања Псалама и молитве? Зар тиме он не штети души?

Одговор: Свако на свом послу врши своје обавезе, као уд у телу. Стога, немарношћу према ономе за шта је одређен он себи штети. Уколико, пак, помишља зло против заједничке користи, он се излаже још већој опасности. Према томе, нека он у разуму испуњава написано: Певајући и појући Господу у срцу своме (Еф.5, 19). Ако, пак, не успева да и телесно буде са осталима, нека се не жалости, будући да извршава речено: Сваки у чему је призван у ономе нека остане (1.Кор.7,24). Међутим, треба да смо сигурни да се онај ко има могућност да изврши своју дужност благовремено и буде узор другима, не изговара послом [због одсуствовања], на саблазан осталима и на осуду за лењост.

Питање 148. Какву меру власти у управљању има онај коме је поверено да надгледа оставу?

Одговор: У односу према ономе ко му је, након испитивања, поверио снабдевање оставе, он треба да се сећа самог Господа, који је рекао: Ја не могу ништа чинити сам од себе (Јн.5,30), а у односу према онима о којима се стара, треба да има у виду потребе свакога, будући да је написано: Даваше се свакоме према потреби коју је имао (Дап.4,35). Тај закон нека буде заједнички свима који су одређени за слична старања.

Питање 149. Каква је кривица управитеља који почне да дела из лицемерја или из победољубивости?

Одговор: Апостол на једном месту налаже да се ништа не чини по пристрасности (1.Тим.5,21), а на другом потврђује: Ако ли неко мисли да се свађа, ми таквога обичаја немамо, нити Цркве Божије (1.Кор.11,16). Стога нека се он сматра туђим Цркви Божијој док се не поправи. Уосталом, са великом опрезношћу треба испитивати способност свакога. И тек тада треба поверавати посао. На тај начин они који заповедају неће бити осуђени као лоши управитељи душа и заповести Господњих услед тога што налажу оно што не одговара [моћима других], нити ће они којима се налаже обавеза бити осумњичени да у [послу] налазе изговор за грех.

Питање 150. Шта ако он из немарности не да брату оно што му је потребно?

Одговор: Суд је познат из речи Господњих: Идите од мене, проклети, у огањ вечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим. Јер, огладнех, и не дадосте ми да једем; ожеднех, и не напојисте ме (Мт.25,41-42), и остало. Проклет био свако ко немарно чини дело Господње (Јер.48,10).

Питање 151. Да ли је ономе ко служи дозвољено да говори јаким гласом?

Одговор: Снагу гласа одређује потреба оних који слушају. Стога, ако је глас слабији од потребног, биће неразговетан, тј. сличан шапату, и заслужиће осуду. Ако је, пак, појачан преко потребе, тј. ако онај ко слуша може да разуме и онога ко говори тихо, он постаје "вика", која је такође осуђена (Еф.4,31). 3аправо, нас само глувоћа слушаоца приводи нужди да употребимо "вику" и тиме као да га тргнемо из сна. Јер, и о Господу се приповеда да је говорио снажно, као што прича Јеванђелист: А Исус повика и рече: Ко верује у мене, не верује у мене, него у Онога који ме је послао (Јн. 12,44).

Питање 152. [Дешава се] да се неко, обављајући редовну службу у кухињи, премара преко мере, тако да по неколико дана остаје неспособан за уобичајени посао. Да ли њему треба наметати такву службу?

Одговор: Већ је речено да онај ко је добио власт да распоређује послове треба да даје налоге који су у складу са способношћу и снагама онога ко се одређује за рад, да сам не би чуо: Онај који измишља напор као наредбу (Пс.93,20). Уосталом, онај коме је наложено не треба да противречи, будући да послушност треба да се простире до смрти.

Питање 153. Како треба да користи предиво она која је задужена за њега и како да надгледа оне које раде?

Одговор: Она мора да чува предиво као залог Божији. Рад, пак, који је посебан за сваку сестру, треба да одређује без победољубивости и пристрасности.

Питање 154. Дешава се да братије нема много и да је, пошто помажу великом броју сестара, неопходно да се међусобно раздвоје. Да ли је безбедно да се поделе, разишавши се по различитим пословима?

Одговор: Ако је та приљежност потврђена заповешћу Господњом, и ако се ради по Богу, сваки од трудбеника чини богоугодно дело. Осим тога, и узајамно јединство се постиже тиме што су сви једнодушни, имајући исту мисао и извршавајући оно што рекао апостол: Јер, ако сам телом и одсутан, али сам духом са вама (Кол.2,5).

