АРХИЕПИСКОП ВЕНИЈАМИН (ФЕДЧЕНКОВ)
О ВЈЕРИ, НЕВЈЕРЈУ И СУМЊИ

Дио I

ДЈЕТИЊА ВЈЕРА

Још давно се у мени купио материјал о вјери и невјерју. Може се чак рећи да је сав мој живот био испреплетен тим питањима - на овај или онај начин. И до данашњег дана ја ЖИВИМ У АТМОСФЕРИ ТИХ ПИТАЊА: све остало се врти око њих, или њима бива пресјецано. На те теме сам читао лекције на Санкт-Петербуршкој (СПб) Духовној Академији и на Паришком Богословском институту, као и на различитим јавним наступима. Имам и неке забиљешке-конспекте. И ево, ове, слободне седмице, записаћу понешто.

+ + +

То неће бити неизоставно "лекције", него, прије, "аутобиографске" забиљешке о томе како сам ја у животу преживљавао питања о вјери, шта сам и како мислио о њима. Биће то нешто попут "исповиједи о вјери".

И, волио бих да то опишем живо - јер, све то сам ја стварно преживљавао. Биће то забиљешке срца, накнадно обучене и у форме ума.

+ + +

А некоме можда и послуже: људи личе једни на друге.

+ + +

Почећу са тим, како сам почео себе да памтим са вјером.

+ + +

Наравно, не сјећам се како и када је мајка у моју душу посијала прве ријечи и мисли о вјери... Моје најдубље сјећање мене већ затиче као вјерника - што су били и моји родитељи, што су, уосталом, били и сви људи који су нас окруживали, људи из "просте", готово сељачке класе. Отац мој је био писар на имању Б., а мајка кћерка ђакона из села Софинки.[1] Отац је као дјечак још био кмет. Никаквих "безбожника" ја у свом дјетињству нисам видио, нити сам за њих био чуо. Сви око мене су вјеровали без икаквих сумњи. Свијет Божији, натприродни, био је исто онолико реалан, колико и овај земаљски. Буквално - никакве разлике. Ја се чак и не сјећам: кад сам први пут сазнао да постоје и - безбожници? Не сјећам се ни утиска од тог новог сазнања. У сваком случају, то није на мене оставило, очигледно, никакав утисак - ако ни због чега, а оно због тога што у мом памћењу није остало ништа нарочито везано за то... И тако, ја себе памтим као одувијек вјерујућег! И могу да кажем: никада нисам био невјерник. Ипак, знам шта је то стање сумње и невјерја; о томе ћу писати касније.

... Да послије не заборавим: записаћу један разговор на ову тему (и уопште, нећу се нешто посебно бринути о "систему" забиљешки: није он баш толико ни важан). Једном, када сам био у Москви, посјетио сам познаника којег сам веома поштовао, Владимира Алексејевича Кожевникова[2]. Био је то човјек огромне ерудиције, што се оно каже - прави учењак. Његова библиотека је имала на хиљаде књига. Знао је све главне европске језике. Написао је и неколико радова (недовршених) о будизму...

Недуго до своје смрти, он се разболио од страшне врсте грознице, која га је бацакала тамо-амо по постељи, као перце... Свратио сам да га обиђем. Он је лежао у постељи и савршено мирно водио бесједу. Између осталог, показујући руком на хиљаде књига које су стајале на полицама, са незлонамјерном иронијом је рекао:

"Све сам ја те будале прочитао; ипак, вјеру нисам изгубио. Ја сам увијек вјеровао".

Скончао је мирно. Царство Небеско твојој души, раб Божији Владимир...

Међу књигама које је написао налази се и неколико брошура о вјери: оне су просте по излагању, али веома дубоке... Сада се не сјећам тачног наслова. Али потражићу и касније записати: оне вриједе да их прочита свако ко се интересује тим питањима - несумњиво ће имати користи од њих.

+ + +

Први утисак који је у мојим успоменама везан за вјеру је - Васкрс. За Васкрс се припремала сва наша породица - као и све - још дуго прије самог празника. И то је ишчекивање све више расло.

У суботу увече у кући се говорило о ноћној служби за Васкрс. Ја још ниједном до тада нисам био на служби: био сам превише мали... Вјероватно, тада ми је било око 4 године... И страшно сам хтио да будем на служби. Почео сам да преклињем мајку да и мене поведе са собом у цркву... Очекивао сам да се деси нешто величанствено. Мало моје срдашце треперило је од наступајуће радости. Мама (она је у породици била главна) је обећала; али ми је савјетовала да раније легнем на спавање. Одмах сам, са надом, уснуо; нажалост, пробудио сам се када је већ свитало. Наши су се већ били вратили из цркве (обично су за ту прилику давали коње са "имања")...

Испало је да су они мене само утјешили обећањем, али ме нису повели. Старији брат, Миша, већ је био удостојен те радости. Било ми је криво. Али сам убрзо заборавио на своју тугу. Васкршња радост је и мене обузела и понијела напријед. Дјечија је туга, као јутарња роса, недуговјечна... А сљедеће године сам већ био са заједно са свим нашим... Не сјећам се свега: само је радост била необична... И поред свега осталог - када се пјевало "Христос Воскресе" и обилазило око цркве - пуцали су (барутом) из топа, којег су ко зна како сачувале газде.[3] Било је страшно, али је и захватало дух. Све се слијевало у свеопште надахнуће; још су били запалили бурад са смолом... Ноћу је то било лијепо... Сјећам се, око храма су жене постављале "пасхе" (васкршње колаче без квасца) и офарбана јаја; а у "пасху" су се утискивале свијеће... "Баћушке" (свештеник, ђакон и ђачић) су ишли, појали и шкропили их светом водицом (послије Литургије); жене би одмах послије тога у крпе умотавале колаче и трчале кућама... Ватри је бивало све мање. Жареви су догарали дремљиво, баш као да су се преко ноћи уморили... Зора је почињала да свијетли... Возили смо се на коњским колима. Под точковима кола и копитима коња још је које-гдје крцкао лед: биће да је тада Васкрс пао рано. Код куће су отац и мајка три пута отпјевали "Христос Воскресе" и ми смо се са радошћу омрсили слатким пасхалним колачем, перецима, јајима... Било је радосно на мом дјечијем срцу... Послије тога смо одмах легли на спавање, послије готово непроспаване ноћи. Око 11 сати ујутро пробудили смо се за ручак. Али већ тада оне трепетне радости није било. Нека мирна тишина је благо провејавала у души... Послије тога - игра са јајима на улици, гдје су се искупљали сви људи који су радили за "господу". Ни о каквој социјалној неједнакости, разумљиво, није се ни размишљало: срце је било радосно; храна је била укусна; душа је била чиста; све унаоколо било је радосно. Шта од тога има љепше? Заборављао се цијели свијет!.. Срећно вријеме...

+ + +

Већ много послије тога ја сам обратио пажњу на то - како су свештеници на Васкрс долазили у посјету и у нашу кућу... Послије посјете господи, баћушка је ишао по "дворишту". Чекали смо. Пред иконама је горјело зелено кандилце. Све је било чисто... Ми, дјеца, стражарили смо - кад ће се појавити "иконе".

... "Ево их, иду, иду!" Нагињући се кроз ниска врата, "баћушке" су отпјевале кратки молебан, похристосовали се; тата је нешто (вјероватно, сребрени петак), снебивајући се, непримјетно тутнуо у руку баћушки и замолио да "присједну". Предложили су им да се погосте: одбили су... двије-три ријечи, и сви су отишли...

И тек ту сам осјетио да је празник "дошао" и у нашу кућу. Све док нису дошле "иконе", тачно је нешто недостајало. Шта је то било - не знам, и немам намјеру чак ни да објашњавам; али, та се успомена урезала у моје памћење заувијек... И послије сам мислио: како неразумно поступају људи када на тај дан не примају у кућу "баћушке"! Какве радости они лишавају сами себе... Баћушке, вјероватно, чак и не подозријевају, каква радост улази у кућу са њима - они су навикли. А за мене је то била као Божија посјета...

Може бити, и данас, када ми, духовници, посјећујемо људе са молебнима на празнике, и они такође осјећају радост од нас; или: кроз нас - од Бога!..

+ + +

Још се сјећам како ме је бака (Надежда - Царство јој Небеско - била је света смиреница) водила у цркву која је стајала на брду, двије врсте од нашег кућерка. Водила ме је да се причестим Св. Тајни. Тада су на мене надијевали чисту шарену кошуљицу са цвјетићима, сјећам се - било је љето - и то ми се такође много допадало. Утисака од Св. Причешћа у том раном дјетињству ја се не сјећам; али се овога сјећам: остало је само лако осјећање мира и тихог, благоговејног, безгласног, сабраног торжества: тачно као да сам тог пута постао одрастао, озбиљан...

Једном смо бака и ја закаснили на причешће. Било ми је криво... Зашто су уз мене водили једно од дјеце (брат Михајло је био старији двије године, али њега нису водили са мном) - не знам... Да се већ тада није назирао Промисао Божији о мени, недостојном?

Кад смо већ код тога, да кажем нешто и о светој баки нашој. Мама ми је причала да је ђедо није оженио по свом избору, него по вољи родитеља, како се то обично и радило у старим временима код простих сељачких и духовничких породица. Било је то овако. Једне зимске вечери ђедов отац Василије (Оршевски) уђе у кућу; а ђедо, Николај, тада још младић (због нечега није био завршио учење у духовним школама), лежаше на пећи.[4]

- Николај, о, Николај! - говори нашем ђеду његов отац.

- Шта је, баћушка?

- Ја одлучио да те женим.

- С ким, баћушка? - интересује се жених.

- Ама, ево, од оца Василија (у том селу, Оршевки, био је још један ђакон, такође Василије) хоћу да за те узмем Надежду.

- Баћушка? Па зар ону рошаву?! - буни се незадовољни и неради младожења. А бака је у дјетињству одболовала богиње, и на лицу јој је било остало неколико крупних пјега, мада оне уопште нису квариле изглед њеног лица.

- Шта?! - разгњевио се отац ђакон. - Па како ти то тако? Ко сам ја теби: непријатељ, или отац? Знам ја кога теби бирам. Дедер, силази с пећи!

Ђедо сиђе; а отац његов узе притку, па по леђима: једном, други пут, и - "поучи га".

- Опрости, баћушка, запомагао је ђедо. Узећу и рошаву, и грбаву, какву год - твоја воља!

Тако је и било: оженио га је. И како је мудар био његов избор: ђедо није био баш сасвим мирног карактера; касније је веома много пио. Имао је велики пчеларник, неколико стотина кошница: трговина, мед и медовача; а на парохијским службама стално се пијуцка; мало-помало, постао је алкохоличар. Посљедњих 18 година живота (умро је у 71-72. години) је чак изгубио здрав разум, подјетињио је. Живио је мало код нас, мало код друге кћерке - Ане Соколове (такође кротке свете жене, удате за појца Јакова Николајевича). Био је врло тих; само се шалио и смијешио. Нико од дјеце га се није бојао... Умро је код тетке Ане; његову смрт ја нисам видио.

И гле, таквом немирном жениху Господ је послао смирену жену Надежду! Она се никада није жалила, никада није роптала на ђеда: увијек је била тиха-претиха, ћутљива и кротка.

Да, може се рећи - "света". Апостол Павле често у посланицама пише за хришћане: "Поздрављају вас сви свети, посебно који су из дома Ћесарева" (Фил. 4:22); "Поздрављају вас (Коринћане) браћа сва" (1 Кор. 16:20); "Поздрављају те сви који су са мном. Поздрави све који нас љубе у вјери" (Тит. 3:15). Први хришћани су живјели свето, остајали су у породицама, са мужевима, са женама, са дјецом - или, чак, и као робови. И ево, моја је бака била уистину таква.

Због тога ју је Господ сподобио необично тихе смрти, за коју се ми и молимо: "Христианскија кончини живота нашего, безболезњени, непостидни, мирни - у Господа просим"[5]. Тога се сјећам. Мени је тада вјероватно било седам, или можда шест и кусур година. Спавао сам са својим малим брацом Сергејем на великом кревету. Остали су спавали на поду. Бака - на лежаљки (додатак на великој руској пећи, са бока, за топло лежање и сан)... Бака, колико се ја сјећам, никада ни од чега није боловала. Било јој је тада 71 - 72 године, вјероватно. Али већ је била много слаба. Мора да је због тога лампа била пригушена. Одједном - чујем (или је то послије мама причала?):

- Наташа! (Зове бака моју маму.) Серјожа се открио у сну (т.ј. збацио је са себе декицу): покриј га.

Очигледно је било да је већ била много слаба, чим није могла сама да устане. Мама, која је и иначе била веома осјетљива и брза, истог је часа скочила са пода и покрила браца. Ту сам се и ја скроз разбудио. Мама је хтјела опет да легне да спава, али је бака одједном почела да дише некако необично тешко. Мама је то чула и препала се. Пришла јој је, погледала је и позвала тату:

- Отац, отац! Устај, са бабом нешто није у реду.

Мама се усплахирила. А отац је увијек био спокојан: а и због чега се бринути у овом свијету? Па и хахлацка[6] (Федченко!) простодушност је била дубоко усађена у њега (јездили на волујским колима Украјинци: све "лагано-по-лагано"). Тата је устао, погледао на баку и сасвим мирно рекао:

- Баба умире.

Мама је почела горко да плаче... Сви су се пробудили... Ја - не сјећам се тачно, али ми се чини да се нисам много узбудио. Тата је запалио воштану свјећу и пришао баки:

- Баба, прекрсти се! (Вјероватно, имала је још толико снаге.) - Узми свијећу у руке.

Узела је. А потом још неколико пута уздахнула дубоко. И савршено тихо умрла... Мама је заридала... Трећег су дана бабу сахранили. И носили су је по истом оном путу, по којем смо она и ја ишли да се причестимо. Ја сам ишао испред ковчега и носио иконицу... Сахранили су је на гробљу - на лијевој страни, скоро тик уз капелу. Света. То је, чини ми се, било ране јесени - вјероватно, још у септембру (приближно 1886. - 1887. године). Пола године касније скончао је, код друге кећерке, у селу, и болесни ђедо.

Ја до дан-данас не само да помињем у молитвама своју бабушку, него, када ми бива тешко на души, ја је молим да се она помоли за мене, тамо, код Бога: њена молитва, смирена и чиста (наравно, она је била чистог живота), долази до Бога.

Сјећам се како сам "говио"[7]. Било је то 5 година послије бакине смрти...

Свештеник, о. Владимир, примао је исповијед на десном клиросу. И, колико се мени чини, невину дјечицу исповиједао је у гомилама, по петоро... А и какве смо ми тада гријехе имали? А имали смо. Већ смо их имали... Авај! И одлично се сјећам, како сам се, послије исповиједи, радостан, са брда стрмоглавио ка кући, буквално сам на крилима летио: тако ми је било радосно на души! И већ послије исповиједи није се препоручивало јести. Мама, такође радосна због нас, што смо се очистили (а народ говори: "справили се, исправили се"), ласкаво говори:

- Де, дјецо, лијежите што прије: да нешто не згријешите. Сутра - причест!

А ми смо, заиста се плашећи да савјест своју не уфлекамо, ни ријечју, ни мишљу, одмах скочили у постељу; уснули смо безметежним сном невиности. Сљедећи дан смо се "сподобили" причешћа... Још је било радосније, него јуче, и нама, и родитељима. Они су тада били посебно њежни према нама... Света тишина и љубав улазили су са причесницима у кућу: "Бог љубави и мира" улазио је са нама у дом (2 Кор.13,11).

Сви су нам честитали; добро нас угостили; јучерашњи пост је данас био богато награђен.

+ + +

Свима је познато да је за дјецу савршено нормално и реално постојање другог свијета. А пошто се ја готово ничега не сјећам из свог дјетињства, записаћу понешто из живота друге дјеце.

Једно трогодишње дијете - пише мени његова баба Ш. - дуго се мучи кашљем. Пред сном говори својој баби:

- Бабушка! Ако у сну видиш анђеле, реци им да ме прође кашаљ: много сам се уморио од њега!

