Svetosavlje.org :: Biblioteka :: Ћирилица :: Latinica  
 

 

 

<< prethodna    [ sadržaj ]    sledeća >>

 

 

STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu

 

 

 

RAZGOVORI O DUHOVNICIMA - STARAC PAJSIJE

 

NIKOLAJ ZAHARIJADIS

PODVIŽNIK STARAC PAJSIJE[1]

 

12. jula 1994. godine, u sedamdesetoj godini života, preselio se iz privremenosti u nebesku večnost, smireni, uvek budni delatelj molitve, podvižnik do neba uzvišen, preispunjen blagodaću Božijom i duhovnom radošću, prostodušan, blagorazuman, uzor sveopšte i, po rečima svetog Maksima Ispovednika, dvostruke ljubavi, prepodobni starac Pajsije. Otišao je sada, kada nam zaista, bez preterivanja preti krajnja opasnost, sada kada greh i prelest preovlađuju, sada kada se čovečanstvo trese i očekuje se antihrist. Otišao je u večnost miomirisni cvet svetogorske pustinje. Bio bi veliki propust da ne kažemo bar nekoliko reči o blaženopočivšem starcu, našem neuspavljivom zastupniku kako na zemlji, tako i na nebu.

Rodio se u julu 1924, u Farasama u Maloj Aziji, iz koje vodi poreklo i njegov kum, novoprojavljeni prepodobni otac naš Arsenije Kapadokijski, čije žitije je svojom rukom napisao sam starac Pajsije. Za vreme nacionalne maloazijske katastrofe, starčevi roditelji su se doselili u Konicu. U svetu je starcu Pajsiju bilo ime Arsenije Eznepidis, od oca Prodroma i majke Evlambije. Upoznao sam ga još kao učenik Atonijade, 1974. godine, u keliji Časnog Krsta, koja pripada manastiru Stavronikita. U toj keliji nalazi se veliko duhovno blago, sveto telo svetog ruskog podvižnika papa Tihona (1884-1968), čiji sinaksar je bio štampan kratko vreme pre nego što se blaženi starac upokojio.[2]

Imao sam mnogo susreta, pa isto toliko i doživljaja sa starcem Pajsijem. Čim ga upoznaš, primetiš njegovu detinju prostodušnost, koja predstavlja žudno željeni plod smirenoumlja. Ljubav preblaženog starca bila je izuzetno upečatljiva. Njena osnovna osobina bila je istinsko sastradavanje. Radovao se sa radosnima i plakao sa onima koji plaču.[3] Bio je istinski otac, Mnogima je dobro poznata njegova ljubav prema svima. Uvek neumoran i brižan, žrtvovao se čak i onda kada mu je zdravlje bilo ozbiljno narušeno. Svi mi, koji smo poznavali blaženopočivšeg starca Pajsija, snažno smo osećali njegovu ljubav, nebesku ljubav, nebesku plemenitost, očinski prekor. Monah Pajsije, kao podvižnik Gospodnji i svedok pravoslavlja, nema naučne titule, diplome i doktorate. Nije imao veliko obrazovanje, ali je imao veru. Međutim, vera se ne uči po sistemima svetovnog znanja. Naučio je mudrost po Bogu u Crkvi, podvizavajući se i moleći se. Bog ga je poučio. Ljubeći Boga od najranijeg detinjstva, bio je privučen žitijima svetitelja. Živeo je bogoslovlje. Od Boga podstaknut, starac Pajsije je rešavao veoma teške probleme, povezivao učenje i delovanje.

Jednom su starca posetila dva klirika. Počeli su da mu postavljaju pitanja, a ja sam slušao.

- Starče, da li pasa čini sveštenika? Starac Pajsije reče:

- Dođite oci, dođi i ti čedo moje, - reče i meni, nemirnom mladiću. - Vidite li ona dva maslinova stabla? Jedno ima lišće, a drugo nema. Koje od ta dva stabla vam se dopada? Ono koje ima lišće, ili ono koje nema? - Hteo je, u stvari, da im kaže: Koji sveštenik vam se dopada? Onaj koji nosi rasu, ili onaj koji je ne nosi?

Oci odgovoriše: - Ona koja ima lišće.

- Onda, hodite putem Gospodnjim. - Reče im.

