Светосавље.орг :: Библиотека :: Ћирилица :: Latinica  
 

 

 

<< претходна    [ садржај ]    следећа >>

 

 

Архиепископ АВЕРКИЈЕ (Таушев)
ЛИТУРГИКА

 

 

ПРАЗНИЦИ И СВЕТКОВИНЕ ЦРКВЕ ХРИСТОВЕ.

 

2. БОГОСЛУЖЕЊЕ НЕПОКРЕТНИХ ДАНА У ГОДИНИ

 

Непокретни дани богослужења почињу свој круг од 1. септембра, који представља црквену Нову годину (и у богослужењу тога дана носи назив "Индикт"). У црквеном Типику непокретни дани године деле се на дане који нису празнични, мале празнике две врсте, средње празнике две врсте и велике празнике који се деле на три врсте: Господње, Богородичине и великих светих. Сви ови празници су у Типику обележени својим нарочитим условним знацима, који показују каква служба треба да се служи: велики празници обележени су кретом у кругу црвене боје. Средњи празници прве врсте обележени су кретом у полукругу црвене боје. Средњи празници друге врсте обележени су само кретом црвене боје. Мали празници прве врсте обележени су са три тачке у полукруг црвене боје, а мали празници друге врсте са три тачке у полукругу црне боје. Шеста врста дана, који се не убрајају у празнике, уопште нема ознаку.

За дане богослужења који немају никаквог знака карактеристично је то што се на "Господи возвах" из Минеја певају само три стихире (остале три узимају се из Осмогласника), канон на јутрењу узима се из Минеја на 4, а са њиме се сједињују тропари канона из Осмогласника на 10.

 

Мали празници

 

Мали празници, који су обележени са три црне тачке у полукругу, на "Господи возвах" имају стихире на 6 из Минеја, а на јутрењу канон на 6 из Минеја. Зато се ови празници називају "шестиричним светима". Стихире на 6 називају се "шестирик". У ове дане на Литургији се пева "по чину Типика": то значи да се не певају више свакодневни антифони, него Блажена са тропарима трепе, а понекад трепе и шесте песме канона. Постоји нарочити прокимен, Апостол, Алилујар, Јеванђеље и Причастан светоме.

У ове празнике спадају:

 

6. септембар - спомен Светог пророка Захарије и свете праведне Јелисавете;

17. децембар - спомен Светог пророка Данила и светих младића Ананије, Азарије и Мисаила.

Мали празници, обележени трима црвеним тачкама у полукругу, на "Господи возвах" имају стихире на 6, на јутрењу канон на 6, пева се катавасија према Типику и Велико славословље на крају јутрења (Велико славословље се пева, а не чита, као на свакодневном јутрењу). При томе, пре Великог славословља пева се "Всјакоје диханије" и стихире на хвалите, чије је певање тесно повезано са певањем Великог славословља. Ови празници се називају "славословним". Број таквих празника је веома значајан: највише је празника у част руским светима, док осталих празника те врсте има четрнаест годишње Међу њих спадају и следећи:

13. септембар - спомен обнове светог храма Васкрсења Христовог у Јерусалиму на Голготи;

23. септембар - празник Зачећа часног и славног Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована;

2. јул - празник Полагања часне ризе Пресвете Богородице у Влахерни;