Друга баба, која је дошла да посјети кћерку која је умирала од туберкулозе, причала ми је о унуку Аљоши:

- Моја се кћер удала за комесара. Он јој је заповиједио да чак и не спомиње Бога. А мени на грудима виси крст. И Аљоша видио.

- Бабушка! Шта ти је то?

- Сат, - одговорам ја, - мили мој!

А он се приближио и ослушкује: не куца. Није повјеровао.

А звоно је на празнике ипак звонило. Ни сама не знам како, али он је ипак некако чуо за Бога. И, једног дана, говори он мени:

- Бако! Поведи ме у цркву; само једном, само једном да погледам на Бога - и нећу више.

Често, у најмлађем узрасту, дјеца бркају свештеника са Богом. У Бугарској сам срео 4-годишњег дјечака који је, када ме је видио, брзо потрчао код оца у продавницу и гласно завикао: "Бог, Бог иде!" Дао сам му поклончић.

У Њујорку (1933. године) ме је један црнокожи дјечко питао (на енглеском):

- Ти си Бог?

- Нисам.

- Ко си онда? Мајка Божија?

- Нисам. Ја сам епископ.

Није схватио... Није, вјероватно, чуо за ту ријеч.

- Свештеник, priest, priest! - говорим.

Сасвим мајушно дијете довели у храм. Кад се вратило кући, питају га:

- И, шта си видио у цркви?

- Дош'о Бого, пустио дим (из кандила) и отиш'о. И то ти је сва служба.

Седмогодишња дјевојчица Соња. Мајка јој се разбољела. Говорили су о њеној смрти. Али ћеркица је била сасвим спокојна. Када се њена мајка највише жалила на болове и плашила се смрти, Соња јој је пришла и питала је:

- Мамо, што се ти бојиш смрти? Па ти си ми причала да је у рају много лијепо код Бога. А ти нећеш туда да идеш?

Не знам шта је мајка одговорила.

Соњу су често причешћивали, и она је то много вољела.

У Њујорку једна мајка врло често причешћује своју дјецу, Петра и Павла, плавушане. И како ја волим да их причешћујем! И они воле. Баш као да су анђели.

Падају ми на памет и мало одраслији "анђели", кадети Донског корпуса (у граду Билеће, Југославија). За исповијед су се припремали по групама (2-3 вода - класе).

Једном, послије причешћа, дошли код мене два момка, са својих 16-17 година... Чисти, лијепи. Куцају. Примам их.

- Што сте дошли? - питам ја.

- Онаако...!

Сједају. Ћутимо... Сједе... тихи...

- И, како се осјећате? - питам.

- Лијеепо! одговара један.

Други додаје:

- Као да је Васкрс!

Још су поћутали. И мени је било радосно да, ћутећи, сједим са њима. А онда један говори замишљено:

- Замисли само! Због чега нам је Бог дао овакву радост!.. Само због тога што смо се исповиједили (т.ј. гријехе открили)...

Посједили су мало, и отишли. А у мени је остао осјећај да су ми у посјети били прави анђели... И данас се радујем кад се њих сјетим.

Други кадет, из истог корпуса, паметан момчић, "први ученик" у воду, послије причешћа ми је рекао да се он, одједном, осјетио тако физички "лако, као да сам постао лакши за неколико килограма"... То заслужује пажњу: човјек се одухотворује када се сједињује са Христом. И Он је, послије Васкрсења, добио духовно тијело, које није имало ни тежину, ни густину; зато Се Он појављивао и ишчезавао кроз врата... И вазнио Се. И због тога има дубоког смисла обичај да се у Цркви (духовници, у олтару, тајно) послије причешћа чита: "Воскресеније Христово видјевше", "Свјатисја, свјатисја, Нови (будући, духовни, о којем се говори у гл. 21 и 22 Откровења) Јерусалиме"... Град духовни, Божански, у којем "неће потребовати видјела од жижка, ни видјела сунчевог, јер ће их обасјавати Господ Бог" (22:5). "И имаше славу Божију" (21:11). "град свети, Јерусалим нов, силази од Бога с неба, приправљен као невјеста, украшена мужу својему" (21:2). А онда читају: "О Пасха велија и свјаштенејшаја, Христе!.. Подавај нам истеје (још реалније) Тебе причашћатисја у невечерњем дњу Царствија Твојего" (Пасхални канон, 9. пјесма).

Сјетио сам се још једног необичног дејства Св. Причешћа. Али већ више не на младенца по тијелу...

У Паризу, у Сергијевом подворју[8], пришла ми је млада, 25-годишња дјевојка. Писац. Први пут је видим.

- Чиме могу служити?

- Ја сам дошла да се исповиједим код Вас.

- Добро: не смијем да откажем. А зашто сте баш код мене дошли?

- Мене је код Вас послала Р-а.

То је била покрштена јеврејка, дјевојчина познаница.

Послије још неколико минута, ја сам хтио да приступим тајанству исповиједи. Одједном, гошћа одлучно изјављује:

- Не! Ја се код Вас нећу исповиједати.

- Шта је сад? Зашто нећете?

- Па... ја хоћу да се исповиједим код свештеника који ме уопште не познаје, нити ја њега. А ево, ја сам са Вама попричала пет минута, и мени се чини да Вас знам већ двадесет година. Не, не, нећу, нећу! Биће ме стид!

И већ је хтјела да оде.

Ја сам почео да је наговарам да одбаци то ђаволско искушење. Али она - запела на свом: нећу, не, не, нећу, па нећу!

Тад сам се ја упустио у невино лукавство.

- Слушајте, - говорим - ево, Ви нећете ништа говорити; само клекните на кољена, и ја ћу умјесто Вас да говорим: ако моје ријечи буду истините, ћутите; а ако не буду, реците само: не. То већ није тешко.

Мало се још колебала, али се сагласила. Ја сам прочитао молитве. Клекнули смо. Ја сам говорио... Исповијед је, Богу хвала, успјела. Био је Велики Чисти Четвртак, послије службе. Сљедећег дана нема Литургије и причешћа. Само се на вечерњој износи Плаштаница. Врши се Жртва Голготска.

Исповиједница је била на служби. Послије вечерње притрчава код мене у собу и у ужасу говори:

- А мени је опет хаос у души. Опет ми се све завртјело у глави. Све је то лијепо; али, шта ако је све то само творевина нашег срца и ума? Шта ако свега тога у стварности нема? (о сумњама ћу писати посебно)

- А због чега тако мислите?

- Ја и сама не знам - због чега! - ужаснуто, с муком говори она. - Та су питања дошла у моју главу - не знам ни сама откуда, мимо моје воље. И ја сам се опет сва срушила. То је - ужасно!

- Чекајте, чекајте! - рекох ја. И одједном мени пада на памет да прочитам нешто из Јеванђеља. Она се зауставила.

- Ми сада нећемо са Вама доказивати битије[9] и истину свијету... Него ћемо је просто погледати... Видјећемо је, својим очима.

- Како? - задивљено пита она, са радосном тајном надом да ће изаћи из ужаса сумње који ју је био обузео.

- Ево га, Јеванђеље. Шта је Јеванђеље? Ми говоримо да је оно "Откровење" Божанско, "Слово Божије". Ако је "откровење", онда оно - не доказује, него, просто, показује, "открива" нам тај свијет, његову несумњиву стварност и истину. Ево, отворићу насумице, па гдје оворим, то ћемо и прочитати, и увидјећемо тај свијет.

Отворам Јеванђеље од Марка, и прсти падају на крај пете главе. Читам јој о васкрсењу кћерке архисинагога:

"И узевши дјевицу за руку рече јој (Христос): талита, куми! које значи: дјевојко, теби говорим, устани.

И одмах дјевојка уста и хођаше, јер бијаше од дванаест година. И зачудише се чудом великијем. И запријети им врло да нико не дозна за то, и рече: подајте јој да једе" (41-43).

Ево, погледајте, - говорим ја. Зар Вама није очигледно да су све то записали вјеродостојни очевици? Ево, сами реците: због чега би они писали о дјевојчици како она, након што је васкрсла, "хођаше" по соби? Зар није свеједно: ходала или сједила (упореди Дјела Ап. 9:40-41: Талита коју је васкрсао ап. Петар "отвори очи своје и, видјевши Петра, сједе. Петар пак пруживши јој руку, подиже је...") Ипак, тај су детаљ очевици примјетили и записали. Св. јев. Марко, као што је познато, писао је по ријечима свог учитеља, ап. Петра, који је при овом чуду био са Јованом и Јаковом (Мк. 5:37). И њих самих је запањило то ходање: она само што је била мртва, а сада хода здрава-здравцијата. Познато је да дјеца не воле да сједе, да воле да се крећу, да нешто раде. И Апостол управо тиме објашњава: она тада бијаше само "од 12 година"... Дјевојчица још... А затим: "подајте јој да једе"... Други интересантан детаљ: иако је ходала по соби, ипак је примјетно ослабила, те Се Спаситељ и за то постарао. Де, - говорим ја - сами реците (поштена сте и паметна дјевојка) - зар није очигледно, сваком уму и срцу које о томе размишља без предрасуда, да је то све стварно било? Па зар се, заиста, и Вама није "открило" да је све то - истина? А ако су истинита та два-три реда, истинито је и све што је изнад и испод тога написано, о Христу и о Оцу Његовом и о Духу Светом, и уопште, све што је откривено у Јеванђељу о оном свијету?! Сами реците.

- Да, то је тачно! - тихо је потврдила збуњена дјевојка-писац. - То је истина.

- Е, идите тада с миром, а сутра се причестите. А ако на Вас опет наиђу сумњичаве помисли - уопште не обраћајте никакву, ни најмању, пажњу на њих. Будите спокојни и тврди: Ви видите да је све то стварно било, и јесте.

Отишла је савршено умирена.

У Велику Суботу се причестила. Само што сам се из храма вратио у своју собу, ето и ње, необично радосне. Ја сам волио да зовем причеснике на чај.

- Изволите, изволите! Уђите!

- Не, нећу да се задржавам. Само сам на минуту дотрчала.

- Де, де, барем мало чаја да попијете?!

- Не, не, не! - говори она, а и даље стоји у уском ходнику. - Само сам дошла да Вам испричам шта се са мном десило у вријеме причешћа...

Ја ћутим... Она, секунду-двије предахнувши, наставља:

- У вријеме причешћа мени Се јавио Сам Господ Исус Христос.

(Не сјећам се даље подробности, она их је испричала врло кратко.)

- То сам и дошла да Вам испричам!

И, добивши благослов, она је, сјајећи васкршњом озареношћу, радосна, брзо отрчала...

Никада је послије тога нисам видио... Гдје си ти, душо Божија? Вјерујем, ма шта да се догодило са тобом, да ти Се Христос није случајно и узалуд јавио тако нарочито очигледно послије причешћа... Неће Он теби дати да погинеш, ни у трци животној, ни у бездушној лажи невјерја...

Још - о дјечици.

У Симферопољу, у породици Р-х умире 3-годишњи љубимац. Родитељи плачу. А он им говори: "Кући, кући идем".

Гроф А-н[10], у присуству чланова Синода, 1920. године, у Херсонском манастиру, испричао ми је о својим дјевојчицама (Марти и, колико се сјећам, Нађи) сљедеће:

"Оне су већ биле у кревецима (то је било у Јалти). Ја сам, по обичају, ушао у њихову спаваћу собу, да их прекрстим на ноћ. Врата су се отварала без шума. Слушам њихов разговор:

- Шта мислиш? Хоће ли доћи вечерас? - говори једна.

- Ја мислим да ће доћи...

О коме ли то оне? - о родитељима, шта ли? Питам:

- Кога ви то још чекате? Ко ће доћи?

- Анђели, - једноставно одговарају оне.

- Какви анђели?

Бијели, са крилцима.

- Они код вас долазе?

- Да!

Ништа их више нисам питао. Ћутке сам их прекрстио и са радосним сузама изашао..."

Његова жена такође је "света", из рода књажева Барјатинских... О њој би такође требали писати они који су знали њен живот... Смиреница бијаше... И чиста... И вјерујућа душа...

Лишила се свега, али никада није роптала, не само на Бога, него ни на бољшевике... Светих је било и међу аристократима, а не само у простом народу...

О анђелима - још се сјећам приче еп. Тихона (тада још архимандрита) (Тишенко), који је био старјешина Берлинске Руске Цркве. Године 1923. ја сам био позван да читам лекцију на конгресу Хришћанске омладине у градићу Фалкенбергу, недалеко од Берлина. Био је ту и отац архимандрит Тихон. Он је био веома образован богослов, инспектор у Кијевској Духовној Академији, магистар. Потицао је из сељачке породице, из г. Бела Црква. Била је то велика породица: седморо дјеце. Посљедње дијете - Марија - се била опасно разбољела. Послије неколико непроспаваних ноћи мајка је, положивши дијете поред себе на кревет, уснула. А малишан је - тада још Тимотије - сједио код прозора.

- Било ми је тада седам година. Одједном, угледао сам анђела са Мањком (Маријом) на рукама и повикао: "Мамо! мамо! Одведоше Мају, одведоше Мају!" Мајка се пробудила. "Шта вичеш?" "Мајко, одведоше Мају?" "Ко одведе?" - бацила се она на болесно дијете. "Анђео је одвео. Видио сам." Мајка је узела Марију у руке: она је већ била мртва.

Архимандрит Тихон ми је рекао да је и он видио анђела; бијелог, са крилима.

+ + +

Још једна страница за дјецу.

Увече лијежу на спавање малишана С., а претходно су његов креветић помакли на друго мјесто; иконицу, пак, која је висила изнад њега, оставили су на старом мјесту. Он је то примјетио, и говори баби: "Баба, дедер ти мени ону иконицу (јављање Мајке Божије преподобном Сергију Радоњежском) дај овамо! А без ње, Бог зна, шта се може десити!"

Дали су му. Малишан ју је положио на свој јастук и убрзо уснуо. Било му је око 4 године.

Сеоска дјеца, у одсуству родитеља који су отишли у град, узела из оставе посуду са павлаком и полакомила се на њу. Поставили на сто, нарезали хљеб. По обичају, прво су требали да се помоле. Али су се застидјела: она су чинила тајну ствар, крађу (мада и у својој кући, ипак је то било без воље родитеља). Тада се неко од њих досјетио: узели су марамице и покрили иконе: "Да Бого не види". И тек онда су се предали наслади... Послије тога су почистили сто. Али на марамице су потпуно заборавили. Ускоро је ушао кућни радник. Он је одмах обратио пажњу на марамице. Почео је да их испитује; и били су принуђени да признају.

Жива је вјера у дјеци! Није случајно Христос и нама наредио да се дјеци уподобимо...

... Ево, ја сам већ "духовник", како су нас звали, односно, ученик Тамбовске Духовне школе... Како сам ја волио богослужења! То су стварно били празници за моју душу... Све ми се свиђало... И службе, и појање (ја сам увијек пјевао), и баћушка о. Гаврило Демицев - прекрасни свештеник и изузетни учитељ краснописа - увијек спокојан, витак, свјетлокос, са коврџавом косом... Свиђали су ми се и "велики" појци (тенори и басови), који су код нас долазили да пјевају (а дјецу су слали, као размјену, да пјевају, у семинарију): били су у црним мантијама и испегланим кошуљама, са краватама... И како су, по чину, били поређани... И стројност богослужења. И чистота у храму... И предавачи у одеждама иза нас... Све, све је било свечано...

И ту сам познао прву сумњу. Не знам ни сам, откуда ми је дошла. Послије 4-годишње сеоске школе, ја сам се учио још двије године у "среској школи"... Ту сам се, ваљда, наслушао... Не знам, не знам... Али знам и сјећам се врло добро овога. Читају на јутарњој (на "свеноћној"), послије тропара, катизму[11]. И чујем овакве ријечи (овдје ћу их навести на руском, а не на црквено-словенском):

"Рече безумник у срцу својем: НЕМА БОГА..." и тако даље. (Псал. 14). И одједном, потрчаше мисли:

... Како је то добро, што у Бога не вјерују само "безумници"; а умни, паметни, значи, вјерују... Али лукава помисао одмах шапуће:

- А може ли бити да то само код вас у школи тако уче?! А у стварности, паметни људи, и то баш они, не вјерују?