 

Doživljaji sa starcem Pajsijem

 

Jedan gospodin ispričao mi je ovaj događaj. (Ovde u Gradini Presvete Bogorodice dešavaju se zaista čudesni događaji u susretima sa ocima.) Taj gospodin, ne sećam se njegovog imena, reče da se, dok je sa još nekolicinom poklonika išao kod podvižnika oca Pajsija pitao:

- Da li postoji Bog?

Kada je prišao starcu, on mu, uopšte ga ne poznavajući od ranije, reče:

- Zašto sumnjate da Bog postoji?

- Postoji. - Odgovori mu ovaj s nešto oklevanja.

- Sačekajte, reče mu.

Pozove jednog guštera, koji je slučajno tuda prolazio, i reče mu: - Gušteru, dođi ovamo. Gušter dođe.

- Hajde da ga pitamo - reče podvižnik - da vidimo šta će nam reći. - Gušteru, gušteru, da li postoji Bog?

Gušter podiže glavu i pošto mahnu repom i klimnu glavom, odjednom se začu glas:

- Razume se, da postoji Bog, zaista postoji Bog.

Gospodin se zaprepasti, a ja, koji sam ga samo slušao, sav se naježih. Neki od onih, međutim, koji su bili zajedno sa njim kod starca i koji su došli sasvim slučajno, rekoše:

- Nisi nas ubedio. Ima li još dokaza?

- Videćete. - reče starac. Posle kratkog vremena rekoše:

- Starče, možemo li da vas fotografišemo?

- Ne, čedo moje. Uostalom, zašto da ne, slikajte.

Pojavi se fotografija iz "polaroid" kamere. A na njoj samo ona petorica, šestorica koji su sumnjali u postojanje Božije. Starca Pajsija na fotografiji nije bilo.

- Umalo da siđem s uma, reče mi onaj gospodin, međutim, otada verujem u Boga i sada svake godine 23 puta dolazim na Svetu Goru.

Priznao mi je još da je tokom posete, o kojoj mi je pričao, Imao uključen kasetofon i da je sve snimao. A kada je kasnije pustio tu kasetu, nije se ništa čulo. To je neverovatno! Da! Zašto? Po rečima proroka Davida "Milosrdan je i milostiv Gospod, dugotrpeljiv i mnogomilostiv" (Psal 102,8), i zastupništvom svetitelja On je uz nas, te je milost Božija po svoj zemlji[4].

 

Postoji svetitelj

 

Jednom kada sam otišao kod starca Pajsija, on mi reče: "Ti si srećan, jer te neki veliki sveti čovek voli i moli se za tebe."

-Da, bio je to jeromonah Jefrem Katunakijski, jer kada sam ga ugledao prvi put povikah kao Petar Hristu: "Učitelju, spasi nas, izgibosmo..."[5] I zaista, čuo je moj glas...

 

Žeđ za Rečju Božijom

 

Bilo je to u martu 1977. U jednom razgovoru koji sam vodio sa starcem Pajsijem, upitah ga:

- Starče, danas preovlađuje greh. Kuda će sve to zlo?

A starac mi odgovori:

- Posle ove otpadije i prokletstva u našoj epohi, čoveku će se sve smučiti, doći će do prezasićenosti. Vi koji projavljujete reč Božiju morate u svakom trenutku da budete spremni da je sa verom i revnošću širite, jer savremenom čoveku će biti svega dosta i neće moći da se nasiti reči Božije. I zaista! "Riječ Božija ne da se svezati." (2. Tim 2, 9)

 

Epitimija

 

Jedanput pođe jedan sveštenik da poseti starca Pajsija. Činilo se da je taj klirik posedovao vrlinu, jer on otvori vrata, ne čekajući da mu starac odgovori. Uđe unutra i šta vidi? O! Rajskog li i veličanstvenog časa! Ugleda starca Pajsija okupanog svetlošću, kao da je iznad njega bio reflektor. Starac oseti da ga je ovaj video, poče vikati na njega i odredi mu epitimiju da dve godine nogom ne sme kročiti na Svetu Goru.

Mnogi svetitelji naše Crkve, kao najveća "svjetila"[6] i učitelji Crkve, prvenstveno su živeli u pustinji i tamo se podvizavali u bezmolviju, molitvi, postu, bdenju i nevoljama razne vrste, i tako su stekli sveoružje vere i zadobili sjajne pobede, bili su nagrađeni prizivom sviše i ovenčani neuvenjivim vencima. Tako su bivali udostojeni da lete duhovno, u velikoj oskudici svega, ophrvani nevoljama, zlostavljani. Bez bezmolvija, kaže Vasilije Veliki, nema očišćenja, ali ni pokajanja.

