Svetosavlje.org :: Biblioteka :: Ћирилица :: Latinica  
 

 

 

<< prethodna    [ sadržaj ]    sledeća >>

 

 

ARHIEPISKOP AVERKIJE SIRAKUSKI I TROJICKI (TAUŠEV)
PITANjA I ODGOVORI
O CRKVENOJ POBOŽNOSTI
I BRIZI ZA DUŠU

 

 

 

Da li prilikom ispovesti treba polagati ruku na sveto Jevanđelje?
Da li su dopušteni zemni pokloni pred plaštanicom?
Kako se čitaju uvodne molitve za vreme pashalne sedmice?
Da li je Sveti Sinod ustanovio tekst mnogoljetstvija za Liturgiju i svenoćno bdenije?
Kakva su prava "tutora"?
Postoji li zvanje "počasnog staroste"?
Da li samo "starosta" predstavlja domaćina u ekonomskom pogledu?
Kako u hramu treba da stoje muževi i žene, ili porodice sa decom?
Ko treba da peče prosfore? Kakve treba da budu prosfore?
Od čega treba da budu sveće i kakvo je ulje potrebno za kandila?
Kada i zbog čega je ustanovljena zabrana ženama da ulaze u oltar?
Može li žena da bude crkveni starosta ili pojac?
Da li treba na duhovske zadušnice pevati "Glubinoju mudrosti"?
Kada se prilikom sabornog služenja đakonu daje Prečisto Telo Hristovo?
Ako služi jedan prezviter, kada đakonu daje Prečisto Telo Hristovo?
Kada je za vreme proskomidije u hramu episkop, koji vozglas proiznosi prezviter?
Kakvo treba da bude crkveno pojanje?
Kako Crkva gleda na izvođenje sopstvenih kompozicija dirigenata tokom bogosluženja?
Odakle običaj da se sveta Čaša polaže na glave vernih?
Kako postupati sa licima koja žive u građanskom braku?

 

 


 

 

 

121. Pitanje (Da li prilikom ispovesti treba polagati ruku na sveto Jevanđelje?): Prilikom ispovesti na sveto Jevanđelje polažu ruku, ali neki to u praksi ne čine. Da li je ovo propisano negde u apostolskim ustanovama i šta označava?

 

Odgovor: Nigde nije propisano da se čini bilo šta slično.

 

* * *

 

122. Pitanje (Da li su dopušteni zemni pokloni pred plaštanicom?): Usled zabrane zemnih poklona od srede Strasne sedmice uveče - da li su oni dopušteni pred plaštanicom?

 

Odgovor: Dopušteni su, baš kao što je propisano da se pred svetim Krstom čine zemni pokloni u Krstopoklonu nedelju, ili na praznik Vozdviženja Krsta Gospodnjeg, čak i kada padne u nedelju, što je posebno naglašeno u Tipiku.

 

* * *

 

123. Pitanje (Kako se čitaju uvodne molitve za vreme pashalne sedmice?): Kako se čitaju uvodne molitve za vreme Pashalne sedmice i posle do praznika Vaznesenja? O tome nema nikakvih uputstava u Tipiku.

 

Odgovor: Po običaju, za vreme pashalne, Svetle sedmice, umesto uvodnih molitava čitaju se pashalne pesme: "Hristos Voskrese" tri puta, "Predvarivšija utro" ("Pretekavši jutro"), "Ašče i vo grob" ("Ako si i u grob sišao") i tropari: "Vo grobje plotski" ("U grobu telesno"), Slava, "Jako Živonosec" ("Kao Živonosan"), I ninje, bogorodičan: "Višnjago osvjaščenoje Božestvenoje seljenije" ("Višnjega jesi osvećeno Božansko obitavalište").

Počev od Tomine nedelje pa do odanija praznika Pashe čitaju se obične uvodne molitve, samo što se umesto "Carju Nebesnij" (ne čita se do praznika Pedesetnice) čita tri puta "Hristos Voskrese".

 

* * *

 

124. Pitanje (Da li je Sveti Sinod ustanovio tekst mnogoljetstvija za Liturgiju i svenoćno bdenije?) Da li mnogoljetstvije koje se peva na kraju Liturgije i svenoćnog bdenija: "Spasi, Hriste Bože..." ima tekst ustanovljen od strane Svetog Sinoda? Ako ima, gde se može dobiti? Ako nema - treba li na njemu pominjati "ktitora ovog svetog hrama"? Ili je to blagočestivi običaj pojedinih crkava?