О, како сам ја тада, својим дјечијим срцем, хтио да буде у праву Псалмописац Давид, да су невјерници - безумници, а не обратно! Али сумња се упркос томе накупљала у мом срцу и тровала моју радост... Било ми је тада 13 година... Нисам могао сам да изађем на крај са том сумњом. Отров туге је остао у мени, мада не задуго. Заборавио сам на то. А 12 година касније нашао сам и објашњење. И тек тада сам спознао сву несумњиву истину (при томe, философску, "гносеолошку" истину) тих ријечи Псалмописца: ако неко говори да "нема Бога" - он је стварно "без-уман", он не само да није уман, није паметан, него и говори упркос, против ума, против досљедне логике, чији су закони математички неумољиви. Потом, ја сам увидио да такве ријечи, као што су "нема Бога", уопште не долазе од "ума", него од "срца": "рече безумник у срцу својем" (14:1). И, на крају, то се налази у директној зависности од искварености душе: "Сви су се изопачили, сви се покварили; никога нема да добро твори, нема ни једнога" (14:3).

Али о томе ћу писати касније... А тада, у анђеоском дјетињству, "срце" је хтјело да вјерује, оно се радовало вјери; и обратно - није хтјело невјерја, инстинктивно се одбијало од те лажи; и бивало је огорчено чак и од сумњи. Чак ме и данас туга обузме када помислим на то искушење.

+ + +

Убрзо сам чуо за дарвинизам... То је већ било на четвртој години духовне школе. Од кога сам ја о томе чуо - не знам. Још сам био малишан - а све те саблазни су већ пузале одасвуд, баш као хладни вјетар кроз пукотине. Да! Још одавно је невјерје куцало на врата руске душе. И ничим се од њега није могло сакрити...

"Човјек је потекао од мајмуна"... А нас учили - да нас је Бог створио... Опет је у тугу пала моја душа. Ја не само да се нисам радовао том новом "открићу", него сам, напротив, свом снагом своје неискусне али неискварене душе хтио да се искобељам из те ужасне паучине... И, шта сам урадио?

Била је масленица.[12] Ја због нечега нисам отишао кући; остао сам у Тамбову. И на слободни дан отишао сам ја, скоро дијете, у Градску библиотеку (била је прекрасна); и молио библиотекара:

- Дајте ми нешто против дарвинизма.

Донио ми је огромну фасциклу некаквог Данилевског[13] (можда гријешим: и дан-данас не знам ко је то био). Почео ја да читам... Све нешто мудро... а ја запео да схватим... Сјећам се како он пореди лобању човјека и лобању мајмуна; и, као, облик тјемена и нагетост лобање код човјека је толико и толико процената, а код мајмуна је мање.

Нисам био задовољан. А и данас ме таква "побијања" не би задовољила и успокојила. Прочитао сам биографију Дарвина - издање Павленкова. И већ ту сам нашао мир за душу. Испада да је сам Дарвин био и остао хришћанин, вјерник - што многи и дан-данас не знају. О томе ја имам негдје и записано по својим свескама (требало би то наћи и преписати, других ради). Он је учио о еволуцији (развоју од нижих у више) видова живих организама; али није негирао ни Саздатеља свијета, а поготово не Саздатеља живих бића, и Његову силу у свијету. А послије сам увидио и лажност његове теорије...

Касније, 15 година касније, када сам већ предавао на Академији, а моја сестра Јелисавета похађала курс, долази она код мене и мрзовољно ме моли:

- Вениамин! Дај ти мени нешто против дарвинизма. Ама, замуљали ме на курсевима ови моји професори. Просто, никакве снаге немам! А ја не волим па не волим тај дарвинизам: нећу ја да потичем од мајмуна. Ја сам вјерница: нас је Бог створио!

Дао сам јој књигу оног истог В.А. Кожевникова, у којој је он сакупио сва имена аутора и наслова њихових радова против дарвинизма. Она је са тим противотровом отишла на Васиљевско острво. Десило се да сам свратио код ње, и видио како та књига код ње мирно лежи на полици, и чинило се да је била обложена танким слојем прашине.

- Јеси ли читала?

- Нисам! - помало љуто одмахује руком она.

- А зашто ниси?

- Ама, нећу ја чак ни оне који га побијају да читам. Овако - лежи књига ту, и добро је. Ја - мирна. А кад неко дође и почне да се свађа са мном - гурнем му је у лице и кажем: на, читај!

... Да, да! Људи не мисле умом, него "срцем"... То је основа савремене гносеологије. Али о томе је још рано...

И мада ја нисам сасвим доказао свом уму - помоћу дјела тог Данилевског - сву неоснованост дарвинизма, ипак сам прескочио и тај ров - као и први - о невјерујујћем "безумнику".

Наставио сам да вјерујем... На души ми је било и јасно, и мирно, и свечано, и разумно. Али, шта је ту чудно: зашто се ни ја, ни моје колеге, нисмо обраћали нашим учитељима са тим питањима? Бојали смо се, шта ли? То нико није радио. Није било по школском "бонтону". И сваки од нас је копао у тајним дубинама сопствене душе. И послије, на семинарији, никога нисмо питали. Сам размишљај... Само једном сам питао, у ходнику, нашег философа В-ма, нешто око тога - како је свијет створен из ничега, или о бесконачности простора, и одмах чуо одговор:

- А Ви сами мало поразмислите!

Елем, од тада ја више никога ништа нисам питао - све до саме Академије... А људи су били добри, паметни и вјерујући...

Неријетко мисле (па и ми, семинаристи, били смо заражени таквим сумњама) да су семинаристи, а тим прије њихови учитељи - безбожници... Хвала Богу, то је била велика лаж. Ја нисам знао буквално ни једног јединог учитеља (а да не говорим о професорима Академије), ни у духовној школи, ни у семинарији, који би био безбожник.

А за једног предавача З-г И. В-ча се шушкало, ко зна због чега: не вјерује... Какво је било моје удивљење, када сам сазнао да он малтене свакодневно иде у Казањски манастир[14] на рану Литургију, и да зна скоро све свеце за цијелу годину!.. Како сам се радовао томе! Кад сам био у шестом разреду семинарије, дошао нам је нови предавач црквене историје, Фантин Николајевич Аљешкин. Талентован... Жив... Он нам је тако описивао догађаје из историје Руске Цркве, да смо му некада аплаудирали у разреду. А то се ни код кога другог није дешавало. Али је био и захтјеван када је испитивао, и није поштовао уобичајено правило да испитује по реду из дневника... Браћа су почела да се буне, и послали су мене, као првог ученика, да водим преговоре. Куцам на врата његове канцеларије. Њежно ме прима. Чак и цигарету нуди. Не пушим. Предајем молбу другова... Прихвата спокојно и саглашава се одмах... А онда почиње да ми прича о Кијевској Лаври, о пећинама и светим моштима: како силно он воли да их посјећује... А ја, задивљен, бојажљиво питам:

- Фантин Николајевич! Овај... а зар Ви - вјерујете?

- Какво је то питање? - са разрогаченим очима пита он мене, умјесто да ми одговори.

- Па, знате: код нас, семинариста, укорјенило се убјеђење да, ако је неко паметан, он мора бити невјерник!

Он се томе весело насмијао. А онда сам дуго и радосно бесједовао са њим о вјери. А и другови су били радосни што се "предао"... Што се тиче семинариста, на прсте једне руке сам могао да пребројим примјере невјерја. Ипак, истина је, било их је... У нашем разреду су се само двојица изјашњавала као "атеисти": М-в и А-в... Али на њих и на њихово невјерје нико никакву пажњу није обраћао. Чак их нису ни поштовали. Сматрали су их празним. На Академији је у нашем разреду био један студент, из Сибира, заборавио сам како се звао. Ни на њега нико није обраћао пажњу. Он чак није смио наглас ни да говори са нама о свом "безбожништву". Све је то било - површно... Као код Достојевског у "Злим дусима" Врховенски...

Опет се враћам на дјетињство.

Остало је још мало чега да се сјетим. Живот је ишао, углавном, тихо, равно: вјера је живјела у мојој души; ја сам испуњавао све црквене уставе: ишао у цркву, говио два пута у години, молио се код куће, поштовао постове, старао се да живим колико је могуће побожно, учио - било ми је 21 година свега...

И то тихо житије готово да се није реметило све до самог уписивања на Санкт-Петербуршку Духовну Академију. То уопште не значи да је вјера била "мртва"; напротив, све је ишло нормално; а то обично и не примјећујемо, као што, напримјер, не примјећујемо своје здравље, и само када се разболимо, тада схватамо чега смо се лишили.

Ипак се сјећам које-чега из тог узраста, мада ће се и то показати безначајним.

Никада нисам волио невјерје. Моје се срце инстинктивно одбијало од њега; оно је тражило излаз када бих се сретао са таквим људима, или се просто односило равнодушно према њима. Имао сам, напримјер, блиског друга; на крају семинарије је изјавио да он - не вјерује. Син свештеника. Али ја сам се као и до тада дружио са њим, ишао код њега у госте; и апослутно се нисам заразио од њега невјерјем; а ни он није мислио да ме убјеђује и наговара. Послије ме је, додуше, наговарао да упишем универзитет; али ја сам се ипак уписао на Академију. Једном сам био у гостима код њега (од свјатки[15] до масленице, када нисмо ишли у семинарију под изговором да смо болесни - а и били смо болесни - ангина - мада не тако страшно да нисмо могли ићи у школу). И, заједно са његовом мајком, прекрасном хришћанком, запутили се 50 врста од њих да посјетимо светог свештеника, о. Василија Свјетлова[16] (у селу Шали Темниковског среза). Он је имао породицу, много дјеце. Кад смо ишли, мој друг је рекао да неће ићи да прими благослов: неће да буде лицемјеран. Попадија се растужила и већ моли мене: "Но, барем Ви, И.А., пођите; немојте да имитирате мога Г.Н.".

А ја, ваљда, нисам хтио да заостанем за својим "храбрим" пријатељем... Ипак, кад смо дошли у његову кућу, и када је, послије дугих молитви над болесником, дошао и о. Василије, мене је одједном почело да буде срамота од мог самољубља - и одмах послије попадије сам брзо приступио да примим благослов. И у току тих неколико дана, колико смо били у гостима код њега, ја сам, ујутро и увече, прије свега осталог, трчао код њега да примим благослов... Не знам зашто, али то ми је причњавало слатко задовољство. Не знам да ли неко данас, кроз наш благослов, добија такво, слатко задовољство...

Тај отац Василије заслужује да се о њему напише посебна књига: њему су одасвуд доводили болесне, ради чега је нарочито била изграђен посебан кућерак (ако их није било и два?); молио се он сатима у цркви, читао молитве над људима које су опсједали бјесови[17], и тако даље; своје кћерке није дао у епархијалну женску школу, да се тамо не би исквариле; него су оне, саме се учећи, узнале више; није у кући држао огледала; једна соба је у кући била остављена за кућне молитве и т.д.

И - каква је била вјера његова!

Слушао сам још и о оцу Николају Пешћенском, такође ожењеном јереју; ради њега су прелазили стотине врста. И уопште, свештеници у нашој области су били добри и честити... И само су ријетки од њих патили од нетрезвености, а и то - мало.

А и уопште, сви око нас су вјеровали: било је лако ићи по општем току.

...Сјећам се, једном се разбољела дјевојчица у сусједној кући, Л... И већ је била на самрти. Ја сам се бацио у своју собицу, пао пред иконе и пламено молио Бога - да учини чудо, да је врати у живот. Умрла је...

И ватрена је тада била молитва!

... Када сам још био у духовној школи, разболио се цар Александар III. Боже, како смо били обузети тиме! Свакодневно смо трчали на угао улице да читамо молитве; треперили смо за његов живот, као за рођеног оца... И он је скончао. Молили смо се. Боже! Како сам ридао...

Скончао је потом инспектор семинарије. Отац ректор, протојереј П.С. је одржао говор: "...као два вола вукли смо ти и ја плуг; и ево, паде ти у бразду..."

Ја сам такође плакао и молио се...

Службе у семинарији сам такође волио, као и у школи... И искрено се увијек молио.

...Али, гле, мало се сјећам снажних религиозних преживљавања. Некако је све било врло "просто" и тихо. И око мене такође нико није горио... Никада и нико од оних који су ме учили није распаљивао у мени (и не само у мени; уопште - у свим ученицима) вјеру. Чак се мало и говорило о њој. Само смо "учили"...

И само када су у Тамбов доносили чудотворну икону Вишењске Казањске обитељи (гдје се подвизавао еп. Теофан Затворник[18]), то ме је подизало, као и десетине хиљада народа који ју је сретао. И када сам, гурајући се кроз гомилу, приступао светој икони и цјеливао је, осјећао сам је тачно као живу... Али не задуго: само за један тренутак...

Волио сам архијерејске службе. Бивало је да одстојимо службу ("од-регентујемо" - посљедње четири године ја сам био регент прво на лијевом, а потом на десном клиросу) код нас, а онда смо трчали да стигнемо у Казањски сабор... Тамо нам се свиђало све: и торжествено служење, и изузетни хор, људи 50 - 60, са запањујућим гласовима; и протођакон Кр-в, човјек потресне великољепоте - непоновљиви, недостижни, јединствени, каквог ја више нисам гледао у Русији Светој... И, наравно, архијереји... Нарочито добро се сјећам еп. Александра (Богданова)[19]. Како је он искрено и умилно служио: душу ти је обузимало... Послије је био арх. Димитрије[20] (од ректора Казањске Духовне Академије), али је он био превише артистичан на служби: није ми се свиђало.

Посебно сам волио архијерејске службе на престони празник у семинарији, 11. маја (св. Ћирила и Методија)[21]. Још два сата прије службе долазили су ипођакони[22] са сандуком одежде... Ја сам стајао у крају храма и из ћошка се наслађивао... Ево, загрмјели су сребрни звончићи[23] на архијерејској мантији... Чује се тенорски полушапатни разговор ипођакона. Затим долази бас - ђакон Р. Иза њега још већи бас - ђакон П. И на крају, сам наш протођакон К. То је био недокучив човјек: огромне очи са густо намрштеним обрвама, кудрава капа риђе косе на глави, кратка, раздвојена брада, широки нос, закошена налијево уста испод невеликих бркова... Али глас, глас!.. Потресан! То је нека моћ, као у Иље Муроморца, Микуле Сељаниновича[24]. И ево, улази он у олтар (још увијек са косом у репић заплетеном); прилаже се пријестолу и најнижом октавом почиње разговор са прије њега пристигавшим друговима... А ја се, из ћошка, опчињено наслађујем његовим гласом...

Волио сам ту величанствену љепоту. А како је наступао, како се окретао, какав је глас имао! Грому налик.

Ево, већ чекају архијереја. У манастиру звоне звона: изашао је... Духовништво је изашло из олтара, стало у редове, а у средини и позади су стајали протођакон, ђакони, ипођакони... Са кандилима... Спокојно и лагано их љуљају. И само каткад, не окрећући се, дошаптавају се о нечему, једва примјетно се осмјехујући. А испред њих три "исполатчика"[25] - семинаристи. Али ја сам више волио исполатчике из малишана архијерејског хора. Какви су то били анђеоски гласови! Чини ми се, ја не бих ни јео ни пио ништа, само бих њих слушао. Нарочито сам запамтио једног дисканта, који се презивао - замислите - Архангелски... О, какав глас... А мени се чинило да је и по души био чисти анђелак... Ах, какви гласови!

Да ли и данас постоји таква раскош у Русији?! Да ми је барем на минуту да погледам...

Долази архијереј. Све је утихнуло. А онда се разлила, као талас, Божанствена служба.

Проповиједи, пак, архијереја, никада на мене нису остављале неки нарочити утисак. Не знам зашто. Некако су биле суве, беживотне. И тек касније, када сам био студент, гушио сам се у сузама када сам слушао чувеног оратора Антонија[26], тада већ арх. Волинског...

Велико значење има обред. У њему је сакривена велика сила духа и дејства... И није случајно што се унијати који су сачували православни обред лако враћају у рођену Цркву, а они који су га лишени (Пољаци, Словаци, Хрвати, а и покатоличени унијати) остају у католичанству.

