Svetosavlje.org :: Biblioteka :: Ћирилица :: Latinica  
 

 

 

<< prethodna    [ sadržaj ]    sledeća >>

 

 

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ENCIKLOPEDIJA PRAVOSLAVNOG DUHOVNOG ŽIVOTA

 

 

 

 

- S -

 

 


 

 

 

 

SABLAZAN BLIŽNjEM

(LjUBAV PREMA BLIŽNjEM)

 

SABLAZAN OD BLIŽNjEG

(v. OSUĐIVANjE, FARISEJSTVO, KLEVETA)

 

SABLAZNI

 

• Sve što se događa, događa se pod budnim pogledima Sveblagog i Svemogućeg Boga, jedno po volji Božijoj, a drugo po dopuštenju Božijem. Teško svetu od sablazni rekao je Spasitelj; ali potrebno je da dođu sablazni prorekao je On. Dopuštanje sablazni, kao logičku posledicu toga što ljudi samovoljno upotrebljavaju svoju slobodu i volju, i kao kaznu koja samo po sebi proističe iz zloupotrebe volje (jer je Bogom dana i sloboda volje i ujedno zakon kako da se ona upotrebljava), treba sazercavati sa pobožnošću, pokornošću i ispovedanjem svoje grehovnosti i pravednosti suda Božijeg. Veoma je poučna molitva sveta tri mladića u peći vavilonskoj. Neka se savršava volja Božija! Neka milosrdni Gospod daruje spasenje nemoćnima, od kojih sam prvi ja, koji imaju bilo kakvu volju, makar i najslabiju, da se spasu. 6. 112

Prepodobni Pimen Veliki je govorio: "Dobro je izbegavati razlog greha. Čovek koji se nalazi blizu povoda za greh, nalik je onome ko stoji na ivici duboke provalije i đavo ga uvek, kad god poželi, lako može gurnuti u nju. Ali ako smo telom udaljeni od povoda za greh, onda bivamo nalik onome ko stoji daleko od provalije. Ako bi nas đavo i povukao u provaliju, dok nas vuče mi možemo da pružimo otpor i Bog će nam pomoći". Razlozi greha, povodi za njega sablazni - su sledeći: vino, žene, bogatstvo, zdravlje (preterano) tela, vlast i počasti. "To nisu gresi sami po sebi - kaže sveti Isak Sirijski - ali naša priroda zbog njih lako pada u greh, zato čovek treba pažljivo da ih se čuva." 5. 40

• Mi smo krajnje slabi; sablazni koje nas okružuju su se umnožile i neobično pojačale: u varljivoj raznolikosti i privlačnosti one stoje pred bolesnim pogledima uma i srca, i odvraćaju ih od Boga, prikivajući ih za sebe. Mi smo se toliko potčinili uticaju sablazni, da smo ostavili čak i rukovođenje prema Reči Božijoj, jedino sredstvo spasenja. Uz to, potrebno je da se vodi veoma pažljiv život, kome je strana svaka rasejanost, a naša povređena volja zahteva upravo suprotno. Mi smo se ustremili ka materijalnom napredovanju, ka svetskim uspesima! Potrebne su nam počasti, potrebni su nam izobilje i raskoš! Potrebna nam je rasejanost i učešće u nasladama sveta! Da bismo to postigli, mi se staramo isključivo o napretku pale prirode. Izgubili smo svaku predstavu o obnovljenoj prirodi; jevanđelske zapovesti su zanemarene i zaboravljene; duševno delanje nam je potpuno nepoznato, a telesnim se bavimo samo toliko i sa tim ciljem, da bismo pred svetom mogli da izgledamo pobožni i sveti, i da od njega dobijemo platu njegovu. Ostavili smo tesni i mukotrpni put spasenja. Idemo putem širokim i prostranim. Spasi me, Gospode! Jer nesta prepodobnih. Proredismo se, mi monasi, mimo svih naroda, i skrušeni smo danas po svoj zemlji radi gpexoea naših. I nema u vreme ovo kneza, ni proroka, ni vožda (Dan. 3,27 38) koji bi nas vodio u borbi nevidljivoj čulnim očima, koja nije protiv krvi i tela, nego protiv poglavarstva, i vlasti, i gospodara tame oeoga sveta, protiv duhova zlobe u podnebesju (Ef. 6,12).