 

Odgovor: Ne postoji tekst za takvo mnogoljetstvije ustanovljen od strane Svetog Sinoda, ali je običajem uvedeno i svuda prihvaćeno da se na tom mnogoljetstviju posle duhovnih i svetskih vlasti pominju samo "bratija ovog svetog hrama i svi pravoslavni hrišćani". Pominjati "ktitora ovog svetog hrama" - to je samovolja koja nema nikakvog osnova.

Uzgred, neophodno je primetiti da je nepravilno primenjivati naziv "ktitor" na današnje crkvene "staroste".1 Pojam "ktitor" podrazumeva nešto sasvim drugo. "Ktitorom" je, prema prvobitnom značenju te reči (od grčkog "ktizo" - podižem, zidam, ili od "ktisme" - zadobijam), u prošlosti u Vizantiji nazivan onaj ko je svojim trudom i materijalnim sredstvima sazidao hrišćanski hram i dao mu sve što je neophodno. Takvim osnivačima hrama crkvena vlast je priznavala određena prava - takozvano "ktitorsko pravo" kao na primer, dobijanja dela prihoda od hrama, pravo da žive u crkvenom domu ili manastiru, ako je hram manastirski i slično.

Savremene crkvene staroste nisu osnivači hramova, nego su za svaku crkvu izabrani i ovlašćeni od parohije da zajedno sa klirom upravljaju crkvenom imovinom, pod nadzorom i rukovodstvom starešine hrama i eparhijskog arhijereja. Nema nikakvog pravila o naročitom pominjanju crkvenog staroste na bogosluženju.

 

* * *

 

125. Pitanje (Kakva su prava "tutora"?): Kakva su prava "tutora", ili je to samo počasno zvanje, bez prava?

 

Odgovor: To je samo počasno zvanje, kao nagrada za određene zasluge, i ništa više od toga.

 

* * *

 

126. Pitanje (Postoji li zvanje "počasnog staroste"?): Postoji li zvanje "počasnog staroste" i kakva je njegova uloga u parohiji?

 

Odgovor: Svako počasno zvanje je izraz želje da se nekome ukaže "počast", odnosno poštovanje, zbog njegovog truda i zasluga, ali sa tim nisu povezane nikakve dužnosne funkcije.

 

* * *

 

127. Pitanje (Da li samo "starosta" predstavlja domaćina u ekonomskom pogledu?): Bez obzira na to što "Parohijski ustav" jasno kaže da je za parohiju odgovoran Nastojatelj, u praksi ta odgovornost nije jasna. U ekonomskom pogledu crkveni starosta ponekad samo sebe smatra domaćinom. Da li je to pravilno?

 

Odgovor: Apsolutno je nepravilno. Za parohiju je u svakom pogledu odgovoran samo nastojatelj, dok je crkveni starosta samo njegov najbliži pomoćnik u upravljanju i raspolaganju crkvenom imovinom. U Uvodu Parohijskog Ustava donetog na Sveruskom Crkvenom Saboru 1917-1918. godine jasno se kaže: "Gospod je Svoju Crkvu poverio na organizovanje i upravljanje Svojim Apostolima i njihovim naslednicima - episkopima, a preko njih i prezviterima poverava male crkve - parohije. Oni predstavljaju pokretače i organizatore kako čitave Crkve, tako i pojedinih malih crkava - parohija. Od njih će Gospod i tražiti odgovornost za sudbinu Crkve, parohija i pojedinih hrišćana".

Sporovi i nesuglasice među pojedinim članovima Crkve, koje sveti apostol Pavle osuđuje (1.Kor. 12) i koji omalovažavaju sveto spasonosno delo Hristovo, mogu da se pojave samo "sa gubitkom živog crkvenog zajedništva i svesti o svojoj ulozi u Crkvi, u cilju nasleđivanja večnog života". A pravilan crkveni život u parohiji, organizuje se prema ovom blagodatnom zaveštanju svetog Apostola Pavla: da ne misli ko od vas o sebi više nego što valja misliti, nego da misli smirenoumno, svaki po meri vere kako mu je Bog udelio (Rim. 12,6-8). Zato u pravoslavnoj parohiji pastiri, koji su dobili blagodat kroz arhijereja, treba da budu odgovorni rukovoditelji i organizatori parohijskog života. Pod njihovim rukovođenjem drugi klirici i mirjani iz pastve treba, po meri svojih darova dobijenih od Boga i poslušanja koja su im data, pomažu u organizovanju parohijskog života radi lakšeg postizanja cilja - spasenja duše".