 

Blagodatni dar prozorljivosti

 

 

Neki momci su pošli u posetu kod starca Pajsija. Jedan od njih je imao izuzetno velike probleme. Kada su stigli kod starca, starac reče jednome: "Ti imaš problema. Hoćeš li da porazgovaramo sada, ili kasnije?"

Jedan od njih je mislio u sebi: to je blagodatni dar prozorljivosti. Starac Pajsije ga kucnu po glavi i reče: "Šta hoćeš sada sa prozorljivošću?" Momak se potpuno zbunio!

Bog mnogo poštuje Svoje svetitelje i proslavlja ih darivajući ih blagodatnim darovima kako bi mnogi od nas ostali bez reči kada čujemo iz dubine vekova psalmopojca koji poje: "I poznajte, da Gospod čudo pokaza na prepodobnome Svome." (Psal. 4, 4)

 

Nada i uteha

 

Jedan moj prijatelj N. S. mnogo je stradao u životu i doživeo mnogo razočaranja od svoje okoline. Sanjao je majku sa detetom kako jaše na magarcu. On im pritrča i napravi metaniju. Čim joj se približi, ona ga u deliću sekunde pogleda tako umilno i blago, a zatim brzo prođe.

Podvižnik Pajsije mu reče da je to uteha za sva iskušenja u sadašnjosti, ali i ukrepljenje za budućnost.

U vezi sa ovim slučajem treba naglasiti ovo: "Svi koji hoće da žive pobožno u Hristu Isusu biće gonjeni" (2 Tim 3, 12). Kada naiđu stradanja i postoji duhovno poznanje, onda ona stradalnika uzvisuju prema svetosti. Bol čisti dušu, čini je smernom, trpeljivom, dobrom i tako se stvara prostor za posetu Božiju, kako nam je rekao jedan monah u manastiru Filotej.

 

Duh je voljan, a telo nejako

 

Jednom mom prijatelju, propovedniku, starac Pajsije je jednom rekao: "Motor, ti je dobar, ali ti se mrzne ulje" hoteći da, kaže da ima sposobnosti, ali ne i dovoljno revnosti.

 

Dubina Bogoslovlja i podvižničke mudrosti

 

Bio je mart 1991. godine, kada sam pošao na Goru sa jednim klirikom iz Patre. Otišli smo kod starca Pajsija. Pošto smo malo porazgovarali sedeći na grubo tesanim klupicama, starac reče kliriku:

- Hoćeš li da i tebe "prokunem" kao tvog zemljaka Kipranina...S... (Danas je onde monah).

- Da. - Reče mu klirik.

- Neka ti Bog sažeže srce Svojom ogromnom ljubavlju.

Eto podvižničke kletve. Eto dubine bogoslovlja i podvižničke mudrosti!

 

Potčinjavanje gmizavaca ljubavi

 

Jednom jedan sveštenik pođe do isposnice starca Pajsija. Kada je onamo stigao, silno se uplaši. Zašto? Zato što je video veliku zmiju.

- Ne boj se - reče mu starac. Okrenu se zmiji i reče joj:

- Pošto si uplašila sveštenika, brzo mu napravi metaniju. Zmija izdiže jedan deo tela, napravi metaniju i pobeže. Otačka ljubav potčinjava čak i gmizavce. Ovde se ostvaruju reči Božije: "Evo vam dajem vlast da stajete nazmije i skorpije i na svu silu vražiju, i ništa vam neće nauditi" (Lk 10,19).

 

Molitva za nesrećne

 

Podvižnik starac Pajsije podelio je svih 24 časa na po jedan sat i molio ce svakoga sata za jednu kategoriju ljudi: za one koji rade, za slabe, za taksiste, za sveštenike i monahe, za omladinu itd. Evo jednog čuda proisteklog iz njegove molitve: Jedan otac je sa svojim malim sinom putovao autobusom iz Atine u Solun. U Larisi, kao što je uobičajeno, autobus je stao i dao putnicima nekoliko minuta odmora. Otac i sin iziđoše iz autobusa i krenuše da pređu na drugu stranu puta. Dete se istrgnu od oca i u sledećem trenutku već se nađe pod točkovima ogromnog kamiona. Otac zavapi: "Presveta Bogorodice, moje dete!" Ali detetu se ništa nije dogodilo. Čim je došao sebi, dečak reče ocu:

- Oče, kada je kamion prelazio preko mene, jedan kaluđer se bacio preko mene, tako me pokrio svojim telom i spasao me.