Питање 155. Помажући болесницима у гостопримници, ми смо научени да им прислужујемо са расположењем као да служимо браћу Господњу. Како, пак, да се односимо према ономе ко, прихватајући наше услуге, није такав?

Одговор: Господ је рекао: Јер, ко изврши вољу Оца мога који је на небесима, тај је брат мој и сестра и мати (Мт.12,50). Онај, пак, ко није такав, него, заправо, грешник достојан осуде: Сваки који чини грех роб је греху (Јн.8,34), најпре треба да буде поучен од настојатеља. Ако ли, пак, остаје у истим гресима, познат је суд самог Господа, који је додао: А роб не остаје у кући (ст. 35), и апостола, који је заповедио: Избаците злога између вас самих (1.Кор.5, 13). На тај начин ће и они који прислужују бити избављени од недоумице, и обезбеђени сви који живе заједно.

Питање 156. Да ли онога коме је поверено да нагледа залихе или нешто слично, стално треба оставити на истом месту или га треба смењивати?

Одговор: Уколико поштује захтев поретка и строгост прописа, не треба га мењати. Боље речено, тада је то тешко и неприлично. Ипак, неопходно је да он има сарадника, који помало треба да се обучава за дужност надзорника, како, када се укаже потреба за наследником, не бисмо доспели у тешкоћу због његовог непостојања. Осим тога, ми смо често приморани да посао препуштамо неспособном за дужност, због чега се нужно догађа да се, услед неискуства, или крши строгост или нарушава долични поредак.

Питање 157. Са каквим расположењем треба служити Богу? И уопште, какво је то расположење?

Одговор: Добрим расположењем сматрам снажну, неутољиву, чврсту и непромењиву жељу за богоугађањем. Оно се усавршава разумним и сталним сагледавањем узвишености славе Божије, благодарним помислима и непрестаним сећањем на добра која нам је Бог даровао. Тиме у души настаје оно што је речено: И љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим (Мк.12,30), као што је било и са оним ко је говорио: Као што јелен тражи изворе водне, тако душа моја тражи тебе, Боже (Пс.31,2). Управо са таквим расположењем треба служити Богу, испуњавајући оно што је рекао апостол: Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тескоба, или гоњење,или глад, или голотиња, или опасност, или мач, и остало (Рим.8, 35).

Питање 158. Са каквим расположењем треба прихватати казну?

Одговор: Као што доликује болеснику који се налази у животној опасности и кога лечи отац и лекар. И ма колико горак и мучан био начин лечења, он треба да га прихвата са потпуним поверењем у љубав и искуство онога који кажњава, и са жељом за излечењем.

Питање 159. Какав је онај ко се огорчује на онога ко га је подвргнуо казни?

Одговор: Он није познао ни опасност греха, посебно у односу према Богу, ни предност покајања. Осим тога, он није поверовао ономе који је рекао: Онај ко воли приљежно кара (Прич.24, 25), те је сам себе лишио користи коју је имао онај ко је рекао: Нека ме кажњава праведник са милошћу и нека ме прекорева (Пс.140, 5). Он штети братству својим присуством, расејавајући оне који се подвизавају.

Питање 160. Са каквим расположењем треба да служимо братији?

Одговор: Тако што ћемо им служити као самом Господу, који је рекао: Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте (Мт.25,40). Уколико су и они којима се чини услуга [верни], такво расположење се лакше стиче. Настојатељи треба да се брижљиво старају о њима, како се не би покорили стомаку и уживању, као телољупци, већ како би, као богољупци и христољупци, кроз савршено трпљење, као праведни Јов, постали похвала за Господа, на срамоту ђаволу.

Питање 161. Са каквим смирењем треба да прихватамо услугу од брата?

Одговор: Њу треба да прихватамо као слуга од господара и са смирењем које је показао апостол Петар када га је Господ служио. На његовом примеру видимо и опасност којој се излажу они који не прихватају услуге.

Питање 162. Какву љубав треба да имамо једни према другима?

Одговор: Онакву какву је показао Господ и каквој је учио, рекавши: Да љубите једни друге као што ја вас љубим. Од ове љубави нико нема веће, да ко душу своју положи за пријатеље своје (Јн. 15,12-13). И ако већ треба полагати душу, утолико пре у појединачним случајевима треба показати ревност према свачијој користи, не обазирући се на људске дужности, него на циљ богоугађања.