1. август - Изношење Часног и Животворног Крста Господњег. Ова служба сједињена је са службом светим мученицима Макавејима. Тамо где је ово храмовни празник, одређено је да се служи нарочита служба "Свемилостивом Спаситељу и Пресветој Богородици Марији" са величанијем. Ово је спомен на изношење Живототворног Крста Господњег из царске палате у Константинопољу у цркву Свете Софије. При томе је савршавано водоосвећење. Служба Свемилостивом Спаситељу служи се у спомен на две победе: победу византијског цара Мануила над Сараценима, и победу Великог кнеза Андреја Богољубског над Бугарима са Волге, које су одиграле истога дана, 1. августа 1164. године. Оба владара видела су над својим војскама зраке светлости који су излазили из икона Спаситеља и Богомајке. Први август као да представља почетак празновања Животворног Крста: од тога дана па до оданија Воздвижења Крста на свим празничним јутрењима пева се катавасија: "Крст изобразивши Мојсије..." После Великог славословља износи крст се износи на средину храма и присутни му се клањају при чему се пева: "Кресту Твојему поклањајемсја, Владико", слично као и у Крстопоклону недељу и на празник Воздвижења Часног Крста. После Литургије се обично служи мало освећење воде. Крст остаје на средини храма до вечерња следећег дана, 2. августа: после отпуста вечернее он се свечано, уз певање тропара и кондака, поново уноси у олтар. Од 1. августа почиње Успенски пост, тако да су 31. јула покладе. Ако 31. јул пада у посни дан, среду или петак, покладе бивају 30. јула.

16. август - празник Преношења Нерукотвореног Образа Господа нашег Исуса Христа из Едеса у Константинопољ 944. године. Едески цар Авгар био је болестан, па је послао Ананију код Господа Исуса Христа са писмом у коме је молио Господа да дође код њега и да га исцели. Авгар је такође заповедио Ананији, који је био живописац, да наслика Христов лик. Али овом последњем то није пошло за руком. Тада је Господ положио убрус на Своје лице и на убрусу се чудесно одразио Његов Божанствени Лик. Помоливши се пред овим чудесним изображением, Авгар се исцелио. За владавине императора Константина Порфирогенета овај Нерукотворени Образ био је пренет у Константинопољ, и у спомен на то установљен је празник 16. августа.

31. август - Полагање појаса Пресвете Богородице. После Успења Мајке Божије њен појас је прелазио из руке у руку. У петом веку, за владавине цара Аркадија, пренет је из Јерусалима у Константинопољ. У десетом веку царица Зоја је од њега добила чудесно исцељење, након чега је појас био свечано положен у златни ковчег и установлен је празник.

 

Средњи празници

 

Ови празници су у Типику обележени знаком крста и за њих се бденије не служи, али се, осим Великог славословља, савршава још и полијелеј. У 47. глави Типика указује се на следеће њихове карактеристике: на вечерњу се пева "Блажен муж" (уместо обичне катизме), на "Господи возвах" стихире из Минеја на 6, а ко хоће на 8, и три читања, то јест паримеја на вечерњу, те стихире на стиховње из Минеја (а не из Осмогласника, као на свакодневној и славословној служби). На јутрењу полијелеј, величаније и читање Јеванђеља, канон на 8 и Велико славословље. Ови празници се зато и називају "полијелејним".

Међу полијелејне празнике спадају:

 

Служба свакога од Дванаесторице апостола;

14. новембар - Свети апостол Филип, овај празник је значајан по томе што су у овај дан покладе пред Божићни пост, који се зато понекад назива "Филиповим постом". Међутим, ако тај дан падне у среду или петак, онда покладе бивају дан раније, 13. новембра.

24. фебруар - Прво и друго обретење главе светог Јована Претече. Након одсецања Претечине главе Иродијада ју је сакрила на бесчасном месту. Сазнавши за то Тована, жена Хузе, Иродовог домоуправитеља, узе тајно главу Божијега човека, похрани је у један сасуд и погребе на Иродовом имању на Маслиновој гори код Јерусалима. Први пут су свету главу тамо пронашла два монаха која су за владавине цара Константина Великог дошла из Константинопоља у Јерусалим на поклоњење светим местима. Од њих она је прешла једном грађанину Емесе, а потом аријанцу монаху Евстатију који ју је сакрио у земљу. После неколико година, 452. поново ју је пронашао Маркел, настојатељ обитељи у којој је живео Евстатије, и пренета је из Емесе у Константинополе. У време иконобораца тајно је била однета у Комаре и сакривена у земљу. Тамо је у време цара Михаила и царице Теодоре, након обнове иконопоштовања, по трећи пут пронађена и поново донета у Константинопољ. Треће обретење празнује се 25. маја - такође полијелејни празник, као и 24. фебруар. Празник 24. фебруара пада између месопусне среде и уторка четврте седмице Великог поста. Устав службе је различит у зависности од тога да ли овај дан пада у месопусну седмицу, у сирну седмицу, или у недељне, суботње или радне дане Великог поста. Ако овај празник падне у радне дане Великог поста, онда се служи литургија Пређеосвећених Дарова, а ако падне током прве седмице поста, онда се његова служба преноси на Сиропусну недељу, или на суботу прве седмице поста.