...Ето, то би биле моје успомене из дјетињства. Ту сам укључио не само рано дјетињство, него и семинарију, до 22. године: у суштини, духовно сам ја остајао да будем дијете. Рећи ћу: слава и Богу хвала! Чинило се, све је било прилично спокојно, успјешно и стабилно... Али, зашто се онда убрзо послије тога све почело рушити? А 1917/18. године на Русију се проломило и бозбожништво... Откуда оно? Велико је то питање... Кратко се може рећи ово: оно што се видјело на површини било је много бљештавије од стварне унутрашње силе. Свакодневни религиозни живот, обред, традиције - све се то чувало; али снаге вјере, горења, огња благодатног већ је било мало... Ја сам већ неколико пута говорио да нисам видио пламена у својим учитељима; нико нас није разгарао вјером, нико није ни покушавао да разговора са нама о нашем унутрашњем животу... Котрљали смо се по инерцији. Духовни живот је опадао, замирао: а њега само вањштином одржати не можеш... Успут се проводила и подземна работа међу ученицима... Налазили су се међу нама чак и нихилисти - мада прилично ријетко. И, што је још важније: око семинарије палиле су се друге "логорске ватре"; дим који се повијао од њих долијетао је и до нас, мада, ипак, не прејако[27]...

Ипак - понављам - снаге духа већ је било мало. Веома велики број семинариста одлазио је свјетским путевима, пастирско служење њих више није привлачило: значи да су биле почеле да лапе и те, раније моћне, класе духовништва...

Надолазила је "религиозна јесен", да тако кажем... А када су ударили мразеви, пали су и посљедњи листови. Али - да ли заувјек? Ја у то не вјерујем. Дај, Боже, да устанемо поново...

+ + +

Послије Успенског поста[28] ја сам отишао у влажни Петербург, као студент Академије. Све ми се допадало. Кочијаш ме је довезао до Лавре св. Александра Невског; са кофером сам ушао у "свештени хлад" Духовне Академије[29]. Бијаше то добро вријеме...

Са чим, са каквим сам пртљагом дошао овдје? Треба подвући црту.

Двије-три основне карактеристике могу се одмах забиљежити:

1. Вјеровао сам. Али је моја вјера била вјера по предању, по традицији, по свакодневном животу: породица, школа, семинарија - подржавале су вјеру; оне је нису продубљивале, нису је раскривале, нису је разгарале; оне су је само - чувале.

2. Семинарија је, пак, уз ово привила још једну карактеристику: вјеру у ум, у силу "знања", у рационализам.

Ми смо били васпитавани у тврдом убјеђењу да се све може и мора схватити, разумјети, објаснити; да је све у свијету рационално... И сва наша богословска наука, у суштини, била је сколастичка, мозговно-школска, стајала је на темељу: све је јасно. А ако није, мора да се разјасни. Све се може схватити. Између осталог, и сви предмети вјере морају неизоставно бити "доказани" умом и уму... Никаквих тајни!

Тако је било у догматици, тако је било у философији, тако је било у Светом Писму... У суштини, ми смо били више католички семинаристи, томисти (Тома Аквински)[30], него православни, духовно-мистични, у живом искуству вјере васпитани ученици... То је била велика грешка цјелокупног духа наше школе: рационализам - не у смислу философском, него практично-педагошком. Нас су васпитавали у идолопоклонству уму - од тога је патило и сво интелектуално друштво Русије XIX вијека, нарочито од 60-их година. И тај је отров разлагао вјеру, унижавао је, као тобожњу тамну област "осјећања", а не разума. И постепено је код неких рационализам прелазио у право невјерје, у безбожништво.

На срећу, на наше младе године у семинаријама та сколастичност (устремљеност ка уму), тај рационализам, нису оставили превелик траг, зато што се ми нисмо ни удубљивали у тај рационалистички дух - на њега смо гледали као на оно што се мора научити, као на занат; живот, пак, наших душа протицао је паралелно са тим, не додирујући га, као што се вода не мијеша са уљем.

Због тога смо ми у срцима били бољи, него у знањима: тамо смо ми вјеровали просто, "као сви", и живјели, колико смо могли, по тој вјери. Ипак, у нашим главама је то уље - та надмоћност и искључива вриједност ума - пливало по површини, над водом живота и вјере. И живот се - као и увијек - показао јачи од теорије и закључака такозваног разума. Душа има свој сопствени, унутрашње дубоки, разум, истински разум, интуицију (унутрашње доживљавање истине). И управо је он, тај унутрашњи разум, а не вањско формално расуђивање, нас спасао. Управо се тиме објашњава чињеница да су и други сачували вјеру - мада су се таласи искушења ваљали на њу одасвуда: душа је инстинктивно отскакала у страну.

3. Да се та драгоцјеност сачува помогао је и обред: зато сам о њему и записао оне мале цртице... То важи за све нас, вјернике, а не само за мене.

4. Али сила духа, ватра живота - свуда је опадала: непримјетно, али незадрживо. Није било интереса. Религија се није могла назвати "животом". То је било велико "знање", односно, складиште ума, јалових закључака; магацин "хладних констатација ума" - како је говорио Пушкин. И уопште, све је у Русији већ било почело да пада, све вриједности. Није издржала ни Црква са својим школама.

Духовног искуства је било мало.

И тако, ја сам у Академију дошао са "простом" вјером, али и са поклоњењем уму... Постепено је то почело да се показује... Али могу да сматрам да сам до Академије ја преживио први период вјере, такозване "просте", "дјетиње" вјере, вјере по повјерењу, по предању.

Такав је обично пут сваког интелигентног човјека у његовој младости.

На смјену њему ће доћи други.

+ + +

Колико је мало нас студенте интересовао стварни религиозни живот - може се видјети само из једног јединог детаља. Од почетка семестра је било прошло три мјесеца. За то вријеме смо успјели да обиђемо све музеје, сва позоришта, Јавну библиотеку (њу, ипак, далеко не сви): преслушали професоре и откачили их (ишло је само неколико студената, који су званично "дежурали")... Наслушали се свакаквих хорова. Али нам ни на крај памети није било да одемо да видимо чувеног у цијелог Русији, поштованог и у иностранству, великог молитвеника, чудотворца - о. Јована Кронштатског[31].

Зар то није тужно? Зар то није био показатељ хладноће духа? Макар само из знатижеље - али чак ни то се није нашло! И, огромна већина - са изузетком, можда, 5 или 10 процената - студената за све четири године студија није чак ни пожељела да га види! Па чак ни управа и професори никада, ни једну једину ријеч о њему проговорили нису... А требало га је звати, преклињати га да нас посјети... А народ га је посјећивао свакодневно, хиљаде људи су се слијевале из све велике Русије у Кронштат... А нас, пак, будуће пастире, није интересовало. Стид и срам! И нас двоје-троје, тек у новембру, а и то - више из знатижеље, запутило се у Кронштат и видјело тог духовног гиганта... Шта то значи?

То значи да Црква, односно, барем њени највиши интелектуални слојеви, нису живјели животом духа, него су мудровали. А о. Јован... какав ми је он, молићу лијепо, научник?... Он није од науке - значи, за нас он није интересантан...

Авај: било би добро да нас је барем наука интересовала; али није. Ничим се ми посебно нисмо интересовали: живот духовни је глувио.

Замислиш се - и мука те припадне... А многи још увијек мисле да је до револуције све кобајаги било прекрасно... Није и није! Стубови су већ били сагњилили. Кров се још држао, али је темељ почео да се љуља. И никакве потпоре нису могле да исправе наш дом.

Један мој познаник, који је послије заузимао високи политички положај, М., говорио је још 1910. у Санкт-Петербургу: "Ако се са Русијом не деси нека катастрофа, све је пропало...". И други политичар - писац, бивши револуционер, Т.[32], такође је записао у свом дневнику сљедеће ријечи о Цркви (1907. године):

"Није весело ни све што се тиче Русије, а што је још важније - Цркве. Поражени су пастири, обезумјеле овце; нити се може видјети, нити се игдје може чути Божији посланик, за спасење наше... Ако се Русији не деси бурна криза, револуција - она ће бити подвргнута спором (курсив његов) гњилењу. Ја не видим знакова који би најављивали "мирно обновљење". Постоје, можда, шансе једино за умор и разочарење свих и у све. Одасвуд ниче мирно вегетирање и гнојење... А то је још горе од револуције" (Црвени архив, т. 61, стр. 85).

"Господ нас је препустио самовољи адских сила. Ми смо унутрашње пали" (94). ... Већ (!) "и на душу треба помислити".

А до тада је све било прече од тога... Свима се све друго чинило важније: политика, материјално благостање, задовољење чулних прохтјева, уз то, можда, евентуално и наука, умјетност... То се звало, и било, наш стварни живот...

А религија? Тја, зар је то "живот"? Чак некако није ни пријатно говорити "живот"... Но, у најбољем случају збир хладних догмата, кофер вјерника... Ако нам религија и буде живот - то ће бити тек "тамо", "на небу"... А сада? - сада смо ми живјели и живимо свим, само не вјером... "Још нисмо стари: још није вријеме да се о томе размишља". А живот је само један... Користи се животом, сваки који живи. А некима је и овај већ дојадио... Духовништво, пак, није могло да у охладњело тијело улије живи огањ; зато што смо и сами живјели прохладно, зато што нисмо горјели.

И заиста: шта ће мени Пресвета Тројица? Постоји ли у мени неки став, некакав - било какав - жив однос према Њој, или је остала само "признавајућа" вјера? Шта мени треба Христос, оваплоћени Син Божији? Постоји ли у мени непосредна и жива веза са Њим?... Шта је то благодат Божија? Познајем ли је ја? Ја сам о њој слушао; ја "вјерујем" да она "негдје" постоји; али не за мене... А ја? - О, ја, ми "сами" све "можемо", сами градимо и свој лични живот, и општи, човјечански...

Ја сам се много пута замишљао над питањем о благодати. У школи сам био научен да знам да је, као, све што се добро чини - од благодати, од Светог Духа. Али ја овдје отворено признајем да ја у дубини своје душе - не само да то нисам осјећао, него се нисам, морам да признам, ни сасвим саглашавао са тим. Напротив - ја сам, као и сви око мене, мислио да човјек све може сам.

Таквој су вјери у "човјека" нас учили, и у психологији, па чак и у богословљу хришћанског морала... Све се постиже природним напрезањима нашег ума и наше воље. Не само у уџбеницима из психологије, него и у животу - није било мјеста за уплитање друге, благодатне силе...

Распада се живот државе? Па шта? Скупимо се, мало главом промућкамо, смислимо нове политичке облике владавине и ... све поправимо. Опада вјера? Научни комитет ће "прописати", указати шта да се ради - и ... ствар ће се изгладити.

Патриотизам је на издисају? Но, ... "некако" ћемо се већ и ту "снаћи".

Морал пао? Е, за то имамо лијек - увешћемо опште образовање: "наука ће спасити свијет" - рекао је један од ректора универзитета на његовом отварању. (А у то вријеме нас, научнике, већ су по цијелој Русији потискивали бољшевици... Шта смо тражили, то смо и добили!)

Тако је и све остало ишло у суноврат... Незаустављиво. "Човјек - како то гордо звучи" - говори неко код Горког, тог пророка тренутка. Један архијереј (још и данас, 1939. године, живи у прогонству)[33] говорио ми је, у Москви, када смо ишли да држимо проповијед у један од храмова у Замоскворечју:

"Тек сад сам ја схватио - зашто ми је потребан Христос Господ лично!" - а он је прије тога био не само законоучитељ, него и мисионер... И било му је, у то вријеме, 52-54 године.

Зар то није био знак осиромашења духа? А ето, о. Јована Кронштатског нисмо жудјели да видимо... Претпостављам да ни тај архијереј није до тада горио жељом да види великог Свјетилника вјере...

Нисмо ли ми луде дјеве? Нисмо ли ми "свјетилници" без јелеја? И истину пише исти тај полиичар Т.: "Све земаљско је разрушено. Сада је могуће живјети само "небеским"... Да, "само". Пишем ту ријеч, ту реченицу, и већ она показује како сам се мало ја припремао за небеско, како мало мјеста оно заузима у мојем срцу! Значи, небеско сам ја оцијенио као само по себи неочекивано, пошто је оно (раније) само давало одсјај и шаренило земаљским формама и земаљском садржају живота. Као "луда дјева" нисам понио уља, и немам чиме да запалим фењер кад се зачују звуци: "Се, Жених грјадет"[34]... Сво сам уље потрошио на цареве и народ; а сада ни царева, ни народа, нема; само Жених долази, а у фењеру пустош" (87 стр.) "Сва се моја публицистика распршила... Велики и мали радови, просто, комични су по својој судбини - почевши са радовима на којима сам радио, преко монархије, и завршавајући се Црквом" (стр. 91).

Не ласкаво се он одазива и о нама, епископима - како се ми све више и више прилагођавамо: "само да се не ступи у борбу"... То је још горе од "младалаштва" (незрелости) (о чему му је писао казањски професор црквеног права Бердинков) - и то је данас карактеристична црта свих представника наших "основа" (87 стр.): ТОПЛОХЛАДНОСТ.

+ + +

Шта ми је, онда, у вјери дала Академија?

Да напоменем: ја, наиме, не пишем овдје о себи, него уопште, о вјери. Аутобиографски материјал користим само као илустрацију општих идеја. А надам се да он чини интересантнијим, живљим, "апстрактне" закључке који се потом дају... Јер, те "апстрактне" идеје уствари уопште нису суве, мртве формуле разума; испод њих је било, и јесте, најживље и најконкретније могуће проживљено искуство живих људи; и од тог се животног искуства општи закључци само "апстрахују у сажете формуле", у "апстрактне" идеје. У суштини, пак, и сама такозвана "апстрактна" философија, па чак и математика, нису ништа друго, до факат живота (личног или физичког, духовног или материјалног). Или, другим ријечима: у коријену било какве човјекове творевине налазе се његови лични, биографски доживљаји, преживљавања, осјећања, интуиција, мисли.

А да и не говоримо о литератури, о друштвеним наукама, умјетности: свуда се може, ако се само приљежно и дубоко изучи - открити лична, аутобиографска позадина (што биографи обично и раде) философа, економисте, пјесника, музичара и т.д.

Зато ја и молим читаоце ових забиљешки да не гунђају на мој аутобиографски материјал.

А може ли бити да он није само "мој", него и Ваш, читаоче? Јер, душа је човјечија већма једнородна, слична једна другој: а да можда, којим случајем, моја преживљавања нису, у значајној мјери, општа, типична за многе - у крајњем случају, за људе из мени сличне интелектуалне класе? Мислим да јесу. И због тога - питам се - није ли моја аутобиографија у значајној, или барем у извјесној мјери, и Ваша аутобиографија? Можда нас управо зато и интересују туђе аутобиографије, можда их управо зато и можемо разумјети - зато што су сродне нашој? А да нису сродне, да нису "конгенијалне" - ми их не бисмо ни могли разумјети: "SIMILIS SIMILI GAUDET" ("слично се радује сличном", говорили су стари Римљани).

И Сам Господ Исус Христос у Јеванђељу од Јована објашњава зашто Га нису схватали и прихватали јудеји, а зашто су Га прихватили ученици: "Ви гледате да Ме убијете зато што бесједа Моја не може у вас да стане ". "Зашто не разумијете говора Мојега? Јер не можете ријечи Мојих да слушате". А то - од чега је? Од тога што ви нисте сродни Мени и Мојим ријечима: "Ваш је отац ђаво..." "Ви сте од нижих, Ја од виших; ви сте од овога свијета, Ја нисам од овога свијета". "Ја сам од Бога" (Оца Мојега) "изашао и дошао". "Ви нисте од Бога". Зато и "не вјерујете Мени". Ми смо - разнородни.

И обратно: "ко је од Бога ријечи Божије слуша" (Јн. гл. 8).

"Ко хоће" (чак још не "ко твори", него само "ко хоће"... како се мало тражи! али управо се то хтјење, жељење и пристајање и тражи на почетку) "Његову вољу творити, тај ће узнати о овом учењу, од Бога ли је оно" (Јн. 7,17). Само то "хтјење" већ показује сродност онога који жели, са оним што жели... Слично тежи сличном... Хтјење је већ почетак "разумијевања". Хтјење је тежња за сједињењем са жељеним, макар још само "инстинктивно".