Teško svetu od sablaznc jer potrebno je da dođu sablazni (Mt. 8,17) najavio je Gospod. Dopuštenje Božije je kako dolazak sablazni, tako i duhovna nevolja koju one donose. Na kraju života sveta, sablazni treba toliko da se pojačaju i umnože, da će zbog umnožavanja bezakonja ohladiti ljubav mnogih (Mt. 24,12) i Sin Čovečiji kada dođe, hoće li naći veru na zemlji? (Lk. 18,8). Zemlja Izrailjeva, Crkva, biće oborena mačem ubistvenim nasiljem sablazni i pusta sasvim (Jez. 38,18). Život po Bogu postaće veoma težak. Takav će postati zato što je onome ko živi posred sablazni i pred njihovim licem nemoguće da se ne podvrgne uticaju sablazni. Kao što led pod dejstvom toplote gubi svoju čvrstinu i pretvara se u najmekšu vodu, tako i srce, preispunjeno dobrom voljom, kada se podvrgne uticaju sablazni, naročito postojanom, raslabljuje se i menja. Zbog raširenosti i sveopštosti odstupništva život po Bogu postaće veoma težak. Odstupnici, koji će se umnožiti, nazivaće se i spolja predstavljati kao hrišćani, te će tako lakše da progone istinske hrišćane; oni će istinske hrišćane da okruže bezbrojnim zamkama i, kako primećuje sveti Tihon Voronješki i Zadonski, postaviće bezbrojne prepreke njihovoj dobroj nameri da se spasu i da služe Bogu. Protiv slugu Božijih delovaće i nasiljem vlasti, i klevetom, i lukavim podvalama, i raznolikim obmanama, i ljutim gonjenjima. 5. 140-141

• Sveti Isak Sirijski je rekao: "Onaj ko sebe dobrovoljno ne udaljava od uzroka greha, biva i protiv svoje volje privučen grehom". ...Čovekova dobra namera jača daleko od sablazni, dobijajući neobičnu čvrstinu i silu; naprotiv, kada je blizu sablazni, ona počinje malo pomalo da slabi i konačno se sasvim izopačuje. Tako led na hladnoći postaje sve čvršći; ali kada bude izložen uticaju toplote, on se topi i iščezava. 1. 335 (v. OSUđIVANjE, PROMENLjIVOST, LjUBAV DUHOVNA, PUT PODVIŽNIŠTVA, MOLITVA ISUSOVA - Uteha)

 

SAVRŠENSTVO

(v SVETOST)

 

SAVEST

 

• Savest je - osećaj ljudskog duha, fin i svetao, koji razlikuje dobro od zla. Taj osećaj jasnije razlikuje dobro i zlo nego um. 1. 367

• Dobrovoljna sagrešenja pomračuju, otupljuju, zaglušuju i uspavljuju savest. Svaki greh, koji nije očišćen pokajanjem, štetno utiče na savest. A stalni i dobrovoljni grehovni život kao da je umrt vljuje. 1. 367

• Kao što se sečivo noža oštri kamenom, tako se i savest oštri Hristom: ona se prosvećuje izučavanjem, a izoštrava ispunjavanjem jevanđelskih zapovesti.

Prosvećena i izoštrena Jevanđeljem, savest detaljno i jasno pokazuje čoveku njegova sagrešenja čak i najmanja. 1.368

• Budi savestan u odnosu na Boga: ispunjavaj sve zapovesti Božije, kako one čije ispunjavanje svi vide, tako i one čije ispunjenje niko ne vidi i koje je vidljivo samo Bogu i tvojoj savesti.

Budi savestan u odnosu na bližnjeg: ne zadovoljavaj se samo spoljašnjom pristojnošću svoga ponašanja prema bližnjima! Zahtevaj od sebe da i sama tvoja savest bude zadovoljna tim ponašanjem. A ona će biti zadovoljna onda kada ne samo tvoja dela, nego i tvoje srce budu postavljeni u onaj odnos prema bližnjem koji je zapoveđen Jevanđeljem.

Budi savestan i kada su stvari u pitanju, kloneći se preterivanja, raskoši i nebrige, sećajući se da su sve stvari koje koristiš tvorevina Božija, Božiji darovi čoveku.