Питање 163. На који начин човек може стећи љубав према ближњем?

Одговор: Он, најпре, треба да се боји осуде оних који крше заповест самог Господа, који је рекао: А ко је непослушан Сину, неће видети живота, него гнев Божији остаје на њему (Јн.3,36). Потом, он треба да жуди за вечним животом, будући да је заповест Његова живот вечни (Јн.12,50). Прва, пак, и највећа заповест јесте: Љуби Господа Бога свим срцем својим, и свим умом својим, и свом снагом својом. А друга је као и ова: Љуби ближњега свога као самога себе (Мт.22,37-39; Мк.12,30-31). Он, исто тако, треба да жели да се уподоби Господу, који је рекао: Заповест нову дајем вам: да љубите једни друге, као што ја вас љубих (Јн.13,34). Томе ће још помоћи и следећа размишљања: ако нам је брат доброчинитељ, ми смо му и по људски дужни љубав, какву држе и пагани, као што Господ у Јеванђељу јасно говори: И ако љубите оне који вас љубе, каква вам је хвала? Јер, и грешници љубе оне који њих љубе (Лк.6,32); а ако нам је непријатељ, ми смо му опет дужни љубав, не само ради заповести, него и због тога што нам чини добро у најважнијем, уколико верујемо Господу који је рекао: Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве речи, због мене. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима (Мт.5,11-12).

Питање 164. Шта значе речи: Не судите, и неће вам се судити; и не осуђујте, и нећете бити осуђени (Лк.6,37)?

Одговор: Господ понекад каже: Не судите, и неће вам се судити, а понекад заповеда: Праведан суд судите (Јн.7,24). Према томе, Он нам не забрањује да судимо у потпуности, већ показује разлику у суђењу. У вези, пак, чега треба судити, а у вези чега не, јасно нам је предао апостол: у вези са оним што је препуштено свачијој власти и није одређено у Писму, он каже - А ти, зашто осуђујеш брата свога (Рим.14,10), и још - Стога да не осуђујемо више један другога (ст. 13); у вези, пак, са оним што није угодно Богу, изобличавајући оне који не осуђују, сам пресуђује и говори - Јер, ја, одсутан телом но духом присутан, већ сам осудио као да сам тамо, онога који је то тако учинио. У име Господа нашег Исуса Христа кад се саберете ви и мој дух, са силом Господа нашега Исуса Христа, да се такав преда сатани на мучење тела, да би се дух спасaо у дан Господа Исуса (1.Кор.5,3-5). Према томе, не треба да осуђујемо брата у вези са оним што зависи од наше власти, што је често и непознато. И апостол о ономе што не знамо каже: Стога не судите ништа пре времена, докле не дође Господ, који ће и осветлити оно што је сакривено у тами и објавити намере срца (1.Кор.4,5). Међутим, штитити судове Божије јесте непобитна неопходност, како се не би десило да, прећуткујући их, сами искусимо гнев Божији. Уосталом, онај ко чини исто што и окривљени нема смелости да осуди брата, будући да Господ говори: Извади најпре брвно из ока свога, па ћеш онда видети извадити трун из ока брата свога (Мт.7,5).

Питање 165. Како човек да зна да ли је ревношћу Божијом подстакнут против брата који греши, или се, заправо, гневи на њега?

Одговор: 0 ревности Божијој се ради уколико он при сваком греху у себи осећа оно што је написано: Ревност твоја ме изједе, јер непријатељи моји заборавише речи твоје (Пс.118,139). Уосталом, и овде је ради изграђивања вере неопходна разборита опрезност. Уколико, пак, нема таквог расположења које подстиче душу, делатност ће бити неправилна и циљ богопоштовања се неће остварити.

Питање 166. Са каквим се расположењем треба повиновати ономе ко подстиче на извршавање заповести?

Одговор: Треба се повиновати са расположењем које има гладно дете кад чује да га хранитељка зове на обед, или које има сваки човек, који иште да се прехрани, када чује онога ко му пружа средства за живот. Тачније речено, његово расположење треба да је још много снажније, с обзиром да је вечни живот много пречи од садашњег. Јер, Господ каже да је заповест Божија живот вечни (Јн.12,50). Оно, пак, што је јело у односу на хлеб, то је извршавање у односу на заповести, као што опет каже сам Господ: Јело је моје да вршим вољу Онога који ме је послао (Јн.4,34), тј. Оца.

Питање 167. Каква треба да буде душа која је удостојена да учествује у делу Божијем?