У Јеванђељу од Матеја Господ је објаснио ту исту религиозну гносеологију, тај пут спознаје кроз сродност душа. За мене је изузетно, мада и сликовито, разјашњење јудејског неприхватања Христа. Преписаћу то мјесто.

"Ко има уши да чује нека чује!" Будите пажљиви, слушаоци!

"Али са киме да упоредим род овај (јеврејски)? Он је налик на дјецу која сједе по улицама и вичу својим друговима (тврдоглавим, инаџијама):

- Свирали смо вам, и не играсте; пјевали смо вам тужне пјесме, и не плакасте.

Јер дође Јован, који нити једе, нити пије, а они кажу: "у њему је бијес". Дође Син Човјечији, Који једе и пије; и говоре: "гле човјека изјелице и пијанице, друга митарима и грешницима".

... Не можеш угодити јеврејима тврдоглавим... Зашто они не прихватају?

Одговор:

"И оправдаше премудрост (истину) чеда њезина" (Мт. 11:15-19).

Истину, Христа, прихватила су, узела као несумњиву, праведну ("оправдала" као истиниту) - само "чеда њезина" по духу - као њој рођена, као дјеца своју мајку...

... Овдје се - додуше, само као наговјештај - открива један од основних закона познања, и уопште, сваке спознаје (и духовног, и материјалног свијета): сличност оног који спознаје са оним што се спознаје... Спознаја на други начин није могућа... Ту је коријен основне идеје филоософије реал-интуитивизма (Лоски, Франк, Бергсон, наши славјанофили - Хомјаков, Кирејевски и други)... Човјек је сличан и свијету (микрокосмос), и Богу (макрокосмос, ако у том смислу употријебимо ове термине): човјек у себи носи и тај "мали" свијет, и тај "велики". И зато и може да разумије оба. А ако он не прихвата "онај" свијет - то значи да се у његовој души родила страшна болест: из ње је испарило "подобије Богу[35]"... И тада му се више "доказати" не може, никаквим ријечима и никаквим интелектуалним надигравањем: нема мјеста за које би се могла прилијепити истина. "Ви сте слијепи" (Јн. 9: 39-41). А због чега је то? - Од гордости (Мт. 11:25).

Даље се питамо: како онда вратити то подобије? Само - новим откровењем Бога човјеку, новим јављањем "образа"[36] Божијег у души његовој. И то је могуће - кроз Сина. "Све Ми је предато Оцем Мојим, и нико не зна Сина до Отац; и Оца не зна нико до Син, и ако коме Син хоће да открије" (Мт. 11:27)... Чудесно!

Ту се открива да је истина - Бог; и да је познање Њега од стране човјека могуће захваљујући томе што Бог постоји у човјеку и открива му Се Сам; у томе је суштина сродности... Истина је од Бога, Бог у човјеку је - од благодати. Благодат је Истина. Благодат је та која човјека и чини, боравећи у његовој души, "сродним": зар не знате да сте ви "храм Светога Духа Који у вама живи, Којега имате од Бога"... "и у тјелесима вашим, и у душама вашим, које су Божије" (1 Кор. 6, 19,20).

Али зашто онда Бог не показује Себе свима? Или, зашто Он одлази из наше душе? Зашто Христос није могао да обрати чак и јевреје? Зашто благодат не озарује умове свих људи цијелог свијета? Откуд отступници?

Овдје се на путу већ појављује човјекова слободна воља, уопште - грешност душе[37]... Сви гријеси (и плотски, а нарочито духовни) удаљују из нас Бога и унаказују наше богоподобије. "Који живе по плоти - плотски и мисле, а који по духу живе - духовно мисле"... "Сви које Дух Божији води, Синови су Божији... Овај Дух свједочи нашему духу да смо дјеца Божија" (Рим. 8:5,14,16), и обратно - плотски су људи изван Духа Божијег (8:7-9).

Али од свих је најопаснији и најстрашнији дух гордости, самости: он не даје могућност Самом Богу да Се усели у човјекову душу и не дозвољава јој да истину осјети изнутра.

"И нећете да дођете к Мени да имате живот"... Зашто? - Зато што Ја "знам вас: ви немате у себи љубави према Богу". А то - одакле је? "Како ви можете вјеровати, кад примате славу један од другога", т.ј. када сте самољубиви, горди, те зато и "славе која је од Јединога Бога не тражите"... (Јн. 5:40-44).

Али зато, када "ини (антихрист) дође у своје име", а не Божије, "њега ћете прихватити": он ће бити - од вас, од ђавола, са којим сте и ви, и он, сродни (Јн. 5). "Ја говорим што видјех од Оца Својега: а ви чините што видјесте од оца својега": "ви чините дјела оца својега" ђавола (Јн. 8:38,41).

А да се смирите не желите и нећете. Међутим, другога пута - нема:

"Дођите к Мени... и научите се од Мене: јер сам Ја кротак и смјеран у срцу" - те су ријечи казане одмах послије указивања пута ка познању истине: "Коме Син хоће да открије" (Мт. 11:27-28). Коме то? - ономе ко се смири, као Он. И тада ће му Христос открити Себе. А прво испољавање тог Смирења јесте - вјеровање Његовим ријечима, просто-напросто - вјеровање у Њега... Повјероваћете, и тада ће се ријеч Његова опет уселити у душу, и душа ће узрети истину: "... и ријечи Његове (Божије) немате да у вама стоји, јер ви не вјерујете Ономе Кога Он посла" (Јн. 5:37,38).

И тако, дакле - истина потиче од сродности са Истином, са Богом, другим ријечима - од богоподобија; богоподобије је од - благодати у срцу; невјерје је, пак, од - губитка богоподобија; повратак истини је од повратка богоподобија, кроз Благодат Христову;

Благодат се даје само кроз Христа;

Пут ка Христу је - вјера у Њега;

Вјера је - од смирења, у крајњој линији - од одлучности да се вјерује, од спремности да се смирено призна и прихвати истина.

Тако смо дошли до важних, али једноставних закључака - факата: вјера је од благодати; благодат је - од смирења. Из чега слиједи - као што и говори св. Варсануфије Велики - "вјера је смирење". А невјерје, како говори преп. Антоније Велики, је "од лакомислене дрскости".

Тако је и све што је "апстрактно" повезано са нашим душевним "срчаним коријенима". Ту аутобиографски материјал добро дође. Ту се сјетиш истине ријечи Давидових, у које је против воље, против "срца" сумњао мој ум: "рече безумник у срцу својем: нема Бога"... Слава и Богу хвала: моје срце то није прихватало. Са тим сам ја и стигао у Академију. А рационализам је био само танка скрамица.

+ + +

... Потрчао сам унапријед: још ми имамо шта да кажемо о законима спознаје, о путевима вјере... Али, чини се, тако је и боље: за наш прости ум и наше просто срце лакше је да помало прима такозване "апстрактне идеје". А ако се даје све и одједном - биће теже да се свари. И у Јеванђељу је тако: мало чуда, мало приче, мало учење, па онда поново дјела...

Али ваља и о Академији почети. Ипак, направићу малу дигресију. Навешћу, из Јеванђеља, неколико факата, неколико примјера, како је Сам Господ повезивао "апстрактно учење" Своје са догађајима из живота, са фактима, или са аналогијама, поређењима. Може се рећи да је сво Јеванђеље од Јована, у првих 13 глава, пуно таквог начина откровења... Некоме, можда, то није познато? А врло је интересантно; и то веома упрошћује схватање учења Христовог, због нечега, тобоже, неповезаног и кобајаги произвољно залијепљеног за догађаје... Ево, погледајте.

1. глава. Директна и јасна свједочења да је Христос Син Божији - упркос невјерју јевреја: "дође код својих (јевреја), и своји Га не примише". Шта је дакле потребно?

2. глава. Потребно је да јевреји измјене своју душу - онако како се вода претворила у вино (Кана Галилејска). А Христос то може: факат. И још ће доказати. Како? Васкрсењем (храма - Својег тијела). Ипак, да ли јеврејима лако пада та промјена?

3. глава. Веома тешко. Неопходно је - смирити се... Никодим се бојао својих, долазио је само ноћу: самољубље. Неопходна је радикална, одлучна промјена. И то је могуће само кроз ново рођење од Духа. Ради тога потребно је, за почетак, повјеровати у Христа. А за то - поступај по правди и истини, не гријеши. Јован Крститељ је већ прихватио: барем њега послушајте, јевреји... А ако не њега, онда барем паганку...

4. глава. Бесједа и вјера Самарићанке - блуднице, грешнице и полупаганке... А у отаџбини Његовој, у Јудеји (44), још увијек не вјерују... Чак и римски многобошци, као што је капернаумски царедворац, већ почињу да вјерују... "И сам повјерова, и сав дом његов". А јевреји и даље тврдоглаве; јевреји су - полумртви, слаби: не желе, неће да устану, а не могу да устану "сами".

5. глава. Они су - одузети душом. Исцјељење одузетог 38-годишњака. "И он истог часа оздрави". Како је све лако код Бога! А јудеји Христа хоће да убију. Гори су, не само од одузетог, него чак и од правих мртваца: и они, "иде час" (и то скоро, при васкрсењу: Мт. 27:52,53), "и већ је настао", и "мртви ће чути глас Сина Божијег" (25). А ви, јевреји, не слушате, не чујете, не прихватате, не примате: ни ријечи Моје, ни ријечи Јована Крститеља, чак ни дјела чудесна. Зашто?

6. глава. Зато шо су они - плотски, земаљски.

А да им обећам земаљска блага, пошли би за Мном... Није ваљда? Чудо претварања 5 хљебова у огромну количину која је заситила 5000... Одушевљење... Одлучили - за цара да Га поставе. Кренули према Њему... Али зашто? "Не зато што чудеса видјеше, него зато што једоше хљеба и наситише се" (26). Али та храна кратко траје. Треба стремити ка вјечној. Небеској... Да ли је она у Њему? Неопходно је повјеровати (28-29). И Сам је Христос - Духовни Хљеб: живот у Њему јесте живот вјечни (33). Између осталог, још овдје, на земљи, може се, и мора се јести тај Хљеб - Тијело и Крв Његова: Тајанство Причешћа... Такав је прелаз од чуда са хљебовима. Али то "није интересантно", то није било јасно чак и најближим ученицима. Саблазнили су се, и отишли. Плотско размишљање. Плотском уму су вјеровали: како то може да буде (41, 42,52,66)... Сјетите се барем небеске мане (49)! Али не. Ништа не помаже. "Од плоти никакве користи": ум природни, плотски ум - беспомоћан је, бескористан, чак и штетан. Неопходан је "Дух", који "животвори": Његове ријечи јесу Дух (63)... А Духа даје Отац, кроз Сина (44-46). И они који су били плотски, несродни, који су мудровали - отишли су. А при истим тим ријечима о Тијелу и Крви, они који су Му сродни - ученици Његови, Петар - остали су, зато што су повјеровали "да си Ти Христос, Син Бога живога". А ако су у то повјеровали - коме онда још да иду? Никоме... И ако су повјеровали у главно - у истинитост и Божанство Христово, онда и све остало, макар им било и непостижно окушање Његовог Тијела и пијење Крви Његове - треба прихватити, а није ни тешко прихватити (67-69)... Они су се - сродили са Њим...

Међутим, од дванаесторице један, ипак, отпада, јер је он "ђаво", он је у роду са ђаволом... Он је такође плотски, као и јевреји: среброљубац, материјалиста, земаљски... А Христос ка Небеском Хљебу зове.

Два хљеба: хљеб земаљски, и "(Ја сам) хљеб Живота" (48)... Људи су изабрали први, и одбацили други. Чудо са 5000 објаснило је зашто су они - плотски... Овдје су се сударила два супротна духа живота.

7. глава. Бирај, онда, јудеју, једно од два: или свијет, или Мене, воду живу (37-39) Духа Светога... Раздвојише се јудеји: начелници су већ одлучили да Га ухапсе (30), а "многи пак из народа повјерова" у Њега (31). И већ се и Никодим дрзнуо да Га штити: без суда се не смије одлучивати о човјеку (51)... "И отиђоше сваки својој кући"... (53).

Како су жалосни. Разишли су се беспомоћно. Који је разлог тог упорног њиховог неприхватања? Грешност, ропство духа, у основи којег лежи власт ђавола над њиховим душама. И та власт и грешност страшнија је од сваког другог гријеха. Страшнија од најстрашнијег блуда.

8. глава. Ево, приводе Му, исти ти његови судије, блудницу, ухваћену на мјесту прељубе (3). (Али, зашто онда не доведоше и њеног саучесника?! Јер, ако је по закону, по закону обоје треба побити камењем: Левит. 20:10. Можда је тај припадао истим тим фарисејима, лицемјерима? Можда је био њихов пријатељ?)

И, шта се дешава? Та блудница - нека буде она благословљена! - смирено чека праведни суд... Није се свађала, није побијала, није се правдала... Тиме се и "оправдала". Била је помилована: "Иди, и одселе не гријеши"... "Ни Ја те не осуђујем"... Онај Који је кроз Мојсија наредио да се суде и да се каменују такви - исти Он сада "не осуђује". А и како осудити ону која се већ смирила? "Повиновану главу нити мач сијече, нити нож руби". Она је већ себе била осудила и потчинила се Христу - а само је то и требала да уради...

А они? А судије? Они неће да знају за закон, којег су они, наводно, чувари... Закон наређује да се истина признаје при два свједока. Он има два свједока: Оца Његовог, и Себе Самог (17-18). А "који ће од вас Мене да укори у неистини?" (46). Ви сте довели блудницу; она јесте грешница. Али сте ви, јудеји, много грешнији од ње... Како? Као прво, ви не можете бацити камен на њу, што се по закону тражило од чистих свједока (2 Књига закона, 17:6-7) - јер и сами подлијежете погубљењу за исти гријех. Као друго, ви сте још грешнији, зато што сте упорни у невјерју и гордости; зато што сте ви, као треће, робови самим себи, робови сопствене грешности (34); као четврто, ви сте робови, ви сте дјеца ђавола (41-44)... Ето како и колико сте ви грешни... Блудница се показала неупоредиво боља од вас, и већ се спасила. А ви не можете. И само Син би могао да вас избави (36) из тог ропства лажи и да вам врати истину (32)... Али ви то нећете. А и не можете: ви сте од свијета овога (23).

И тада ће за вас остати само једно: остаћете у тој покварености својој, "умријећете у гријесима вашим" (24)... И тада нећете ви судити грешницу, него ће вас чекати суд Мој и Оца (15,26,50)... Али они остају упорни, при свој својој греховности, тврдо стоје у нераскајаности, не смирују се. И Њега, чак, настављају да оптужују: "Не говоримо ли ми право, да си Ти Самарићанин, и да је ђаво у Теби" (48,52).

Већ су и Самарићани повјеровали (4 гл.). И дјела Његова свједоче да је Он од Оца послан (5:36). Али ништа не помаже. Испочетка су они хтјели да каменују грешницу, али се нису осмјелили; сада узимају камење да га баце на Њега. Али он Се непримјетно сакрива од убица...

9. глава. Ослијепили, ослијепили, несретници! И ништа се више са њима урадити не може: гледају, а не виде (39)! Прије ће слијепорођени прогледати, него што ће се њима вратити способност да виде факат, да Христа признају за Месију. ... Чудо исцјељења слијепорођеног... Боже, како су се тада ускомешале вође! Било је то јавно знамење Божије. А они само што су говорили да је у Њему ђаво. Толико су ти фарисеји гњавили исцијељеног и његове старе и ниште родитеље, да чак почињеш да се умараш док читаш о тим испитивањима, о тим словесним мучењима: а јеси ли то ти? а јеси ли баш ти био слијеп? а како то да сад одједном видиш? а ко те је исцијелио? а зашто у суботу?... О, несретни слијепци - упорни, бандоглави... Бивши слијепац је повјеровао у Сина Божијег (35-38). А они који су Га видјели, остали су слијепи (39). "Еда ли смо и ми слијепи?" - питају Га они. "Кад бисте били слијепи (т.ј. по незнању Мене не прихватали), не бисте имали гријеха; сад говорите да видите, тако гријех ваш (већ свјесно) остаје на вама" (41). Наравно! Тврдоглавост њихова је дефинитивна и неповратна.

10. глава. Ми смо - туђи један другом...