Shodno daljem objašnjenju ovog "Uvoda u Parohijski ustav", laici, koji se biraju na različite crkvenoparohijske dužnosti, pa između ostalog i na dužnost crkvenog staroste, ne predstavljaju domaćine i rukovoditelje, nego samo "najbliže pomoćnike pastira, koji sprovode njegove poduhvate u parohiji" pri čemu se "za vođenje parohijskih poslova biraju najpobožnija i najusrdnija lica među parohijanima", a "parohijski sveštenik treba da bude zaista rukovođa i otac svoje pastve".

Iz toga se vidi da glavu parohije predstavlja nastojatelj, pa ne može biti ni reči o uvođenju nekakvog "demokratskog načela" u crkveno-parohijski život, kako su neki shvatili donošenje novog "Parohijskog ustava". Takvo, "demokratsko", shvatanje crkvenog života u korenu ruši celokupno kanonsko ustrojstvo Crkve i pretvara je u običnu ljudsku organizaciju, što je potpuno nedopustivo.

 

* * *

 

128. Pitanje (Kako u hramu treba da stoje muževi i žene, ili porodice sa decom?): U našoj novoj sabornoj crkvi, arhijerej je, u svojoj nedavnoj propovedi, između ostalog rekao da muškarci treba da stoje sa desne, a žene sa leve strane hrama, kako je to bilo u drevna vremena. A kako da postupaju muževi i žene, koji su navikli da u crkvi uvek stoje zajedno, ili čak čitave porodice sa decom, koje nikada nisu stajale odvojeno?

 

Odgovor: Vaš eparhijski arhijerej sasvim opravdano hoće da obnovi taj blagočestivi običaj koji je u Crkvi Hristovoj oduvek postojao, i koji se tek od nedavno narušava, pre svega od strane necrkveno nastrojene gradske inteligencije. Muškarci i žene su u hramu uvek stajali odvojeno. Nema nikakve potrebe da muž i žena stoje zajedno. Naprotiv, sveti apostol Pavle, poučavajući muža i ženu, piše: Ne zabranjujte se jedno drugome, sem po dogovoru privremeno, da bi se predali postu i molitvi, pa opet da se sastanete (1.Kor. 7,5). Ovim on ističe prirodnost toga, da se muž i žena razdvajaju jedno od drugoga za vreme molitve. Ako u porodici ima dece, mala deca svakako treba da budu sa majkom, a kada su u pitanju veća deca, dečaci treba da stoje sa ocem, a devojčice sa majkom.

U drevnim hrišćanskim hramovima, od kojih su mnogi do danas sačuvani, za žene su čak bile određene posebne prostorije odvojene ogradom, ili su stajale na balkonima, koji su upravo zbog toga i pravljeni (a ne da bi na njima pevao hor).

 

* * *

 

129. Pitanje (Ko treba da peče prosfore? Kakve treba da budu prosfore?): Ko treba da peče prosfore? Može li udata žena da peče prosforu? Da li se u testo za prosforu stavlja so? Da li je dozvoljeno da se posuda u kojoj se peku prosfore podmazuje bilo kakvom masnoćom, makar i biljnom? Može li se proskomidija savršavati na prosforama koje su ispečene nekoliko dana ranije, ili na hlebovima kupljenim u prodavnici? Takođe, ako nema pet prosfora, može li se proskomidija savršiti na jednoj ili dve?

 

Odgovor: Prosforu, kao materiju za najveću hrišćansku Svetu Tajnu, treba da peče lice koje taj posao zaslužuje svojom pobožnošću, svojim blagočešćem i moralno čistim životom. Ako se pečenje prosfore poverava licu ženskog pola, onda prednost treba da dobije devstvenica ili udovica čistog, celomudrenog života, po mogućstvu starija. U pouci na kraju Služebnika jasno je rečeno kakve treba da budu prosfore. One treba da budu dobro ispečene (ne sirove, koje se brzo uplesnive), od čistog pšeničnog brašna, umešene sa običnom vodom, a ne sa mlekom, ne treba da budu premazane uljem ili jajima, ne treba da budu od memljivog brašna, ne treba da budu "presoljene", odnosno previše zasoljene. Odatle je jasno da se so može staviti, ali u krajnje umerenoj količini, i da se pazi da se ne presoli). Prosfore za služenje Liturgije treba da budu dovoljno sveže: "da se ko ne usudi da služi sa odveć tvrdom, višednevnom prosforom", kao što smrtno greši jerej koji odluči da služi na prosforama "plesnivim", "živim" ili "pokvarenim". Stoga je propisano da jerej pre no što počne proskomidiju treba da ispita kakvog su kvaliteta prosfore, a da bi to bolje video, treba čak da izlomi jednu od njih. Zato sveštenik na proskomidiji treba da ima jednu prosforu viška - šestu.