Одговор: Као што је била она која каже: Ко сам ја, Господе мој, Господе, и шта је мој дом, те си ме заволео (2.Цар.7,18). Она треба да испуњава оно што је написано: Захваљујући Богу и Оцу који нас оспособи за удио у наследству светих у светлости, који нас избави од власти таме и пренесе у Царство Сина љубави своје (Кол. 1,12-13).

Питање 168. Са каквим расположењем треба узимати одећу и обућу, ма какве иначе биле?

Одговор: Ако су оне велике или мале за твоју висину, изнеси своју потребу са дужном пристојношћу. А уколико ти се не допадају због своје јефтиноће или стога што нису нове, сети се да је Господ рекао: Посленик је достојан хране своје (Мт.10,10), а не и свако други. Стога се запитај да ли си учинио нешто достојно Господњих заповести или обећања. И тада већ не само да нећеш тражити друго, него ће те и оно што ти је дато привести страху који се јавља код оних који су примили више него што заслужују. Јер, оно што је речено у вези са храном треба узети као правило и у погледу сваке друге ствари која је потребна телу.

Питање 169. [Дешава се] да млађи брат добије налог да нечему научи старијег по узрасту. Како он треба да се односи према њему?

Одговор: Као онај који врши службу по заповести Владике Бога. Он треба да има страх да не падне под осуду онога који је рекао: Проклет био свако ко немарно чини дело Господње (Јер.48, 10), чувајући се да се не би погордио и упао у осуду ђавољу (1.Тим.З, 6).

Питање 170. Да ли треба једнаку пажњу поклањати и ономе ко напредује више и ономе ко напредује мање?

Одговор: У вези са опроштајем грехова Господ је одредио: Опраштају јој се греси многи, јер је велику љубав имала; а коме се мало опрашта малу љубав има (Лк.7,47). И апостол је у вези са презвитерима одредио: Презвитери који су добре старешине достојни су двоструке части, особито они који се труде у проповедању и учењу (1.Тим.5,17). Сматрам да се тиме треба управљати у свему сличном.

Питање 171. Како треба да се односимо према незнатнијем који се вређа због указивања поштовања ономе који је побожнији?

Одговор: Он је јасно осуђен за лукавство у јеванђелској причи у којој Господ, онима који су се ражалостили због тога што су други добили плату једнаку њиховој, каже: Зар је око твоје зло што сам ја добар (Мт.20,15). Исти суд Божији о таквом човеку и њему сличнима очигледан је и из речи пророка: Понижен је пред њим лукави, док оне који се боје Господа слави (Пс.14,4).

Питање 172. Са каквим страхом, са каквим уверењем и са каквим расположењем треба да се причешћујемо Телом и Крвљу Христовим?

Одговор: Страху нас учи апостол, говорећи: Јер, који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије (1.Кор.11,29). Уверење даје вера у речи Господње: Ово је тело моје које се даје за вас; ово чините за мој спомен (Лк.22,19), у сведочење Јована који је најпре приказао славу Слова, а потом описао и начин Очовечења: И Слово постаде тело и настани се међу нама, и видесмо славу Његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине (Јн.1,14), и у речи апостола: Будући у обличју Божијем, Он није сматрао за отимање то што је једнак са Богом, него је себе понизио узевши обличје слуге, постао истоветан са људима, и изгледом се нађе као човек; унизио је себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту (Фил.2,6-8). Поверовавши овим и сличним речима, познавши узвишеност славе и задививши се преобиљу смирења и послушности у томе што је Он, премда такав и тако велики, ради нашег живота Оцу био послушан све до смрти, душа ће, мислим, постићи расположење љубави према Богу и Оцу, који свога Сина не поштеде, него га предаде за све нас (Рим.8,32), и према Јединородном Сину Његовом, који беше послушан до смрти ради нашега избављења и спасења. Она ће, на тај начин, бити у стању да схвати и апостола који, као правило добре савести за оне који су исправни, наводи: Јер, нас љубав Христова обузима па овако мислимо: да ако један за све умре, то сви умреше; и Он за све умре, да они који живе не живе више себи, него Ономе који за њих умре и васкрсе (2.Кор.5,14-15). Такво расположење и такву готовост треба да има онај који се причешћује Хлебом.

Питање 173. Да ли треба да буде икаквих разговора за време кућног појања Псалама?