Ви нисте Моје овце; и Ја нисам ваш Пастир. Јер овце Моје слушају и знају. Мој глас (ријеч, Дух, благодат) живи у њима... Неки од вас јесу Моје овце из јевреја. Али још ће бити оваца из другог, паганског тора, и оне ће доћи на ваше мјесто: "и биће једно стадо..." (16). А "ви нисте од Мојих оваца" (26)... А Моје овце нико украсти неће; јер њих Сам Отац чува са Мном. "Ја и Отац смо једно" (30)... "Ја сам Син Божији" (36)... "Вјерујте дјелима Мојим" (38), "да бисте познали и вјеровали, да је Отац у мени, и Ја у Њему" (38)...

Опет су се ухватили за камење (31,32,33,39). А "многи су тамо повјеровали у Њега" (42).

11. глава. О Лазару. Васкрснуће његово... Зашто се на овом мјесту спомиње о томе? Обично одговарају да је јев. Јован записивао оно што су пропустили други; а о Лазару је првим трима јеванђелистима било и опасно да пишу, зато што је он тада био жив: био је епископ на острву Кипар, и могли су га убити... То је тачно... Мада, ипак, и није сасвим; напримјер: о чудесном засићењу хљебом говоре и сви остали јеванђелисти (Мт. 14; Мк. 6; Лк. 9). Такође, и о уласку у Јерусалим, о страдањима, о васкрсењу, јављањима послије васкрсења и т.д. Да ли из тога слиједи да је јев. Јован имао и друге мотиве за избор догађаја? Несумњиво. Већ сам говорио: он је бирао такве факте, који су му давали основу да прича о учењу које је Господ поводом тих догађаја излагао, или пак да објасни и посљедице до којих су ти догађаји довели.

А ево и овдје... Давно су Њега јевреји молили:

"Какво ћеш нам знамење дати, да бисмо ми прогледали и повјеровали у Тебе?" (Јн. 6:30). "Каквим ћеш нам знамењем доказати да имаш власт тако да поступаш?" (2:18). А јев. Лука, говорећи у причи о "Богаташу и Лазару" како је овај молио да васкрсне Лазара и да га пошаље код његове живе браће, да би барем они повјеровали и "не би они дошли на ово мјесто мучења", наводи ријечи Аврама (које су за јевреје биле убједљивије од ријечи Самог Христа - погледај Јн. 9,33,37,39): "Ако не слушају Мојсија и пророке (Писмо), онда - да ко и из мртвих устане, неће вјеровати" (Лк. 16:29-31).

Господ је још раније претсказао јеврејима: да им ни васкрсење Лазара неће помоћи, јер они уопште неће да знају истину, зато што су они дјеца лажова ђавола.

И ево, у стварности је Он васкрснуо, и то не утварног, него стварног, већ усмрдјелог Лазара - али они управо тада дефинитивно одлучују шта да учине са Христом. "Од тога дакле дана договорише се да Га убију" (53). Али и на крсту ће поново тражити од Њега: "Нека сиђе сад са крста, па ћемо Га вјеровати" (Мт. 27,42). А Он не само да је сишао жив, него је из мртвих васкрсао, под печатом војничке страже; али они ни тада нису повјеровали: "дадоше довољно новца војницима говорећи: реците да су Га ученици Његови, дошавши ноћу, украли, кад смо спавали; и ако чује то судија (Пилат), ми ћемо њега умирити и учинити да вама ништа не буде... И разгласи се ова ријеч по јеврејима до данас" (Мт. 28:12-15). Дакле, вакрснуће Лазара био је посљедњи и крајњи, чак и по човјечијим мјерилима, "доказ" силе Христове: али они су се само још више разјарили, и договорили су се да Га убију...

Заједно са овим, васкрснуће Лазара даје јев. Јовану основу да напомене да Христос није само "обични" чудотворац - као Илија, Јелисеј, који су такође васкрсавали мртве - него Самоисточник живота.

"Ја сам васкрсеније и живот" (25), - упорно увјерава он Марту. Марта још увијек не вјерује и послије говори: "Већ смрди!" (39). А Он јој, већ са пријекором, због маловјерја, говори: "Не рекох ли ти да ћеш, ако будеш вјеровала, видјети славу Божију?.." (40).

"И изађе мртвац" (44).

"Народ бијаше потресен чудом" (12:17-18). И многи увјероваше. А главари свештенички одлучише да Га убију, и издаше заповијест да се ухвати чим Се први пут појави (11,57) у народу.

12. глава. Помазање драгоцјеним миром и среброљубље Јуде издајника... Молба пагана-јелина да их упознају са "Исусом" и ријечи Господа да ће Њега признати послије, због смрти на крсту (20-33)...

Народ је, пак, мислио да ће Христос живјети вјечно (34), и како онда сад, одједном - смрт? Христос није одговорио на то: узалуд би им било говорити о Његовом вјечном битију... А и већ је говорио (8:51-53,56-57; 11:24-26)... Због тога су Га хтјели каменовати. Зато Он више и не доказује, него просто позива на вјеру: док још има времена, док је Он међу њима:

"Док је свјетлост са вама, вјерујте у свјетлост"... И сакрио Се...

И кротки, чисти душом Јован се диви: како то да његови саплеменици, јевреји, послије "толиких чудеса" нису повјеровали у Њега?! Он тражи објашњења за такву бандоглавост. И подсјећа на ријечи пророка Исаије: сами су затворили очи своје да не виде (Ис. 6:10; 53:1)... Тврдоглавци: "јер им већма омиље слава људска, него ли слава Божија" (43)... Плотскост... Гордост...

За њих остаје само - суд. Али неће судити Он: "Ја не дођох да судим свијету, него да спасем свијет" (47), - њима ће судити сама ријеч Његова, само Његово учење, које Му је Отац дао... Другим ријечима: на суду ће невјерни остати без одговора, јер су слушали Слово о Христу.

13. глава. Умивање ногу даје повод за давање наука о смирењу... Смирење је коријен вјере и љубави (12-15). Јуда није издржао. То је за њега већ постало неиздрживо: он је у Исусу хтио да види земаљског цара, цара који даје обични хљеб, а не учитеља о "хљебу" духовном... Зато је управо тада Господ претсказао: "један од вас је ђаво" (6).

И сада Христос Господ говори:

"Један од вас ће Ме издати" (21)... Уђе у Јуду сотона (27). До тада је он био, као и уопште јудеји, "чедо" ђаволово, опсједнуто њиме; а сад се то испунило много реалније и страшније: у њега је ушао - и при томе сам - "сотона".

Јуда је изашао на своје зло дјело, као сотонино оруђе, а и јеврејског народа уопште.

Господ, пак, остаје само са својих једанаест вјерних ученика на Тајној Вечери; и говори им посљедњу, опроштајну бесједу... Љубите један другог (34). Ја ка Оцу одлазим... Да бих вам тамо припремио мјесто - а не овдје. Ја вас туда могу довести, јер Ја Сам Јесам "Пут, Истина и Живот". Јер сам Ја једно са Богом Оцем; "Ја сам у Оцу, и Отац је у Мени". "Вјерујте Ми" то, а ако је и вама тешко да то прихватите, онда - вјерујте Ми по самим дјелима Мојим. А и ви сами ћете послије Мене творити чудеса, чак и већа него што су Моја била. Само молите о томе Оца, у име Моје, за Мене. А Ја ћу вам за све послати силу - силу Духа Светога. Нити ћу вас Ја Сам оставити као сирочад: доћи ћу. Тајно, скривено - у срца Ваша: и тада ћете, у властитом искуству, познати да сам "Ја у Оцу Мојем, и ви у Мени, и Ја у вама". Али, да бисте достигли то - живите свето, испуњавајте заповијести Моје... За то смо вас Ја и Отац вазљубили, "и доћи ћемо" "и обитељ сачинити" у срцима вашим.

...Боже! Како је све то далеко од јудејских "хљебова" и јудејских сребреника...

Тешко им је било то појмити, а ништа лакше није ни нама, читаоче, да појмимо: како то Отац и Син могу да уђу у човјека и да се настане у њему? Није ли то, уистину, тајна? То је откровење Христа. А Христос га и не разјашњава, зато што они то још не могу да приме... И ево, доћи ће "Утјешитељ, Дух Свети", "Дух Истине", и Он "ће вас свему научити", и то ћете преживљавати лично, "емпиријски" ћете спознати... Опет је пут спознаје благодатно-"емпиријски", а не словесни.

Будите зато мирни. И чак се радујте Мојем одласку: за вас самих је боље тако. Ја сам Своје дјело извршио, које "заповједи Мени Отац" (14).

Али и послије Мог одласка ви пребивате са Мном и у Мени - као гране винове лозе. Како? Вјером, извршавањем Мојих заповијести, љубављу према Мени, љубављу једних према другим, до полагања свог живота за другове, слично Мени. Тад ћете бити "другови Моји", "љубите зато једни друге"... А ако вас, пак, свијет не буде љубио, па чак и ако вас замрзи - а управо то ће да се деси, упозорава Господ, - нека вас то не збуни, јер сам вам Ја примјер за то: Мене је прије вас замрзио свијет, као туђег, несродног по духу... А ви нисте већи од Мене, и не дивите се зато, када и вас буду гонили за Име Моје, за Мене... Они ће за то одговарати, пошто нису у праву; јер сам их Ја и учио и чудеса им творио, "каква нико други није творио" никада у свијету.

Међутим, ви се не бојте, не бојте се својих прогонитеља: на помоћ у мукама ће вам доћи Сам Утјешитељ, Дух Истине; Он ће вас укријепити и у истини, Он ће Сам кроз вас свједочити о Мени; и ви ћете свједочити, зато што сте од почетка са Мном, као свједоци Моји, вјеродостојни очевици (15).

...Горко упозорење. Мрзиће вас, гониће вас, мучиће вас...

Али унапријед на то упозорава: "да се не саблазните" када то наступи...

Све сам вам рекао... И све учинио, "а сад идем код Онога Који Ме посла". Не растужујте се: умјесто Мене тјешиће вас Утјешитељ, Дух Свети (већ трећи пут понавља о Њему Христос). Он ће вас наставити, и кроз вас и Мене прославити, што ће вама, који Ме љубите, бити радосно... Не тугујте. Ја сам побиједио свијет.

Затим Он изговара молитву Оцу, у којој говори да је испунио Своју мисију и сада моли Оца да сачува ученике и све вјернике "од зла", јер је за њих Он "Себе принио у жртву". И на крају моли Оца за будуће јединство свих у Њему, а кроз Њега и са Оцем: да буду једно, као што смо Ми једно. И нека љубав Очева и у њима буде, и Ја ћу бити у њима.

Служење Христово - учењем и дјелима - се завршило... Остало је још принијети Себе у жртву искупљења... И ево, извршава се: издаја, суд, смрт, погребење, васкрсење, јављања, вазнесење и слање ученика на васељенску проповијед - са утјешним обећањем: "Ево, Ја сам са вама у све дане до свршетка вијека. Амин" (Мт. 28:20).

Те ријечи није могао да каже човјек. Њих је могао да каже само Бог.

...Ја сам се неочекивано за самог себе распространио... Али ми није жао. Само Слово Божије је увијек дјелатно и живо (Јевр. 4:12), и "Од Бога дато и корисно... за поучавање у правди и истини, да савршен буде човјек Божији" (2 Тим. 3,16-17).

А надам се да ће и читаоцу бити корисно... А ако се учини само "интересантно", или се некоме учини чак и мало убједљиво - то само говори да бисмо послије тога требали добро и дубоко да се замислимо над тим фактом: Божије Слово је постало досадно и малу снагу има... То ме је навело да се изнова подсјетим на свој однос према Слову Божијем, како у семинарији, тако и на почетку Академије.

Са тим ћу и почети академске успомене о вјери.

+ + +

Ми смо у семинарији слушали досадне "приче о" светим оцима, учили "о" њиховим дјелима у црквеној историји и у историји проповиједи. Али никада и нико није узимао у руке ни једне књиге њигових дјела. Бојим се да оптужујем, али мислим да ни саме учитеље није интересовало - изван уџбеника... Али засада нећу о њима да говорим, него само о једном светоотачком цитату.

У Академији (не одмах) су ми допала до руку дјела св. Јована Златоустог, чини ми се, толковање на књигу Постања. На једном мјесту сам код њега срео једну мисао, приближно овакву: ако ти - савјетује он слушаоцима своје бесједе - нешто не разумијеш у Писму, не растужуј се због тога, него прими просто, на вјеру, без расуђивања, јер то је Божије Слово, а Бог говори само истину... Прими је онда са свом несумњивошћу, само због тога што је то Ријеч Божија...

Нешто слично, мада на други начин изражено, прочитао сам тада ја, бивши семинарист, васпитан у идолопоклоништву уму, и замислио се са сумњом: па није ваљда да и сам Златоуст вјерује и мисли тако како препоручује другима? Зар он тако "просто" вјерује Слову Божијем, као каква сељанка?

Признајем: не повјеровах ја тада чак ни Златоустом... Не, мислио сам ја тада, он то, у педагошким циљевима, само простаке убјеђује да тако просто мисле и вјерују у Слово Божије, у Свето Писмо: а сам он - не може тако мислити. Јер то је за њега - судио сам ја по себи - и немогуће. Како? Он, такав генијално-паметан и учен човјек, да тако, сељачки просто вјерује? Немогуће!

То није могло да стане у моју главу...

Авај! Ја још нисам био "сродан" њему са те стране, те зато и нисам могао да њега "смјестим" (Јн. 16:12) у себе. И дуго нисам могао да смјестим. Зашто? Тај случај ми пружа прилику да поставим опште питање о значењу "Слова Божијег" или "Светог Писма" за живу вјеру.

Вјероватно ће некоме изгледати чудно то, што сам се ја, семинариста, па још вјерујући семинариста, а послије и студент Духовне Академије, тако неповјерљиво понио према ријечима Златоустог, а тачније, према сили Писма? Сада ћу мало да приподигнем завјесу над том необичношћу, која, како се мени чини, није свима јасна.

Код нас, у духовној школи, а још више у семинарији, развио се необично ружан однос према Библији, према свештеним и светоотачким текстовима, према Слову Божијем: хладно неповјерење... Још док смо учили Катехизис м. Филарета у школи (за почетника ствар достојна сваког уважавања), текстови који се тамо цитирају никада на нас нису дјеловали убједљиво. Напримјер: Бог свугдје постоји. Одакле се то види? И одмах се наводе ријечи Псалмописца: "Куда ћу поћи од Духа Твојега? И од лица Твојега камо да бјежим? Ако се успнем на небо, Ти тамо јеси; ако сиђем у ад, тамо јеси" и т.д. и т.д. Одговорено је, "доказано", и то је питање исцрпљено... Ми смо то учили, то смо одговарали када су нас испитивали. Али се нисмо убјеђивали у то. Какав је то доказ, мислило се у нашим маленим главицама. Јер, Слово Божије и Бог - то је све заједно, сједињено... То само вјерник исповиједа своју вјеру. А мени је потребан неки "доказ" са стране, да је то стварно тако, "објективно", истинито... Како се то може урадити? Одговор је био спреман: умом. Сва школска мудрост била је прожета вјером у надмоћност разума над вјером, рационализмом, сколастичким методом "доказивања" предмета вјере... Али у духовној школи ни ум нису упражњавали: ни наши учитељи, а тим прије ми, младенци. И зато смо остајали незадовољени...