Na hlebovima kupljenim u prodavnici, bez krajnje nužde, potpuno je nedopustivo savršavati proskomidiju, pre evega zato jer se ne zna kako su i na čemu ti hlebovi ispečeni.

U slučaju krajnje nužde Liturgija se može služiti sa bilo kojom količinom prosfora, odnosno manje od pet, ali to je ipak samo - krajnja nužda, kada zaista ne postoji nikakva mogućnost da se ispeče svih pet prosfora. Na Istoku se do danas za Liturgiju upotrebljava jedna velika prosfora, na kojoj se nalazi pet pečata - kao da ima pet prosfora koje čine jedan hleb.

 

* * *

 

130. Pitanje (Od čega treba da budu sveće i kakvo je ulje potrebno za kandila?): Od kog materijala treba da budu sveće koje se pale u crkvi i kakvo ulje se upotrebljava za kandila?

 

Odgovor: Prema crkvenim pravilima sveće koje se pale u crkvi treba da budu od čistog voska, a za kandila treba da se upotrebljava čisto biljno maslinovo ulje.

 

* * *

 

131. Pitanje (Kada i zbog čega je ustanovljena zabrana ženama da ulaze u oltar?): Kada i zbog čega je ustanovljena zabrana ženama da ulaze u oltar?

 

Odgovor: Prema crkvenim pravilima ne samo ženama, nego uopšte mirjanima [laicima] koji nisu posvećeni u sveštene stepene, ne dopušta se ulazak u oltar. Oltar je mesto sveštenodejstva i u njemu mogu da budu samo u sveštene odežde obučeni sveštenoslužitelji i prislužitelji - čtečevi, pojci, crkvenjaci i drugi, koji pomažu svešteniku prilikom bogosluženja.

Što se tiče žena, one ne treba da ulaze u oltar naročito zato što ne mogu da budu posvećene ni u koji crkveni stepen, a to je, sa svoje strane, uslovljeno njihovom specifičnom fiziologijom.

 

* * *

 

132. Pitanje (Može li žena da bude crkveni starosta ili pojac?): Može li žena da bude crkveni starosta ili pojac?

 

Odgovor: Sveruski crkveni sabor iz 1917-1918. dozvolio je izbor žena na dužnost crkvenog staroste. Zvaničan pojac, to jest član nižeg crkvenog klira, žena ne može da bude, jer je to crkvenoslužiteljska dužnost, a žene ne mogu da budu posvećene u crkvene stepene.

 

* * *

 

133. Pitanje (Da li treba na duhovske zadušnice pevati "Glubinoju mudrosti"?): Budući da u Tipiku nije ukazano na to šta treba da se peva za duhovske zadušnice[1] umesto "Vidjehom Svjet istinij", a u svim crkvama obično pevaju "Glubinoju mudrosti", hteo bih da znam koliko je davno ušlo u praksu da se na tom mestu peva "Glubinoju mudrosti", i čijem autoritetu ova praksa može da se pripiše? Da li tako pevaju u starim manastirima? Šta pevaju kod vas u Sveto-Trojickom manastiru u Džordanvilu?

 

Odgovor: U Tipiku nema nikakvih uputstava o tome šta treba da se peva na Duhovske zadušnice umesto "Vidjehom Svjet istinij", ali se ništa ne govori ni o tome da se ova pesma izostavlja. Usled toga naš "Crkveni vesnik" (iz 1889. godine) je smatrao da nema osnova da se u datom slučaju izostavlja pesma "Vidjehom Svet istinij", iako ona spada među stihire Pedesetnice koja još nije nastupila. Uostalom, pashalne pesme "Vo grobje plotski" i "Svjetisja, svjetisja" jerej neizostavno proiznosi na Liturgijama Velikog posta i na obe Liturgije svetog Vasilija Velikog u Strasnoj sedmici.