Otac reče:

- Koji kaluđer, sine moj? Nisam ovde video nikakvog kaluđera.

- Ali, oče, ja sam video kaluđera, lice mu je bilo sjajno. - Reče dečak. .

I otac i sin su počeli zajedno da obilaze razne muške manastire, pokušavajući da pronađu dečakovog spasioca. Jednom odu na bdenje u manastir Stavronikitu na Svetoj Gori. Na tom bdenju zatekao se i starac Pajsije. Čim je dečak ugledao starca Pajsija, glasno viknu:

- Oče, ovo je onaj kaluđer koji me je svojim telom zaštitio, pa nisam poginuo.

Otac odmah upita starca Pajsija ko je i kako se obreo one večeri u Larisi.

Starac Pajsije mu reče svoje ime i upita ga samo koliko je sati bilo kada je mogla da se dogodi nesreća.

On reče da je bilo oko jedan sat po ponoći. Starac Pajsije reče: - U to vreme se molim za sve putnike.

Bog je Bog svetitelja, Bog duhova koji su dostigli ,do savršenstva, odnosno ljudi koji su dostigli do savršenstva, kao starac Pajsije. U Otkrivenju vidimo da svetitelji na nebesima uživaju počasni položaj. Bog im daje pravo da zastupaju pred Njim. Dariva im blagodatni dar da čudotvore. Zato svešteni Zlatoust ističe da:: "Poznati ljubav po Bogu znači prigrliti sve..." Čak i kada živimo uzvišenim duhovnim životom, a nisu nam dragi oni ostali koji se upropašćuju, nećemo steći nikakvu smelost pred Bogom. I svešteni otac nastavlja: "Ništa Boga toliko ne raduje, koliko naše svesrdno sastradavanje u bolu onih bližnjih koji trpe." Svetitelj sastradava, oseća bol, zastupa i posreduje za svoj narod (2 Moj 32, 31; 4 Moj 14, 19; 5 Moj 9, 25). Blaženopočivši starac Pajsije je živeo u skladu sa rečima svetog Grigorija Bogoslova: "Molitva je isto toliko korisna i nužna, koliko i disanje, pa još i više." Naš podvižnik je živeo životom u kome je "Potrebnije pominjati Boga nego disati."

 

Iz razgovora sa starcem Pajsijem

 

- U ovome životu polažemo ispit kako bismo prešli u onaj. Hajde da započnemo, ne bismo li uspeli u tom borenju.

- Bog je stvorio anđele. Neki od anđela postali su demoni. Bog sada dopušta demonima da nam svojom zlobom pomažu, jer tako polažemo ispit. Bog ne dopušta da demoni muče Njegovo stvorenje.

- Što je neko duhovno savršeniji, to manje prava ima u ovome životu.

- Duhovno zreo čovek nema nikakva prava u ovome životu. On je dužan da bude trpeljiv, da prihvata nepravdu i prekore od drugoga.

- Neki svojeglav i neosetljiv čovek, kao čvornovata batina, udaljen od Boga, ima mnoga prava. I da udara i da psuje i da čini nepravdu. A naša prava čuva Bog za drugi život. Ali mi često iz bezumlja, pa i ja sam, tražimo da dobijemo pravdu ovde, kako ovde ne bismo bili oštećeni.

- Ako nam nešto kažu, opravdavamo se, činimo, šta ja znam šta, i mislimo da verujemo u Boga. To je velika zabluda. Ljudska pravda ne govori ništa o duhovnom čoveku. Ljudska pravda je, moglo bi se reći, kočnica za naopake ljude.

- Mnogi ljudi pate, uzimaju tablete, ne spavaju. Malo je onih koji su osetljivih nerava, ili osećajne duše, a da nisu ranjeni. Osetljivog i osećajnog đavo hoće da učini još osetljivijim i tvrdokornog, još tvrdokornijim, a pijanici ne kaže da prestane da pije, nego da pije još više.

- Mali je broj onih ljudi koji su na nekakav način pretrpeli neku nesreću, pa pate. Većina ljudi pati zato što nisu shvatili dublji smisao života. Jer, čim čovek shvati dublji smisao života, videćete kako sve krene kako treba, jer veruje da postoji drugi život. Zato što čovek koji ne veruje u Boga i budući život, u večnosti osuđuje svoju dušu, ostaje bez utehe i u ovome životu. Ništa ne može da ga uteši, jer kaže: "Ovaj život mi propada. Šta će biti posle?" A onda brige. Ne može se ničim utešiti. A lekari, psihijatri im kažu da im je potrebna duševna terapija, daju im tablete i ostalo, ne bi li se povratili i zaboravili na teskobu itd.