А у семинарији се само још више развијао тај хладни однос према Библији. Почећу са тим да ми никада нисмо дубоко - не само осјећали срцем, него се чак нисмо ни замишљали над самим тим ријечима: слово, ријеч, говор, бесједа, откровење Божије... Бог говори... Додуше, нешто нам је о томе говорио, у четвртом разреду, наш предавач Св. Писма Л.: о важности, о вриједности, о благоговејном односу[38] и тако даље. Али је све то пролијетало мимо нашег срца: није имало за шта да се прилијепи - нисмо ми још били завољели Слово Божије... А знање се даје само љубављу (1 Кор. 8:3). И ми смо веома ријетко, само када смо одговарали, Писмо називали "Слово Божије"; углавном смо говорили: Библија, или Свето Писмо, или краће - Писмо. И мада су нас учили да се пред читањем "Слова Божијег" морамо помолити, прекрстити се и чак га пољубити, ми то никада нисмо радили (а не сјећам се да су то радили и сами учитељи). (А да су и радили - што би, заправо, било и исправно, и прекрасно, и поучно за нас - ми бисмо се криомице потсмијевали таквим чудацима.) Али гле, кад смо стајали у храму, и на свеноћној, у редовима, по чину, приступали смо и цјеливали Јеванђеље - и тада је то било савршено природно, са уважавањем, са благоговенијем... И у цркви смо слушали Јеванђеље са истинитом вјером и светим благоговенијем... Али на часовима је било потпуно другачије: учење, шта ли, не знам - али ми Библији нисмо одавали никаквог поштовања. Ни њеном унутрашњем садржају, ни њеној вањштини. Нама су у првом разреду семинарије давали на дар од Синода по један примјерак црквенословенске Библије - на сав курс учења. Ми смо је узимали и равнодушно, заједно са другим уџбеницима, слагали у школске клупе. Били су, причало се, и још гори примјери: наводно су послије завршетка семинарије ученици злорадо буцали Библије и разбацивали листове по учионици. Ја се не сјећам таквог општег безобразлука. Тек су два-три објешењака, и то у првом разреду, буцали свету књигу, али остали то нису чинили; просто, нису се интересовали. И тако, мало-помало, у шестом разреду код многих од нас су Библије почеле да нестају: негдје су се губиле... Гдје и како - не знам. А посљедња два разреда ми смо се већ користили руско-словенским Новим Завјетом.

Али пошто је Библија била исти такав уџбеник као и други (историја, алгебра, геометрија, психологија и други), то је и однос према њој био потпуно исти: хладан. Чим је то уџбеник - одмах није интересантан! Јер, да је то било "забрањено", недозвољено - била би то друга прича. И унутрашње нас Библија никада није прожимала. Није да нисмо вјеровали у њен садржај: све смо прихватали, али смо се према свему односили равнодушно; било то стварање свијета ни из чега, пролазак кроз Црвено море, чудо Јоне у трбуху кита[39] и све остало - свему смо вјеровали; а школска наука је још и "доказивала" "могућност" чуда, старајући се да сведе на минимум тајну чуда и да све објасни што је могуће природније, "реалније". Но, кит, можда, заправо, и није био кит, са његовим малим грлом, неспособним да прогута човјека[40], него на кита налик ајкула, или нека друга велика риба, коју су простонародно назвали китом, и т.д. Или: вода се није једноставно раздвојила на два зида, надесно и налијево од јевреја (2 Мојс. 14:22), како је то очигледно и недвосмислено речено у Писму, него ју је, напримјер, вјетар отјерао из залива у море (вјетар се такође помиње, 21). Наравно, учитељи нису побијали ријечи Писма, али им се ипак хтјело да "докажу" некако "природно", а не натприродно. А и ми, семинаристи, управо смо такве, "паметне" доказе, тражили. А просте вјере смо се (вјероватно, и учитељи) бојали - као нечега, ако не немогућег, а оно мало вјероватног и вјеродостојног... Тако је, пак, била постављена сва наша школа: сколастично-рационалистички. Наравно, није увијек такав метод био бесплодан - за срца. Напримјер, сјетих се сада случаја, једва ли не јединственог, космолошког "доказивања" битија Божијег... Ја сам још био дјечак, први разред, а са мном је ишао "васпитаник" петог разреда, А-в, по обали ријеке Цне, и због нечега смо повели причу о Богу: он ми је испричао (из курса философије на четвртом разреду семинарије) о том доказу: за све постоји узрок и почетак; постоји он и за свијет; свијет се није могао сам појавити ни из чега; слиједи - било је неопходно творачко дјеловање другог Првоузрочника, т.ј. Бога. Слиједи, Бог постоји.

И када сам ја то чуо, моје вјерујуће срдашце се тако било обрадовало и заиграло, да замало нисам видио Њега, "Вседержитеља, Творца небу и земљи, видимим же всем и невидимим"... Врло сам се био обрадовао... Моје је срце увијек тражило поткрепљења у својој вјери. Послије сам сазнао за Кантову критику свих "доказа" о постојању Бога, али тада сам био радостан. И друга "рационална" објашњења ипак су помагала да се држимо вјере, против воље за сумњом и навале невјерја. Хвала за то и семинарским наукама...

Али, како сам већ понављао, било је много више штете од тог "паметног" метода; ми смо се приучили да се бојимо "тајни", да унижавамо просту "сељачку" вјеру, да је сматрамо недостојном "образованих" људи нашег "интелигентног" вијека. И зато нама Писмо и није изгледало убједљиво: оно није доказивало; оно је само тврдило, утврђивало. Ми смо, пак, хтјели доказе, хтјели смо његово "оправдање" са стране. На тај начин, испадала је потпуна изопаченост: Бог је хтио да кроз Писмо открије и утврди истину - о свијету, о човјеку, о историји, о спасењу - да се људи не би мучили незнањем или упадали у лаж. А ми Богу (!) нисмо вјеровали, него смо још тражили потврду и доказе од Њега... Зар то није ружно? Читао сам како је неки учени Енглез донио својем краљу велико научно дјело - у заштиту Библије. Краљ је примио, захвалио, али и разумно приговорио: "Ја сам до сада мислио да све остало има потребу за заштитом и доказом од Библије, а Ви њу нашли да штитите?!!?" Краљ је, несумњиво, био већи вјерник, и паметнији - што значи и логичнији - човјек од научника...

Е, исто то је било и са нама, "духовницима", а нарочито семинаристима. Само, на несрећу, код нас није било таквих краљева око нас, а још није било ни својег "цара у глави", нити је било искуства. Ми смо имали мало стварне, ватрене, дубоке вјере у Бога; али нама је још недостајала и дубина ума, да бисмо могли појмити стварну важност и необични значај које Слово Божије има за истину и вјеру.

Ето зашто ја нисам повјеровао ни светом и генијалном Јовану Златоусту, његовој искреној простоти. Ипак, са друге стране, нисам могао ни да помислим да он лаже, макар и у доброј намјери, ради "малих ових": то се није слагало ни са светошћу његовог лика, ни са искреношћу његовог тона. Тако да сам ја остао у недоумици, и нисам му више вјеровао... Што сам не преживиш, ни другом не вјерујеш! (По истом оном закону спознаје - сродности.)

Ја сам много пута примјећивао да невјерујући људи не вјерују мојој искрености у вјери. А ја, тада, нисам могао да схватим: како је било могуће, напримјер, не читати Горког и чак се уопште не интересовати литературом? И када сам од једног изузетно ученог богослова чуо, да је то итекако могуће, ја сам га искрено пожалио: како је "необразован" он! И како се много чега лишава!

Ми све мјеримо - по себи, по својој мјерици... И ја сам - још дуго времена - остајао у одјећици коју су ми сашили на семинарији: нисам цијенио силу Писма. Ја сам му претпостављао "науку", ум, "доказе"...

Ипак, постепено, чини ми се, у току прве двије године Академије, ја сам одрастао, разабрао се и увјерио се у савршену искреност Златоуста и у апсолутну истинитост његовог савјета... То је наставило да ми се разјашњава и послије: а сада ћу да сведем у једно своја искуства о Писму, тачније, и боље - о светом Слову Божијем, да бих их подијелио са вама.

Да, ми, семинаристи, на најдубљи могући начин нисмо били у праву када је био у питању наш однос према Св. Писму: како са стране вјере, тако и са стране разума. Данас то мени изгледа тако очигледно и јасно, и могу то лако да докажем. Са стране вјере - ништа простије од тога. Ако сам ја вјерник (а ми јесмо били вјерници, само нисмо вјеровали дубоко, живо), онда за мене Библија јесте "Ријеч Божија", т.ј. кроз њу говори Сам Бог, Дух Божији. "Сво је Писмо од Бога дано" (2 Тим. 3,16). Како онда ја могу да је не примам? Како могу да сумњам? Како за Свето Писмо могу још негдје да тражим потпору? Савршено очигледна бесмисленост! Па зашто онда ми то нисмо видјели тада? - Зато што још нисмо довољно вјеровали, зато што смо слабо вјеровали, зато што нисмо вјеровали живо... Вјера је наша била више "по предању".... А и још зато што смо били преко мјере заражени школском "вјером" у ум - као и сви интелектуалци тог периода (XIX вијека, нарочито друге његове половине).

Али онда сам ја приступио питању о Слову Божијем - "од разума". То је било послије, када сам, постепено, већ био разјаснио себи основе религиозне и сваке друге гносеологије (теорије спознаје). Тада сам увидио савршену - до самоочигледности - неспособност ума у области предмета вјере, потпуну непримјењивост, чак и противозаконитост његовог дјеловања у њему несвојственој сфери свијета натприродног... На моју срећу, савршено сам се био разочарао у самодржавље ума и знања; разбио сам тај идол у парампарчад и бацио га са палубе своје душе, а и својег ума: умом сам се ослободио од ланаца којима ме је исти тај ум био оковао. И какву сам тада, од тога, добио слободу! Али о томе ће бити ријечи касније... За сада ћу те закључке да приложим уз мисли о Слову Божијем... Кад сам раскинуо окове ума, истовремено сам схватио (постепено, наравно) да за поткрепљење основа и појединачних истина вјере мени није потребан за то неспособни ум, него самооткровење тог, натприродног, свијета. Ја сам већ знао да је пут сваке спознаје - у непосредном откровењу самог битија оном који то битије спознаје, т.ј. опажајућем субјекту. И тај исти пут је јединствено примјењив и у религозном "познању": Бога и Његове истине - Сам Он открива... Другачије и не може бити. То је тако - због цијелог низа разлога. То је самоочигледно. А и да није "очигледно", за сада би морало бити прихваћено због повјерења у вјеродостојног свједока истине: Бога. Друге основе за истину нема. Тако је мене управо разум привео ка вјери: а себе је он одгурнуо у страну, као за тај посао немоћног учитеља... Подробније ћу то изложити послије. А тада сам ја унутрашње - и вјером, и умом - схватио Златоустов савјет о "простоти" прихватања Писма... И мало-помало тврдо стао на то тло, на којем и досад стојим... Додуше, код мене се то одвијало не баш сасвим "просто": било је неопходно проћи немалу школу философске борбе управо против философије, схватити и надвладати лажни пут рационализма, вратити се спознаји ексклузивном важношћу откровења; требало је одрасти и у вјери; требало је - укратко - вратити се "простоти" вјере. Али та нова простота више није била она стара, дјечија, простота по традицији, па чак не ни простота од срчане тежње моје сопствене душе ка вјери која не расуђује; не, нова простота је прошла кроз испитивајући огањ "знања", кроз другачије искуство у духовном животу; и зато се може рећи да је то "свјесна" простота, осазнана, оправдана... Сада је она - тврђа, стабилнија од оне неиспитане, дјетиње "простоте". Ја се сада више не бојим ни тајни, ни чудеса, не тражим више вјетар који би води подигао зидове, нити за Јону тражим ајкулу која личи на кита. Вјерујем Писму онако какво оно јесте, јер је оно РИЈЕЧ, ОТКРОВЕЊЕ САМОГ БОГА! А ја вјерујем у Бога... Зашто ја вјерујем - и како вјерујем - то је већ друго питање; о томе ћемо писати даље. Али ја вјерујем. Вјерујем - но, ако ни због чега другог, а оно зато што другог темеља за истину у мени нема - послије раздробљења ума. Али постоје и друге основе за то. И ја стајем на фундамент Писма, опирем се на Слово Божије. Оно је за мене постало ауторитет. Ево како ја поступам сада. Када пред мојом свијешћу стане неко за ум напостижно питање, ја се обраћам Божијем откровењу и гледам: шта оно, шта САМ БОГ говори? И макар ја ништа не схватао умом - мене то неразумијевање више ни најмање не узбуђује, као што је то био случај у семинарији; чак се и радујем тој непостижности: управо тако и мора бити за ум, макар то и "противрјечило" (како погрешно говоре о разлици, о "неподударности", "супротности", што није исто што и "противрјечност" разних свјетова) мојем разуму; ја спокојно читам Слово Божије и речено примам савршено мирно и убједљиво: САМ БОГ ЈЕ РЕКАО! ШТА ЈОШ ТРЕБА?! ШТА ЈЕ ОД ТОГА ЉЕПШЕ? КАКАВ ЈОШ ДОКАЗ ТРЕБА? - Узећу примјер вршења Тајанства Евхаристије... За разум је то страшно и да помисли: хљеб и вино се претварају у Тијело и Крв Христову... Више то није хљеб и није вино, него САМ ХРИСТОС ЖИВИ! Сам Богочовјек, Бог!..

Лично сам доживио да ми сабесједник-невјерник, са нескривеним потсмијехом човјека који "све разумије", каже да не само да он не вјерује у то, него је и увјерен и да ја, "као образовани интелектуалац", такође не вјерујем у ту "немогућу" ствар, и да обмањујем друге, као да, кобајаги, вјерујем у то... Ја сам савршено прекрасно схватао сво његово невјерје: оно ми је одавно било познато. Али он није могао да схвати мене, јер моје искуство вјере и знања њему још увијек није било доступно. Ја сам му тада изјавио, и сада изјављујем, да ја савршено вјерујем у несумњивост и неспорност истине претварања хљеба и вина у Тијело и Крв...

Али, зар се није мој ум разочаравао том очигледном недоумицом, и зар се није збуњивао сумњом: како то све може да буде? - О, да, много, много пута! Одговори на сумње, пак, нису одувијек долазили од вјере. Они су били веома разнородни. Али сада, када говорим о Писму, указаћу само на један од њих. Зашто ја вјерујем тако? Зато што је то савршено категорички и јасно и вишекратно тврдио Сам Господ Исус Христос, Сама Истина ("Ја сам... Истина", Јн. 14:6); "Примите, једите: ово је Тијело Моје"... "Пијте из ње (чаше) сви, јер је то Крв Моја..." (Мт. 26:26-28)... Овим су се саблазнили плотски умом јудеји, па чак и неки од ученика Христових - и сасвим отишли. Али Он их није зауставио, није рекао да су они улудо Њега схватили буквално, "просто", а не "симболично". Напротив, Он Се чак и дванаесторици обратио, са оваквим ријечима: "Да нећете и ви да одете?" - тако пита у Себе увјерена, човјечије слабости не бојећа Се Истина!.. И дванаесторица не одлазе. Петар говори: "Господе! Коме ћемо ићи?" - Немамо куда! Уистину, никуда више. А ка Теби можемо и морамо, јер Један "Ти имаш ријечи вјечнога живота" - и спаситељне, и несумњиве истине (Јн. 6:67-69). Тако и ја... Друго је, опет, питање - зашо ја вјерујем баш у Господа Исуса Христа и, консеквентно, у Његово Јеванђеље... О томе ће се још говорити. Али ако већ у Њега вјерујем, онда прихватам Његове Ријечи, Његова откровења, као нерушиво вјеродостојна: Бог је рекао! Крај свим питањима! Тако јесте! Таква је истина! И ја у свој пуноћи и дубини прихватам Тајну за ум, али истину за душу - о Тијелу и Крви!..

Та питања не ничу увијек. Мада, као што је познато, ми нисмо у стању да својом вољом контролишемо логичке асоцијације идеја; оне могу долазити чак и против наше воље и наших жеља; али све може да прође и без питања. А ако и наиђу - одгурнеш их "руком" све твоје претходне вјере, разума и искуства - и спокојно и тврдо продужаваш да вршиш тајанство...

Постоје и друге основе за овакву моју вјеру (ауторитет Цркве, Отаца, искуства светих, чак и неке помоћне потпорице разума); али једно од најтврђих основа јесте - Откровење Слова Божијег, Ријечи Самога Бога: "Рече и би!". Рече и јесте!

Узећу још један примјер.