Budi savestan prema samome sebi: ne zaboravljaj da si ti - obraz i podobije Boga, i da si obavezan da taj obraz u čistoti i svetosti predstaviš Samome Bogu. 1. 369 v. STRAH BOŽIJI)

 

SAVET

 

•"Jesi li video koga palog? Znaj da je sebe slušao" veli avva Dorotej. Ovaj sveti je za sebe govorio da više želi da pogreši u bilo kom spoljašnjem delu, postupivši po savetu bližnjeg, nego da deluje samovoljno. A ja, u svome malom opitu, prilikom bilo kakvog neuspeha, imam utehu koja proističe iz toga što delo nije učinjeno ili preduzeto samovoljno. 6. 225 (v. DUHOVNIŠTVO)

 

SAVETOVANjE

 

• Oci zabranjuju da se bližnjem daju saveti po sopstvenom nahođenju, bez njegovog traženja; samovoljno davanje saveta pokazuje da sebi pripisujemo duhovna znanja i kvalitete, što predstavlja očiglednu gordost i samoobmanu. Ovo se ne odnosi na nastojatelje i starešine, koji su obavezni da povereno im bratstvo poučavaju u svako doba, kad god se ukaže potreba, pa i onda kada nisu pitani (2. Tim. 4,2). No, prilikom poseta drugim manastirima, oni treba da se rukovode savetom prepodobnog Makarija Aleksandrijskog prepodobnom Pahomiju Velikom. Pahomije je upitao Makarija o poučavanju bratije i sudu nad njima. Avva Makarije je odgovorio: "Uči i sudi svojim potčinjenima, a ne sudi nikome sa strane". Ovo pravilo su čuvali i čuvaju svi nastojatelji koji žele da ugode Bogu. 5. 80-81

• One koji vam dolaze radi saveta primajte sa strahom Božijim, i svaki put kada dođu molite Boga da vam da korisnu reč za bližnjeg. Obraćajući se Bogu molitvom uoči svakog razgovora sa bližnjim, vi ćete svoje besede očistiti od sujete. Govorite oprezno, ne upuštajući se u mnogoglagoljivost. Posetiocima ne postavljajte isprazna i radoznala pitanja, i trudite se da se klonite razgovora o manastirskim stvarima i o svim delima ovoga sveta. Ako se pak zanesete i kažete nešto što nije po savesti, to jest što narušava ovde izložena pravila, u mislima prekorite sebe i pokajte se pred Bogom. Na taj način dolazak bližnjih doneće vam veliku korist, otkrivajući vam vašu nemoć, koja je bez toga mogla da ostane skrivena, što je vrlo štetno za dušu. Čak i da još niste dorasli davanju saveta, kao što ni ja nisam dorastao, ipak, zbog oskudice svojstvene našem vremenu, mi treba da delimo sa bližnjima naše oskudno znanje. Ukoliko ovo budete savršavali sa smirenjem, ne dopuštajući svome "ja" da deluje, onda će vas i zbog tog dela, ma kako ono bilo manjkavo, oseniti milost Božija. 6. 336

• U davanju saveta ne treba da budete preterano izdašni, nego sa smirenjem izbegavajte da ih dajete. A kada vas primoraju, recite nešto jednostavno, prepuštajući stvar Bogu. 6. 368

• Ako me čovek lično ne upita, ja se nikako neću usuditi da mu dam bilo kakav savet: Sveti Oci to zabranjuju. 6. 823

• Velika je nesreća - to duševno ustrojstvo i stanje, kada hrišćanin, koji nije pozvan ili upitan, nego zato što za sebe misli da je vredan, počne da uči, razobličuje i prekoreva bližnje! A kada te upitaju, ili odbij da daš savet i izneseš svoje mišljenje, kao onaj ko ništa ne zna, ili, u krajnjoj nuždi, odgovori sa najvećom opreznošću i skromnošću, da sebe ne bi ranio sujetom i gordošću, a bližnjeg ljutom i nerazumnom rečju. 5. 278

 

SAMOLjUBLjE

 

• Samoljublje je izopačena ljubav prema sebi. Ta ljubav je bezumna i pogubna. Onaj ko je samoljubiv, ko je vezan za sujetno i prolazno, za grehovne naslade - neprijatelj je samom sebi. On je - samoubica: misleći da ljubi sebe i ugađa sebi, on sebe mrzi i pogubljuje, ubija se večnom smrću. 1. 86

• Očigledno: da bi zavoleo bližnjeg kao samog sebe, prethodno je potrebno pravilno zavoleti sebe.