9. март - Светих четрдесет мученика Севастијских. Ови мученици били су војници Мелитинске легије, бачени да се смрзну у залеђенојезеро за време Ликинија 320. године. Типик службе се готово у потпуности подудара са типиком службе обретења главе светог Јована Крститеља.

10. јул - Полагање ризе Господа нашег Исуса Христа, то јест хитона, у царском граду Москви. Персијски шах је 1625. година патријархуФиларету Никитичу послао на дар хитон Христов. Десетог јула обављено је његово свечано полагање у московску Успенску цркву.

20. јул - Свети славни пророк Илија. Свети Илија био је призван на пророштво за владавине Ахава, 905. године пре Христовог Рођења, а узет је на небо око 896. године. Разобличио је безбожност Јевреја на челу са царем Израиљског царства. А у Јудејском царству у то време је владао благочестиви цар Јоасафат. У Типику су за светог пророка Илију предвиђена двојака служба: шестирична и полијелејна, а ту је и примедба: "Ако је храм Светог Илије, или изволи настојатељ, служимо бденије".

5. октобра - Московски светитељи и сверуски чудотворци Петар, Алексеј, Јона, Филип, Гермоген и Тихон. Најпре је овај празник слављен само локално у Москви, и то само првој тројици светитеља. Одлуком Светог Синода из 1875. године прописано је да се славе заједно са четвртим, светим Филипом. Касније су придодати још и свети патријарси Гермоген и Тихон.

26. октобар - Свети Великомученик Димитрије Мироточиви. Заузимао је високи државни положај проконзула у Солуну и због ширења хришћанства по наредби императора Максимијана 306. године био је избоден копљима. Његов спомен се нарочито поштује на Балкану.

У суботу уочи 26. октобра помињу се сви војници погинули на бојном пољу, а заједно са њима и сви упокојени православии хришћани. Ово је такозвана Димитријевска субота, која је установљена након битке на Куликовом пољу.

8. новембар - Сабор светог Архистратига Михаила и других бестелесних сила. У овај дан црква прославља све бестелесне или анђелске силе - свих девет анђеоских чинова на челу са Архистратигом Михаилом, као њиховим вођом. Овде се под речју "сабор" подразумева сабор свих Анђела (али за Сабор Пресвете Богородице 26. децембра, Сабор светог Јована Крститеља 7. јануара и Сабор светог арханђела Гаврила 26. марта под "сабором" се подразумева "сабрање верујућих", који се састају како би заједно прославили Пресвету Богородицу, светог Претечу и светог арханђела Гаврила).

Међу средње полијелејске празнике спадају такође празници у спомен јављања и преношења неких чудотворних икона Пресвете Богородице. Такви су:

 

26. јун - Јављање Тихвинске иконе Пресвете Богородице. Она се јавила у блиставој светлости над Ладошким језером и кретала се ваздухом до града Тихвина 1383. године за време кнеза Димитрија Донског. По предању, она се раније налазила у Константинопољу, одакле се сама невидљиво скрила.