Одговор: Не треба, изузев међу онима којима је препуштено старање о поретку и брига о домаћим пословима. И они треба да разговарају само у случају велике потребе, уз сву пажљивост, са дужним поштовањем места, пристојности и одмерености, избегавајући саблазан. Сви остали треба да ћуте. За време разговора и онај коме је поверено да поучава треба да заћути ако се открије другоме (1.Кор.14,30). Није ли неопходно, утолико пре, да већина ћути за време појања Псалама?

Питање 174. Како човек може са унутрашњом склоношћу и чежњом да извршава заповести Господње?

Одговор: Искуство пријатног и корисног и његово очекивање у души природно рађа склоност и жељу. У ономе, дакле, ко омрзи и згади се на неправду (Пс.118,163), ко се очисти од сваког греха од кога душа запада у лењост и немарност према захтевима Божијим (као што тело у болести пати од недостатка жеље за храном и од одвратности према њој), ко се непобитно увери да је заповест Божија живот вечни (Јн,12,50) и да су сва обећања онима који их поштују истинита - настаје расположење онога ко је рекао: Судови су Господњи истинити, праведни сви заједно: бољи су од злата и драгог камења, и слађи од меда и саћа. И слуга твој их чува, јер се у њиховом чувању налази велика награда (Пс.18,10-12).

Питање 175. По чему се види да неко воли брата по заповести Господњој, и по чему се показује онај ко га не воли тако?

Одговор: Љубав има две значајне особине: туговати и патити због тога што вољени трпи штету, а исто тако радовати се и старати се за његову корист. Стога је блажен онај ко плаче због онога ко греши и ко се тиме излаже страшној опасности, као и онај ко се радује због онога ко поступа добро и који ће, као што је написано, тиме стећи неупоредиви добитак. И апостол Павле сведочи, говорећи: Ако страда један уд, са њим страдају сви удови, без сумње према закону љубави у Христу, а ако ли с еједан уд прославља, са њим се радују сви удови (1.Кор. 12,26). Ко, пак, није тако расположен, очигледно не воли брата.

Питање 176. Које непријатеље треба да волимо по заповести? И како да волимо непријатеље: чинећи им добро или и самим расположењем? И да ли је то могуће?

Одговор: Непријатељу је својствено да шкоди и смишља зло. Стога свако ко другоме чини било какву штету може да буде назван непријатељем, а нарочито грешник. Јер, колико је у његовој моћи, он на различите начине наноси штету и смишља зло против свакога ко живи или се среће са њим. Стога, будући да је човек сачињен од душе и тела, ми треба да такве волимо како по души (изобличавајући их, саветујући их и на сваки начин доводећи до обраћења), тако и по телу (чинећи им добро према њиховој животној потреби). Да се, пак, љубав састоји у расположењу, свакоме је јасно. Саму, пак, могућност показао је и посведочио Господ, објављујући љубав Оца и своју сопствену у послушности до смрти (Фил.2,8) непријатеља ради, а не ради пријатеља, као што сведочи апостол, говорећи: Али Бог показује своју љубав према нама, јер још док бејасмо грешници, Христос умре за нас (Рим.5,8). Он и нас поучава истоме, говорећи: Угледајте се, дакле, на Бога, као деца вољена. И живите у љубави као што је и Христос нас љубио и предао себе за нас као принос и жртву Богу (Еф.5,1-2). А Благи и Праведни не би тако нешто наложио да није уједно подарио и способност. И Он је објаснио да нам је таква способност нужно дата у самој природи. И звери по природи воле доброчинитеље. Најзад, да ли нам пријатељ чини толика доброчинства колика непријатељи, који нам доносе блаженство од Господа, који је рекао: Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве речи, због мене. Радујте се и веселите се, јер је велика награда ваша на небесима (Мт.5,11-12)?

Питање 177. Како јаки треба да носе слабости слабих (Рим. 15,1)?

Одговор: "Носити" значи узети и излечити, по написаноме: Он немоћи наше узе и болести понесе (Мт.8,17; Ис.53,4). Дакле, Он их не узима на себе, лечи оне који пате. И овде треба подразумевати исти начин и начело покајања којим се, уз старање јачих лече слабији.

Питање 178. Шта значи: Носите бремена један другога (Гал. 6,2)? Поступајући тако, какав ћемо "закон" испунити?