• Ljubimo li sebe? Bez obzira na to koliko je ovo pitanje čudno, treba reći da su ljudi koji ljube sebe veoma retki. Većina ljudi mrzi sebe i trudi se da nanese sebi što je moguće više zla. Ako bismo izmerili zlo koje je čoveku učinjeno tokom života, našli bismo da mu najljući neprijatelj nije naneo toliko zla, koliko čovek naneo sam sebi. Svako od nas, kada bi se nepristrasno zagledao u svoju savest, našao bi da je takav zaključak opravdan. Koji je razlog za to? Koji je razlog za to što mi sebi gotovo neprestano činimo zlo, a pri tome postojano i nezasito želimo dobro? Razlog se sastoji u tome što smo pravilnu ljubav prema sebi zamenili samoljubljem koje nas nagovara da stremimo ka nerazumnom ispunjavanju naših želja i naše pale volje, rukovođene lažnim razumom i lukavom savešću. Nas vode i koristoljublje, slavoljublje, zlopamćenje, osvetoljubivost i svi grehovni prohtevi! Mi lažemo sebe i obmanjujemo se, misleći da udovoljavamo ljubavi prema sebi, međutim udovoljavamo samo našem nezasitom samoljublju. Težeći da udovoljimo svome samoljublju, mi sebi nanosimo zlo, pogubljujemo sebe.

Pravilna ljubav prema sebi sastoji se u ispunjavanju životvornih Hristovih zapovesti: A ovo je ljubav, da hodimo po zapovestima Njegovim rekao je sveti Jovan Bogoslov (2. Jn. 1,6). 4. 262-263

• Nevidljivi podvig protiv samoljublja i čovekougađanja prvobitno je povezan sa naporom i usiljenom borbom: naša srca, poput srca naših otaca i praotaca, od vremena pada našeg rodonačelnika pod vlast greha, svagda se protive Duhu Svetome (Dap. 7,51). Ona nisu svesna svoga pada, već ljuto brane svoje bedno stanje, kao da je to potpuno zadovoljavajuće stanje, kao da je to stanje potpune pobede. Ali za svaku pobedu nad samoljubljem i čovekougađanjem srce se nagrađuje duhovnom utehom; okusivši tu utehu, ono već hrabrije stupa u borbu i lakše odnosi pobedu nad sobom, nad onim što je usvojeno padom. Učestale pobede privlače učestale posete i utehe blagodati: tada čovek revnosno počinje da gazi samougađanje i svojevoljnost, stremeći putem zapovesti ka jevanđelskom savršenstvu, ispovedajući se i tajanstveno pojući Gospodu: Putem zapovesti Tvojih trčah, kada si raširio srce moje (Ps. 118,32). 4. 265-266

 

SAMOOBMANA

 

• Teško je izaći iz samoobmane. Na dverima stoji straža; dveri su zatvorene teškim i čvrstim bravama i zasunima, zapečaćene pečatom adskog bezdana. Brave i zasuni su - gordost koja se krije duboko u srcu samoobmanutih i sujeta koja je glavni pokretač njihovog delovanja, kao i licemerje i lukavstvo kojima se gordost i sujeta prikrivaju i koje ih oblače u masku dobronamernosti, smirenja i svetosti. Nesalomivi pečat je - smatrati dela samoobmane za blagodatna dela. 1. 104

• Blažena je duša koja sebe smatra sasvim nedostojnom Boga, duša koja je osudila sebe kao grešnu! Ona je na putu spasenja; u njoj nema samoobmane.

Osećanje plača i pokajanja - jedino je što treba duši koja prilazi Gospodu sa namerom da od Njega dobije oproštaj svojih grehova. To je dobar deo! Ako si ga izabrao, neće se oduzeti od tebe! He menjaj to blago za puste, lažne, nasilne i tobože blagodatne osećaje, i nemoj da pogubiš sebe lažima.

"Ako su neki od otaca - kaže prepodobni Isak Sirijski - pisali o tome da postoji čistota duše, da postoji njeno zdravlje, bestrašće, vid, nisu to pisali zato da bismo ih mi pre vremena tražili i iščekivali. U Svetom Pismu je rečeno: Carstvo Božije ne dolazi na vidljiv način (Lk. 17,20). Oni u kojima živi iščekivanje, stekli su gordost i pad... Crkva Božija je odbacila traženje i iščekivanje uzvišenih Božanskih darova. To nije obeležje ljubavi prema Bogu, nego - bolest duše."

Svi sveti su sebe smatrali nedostojnima Boga: time su pokaza li svoje dostojanstvo, koje se sastoji u smirenju.