Međutim, kada čovek veruje u Boga, u Hrista, u budući život, onda je ovaj život isprazan, pa onda u ovom životu treba da pripremi "pasoš" za drugi. I ako mu drugi nanosi nepravdu, raduje se, jer je nešto stekao za nebeski život. Koliko čovek u ovom životu više trpi nepravde od ljudi, toliko stiče više za drugi život. Treba se radovati nepravdi. Ne treba, razume se, čovek da teži za tim da mu čine nepravdu, jer takvo delovanje ne sadrži u sebi ljubav. Ali kada se okolnosti prirodno pogode tako da nam nanose nepravdu, onda to treba da prihvatite kao veliki blagoslov. Kada se čoveku nanosi nepravda, onog drugog treba da smatra svojim dobročiniteljem, jer mu pomaže da stiče blago za budući život.

- Bog nešto zna, vidi dalje i zanima Ga, kao dobroga Oca da nas ima pored Sebe u raju, pa svakome dariva nešto što će mu pomoći da sebi osigura raj. Bilo da je to iskušenje, ili nešto drugo. Ali, ako to čovek ne razume i ne veruje u Boga, ili veruje pomalo, počinje da se brine, žalosti itd., a onda, recimo, ne gubi svoju platu, ali gubi veliki njen deo.

Daću vam primer: Recimo da sam se rodio kao invalid, ni ruke, ni noge, potpuni. Ne mogu da se pomerim. Kada to prihvatim sa radošću, slavosloveći Boga, Bog će me uvrstiti među ispovednike.

Zar je mala stvar da nekoga Bog uvrsti među ispovednike? Ili pak, mojom nepažnjom, ili nepažnjom nekog drugog, udario me automobil i ostao sam invalid. Ako dakle to na isti način prihvatim, Bog će me uvrstiti među ispovednike.

Ali ako to nismo shvatili, čovek počinje da se pita: Zašto sam se takav rodio? Pa baca krivicu na roditelje. Ali šta su roditelji krivi?

- Ljudi daju ono što kao ljudi mogu da daju, telo. Dušu ne mogu da daju ljudi, dušu dariva Bog. Dakle, Bog sa čovekom sazda čoveka. Šta je kriv čovek, reći će neko, kada se dete rodi kao invalid?

To je veliki blagoslov od Boga. Ali kada to ne razumemo, onda se roditelji na to žale... a posle i deca.

- Bog svakome čoveku daje blagoslove kako bi nam osigurao raj, a mi nažalost gubimo te prilike.

 

Pouke starca Pajsija

 

* Onaj ko je veliki grešnik ima mnogo osnova da se smirava, a veliko smirenje privlači blagodat Božiju. Potom je dovoljno da čovek samo izbegava povode, ili razloge kako je ne bi izgubio.

* Fizička telesna borba prestaje kroz post, bdenje i molitvu, ako nema gordosti.

* Bogohulne pomisli su od đavola, a ne od čoveka.

* Isusova molitva je najefikasnije oružje protiv đavolovih pomisli.

* Onaj ko se duhovno podvizava, bori se protiv neprijatelja đavola, a posle toga đavo napada njega. Čovek koji pobedi nevidljivog neprijatelja, biće ovenčan od Hrista.

* Bilo da se molimo za sebe, ili za druge, molitva treba da bude umnosrdačna. Tuđe nevolje postaju naše. Za molitvu se prethodno treba pripremiti.

* Ukoliko je čovek duhovno zreliji, utoliko manje prava traži od života.

* Stradanja čiste i prosvetljavaju čoveka. Ne postoji ništa uzvišenije, jer prevazilaze i molitvu "Gospode Isuse Hriste..."

* Otrov (žalost) postaje sladak, kada se sa njim duhovno suočiš.

* Deci koja su sada mala, što je moguće više pomozite dobrim, kako bi i ona što pre shvatila dublji smisao života. Dobrim.

* Vi mladi, koji želite duhovno da se uzvisujete, moraćete da napustite sklonost ka nasladama i da se okrenete trudoljublju.