I pored toga, postalo je uobičajeno da se na duhovske zadušnice ne peva "Vidjehom Svjet istinij", baš kao što se pred nastupanje Pedesetnice ne peva i ne čita "Carju nebesnij". Postoji praksa da se umesto ove pesme ne peva uopšte ništa, a postoji i druga praksa - da se peva zaupokojeni tropar "Glubinoju mudrosti", kao što je od dana Pashe do Vaznesenja na tom mestu pevan pashalni tropar "Hristos Voskrese", a od dana Vaznesenja do odanija pevan je tropar Vaznesenja "Vozneslsja jesi". Teško je reći koliko je davno ovo ušlo u običaj, teško je i pripisati jednu ili drugu praksu nekom autoritetu, kada Tipik o tome u potpunosti ćuti. Najispravnije postupak u takvim slučajevima jeste - rukovoditi se savetima i uputstvima svog eparhijskog Arhijereja, kome se, uopšte uzev, treba obraćati u slučaju bilo kakve nedoumice, kada u Tipiku ne postoje direktna i jasna uputstva.

 

* * *

 

134. Pitanje (Kada se prilikom sabornog služenja đakonu daje Prečisto Telo Hristovo?): Kada prezviteri služe saborno i pristupaju pričešćivanju Svetim Hristovim Tajnama, da li je predstojatelj dužan da Prečisto Telo Hristovo odmah preda đakonu, ili tek kada se sam pričesti?

 

Odgovor: Kada prezviteri služe saborno, najpre predstojatelj i jereji koji mu saslužuju uzimaju u svoje ruke Telo Hristovo. Tek kada se pričesti Telom Hristovim, predstojatelj ga daje i đakonu radi pričešća.

 

* * *

 

135. Pitanje (Ako služi jedan prezviter, kada đakonu daje Prečisto Telo Hristovo?): Ako prezviter služi samo sa đakonom, kada treba da preda đakonu Prečisto Telo Hristovo?

 

Odgovor: Onda kada je to određeno u Služebniku, to jest, pošto pozove đakona rečima: "Đakone, pristupi", predaje mu Telo Hristovo, a zatim sam uzima Telo Hristovo i tako se obojica istovremeno pričešćuju. Ovako se čini iz praktičnih razloga.

 

* * *

 

136. Pitanje (Kada je za vreme proskomidije u hramu episkop, koji vozglas proiznosi prezviter?): Kada prezviter vrši proskomidiju dok se u hramu nalazi episkop, i čtec, čitajući časove, kaže: "Imenom Gospodnjim, vladiko, blagoslovi", koji vozglas treba da proiznese prezviter: "Molitvama svetog vladike našeg..." ili, kao obično, "Molitvama svetih Otaca naših"?

 

Odgovor: U prisustvu arhijereja proiznosi se vozglas: "Molitvama svetog vladike našeg", jer čtec upravo od njega traži blagoslov kada kaže: "Imenom Gospodnjim, vladiko, blagoslovi". Kada arhijereja nema, čtec govori: "Imenom Gospodnjim blagoslovi, oče", a prezviter koji služi blagosilja, prizivajući "molitve svetih otaca naših", to jest svoje sabraće prisutne u hramu (pošto su crkveni tipici sastavljani u monaškim obiteljima i prvobitno su bili namenjeni upravo njima, tu se misli na sabraću monahe). Iz blagočestivog uvažavanja prema sveštenom činu, u obraćanju episkopu ili sveštenomonasima njih su od starine zvali "sveti vladiko" i "sveti oče". Upravo takav je smisao i gore pomenutih vozglasa na časovima, polunoćnici i povečerju.

 

* * *

 

137. Pitanje (Kakvo treba da bude crkveno pojanje?): Kakvo treba da bude crkveno pojanje, u skladu sa crkvenim kanonima i tradicijom?

 

Odgovor: Kakvo treba da bude crkveno pojanje, to jasno pokazuje i tvrdo ozakonjuje 75. pravilo Šestog Vaseljenskog sabora:

"Koji dolaze u crkve radi pevanja, želimo da ne upotrebljavaju razuzdanu viku, da ne prinuđuju prirodu na krike i da ne izvode ništa što ne pristaje i nije dolično u crkvi, nego moraju da prinose sa najvećom pažnjom i skrušenošću pesme Bogu, Koji vidi skriveno; jer i sveta je reč učila sinove Izrailja da budu pobožni (3.Moj. 15,31)"

Ovde se ukazuje na sledeće osnovne crte kojima treba da se odlikuje crkveno pojanje:

1) U crkvenom pojanju su neumesna i nedopustiva "razuzdana vika" i "neprirodni krici", to jest bilo kakvi spoljašnji efekti.