Одговор: [Одговор] је исти као код претходног [питања]. Јер, грех је терет који душу вуче на дно ада. Управо њега узимамо један другоме и скидамо један са другога, доводећи грешнике до преобраћења. А реч "носити", уместо речи "узети" уобичајено користе и овдашњи становници, као што сам често слушао од многих. Тако чинећи, испунићемо "закон" Христа, који је рекао: Нисам дошао да позовем праведнике него грешнике на покајање (Лк. 5,32). Он је нама прописао као закон: Ако ли ти згреши брат твој, иди и покарај га насамо; ако те послуша добио си брата свога (Мт. 18,15).

Питање 179. Како неко може без љубави задобити веру која горе премешта, којом раздаје све имање сиромасима или којом тело своје предаје да се сажеже (1.Кор.13,2-3)?

Одговор: [О њима] је Господ рекао: Они [сва дела своја] чине да би их људи видели (Мт.6,1). И онима који су говорили: Господе, Господе, нисмо ли у име твоје пророковали, и твојим именом демоне изгонили, и твојим именом чудеса многа творили (Мт.7,22), Господ каже: Не познајем вас откуда сте (Лк.13,27), не стога што су лагали, него зато што су злоупотребљавали благодат Божију према сопственим прохтевима (што је туђе љубави према Богу). Уколико се тога сетимо, без тешкоћа ћемо разумети оно што је речено. А није ни мало необично да обдареност Божију или дар добије и недостојни, будући да Бог, у време благости и дуготрпељивости, својим сунцем обасјава и зле и добре (Мт.5,45). Често се то догађа ради користи онога ко прима дар (не би ли се, постидевши се доброте Божије, преокренуо на старање о угађању Њему), или ради других, као што је рекао апостол: Једни, додуше, из зависти и свађе проповедају Христа, а други од добре воље (Фил.1,15). Томе он нешто касније придодаје: Било како му драго, притворно или истински, Христос се проповеда; и томе се радујем (18).

Питање 180. Са каквим расположењем и пажњом треба да слушамо оно што нам се чита за време узимања хране?

Одговор: Са много већим задовољством од онога са којим једемо и пијемо, како би се показало да ум не брине о телесним задовољствима, већ се више радује речима Господњим, сагласно расположењу онога ко је рекао: [Одлуке Господње] су слађе од меда и саћа (Пс.18.11).

Питање 181. [Дешава се] да су братства близу једно другоме и да је једно сиромашно, а друго слабо расположено за општење. Какво расположење братство које је сиромашно треба да гаји према братству које избегава да помаже?

Одговор: Зар ће они који су љубављу Христовом научени да и душу своју полажу једни за друге, бити тврдице у ономе што је неопходно телу, заборавивши Онога који је рекао: Огладнех, и не дадосте ми да једем (Мт.25,42-43) и остало? Међутим, ако се то и догоди, сиромашни треба да имају дуготрпљење, угледајући се на Лазара, у убеђењу да ће утеху добити у будућем веку.

Питање 182. По којим се плодовима може распознати онај ко брата који греши прекорева из сажаљења?

Одговор: Он се може распознати, најпре, по посебним знацима сажаљења, према ономе што је рекао апостол: И ако страда један уд, с њим страдају сви удови (1.Кор.12,26), и: Ко ослаби, а да и ја не ослабим (2.Кор.11,29). Осим тога, он се може распознати и по једнакој скрушености због сваког греха и по једнакој тузи и плачу због свих који греше, било против њега, било против другога. Најзад, може се препознати и по томе што, прекоревајући, не нарушава начин који нам предао Господ.

Питање 183. [Дешава се] да се они који живе у братству међусобно посвађају између себе. Да ли је безбедно са таквима имати општење ради љубави?

Одговор: Господ је рекао: Дај, Оче, да као што смо ја и ти једно, да и они у нама једно буду (Јн.17,22). И апостол говори: Једнодушни, једномислени (Фил.2,2), а и Дела приповедају да у народу који поверова беше једно срце и једна душа (Дап.4,32). Према томе, они који се свађају јесу туђи ономе што је речено. Уколико је разумна, љубав испуњава оно што је речено: А ко га љуби, прекорева га за времена (Прич.13,24). А уколико је неразумна, она, ма каква била, није похвална, будући да је Господ рекао: Који љуби оца или матер већма него мене, нцје мене достојан (Мт. 10,37).

Питање 184. Како ће човек успети да, при поучавању и прекоревању, не само говори умешно, него и сачува потребно расположење и према Богу и према ономе коме говори?

Одговор: Уколико се буде сећао апостола који каже: Тако да нас људи сматрају као слуге Христове и управитеље тајни Бо