* Uzroci koji izazivaju bogohulne pomisli su ovi:

 

a) Gordost i borenje koje prevazilazi naše mogućnosti.

b) Bavljenje pitanjima hrišćanskog učenja za koja nismo merodavni.

 

* Osnovne osobine istinskog pokajanja su:

 

a) Kada postoji istinsko čuvstvo bezvrednosti.

b) Kada u srcu, pored čuvstva bezvrednosti, postoji snažno čuvstvo utehe i pouzdanja.

g) Kada nema teskobe.

 

* Treba da se neprestano molimo, Da izučavamo otačke knjige koliko god možemo i da pojemo, kada smo žalosni.

* Magovi nemaju nikakvu vlast i njihova magična demonska dejstva ne "hvataju" hrišćane. Deluju samo ako:

*

a) Nema čiste ispovesti i

b) kada nekome čine nepravdu. U takvim slučajevima daju vlast đavolu.

 

* Treba da otvorimo svoje srce dobrim duhovnicima i da slušamo ono što nam govore. Tako ćemo se umiriti.

* Naša upokojena braća očekuju naše molitve kao što utamničeni očekuju posete najbližih.

* Veoma često telesni bolovi rađaju duhovne utehe i to treba Da primamo sa radošću.

* Deca treba izuzetno mnogo da paze na to da poštuju roditelje. Kada deca drsko odgovaraju i ne poštuju roditelje, kao prvo, daju Povoda da ih napusti blagodat Božija i postaju prijemčiva za demonske uticaje i delovanja.

* Naše je da se staramo kako da pružimo spokojstvo i Bogu i bližnjemu, a što se tiče nas, Bog se stara o nama, Na neki način je došlo do duhovnog sporazuma. Da mi s pouzdanjem gledamo prema Bogu i da radimo za Njega, a On da gleda na nas: "Sve svoje brige položite na Njega, jer se On stara za vas." (1 Pt 5, 7)

* ... Bog se zanima i stara i o najmanjim pojedinostima Svojih malih stvorenja! Koliko se više zanima za nas, za koje je sve to sazdao i koji smo obličje Njegovo? Budući, međutim, da smo slepi, ne vidimo Njegovu promisao kojom nas štiti.

* Kada čovek živi jednostavno, kada ima skromno mišljenje o sebi i oseća neophodnost očinske brige Božije, s verom Bogu ostavlja svaku brigu o sebi i onda ga On preseni promislom Svojim i milošću Svojom. Tada duša potpuno jasno vidi pomoć Božiju koju joj On pruža i raduje se.

Jedino što mi treba da želimo jeste da dejstvuje ljubav i promisao Božija, kako, kada i ako On to želi. Kada čovek poseduje takvu veru i volju, onda vidi čuda Božija - i samoga Boga - onda je neprestano uz Njega, u svakoj situaciji. Međutim, treba svakako da odbacimo bilo kakvu svetovnu pomoć i svoj um.s pouzdanjem da poverimo Bogu, bez oklevanja i čista srca. Tada odmah dolazi blagodat Božija našega Hrista i presenjuje našu dušu.

Kada, dakle, čovek kao cilj ima traženje Carstva Božijeg i sticanje Božanske Pravde, onda svojoj duši pruža sve.:

Međutim, neki ljudi imaju pogrešnu predstavu, misleći da mogu svoj um potpuno da uposle staranjem za svetovna i materijalna dobra, a da istovremeno mogu da očekuju da se Bog o njima stara. Oni ne postupaju dobro. To će ih upropastiti, jer ti ljudi će ostati zarobljeni u ljubavi prema svetu.

* Jedino rešenje je da postanemo svesni svoje situacije, da se ispovedimo svome duhovniku i da smerno činimo sve što on od nas traži.

Danas je svet sve pobrkao, ne zna šta čini, potpuno je ispustio kontrolu nad kormilom iz svojih ruku. I to zato što niko od nas ne želi da ga kontrolišu. Svako hoće da ide kroz život neometano, po svojoj volji. To je međutim, potpuna katastrofa, jer istina je da je Bog čoveku podario slobodni izbor (da je elobodan da čini ono što hoće), ali mu je podario i znanje i tako mu je pružio sposobnost da zna da sam, sa mogućnošću slobodnog izbora ne može da postigne ništa dobro ".. .bez mene ne možete činiti ništa" (Jn 15, 5).