2) U crkvenom pojanju nije dozvoljeno izvođenje ničega što "ne pristaje i nije dolično u crkvi", to jest ne treba dopuštati melodije i napeve koji ne odgovaraju duhu Crkve.

3) U crkvenom pojanju je glavna "najveća pažnja" prema rečima koje se pevaju i, shodno tome, prema mislima koje su u njima sadržane, a usled toga i osećaj "skrušenosti" sa kojom se te reči pevaju, to jest molitveno-pobožni odnos prema njima i odgovarajuće pojačko izvođenje, koje spolja izražava unutrašnji osećaj skrušenosti.

Iz svega toga jasno je da crkveno pojanje treba da bude sasvim posebno, ni nalik običnom svetovnom pojanju. Tako je u hrišćanskoj Crkvi uvek i bilo, tokom niza vekova.

Još od prvih vekova hrišćanstva Sveti Oci i Učitelji Crkve odlučno su se borili protiv prodiranja svetskih, teatralnih elemenata u crkveno pojanje. Tako, u jednoj od svojih propovedi sveti Kiprijan Kartaginski zahteva da hrišćani koji se sabiraju na molitvene skupove čuvaju najveću pobožnost i potreban red, kako ne bi uznosili molitve Bogu razuzdanim i izveštačenim glasovima i vikom, jer Bog ne sluša glas naših usta, nego našeg srca, i ne obraća pažnju na našu viku, nego na ono što je skriveno u našim mislima. Sveti Kiprijan kao potvrdu navodi čitav niz tekstova iz Svetog Pisma, ističući da razuzdani krici i izveštačena vika nisu u sladu sa duhom Crkve i da joj ne priliče.

Veliki vaseljenski učitelj i svetitelj Jovan Zlatoust u jednoj od svojih beseda izražava žaljenje, jer se mnogo od onoga što se može čuti na pozorišnoj sceni prenosi i u crkvu, a neprirodna vika u crkvi u stanju je jedino da raseje čovekov duh. Pri tome, on postavlja pitanje: ,Nemu takva usiljena vika? Čemu nasilno naprezanje duha, koji ispušta zvuke ne izražavajući ništa prirodno? To treba ostaviti ženama i pevačima u pozorištu. Zar je moguće mešati zabavu sa onim pojanjem koje za cilj ima proslavljanje Boga?"

Blaženi Jeronim, obraćajući se omladini koja peva u hramu, savetuje im da "Bogu treba pevati ne toliko grlom, koliko srcem; grlo i usta u hramu ne treba da budu onakvi, kao u (pozorišnoj) tragediji"; u hramu ne treba da se pevaju "scenski motivi i pesme, nego treba pobožno proiznositi i poznavati Sveto Pismo". Čak i kada pevanje u hramu nije najskladnije, ono je ipak, uz dobra dela, prijatno Bogu. Hristov sluga je dužan da peva tako, da budu prijatne reči koje proiznosi, a ne glas njegov, kako bi time bio izgnan zli, savlovski duh iz onih u kojima taj duh obitava kao u Savlu, i kako se taj zli duh ne 6i uselio u one koji hram Božiji pretvaraju u pozorište".

Čuveni tumač kanona Zonara, objašnjavajući 75. pravilo Šestog Vaseljenskog sabora, izražava duboko žaljenje povodom toga što u njegovo vreme (XII vek) "sve ono što je najkitnjastije i najneprirodnije na pozorišnoj sceni, i što je najnemoralnije u pevanju - trude se da uvedu u hram i u crkveno pojanje".

Istinski crkveno pojanje, kako to samo po sebi treba da bude jasno, razlikuje se od svetskog po svojoj bestrasnosti i odrešenosti od svega zemaljskog: ono ne treba da podstiče nikakva zemaljska čula i doživljaje, nego da uznosi duh onih koji se mole ka nebu. Vezivanje za čisto estetsku stranu u crkvenom pojanju, kako ističu gore pomenuti crkveni autoriteti, nije umesno. Estetsko osećanje tiče se oblasti duševnosti, dok u crkvi sve treba da bude duhovno, stoga i crkveno pojanje treba da podstiče duhovna osećanja, a ne duševna. Takvo "duševno" načelo širi se, nažalost, u našim ruskim hramovima pod uticajem italijanskih muzičara koji su tokom dva poslednja veka navalili u Rusiju, i ono je gotovo u potpunosti istisnulo istinsko crkveno pojanje, strogo i bestrasno, koje smo nasledili od Vizantije. Kod nas su mnogi istaknuti arhipastiri i pastiri duboko tugovali zbog toga, a neki od njih su se i odlučno borili za obnavljanje drevnih, istinski crkvenih napeva u našim hramovima.