8. јул - Јављање иконе Мајке Божије у граду Казан 1579. године. Убрзо након што је цар Иван Грозни ослободио овај град од Татара, Мајка Божија се јавила једној девојчици и заповедила јој да се копа земља на месту где је пронађена икона.

22. октобар - Празник Казанске Иконе Пресвете Богородице, у спомен на избављење царског града Москве од Пољака 1612. године, у доба такозване "Смутње".

28. јул - Празник Пресвете Богородице, ради Њене Смоленске иконе Одигитрије. Ову икону је из Грчке добио Черњиговски кнез Всеволод Јарославич од цара Константина, који га је, удајући 1046. године за њега своју ћерку Ану, благословио овом иконом. Након његове смрти она је прешла Смоленском кнезу Владимиру Мономаху. "Одигитрија" значи "Путеводитељица".

27. новембар - Знамење Пресвете Богородице које се збило у великом Новгороду 1170. године. За време опсаде Новгорода од стране Суздаљаца једна стрела коју су одапели нападачи погодила је икону коју је изнео свети Јован, архиепископ Новгородски, и из Богоматериних очију су потекле сузе на архиепископов фелон. Тада је гнев Божији растерао нападаче.

Истога дана празнујемо и "Знамење" иконе Мајке Божије Курске-Корене, која се чудесно појавила у шуми, покрај корена дрвета 1295. године.

26. августа, 23. јуна и 21. маја три су празника Чудотворне иконе Владимирске Мајке Божије. Сва три празника установлена су у спомен на чудесно избављење Русије од непријатеља по молитвама пред највећом светињом руског народа - чудотворном иконом Владимирске Мајке Божије. Ову икону је по предању насликао сам Јеванђелист Лука. Из Константинопоља је стигла у Кијев 1144. године, а кнез Андреј Богољубски ју је из Кијева пренео у Владимир. Двадесет шестог августа празнује се спомен избављења Русије од напада страшног азијатског освајача Тамерлана 1395. године, а 23. јуна спомен избављења Москве од татарског кана Ахмата и коначног пада татарског јарма 1480. године. Двадесет првог маја слави се спомен обнове ове светиње 1514. године у дому митрополита Варлаама, и спомен избављења Москве од Кримског кана Махмет-Гиреја 1521. године. Пред овом великом светињом, која се налази у Успенској цркви у Москви, бирани су митрополити а затим и патријарси све Русије.

 

Средњи празници са знаком крста у полукругу

 

То су празници за које се служи свеноћно бденије. У Типику они се обележавају знаком крста у полукругу црвене боје, и за њих се каже: "имају бденије, а на јутрењу се додаје канон Богородици", то јест пре канона светоме који се празнује, чита се канон Пресветој Богородици, који се налази на одговарајућем месту, у Минеју, или онај који се штампа у Осмогласнику, на крају књиге, после 4. и 8. гласа, са ирмосом "Кољеснице гонитеља фараона погрузи" ("Кола прогонитеља фараона потопи"), или пак канон Богородици који се налази у Поретку Псалтира са ирмосом "Воду прошед, јако сушу" ("По води прошавши као по сувом").

У Типику је релативно мало празника обележено овим знаком (ако им се служи бденије, онда по Типику има и Мало вечерње). То су следећи празници:

 

26. септембар - Престављење светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова,

13. новембар - Свети Јован Златоуст, архиепископ Константинова града,

6. децембар - Свети Николај Чудотворац, архиепископ Мир Ликијски,

30. јануар - Света Три Јерарха: Василије Велики, Григорије Богослов, Јован Златоуст,

23. април - Свети славни великомученик Георгије Победоносац,

8. мај - Свети апостол и јеванђелист Јован Богослов,

11. мај - Свети равноапостолни Методије и Кирило, учитељи словенски,

15. јул - Свети равноапостолни Велики кнез Владимир.