Бог јесте Пресвета Тројица. Док се то макар у малој мјери не открије нашем духу, та истина плотском уму изгледа не само непостижна, него чак и кобајаги неприхватљива, такође "противрјечна" "законима" разума: три и један? "Немогуће". Али моја ми је "гносеологија" већ давно математички доказала да наш разумчић не смије уопште чак ни да замуца о било каквим "немогућностима" у другим свјетовима... То је, већ, за њега крајња дестинација! Истина, њему (и "мени") је то непостижно. Несумњиво! Али то је све. И ништа више! Ни један једини корак даље. "Не разумијем": то је правилно и смирено-логично. Ни ја разумом не разумијем. Али засад (до искуства "лицем у лице" - 1 Кор. 13:12) прихватам... На основу чега? На основу тога што је то откривено, речено, дато! Барем на основу само овог: учите и крстите "у име Оца и Сина и Светог Духа"! (Мт. 28:19). Сви су једнаки, а "име" је једно.

И то је довољно, довољно! И превише! Чак се бојим да будем дрзак и да испитујем Тајну: "Не трпи тајна испитивања", говори се у црквеној стихири... И мој ум то зна тачно, јасно, чак по философским закључцима. А моје срце уопште не воли да "испитује": то је за вјеру дрско, грешно... Не бих да се понављам, говорећи да је то чак и противоумно (безумник рече у срцу својем...). И вјерујем, вјерујем у Оца и Сина и Свјатаго Духа, вјерујем и исповиједам! Окровење је дато, такође, и о непостижном оваплоћењу Сина Божијег. И о Благодати Светог Духа. И о будућем загробном животу. И о тајанствима. И о Цркви. Све стоји на темељу Писма, на несумњивом Слову Божијем: Бог је рекао! И ја сам почео да читам Слово Његово - не семинарски, него хришћански.

А ту је на помоћ дошла већ искушена сила дејства самог Слова Божијег. До сада је за мене оно било нешто као "вањски" ауторитет: вјерујући у Бога, ја сам тим самим бивао принуђен да "примам" и Његову ријеч... Али, постепено, и вишекратно, хиљаду пута, истинитост Писма, а посебно Јеванђеља, почела је да се за мене пројављује изнутра њега самог. Појаснићу то. Два су главна пута дејства ријечи Божије: један - природни, а други - натприродни, један - више или мање обично-срчани, рационални, други - духовни, тајанствени, благодатни. Може се додати и трећи, допунски, историјско-критички... И сви су они "научни" - само на разне начине. Објаснићу.

Почећу од посљедњег. Многи истраживачи и заштитници Јеванђеља настојали су да објасне на чему се заснива вјеродостојност тих источника наше вјере. И одговора је било много - готово од самог појављивања Јеванђеља и Посланица - па све до наших дана. Постоји цијели низ брошура у којима је сакупљен тај материјал. Нећу се сада заустављати на њему. Поменућу само, примјера ради, интересантан предговор књиге свјетовног писца, адвоката санкт-петербуршког Б. Гладкова[41]. У предговору свог толковања на Јеванђеље он из своје аутобиографије наводи како се, као и многи његови пријатељи и савременици невјерници, он мучио незадовољством, како се дивио душевном миру хришћана, како се заинтересовао - на чему се он то код њих базира. Одговор је био: на вјери у Христа Спаситеља. А на чему стоји та њихова вјера у Христа? - На Јеванђељу прије свега. Какав је онда источник његове вјеродостојности? Да ли је оно несумњиво? - И он је ријешио да то питање истражи историјско-критички: да ли су давно и несумњиво записана Јеванђеља. Показало се да постоје историјска свједочанства још из првог вијека, а о другом вијеку нема потребе ни да се говори, из којих постаје јасно да су Јеванђеља била веома блиска догађајима које описују; још су били живи свједоци или, у крајњем случају, слушаоци очевидаца Христа... Његов предговор је веома интересантан и поучан за почетнике... О. Јован Кронштатски је веома одобравао штампање ове књиге.

Постоје и друге сличне брошуре... Али ја не цијеним баш превише тај метод - мада и признајем његову релативну вриједност, посебно за људе који се још увијек нису отргнули од поклоњења уму и "науци"; мени то изгледа прилично досадно. Тај сам материјал читао без срчаног трепета; можда бих у семинарији читао са задовољством, али тада сам ја још увијек вјеровао у ум.

Али је зато за мене много убједљивији метод који излази из једне друге равни: из унутрашње вјеродостојности Јеванђеља.

Ја сам то још давно увидио - и до дан-данас стално осјећам и преживљавам. Али за почетак ћу да испричам о једном свједоку са стране. Ја имам друга, хришћанина из јевреја, изузетно ученог философа свјетског реномеа, професора универзитета Ф[42]. Једном сам га питао - како је он, јевреј, веома учен човјек, пришао хришћанској вјери? При томе, искрено, ни од кога не принуђиван... Па још и тек послије 13 година проживљених са женом хришћанком у којима је живио у јеврејству, или, боље речено, у интелектуалној индиферентности. Он ми је написао шта га је привело ка вјери у Јеванђеље... Шта, заправо? - Његова "унутрашња вјеродостојност"... Њему, као веома интелигентном, а искреном и поштеном човјеку, који је читању Јеванђеља пришао без икаквих предубјеђења, док га је читао - постало је потпуно јасно и очигледно да су њега писали очевици, савршено искрени људи; да то није поетска творевина о "легенди", него нелукаве забиљешке "о савршено извјесним међу нама догађајима" (Лк. 1:1).

Као философ, он се није бојао - налик на друге пубертетлије мисли - ни чудеса, ни неких ситних разлика у описивању догађаја код четири јеванђелиста: није све било ни просто, ни разумљиво. Али све је то блиједило пред очигледном неоспорношћу реалних факата. И остајало је једно од два: или да упорно, упркос својој савјести и разуму, не вјерује, или да, напротив, прихвати чињенице, односно, што се оно каже, да "повјерује"; мада овдје, ученом уму, заправо, није била потребна вјера као "увјереност у невидљивом" (Јевр. 11:11), него просто прихватање онога што су видјели други, али вјеродостојни, "који испрва сами видјеше и служитељи Слова бијаху" (Лк. 1:2). Он није почео да се тврдоглаво супротставља: њему, поштеном, паметном и искреном, то би било неиздрживо. И крстио се... На радост, наравно, породице, која никада није смјела "ћаћи да буде ћаћа"... Интересантно, али он се потом ипак подао налетима сумњи - при чему логички сасвим неоправданим - што је веома илустративно: ту ми већ стојимо пред другим начином утврђивања вјере - благодатно-емпиријским и, консеквентно, тај природни пут прихватања вјере - из повјерења у вјеродостојне свједоке и због на вјеровање присиљавајуће вјеродостојности догађаја - још не рјешава читаву ствар. То је и разумљиво: све док сами нешто не прихватимо, лично, непосредно, све до тада ће нам свједочења других људи личити на полумртви, туђи капитал, којим смо се ми само привремено користили. А сасвим је друга ствар када иста та вјеродостојна свједочанства легну на већ живу вјеру (била она традиционална "дјетиња", или, пак, већ и проживљена у сопственом искуству, "своја"); тада ће и "туђа" саопштења бити прихваћена са радошћу, као наша властита. Ипак, и без наше вјере, несумњива унутрашња вјеродостојност Јеванђеља привела је вјери не само ученог философа, него и милионе других људи.

Ту вјеродостојност ћу илустровати помоћу неколико примјера, мада је, заправо, сво Јеванђеље савршено "очигледно", као "просто" испричан било који историјски догађај. Том особином простоте записивања нарочито се одликује Јеванђеље од Марка, зато што га је по ријечима простог рибара Петра записао његов ученик Марко. Други јеванђелисти - Матеј (бивши чиновник за прикупљање пореза - митар), Лука (образовани љекар и писац) и Јован (иако и рибар, он је постепено достигао висине созерцавања) - били су, да тако кажемо, "културнији", и већ су имали, сваки на свој начин, планове и посебне циљеве када су почињали да пишу своја Јеванђеља. А Петар је без икакве систематике причао главне догађаје из живота Господа његовог. Неки вјерник је замолио Марка да то запише; и овај се постарао - богомудро! - да то запечати, просто и буквално. Све ово је очигледно сваком читаоцу који без икаквих предубјеђења приступи читању. И ја савјетујем свакоме да то емпиријски провјери: нека сад, овог тренутка, узме ово Јеванђеље и почита, гдје било. Но, напримјер: о призвању апостола (1:16 и даље), о исцјељењу Петрове таште, о привођењу Исусу Христу "кад би пред вече, пошто сунце зађе" (1:32) "болесних и бјесовима опсједнутих", и т.д. и т.д...

Свједочим да сам ја, хиљаду пута читајући Јеванђеље - нарочито од Марка - "видио", могу слободно тако да кажем, догађаје који су се одиграли на тој "Светој земљи"... И једноставно није остајало никакве сумње у непобитну вјеродостојност свега описаног; а да нисам прихватио, ја бих морао или да полудим, или да говорим против очигледног. А нарочито ме је - увијек, и до данашњег дана - радовало и бодрило на хиљаде ситних детаља, разбацаних по свим Јеванђељима. О томе сам већ написао неке забиљешке (оне су - код Ш.) под насловом "Детаљи у Јеванђеоским догађајима": тамо је сакупљено подоста чињеница. Али да не бих сада читаоце упућивао на то, њима, вјероватно, непознато и недоступно дјело, а будући да подозријевам да ће се они разлијенити, и да неће сами узети Јеванђеље да га почитају барем на 10-15 минута, а и да бих за претходне своје забиљешке дао и живе илустрације више изложених мисли, посветићу, са радошћу, неколико страница јарким примјерима "унутрашње вјеродостојности" Јеванђеља... Мени самом је пријатно да се наслађујем "гледањем" Христа...

При томе ћу нарочито истицати оно што обично пролази мимо наше пажње. Господ, Син Божији, Богочовјек, Који је јуче дан провео са ученицима, увече "исцијели многе болеснике од разнијех болести, и многе бјесове истјера" (Мк. 1:34), разумије се, уморио Се, као човјек, а уморили су се и апостоли који су били са Њим. Наступила је ноћ; сви су уснули које-гдје у колиби за примање гостију. Преморени ученици, прије тога још изморени од лова рибе, тврдо су спавали. Нису ни чули шта је урадио Исус. А Он, док су сви слатко одмарали, "ујутро врло рано уставши ", док је, вјероватно, још било тамно, "изиђе" непримјетно, да не пробуди Своје преморене сараднике, да остане насамо: "и удаљи Се у пусто мјесто, и ондје Се мољаше Богу" (35). Послије су се пробудили и ученици. Почели су да Га траже. Ујутро се већ искупио и народ, који је јуче својим очима видио толико благодатних чудеса, и тај народ се пита: "Гдје је Он?" "Симон и који бијаху са њим" Га нађоше и "рекоше Му: траже Те сви" (36,37).

Погледајте, дакле: каква жива, очигледна слика! Или још. "Подиже се велика олуја; валови тако заљеваху у лађу, да се већ напуни. А Он спаваше." Гдје? - "На крми", и при томе "на узглављу". Нешто су Му били поставили под главу Његову Божанствену, Богочовјечанску... Испрепадани ученици нису спавали. Пробудили су Га. "И уставши Он запријети вјетру и рече мору: Умукни, престани!" И, о, чудо чудесно: "Вјетар утихну, и постаде тишина велика"... То се десило одмах - што је потпуно противприродно: таласи на језеру ударају још сатима такозваним "мртвим таласом" послије завршетка буре (4:37-39).

Ја сам већ писао о васкрснућу 12-годишње дјевојчице, кћерке Јаира, како она "хођаше" по соби (5. глава) - детаљ који је сачуван само код јев. Марка.

А ево и потресно чудо нахрањивања пет хиљада људи, не рачунајући жене и дјецу, са пет хљебова... Значи - било их је око седам-осам хиљада, вјероватно. Тако се интересовао јеврејски, тада још Богоизабрани, Израел. Да ли је данас тако?

Господ "нареди... да се размјесте у редове на зеленој трави. И сједоше у редове, по стотину и по педесет (6:39-40)... И чудо се десило пред очима свих. "И накупише комада дванаест котарица пунијех (хљеба) и од риба" (43).

Признајем, ја сам се бојао, још у духовној школи, када сам на литијама слушао све те ријечи када се благосиљају округли, чисти "хљепчићи": "Господи Исусе Христе, Боже наш, благословивиј" у оно вријеме "пет хљебова и пет тисјач наситиви, Сам благослови" и овдје, сада, Сам благослови "и хљеби ... сија и умножи": па зар је то све, заиста, зар је то све стварно било тако? Пет хљебова на пет хиљада? О, како се мени хтјело, како ми се трепетно хтјело да је то било тако, да је било! А разумчић се све бојао, бојао се "чудеса"... И бојао сам се ја за освештање "хљепчића". И много касније, када сам почео да вјерујем Слову Божијем просто и тврдо, и сам сам изговарао те свете ријечи са спокојном одлучношћу; јер сам већ знао, историјски вјеродостојно знао: то је било! Зато што је било "на зеленој трави"... И зато што су сједили у редовима... И "дванаест пуних корпи" понијели послије тога... А други пут, кад је "било око четири тисуће", наситили су се од седам хљебова и накупили шест корпи (8. глава), Он је наредио "да посједају на земљу" (6). "Зелена трава" се ту већ не спомиње: значи, то је била обична, сува палестинска земља; а тамо је била, вјероватно, удолина, на којој зеленило још није било спржено јужним сунцем; то је и скренуло пажњу мјесног становника - рибара.

А ево, спрема се и улазак у Јерусалим. Спаситељ је послао двојицу по магарца. "Они пођоше, и нађоше младог магарца"... А гдје? У каквом положају? - "привезаног код врата на улици". Цијела слика: врата, улица, привезан... "И одријешише га" (11:4)... Испитивање на суду... Испочетка, кад су на Господа лажно свједочили, "Он ћуташе и ништа не одговараше": и без тога је свима било јасно да нема довољно доказа да се Он убије по закону. Тада првосвештеник пита директно: "Ти ли си Христос, Син Благословенога?" то јест - Бога? "А Исус рече: Ја" (14:61-62). Тада првосвештеник, раздравши хаљине своје, рече: "шта нам требају више свједоци? Чули сте хулу на Бога; шта вам се чини? А они сви казаше да је заслужио смрт" (63-64). Господа су осудили за то што је Он Сам о Себи рекао истину: "Ја сам Син Божији"... Мироносице су у празном гробу угледале анђела, као младића, како сједи са десне стране гроба, обученог у бијелу одежду, и ужаснуле су се. Кад су од њега чуле за васкрсење Господа, "изашавши, побјегоше" - но, наравно, побјегоше! - "од гроба; обузе их страх и трепет"... А даље? "И никоме ништа не казаше, јер се препадоше" (16: 5-8)... Боже! Како је све то очигледно, и разуму разумљиво, и срцу јасно... Уистину - несумњиво унутрашње вјеродостојно! И само предубијеђена, или у злу огрезла душа је у стању да побија те очигледне чињенице.

А ми се радујемо. Ми кроз ту вјеродостојност растемо "од вјере у вјеру".

И колико је било случајева, када сам ја, потпуно неочекивано, приликом читања Јеванђеља, а посебно у храму, на литургијама, одједном опажао неки најмањи, најситнији детаљ, који ми до тада ни на памет није падао. Ево још неколико малих примјера... Иду у Јерусалим. "Исус иђаше пред њима, а они се чуђаху и за Њим иђаху са страхом". Послије тога Се Он, очигледно, заустави и, "позвавши дванаесторицу", "опет им поче казивати шта ће бити с Њим" (10:32).

Приликом изласка из Јерихона Вартимеј "слијепи сјеђаше крај пута". Почео је да Му се моли да га исцијели. "Исус Се заустави". Стаде... Чека... "Рече да га позову". "Зову слијепог и говоре (не зна се ко: предавало се по гомили) му: не бој се, устани, зове те"... Чак не говоре ко га зове, него просто "зове те"... Шта је са слијепцем? "А он збацивши са себе хаљине, устаде и приђе (није потрчао, како би слијепац трчао?) Исусу". И одмах прогледа (10:46-52). Зашто је збацио хаљине? Не знам. Ни сада не разумијем. Тај детаљ апсолутно није неопходан. Напротив, чак: ако га већ "зове", не би требао о одјећи да мисли, него - да иде што прије. А он ју је скинуо. Шта Ви, читаоче, о томе мислите? Инетересантно... Да, све је то било, било...

Но, и посљедњи детаљ. О пијетл