Među takve revnitelje istinskog crkvenog pojanja u novije vreme treba svakako ubrojati preosvećenog Arsenija, arhiepiskopa Novgorodskog i Staroruskog (koji je na Sveruskom Crkvenom saboru u Moskvi 1917. godine udostojen da bude izabran kao drugi kandidat za tron patrijarha). Evo njegovih autoritativnih reči o crkvenom pojanju:

"Kada smo od XVII veka poglede okrenuli ka Zapadu, u svemu smo se promenili. I u pojanju smo zaboravili divne napeve - znameni, bugarski i grčki. Crkveni pojci su umislili da su - umetnici. Počeli su da smatraju kako takvim svojim pojanjem, koje je bilo strano duhu pravoslavnog bogosluženja, čine uslugu Gospodu! Umesto da, na primer,

Heruvimsku pesmu izvode u strogim tonovima, oni za nju uzimaju vulgarne melodije. Spremni su da u bogoslužbeno pojanje unesu nekakve romantične melodije, koje 6i bile pogodne za izvođenje na estradi, spremni su da od pevnice naprave pozornicu. I to u vreme kada sveštenoslužitelji savršavaju hrišćansku Svetu Tajnu Evharistije. I nije nas sramota, niti to smatramo za greh! Čak i ne pomišljamo na to kakvu odgovornost nosimo za ovu profanaciju bogosluženja svojim pojanjem".

U poslednje vreme pred revoluciju, sve više je počelo da se pojačava interesovanje za drevno crkveno pojanje, pa se moglo čuti zalaganje za povratak na to pojanje i za uklanjanje iz crkvene pevnice "italijanštine", to jest novijih svetskih kompozicija crkvenih pesama, napisanih pod uticajem italijanskih muzičara. Preosvećeni Arsenije ovo sa zadovoljstvom primećuje. "Rusko društvo počinje da shvata - kaže on - da je stabilna samo ona kultura, koja je sazdana na čvrstom temelju prošlosti. Kompozitori sa interesovanjem izučavaju obrasce drevnoruskog pojanja. Ali nama je potrebno da radimo i svako na svom mestu kako bismo podstakli interesovanje za ovu struju u oblasti bogoslužbenog pojanja. Treba da se ponosimo našim drevnim crkvenim pojanjem. Ono je izraz duha našeg naroda, koji je vaspitan i stasao pod uticajem Crkve. Treba da se ponosimo svojim domaćim melodijama, kao spomenicima religioznonarodnog muzičkog stvaralaštva. Na žalost, mi se njima ne ponosimo. Zato se istinsko crkveno pojanje zaboravlja i izmišlja se novo, koje je strano duhu našeg naroda. Briga o očuvanju i obnovi drevnog crkvenog pojanja predstavlja jednu od glavnih briga onih kojima je stalo do interesa Crkve i naroda. Crkveno pojanje treba da bude strogo molitveno. Uz unisiono pojanje čuje se, da tako kažemo, molitvena tišina u hramu. Ovo nije slučaj sa višeglasnim pojanjem, naročito kada se ono izvodi nevešto. Tu onaj ko stoji u hramu prati kako će ovaj ili onaj glas da izvede svoju partiju, šta radi dirigent i tome slično. Ali pevnica nije podijum za umetnike. U Crkvi sve treba da bude sveto".

Kao što vidimo, preosvećeni Arsenije savremenom višeglasnom horskom pevanju u crkvi pristupa sa istom onom negativnom ocenom sa kojom su slične pokušaje uvođenja "teatralnosti" u crkveno pojanje osuđivali drevni Oci i Učitelji Crkve. U redakciji samog preosvećenog Arsenija sastavljen je naročiti notni zbornik crkvenih pesama velike vrednosti pod naslovom "Pojčev saputnik" (rus. "Sputnik psalomšika").