Kada dakle čovek slobodno koristi svoj slobodni izbor, a da pritom nema u vidu svoju nemoć, onda pada u prelest. Ti ljudi sve što vide pokušavaju da objasne razumom. Njima, umesto blagodati Božije, vlada razum i tako um čovekov postaje prelašten. To je strašno.

Danas samo ovo govorim ljudima i insistiram da to čine:

 

a) da postanu svesni svoje situacije i koliko su udaljeni od Boga,

b) da se pokaju i

v) da se smerno ispovedaju...

 

Sa svim svojim problemima treba da se suočavamo sa trpeljivošću, dobrim pomislima i smirenjem, kako bi mogla da nam pomogne blagodat Božija.

* Iz iskustva znam da se u ovom životu ljudi dele u dve kategorije. Jedna kategorija ljudi liči na muvu, a druga na pčelu...

Svima koji dođu kod mene i optužuju druge, pa me opterećuju, kažem taj primer i tražim da izaberu u kojoj kategoriji ljudi žele da se nađu i da u skladu sa tim traže ne bi li našli druge ljude iz iste kategorije.

* Od toga kakve pomisli ima, vidi se na kom se duhovnom nivou nalazi čovek... Kada neki brat ima naopake pomisli treba dobronamerno i smireno da se trudimo da ih učinimo boljima. To je naša obaveza.

 

* Pitanje: Starče, šta je podstaklo naše svetitelje ne samo da pate i da podnose mučeništvo, nego i da se neprestano raduju, dok mi ne možemo da podnesemo ni ujed komarca?

 

Odgovor: Sve je sadržano u tome da imamo dobro usađenu pomisao. Ako nam je pomisao utemeljena u veri, niko ne može da je pomeri... Dobra pomisao može da nipodaštava bolove i mučenja.

 

* Čovek je slobodan i dobrom pomišlju pobeđuje svaku strast i svaku želju i sve što iz njih proishodi.

Za čoveka ne postoji "ne mogu", postoji samo "ne volim" i "ne želim". To su jedini razlozi da kaže da nešto ne može.

* Treba da "rasteretimo" svoju dušu od strasti i da dopustimo da dejstvuje blagodat Božija. Što se bolje svako od nas očisti, to više dejstvuje blagodat Božija. A kada se duša savršeno očisti od svojih prohteva i u potpunosti se smiri, onda vidi i blagodat Hrista našega, uviđa kako se ostvaruje sve što je Hristos obećao.

* Samo ono što se čini iz usrdnosti ima vrednost u duhovnom životu.

* Mi danas posedujemo težnju da sve moramo da razumemo, sve da saznamo. U svojim kućama imamo velike biblioteke, u prste znamo Dobrotoljublje, ali ništa od delanja.

* Čovek može samo onda da napreduje i da ima dobrobiti, kada uspe da stigne dotle da svoju volju svede na nulu zarad volje Božije.

* Hristos ljubi sva svoja čeda jednako, sva Njegova čeda, međutim, ne poseduju jednaku usrdnost.

* Onaj ko poseduje nepokolebljivu veru u Hrista, zajedno s njom poseduje u sebi i sve blagodatne darove.

 

Monaška kelija

 

Trudi se, koliko god možeš, da izbegavaš svaku ljudsku utehu, osim, razume se, od svojih najbližih, ako želiš da osetiš božansku, koja ne može da se uporedi ni sa čim što je od čoveka. Zbog toga voli svoju keliju, jer će ti ona pomoći pri samosabiranju i spravljanju meda vrlina, koji će te zaslađivati više nego med.

Tvoja kelija će ti pomoći da se uzneseš visoko, sa umilenjem kojim će se ispuniti tvoje srce. Tvoja kelija će ti tada biti najdraža kuća Božija, u kojoj ćeš se kretati slobodno i jednostavno kao što malo dete u svojoj roditeljskoj kući oseća sigurnost zbog roditeljske brige i nežnosti.

 

Opreznost izvan kelije

 

Kada, brate, iziđeš iz svoje kelije, uzmi u obzir i neprijatelja koji je spreman da napadne: a zlo je što je on zao i ne samo da traži povod, nego i sam stvara povode da te uvuče u svoj oganj i da te povredi. Opet se ugledaj na dobroga vojnika koji, kada izlazi iz svog rova uvek ima "pri ruci" svoje lično oružje. Tako i ti treba da nosiš svoju brojanicu kako bi bio neprestano budan da ne bi zbog male nepažnje proćerdao blago koje si uz mnogo napora sakupio u svojoj keliji.