 

Осим ових празника у Минеју се налазе и многа бденија разним светима. Она су дата за случај када се светоме служи бденије уколико је храм њему посвећен или његове свете мошти почивају у храму. Понекад је бденије дато и за празнике који су обележени само полијелејним знаком, крстом, за случај "ако настојатељ жели да служи бденије".

Средњи празници са знаком само крста и празници са знаком крста у полукругу толико су блиски међу собом, да ако ови или они од њих падну у Господњи или други празник, онда се њихова служба обавља само по Марковој глави. Тако на пример у Типику, у поретку за 21. мај, дан спомена светих Константина и Јелене, испред кога се налази само знак крста штампан црвеном бојом, речено је: "нека се зна, да ако спомен светог Цара Константина падне у четвртак Вазнесења или у недељу седму Светих Отаца, његову службу певати, као и Јовану Богослову, по истим главама". А празник Јована Богослова има знак крста са полукругом штампан црвеном бојом, дакле не само полијелеј него и бденије. Служба светоме са знаком крста у полукругу преноси се на други дан само у случају ако празник светоме падне у дане Страсне седмице или на сам Васкрс, као што се у том случају преноси и служба храму. Тако, уколико служба Светом Георгију падне у Велики Петак или Велику Суботу или на сам Васкрс, онда се она преноси на понедељак Светле седмице. Дан спомена Светог великомученика Георгија пада између Великог Петка и четвртка пете недеље после Васкрса. У свим случајевима поклапања празника са разним другим празничним данима, у Типику и у Цветном триоду постоје Маркове главе (такође и у Минеју под 23. априлом). Посебне Маркове главе постоје и за празник Светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова 8. маја, који може да падне у дане од суботе друге недеље после Васкрса, до петка седме недеље после Васкрса.

 

Велики празници са знаком крста у кругу

 

За ове празнике у Типику је речено: "Њима се служи бденије и сва служба празника по уставу". Ови празници се деле на три трупе: 1. Господњи, 2. Богородичини и 3. великих Светих. Господњи и Богородичини се понекад обједињују заједничким називом "Дванаест празника", због тога што их укупно има дванаест. То су следећи празници:

 

1. Рођење Пресвете Богородице (Мала Господина) - 8. септембар,

2. Воздвижење часног Крста Господњег (Крстовдан) - 14. септембар,

3. Ваведење Пресвете Богородице у храм - 21. новембар,

4. Рождество Христово или Божић - 25. децембар,

5. Крштење Господње или Богојављење - 6. јануар,

6. Сретење Господње - 2. фебруар,

7. Благовести Пресветој Богородици - 25. март,

8. Преображење Господње - 6. август,

9. Успење Пресвете Богородице - 15. август. Сви ови празници сунепокретни. Осим њих постоје још три покретна празника:

10. Улазак Господњи у Јерусалим (Цвети), који се празнује у недељу пре Васкрса,

11. Вазнесење Господње - четрдесети дан после Васкрса (четвртакчесте седмице) и

12. Педесетница или Силазак Духа Светога (Духови, Тројице), педесети дан после Васкрса.

 

Службе за Дванаест празника налазе се: за непокретне празнике у Минејима, за Улазак Господњи у Јерусалим - у Поеном триоду, за Вазнесење и Педесетницу - у Цветном триоду. Празник Пасхе (Васкрс), као "празник над празницима и славље над слављима", највиши од свих, не убраја се међу Дванаест празника. Међу овим празницима 7 је Господњих, 4 Богородичина, а један - Сретење Господње, заузима нарочито место: он је истовремено и Господњи и Богородичин, мада по својим основним карактеристикама типика припада Богородичиним празницима.

Међу велике празнике са бденијем спадају још и празници у част светих. То су:

1. Рођење светог Јована Крститеља - 24. јун,

2. Усековање главе светог Јована Крститеља - 29. август,

3. Свети првоврховни апостоли Петар и Павле - 29. јун.Осим тога у Руској Цркви међу велике празнике спадају још и

4. Покров Пресвете Богородице - 1. октобар, који не спада међуДванаест празника.