Kod nas je široko rasprostranjen takozvani "Obihod" Ljvova-Bahmetjeva, koji zapravo predstavlja iskrivljenje našeg iskonskog crkvenog pojanja pod istim zapadnim uticajem kao i u delima mnogih kompozitora iz poslednja dva veka, ali sada prvenstveno nemačkim. Naš znameniti moskovski mitropolit Filaret, uznemiren samovoljom koju su pokazali kompozitori ovog "Obihoda", nije dopuštao njegovu upotrebu u Moskovskoj eparhiji, gde se dugo vremena očuvala drevna pojačka tradicija.

 

* * *

 

138. Pitanje (Kako Crkva gleda na izvođenje sopstvenih kompozicija dirigenata tokom bogosluženja?): Kako Crkva gleda na izvođenje sopstvenih kompozicija dirigenata tokom bogosluženja?

 

Odgovor: Pojanje koje se upotrebljava u crkvama na bogosluženju namenjeno je duhovnom vaspitavanju verujućih, ono treba da im donese odgovarajuća molitvena osećanja i doživljaje, pa stoga sastavljanje crkvenih melodija ni u kom slučaju ne može biti prepušteno nečijoj samovolji. Na izbor ovih ili onih melodija ne sme se gledati kao na stvar "ukusa". Utvrđivanje toga da je neka melodija u većoj ili manjoj meri crkvena i davanje dozvole za njenu upotrebu u crkvama na bogosluženju, isključivo je pravo više crkvene vlasti. Bez njene dozvole nedopustivo je da dirigenti izvode svoje kompozicije za vreme bogosluženja.

 

* * *

 

139. Pitanje (Odakle običaj da se sveta Čaša polaže na glave vernih?): U nekim parohijama postoji običaj da se prilikom poslednjeg pojavljivanja Svetih Darova, posle vozglasa: "Sada i uvek i u vekove vekova" sveta Čaša polaže na glave verujućih sa rečima: "Po veri vašoj neka vam bude". Odakle ovaj običaj, i ako je zakonit, zašto ga se onda ne pridržavaju svi?

 

Odgovor: Ovo je prosto blagočestivi običaj, rasprostranjen u Jugozapadnoj Rusiji, za koji ne postoji osnov ni u Tipiku, ni u opšteobaveznoj praksi. On nije uvek bezopasan, budući da u gužvi uvek postoji rizik da će neko gurnuti svetu Čašu i da će se Sveti Darovi prosuti.

 

* * *

 

140. Pitanje (Kako postupati sa licima koja žive u građanskom braku?): Ima dosta naših sunarodnika koji žive u građanskom braku sa novim muževima ili ženama, nakon što je njihov raniji supružanski život, osvećen u Crkvi, iz ovog ili onog razloga prestao. Pošto

Crkva ne priznaje građanski brak, ta lica, budući da žive u bludu, lišena su blagodati Svete Tajne pokajanja. Mogu li oni da dobiju razvod i na koji način, a ako ne mogu, kako da se spasu?

 

Odgovor: Licima koja žive u građanskom braku, kao bludočincima, ne dopušta se pričešće Svetim Tajnama sve dok ne prekinu svoju bludnu vezu i ne izdrže epitimiju za greh koju im odredi duhovnik. Ukoliko su se ta lica ranije, pre svoje bludne veze, nalazila u zakonitom crkvenom braku, dužna su da obnove svoj pređašnji zakoniti bračni život, a ako je to iz nekog razlog nemoguće, onda treba da podnesu molbu za razvod braka, obrazloženu na odgovarajući način. Molba se podnosi eparhijskoj upravi one eparhije kojoj pripada njihova parohija. U opravdanim slučajevima takav razvod se može nesmetano dobiti. Po dobijanju razvoda neophodno je da se zaključi novi crkveni brak.

Oni koji žive bludno, bez crkvenog braka, nemaju prava da se pričeste Svetim Hristovim Tajnama, jer nisu dobili razrešenje "za sve svoje grehe" (a razrešenje se ne daje ako nema pokajanja i čvrste odluke da se greh izgladi na delu, to jest ispravljanjem svoga života).

 

 


 

 

NAPOMENE:

  1. Duhovske zadušnice - subota uoči praznika Silaska Svetog Duha na apostole.

 

 

<< prethodna    [ sadržaj ]    sledeća >>

 

 

 
  Svetosavlje.org :: Biblioteka :: Ћирилица :: Latinica