 

Monaštvo

 

Koliko sam razumeo, da bi se neko "svezao" za Boga, trebalo bi prvo da se "odreši" od sveta i da zavoli podvizavanje za Boga, kako bi se prepunio blagodaću i polako postao zemaljski anđeo.

Pre nego što krene u angelsku zajednicu, trebalo bi čvrsto da veruje da će, kao monah, molitvom i projavljivanjem bez reči (svojim primerom), više pomoći i sebi i svetu, pa čak i tvarnim predmetima (opet kroz molitvu), pružajući ruke prema nebesima, sakupljajući oblake kako bi pala kiša kada je suša, a ne pružajući ruke prema bogatima kako bi posle pomogao siromašnima.

Monah dostigao do svetosti, koji se živ odeva u crni pokrov (rasu) i umire za svet, a iznutra se zaodeva pokajanjem kroz Tajnu angelske shime, učino je time najveće čudo u svome životu i nije mu potrebno da u životu čini druga čuda.

Najveći uspeh lukavoga je kad bar malo pokvari pomisao poslušnika prema njegovom starcu, a potom se početnik sam ruši, kao što se ruši kupola, kada neko izvadi ključnu opeku iz njenog vrha.

 

Ljubav

 

Oni koji ne sastradavaju sa nevoljnicima, pate od smrtonosne duhovne bolesti, nedostatka milosrđa. Oni pak, kojima smetaju vapaji bolesnih, i negoduju, jer ne mogu da se samosaberu, pate od mnogobrojnih duhovnih bolesti.

Oni koji istinski vole i ispravno se bore, sa ljubavlju trpe, žrtvuju se, žive u nemaštini i pružaju spokojstvo svome bližnjemu, koji je Hristos.

Naopaki ljudi se uvek guše u pomislima i svojim ledenim srcem lede i pomislima guše napaćene ljude koji im se obrate za utehu, a dobri i plemeniti ljudi svojom duhovnom i plemenitom ljubavlju, bliskom bolu, guše demone, oslobađaju duše i šire božansku utehu na svoje bližnje.

Oni koji čak i svoj život žrtvuju iz čiste ljubavi, kako bi zaštitili svoje bližnje, ugledaju se na Hrista. Oni su, prirodno, najveći junaci, jer im preti čak i smrt, pa biraju smrt iz ljubavi i tako je besmrtnošću pobeđuju, uzimajući ključ večnosti ispod grobne ploče i lako idu u večno blaženstvo.

 

Smireni čovek i gordi čovek

 

Smireni čovek je blagočestiv i ćutljiv i zato je blizak Blagodatnoj Bogorodici Mariji, koja je, dok je u sebi nosila vaploćeni Logos Božiji, ćutala, sve dok se nije rodio Logos i sam progovorio u ono vreme kada je trebalo.

Gordi čovek je nespokojan i unutra i spolja, i bučan je. Neprestano hoće da sipa reči, kao trule orahe, samo da pravi buku. A ako mu pođe za rukom da mu ispadne neki valjani (orah) i taj je prepun egoizma (kao crva). Zato, kada priđeš njegovom egoizmu, onda mu izlaze sve strasti (kao mravi kada priđeš trulom orahovom stablu).

 

O prelesti nam je starac Pajsije rekao:

 

Kada neko boravi sam, mnogo lakše pada u prelest, nego ako ima poslušnost prema Crkvi. Međutim, gde je blagodat Svetoga Duha, onde ima i njenih plodova, to jest radosti, mira, dugotrpeljivosti i najviše jedinstva u veri, upravljanju i bogosluženju u Crkvi. Međutim, gde vlada đavo, onde je razdor, rascep, nemir, licemerje i mržnja. Molimo se da ziloti dođu sebi i da shvate svoju prelest i da se sjedine sa Crkvom.

 

 

 


 

 

NAPOMENE:

  1. Iz knjige: Iskustva iz ćutljivog sveta na Atosu, 1. tom.
  2. Monah Pajsije Svetogorac, "Svetogorski Oci", str. 15-40.
  3. Vidi: Rim 12, 15.
  4. Uporedi: Psal 56,12.
  5. Vidi: Mt8, 25 i Lk 8, 24.
  6. Vidi: Fil 2,15

 

 

<< prethodna    [ sadržaj ]    sledeća >>

 

 

 
  Svetosavlje.org :: Biblioteka :: Ћирилица :: Latinica