 

У велике празнике са бденијем убраја се такође

 

5. Обрезање Господње и спомен Светог Василија Великог - 1. јануар.

 

Основну уставну карактеристику и обележје великих празника у односу на средње празнике који имају бденије представља то што се се, како каже 47. глава Типика, средњим празницима "додаје на јутрењу канон Богородици", док се за велике празнике на јутрењу певају само празнични канони, а посебног канона Богородици нема. Друга суштинска особеност Дванаест празника (али не и свих великих празника) јесте то што се на јутрењу уместо "Честњејшују" на девету песму певају нарочити припеви празника, а на Литургији се уместо "Достојно јест" пева задостојник - ирмос девете песме канона. Карактеристичну црту Господњих дванаест празника представљају нарочити празнични антифони на Литургији и входни стих, а такође и то што се на Господње празнике који падну у недељу уместо недељне службе пева само празнична. А за велике Богородичине празнике и празнике светих, као и на празник Сретења Господњег, ако падну у недељу, служба им се сједињује са недељном службом. За велике Господње празнике одређени су нарочити отпусти после службе, који се налазе у Служебнику. За први дан Господњег празника одређено је Велико вечерње са входом и Великим прокименом. Али ако празник падне у суботу, онда се Велики прокимен пева у навечерје, то јест у петак, јер се у суботу увек пева прокимен "Господ воцарисја".

Велики празници Господњи, Богородичини и Светих имају још и ту карактеристику, да су молитвословља која прослављају дати празник садржана не само у поретку богослужења на сам дан празника, него и у поретку неких дана који претходе празнику или следе за њим. Дани који претходе празнику и у које празник већ почиње да се опева називају се претпразништвом, док се дани који следе након празника, и у које се наставља са опевањем празника, називају попразништвом. Већина великих празника има по један дан претпразништва и по неколико дана попразништва, када се обично прослављају главни учесници догађаја који се празнује. Тако на пример другога дана после Рођења Пресвете Богородице (9. септембра) прослављају се њени родитељи, свети праведни Јоаким и Ана; после Рождества Христовог празнује се Сабор Пресвете Богородице (26. децембар); после Крштења Господњег празнује се Сабор светог Јована Претече (7. јануар); после Сретења Господњег прослављају се свети праведни Симеон Богопримац и пророчица Ана (3. фебруар); после Благовести празнује се Сабор светог Арханђела Гаврила (26. март). Службе овим светима присаједињују се службама које које прослављају празнични догађај. Број дана попразништва код различитих празника није једнак: он зависи од празника који за њим следе или од наступања поста и може бити један дан, четири, шест, седам или девет дана. Празновање Пасхе траје читавих четрдесет дана, до празника Вазнесења Господњег, при чему се оданије Пасхе сједињује са претпразништвом Вазнесења Господњег.

Карактеристичну црту оданија празника, у поређењу са осталим данима попразништва, представља то што се пева само служба празника. Са службом оданија може да се сједини само служба светоме за кога је одређено бденије, или полијелеј, или славословље. А служба дневног светог преноси се на дан раније, то јест уочи оданија. У дан оданија празника не служи се свеноћно бденије, на вечерњу нема входа и читања паримеја, а на јутрењу - полијелеја, величанија и Јеванђеља, док се на деветој песми уместо Лестњејшују" певају припеви празника, "као на сам празник", а јутрење се завршава Великим славословљем. На Литургији нема празничних антифона, али се певају прокимен, алилујар и причастан празника. Само на оданија Богородичиних празника чита се још празнични Апостол и Јеванђеље.

Размотримо особености празновања великих празника оним редом како следе у Типику, почев од септембра месеца, који представља први месец црквено-богослужбене године.

 

 

<< претходна    [ садржај ]    следећа >>

 

 

 
  Светосавље.орг :: Библиотека :: Ћирилица :: Latinica