Svi samoobmanuti smatrali su se dostojnima Boga: time su pokazali gordost i demonsku prelest koja je obuzela njihove duše. Neki od njih primali su demone koji su im se javljali u vidu anđela i sledili ih; drugima su se demoni javljali u svom sopstvenom vidu i predstavljali se tobože pobeđeni njihovom molitvom, čime su ih dovodili do umišljenosti. Neki su podsticali svoju uobrazilju i raspaljivali krv, proizvodeći u sebi pokrete nerava, pa su to smatrali za blagodatne naslade i pali su u samoobmanu, u potpunu pomračenost, pridružujući se po svome duhu odbačenim duhovima.

Ako imaš potrebu da besediš sa samim sobom, nemoj da laskaš sebi, nego se samoukorevaj. Gorki lekovi su nam korisni u našem palom stanju. Oni koji laskaju sebi već su primili, ovde na zemlji, svoju platu - svoju samoobmanu, pohvale i ljubav sveta koji je neprijateljski raspoložen prema Bogu: oni nemaju šta drugo da očekuju u večnosti, jedino osudu. 2.123-126 (v. MOLITVA, SUJETA)

 

SAMOOPRAVDANjE

 

• Prepodobni avva Dorotej za početak svoje pouke o smirenju, kao krajeugaoni kamen koji se polaže u temelj zdanja, uzima sledeću izreku jednoga od svetih staraca: "Pre svega, nama je potrebna smirenomudrenost, mi treba da budemo spremni da protiv svake reči koju čujemo kažemo "oprosti" jer se smirenomudrenošću lome sve strele đavola i protivnika". U odbacivanju opravdanja, u okrivlja vanju sebe, i u moljenju za oproštaj u svim onim situacijama kada mirjani obično pribegavaju opravdanjima i umnožavaju ih, sastoji se velika i tajanstvena kupelj svetog smirenja. Nje su se držali i nju zaveštavaju svi Sveti Oci. To delanje je čudno kada se posmatra površno, ali opit će brzo pokazati da donosi puno duševne koristi i da potiče iz Samo Istine, iz Hrista. Naš Gospod je odbacio opravdanja, nije ih upotrebio pred ljudima, mada je mogao da im pokaže svoju veliku Božansku pravdu u svoj njenoj veličini. "Pravdanje rečima ne priliči hrišćanskom životu" rekao je sveti Isak Sirijski. Prepodobni Pimen Veliki je govorio: "Mi padamo u mnoga iskušenja, jer ne čuvamo poredak koji dolikuje našem zvanju. Zar ne vidimo da je žena Hananejka prihvatila (pogrdan) naziv koji joj je dat i da ju je Spasitelj utešio. Takođe, Avigeja je rekla Davidu: Na meni, gocuogapy, neka bude ta krivica (1. Car. 25,24), i čuvši to, David ju je zavoleo. Avigeja je slika duše, a David slika Boga: ako duša optuži sebe pred Gospodom, Gospod će je zavoleti". Velikog Pimena su pitali: Šta znači (što je u ljudi) visoko! (Lk. 16,15). On je odgovorio: "Pravdanja. He opravdavaj sebe i naći ćeš mir". Onaj ko ne opravdava sebe rukovodi se smirenomudrenošću, a onaj ko se opravdava umišljenošću. 1. 310-311 (v. SAMOUKOREVANjE, OPRAVDANjE)

 

SAMOODRICANjE

 

• Nova zapovest veli: Ko hoće da zadobije dušu svoju, neka je pogubi. Šta znači pogubiti dušu? Znači odbaciti delanje prema sopstvenim osećanjima i primorati sebe na delanje prema jevanđelskim zapovestima. Onome ko tako postupa Jevanđelje prenosi svoja poznanja i svoja osećanja, koja pripadaju prirodi novog čoveka, obnovljenog prema podobiju Sazdatelja i Iskupitelja našeg. U tome se sastoji primoravanje i prisiljavanje sebe koje nalaže Jevanđelje. To označava savet koji Sveti Oci tako često ponavljaju: "Daj krv i primi Duh!" Odseci od sebe svojstva pale prirode i privij svojstva prirode obnovljene Hristom. 6. 254

• Avaj! Tražim u sebi samoodricanje i ne nalazim ga! Tražim čoveka koji bi se odlučio da odbaci svoju volju i, razodeven od bilo kakve volje, poželeo da u potpunosti sledi Hrista, da ispunjava Njegovu volju i ne nalazim takvog čoveka! Tuguje moj pogled sred mnoštva ljudi kao u pustoj pustinji ne nalazi prizor na kome bi se zaustavio i utešio! Svi smo mi zavoleli svoje isprazne i glupe želje, zavoleli smo propadljivo, prolazno, telo i krv, i večnu smrt koja živi u njima! Uski put to je put samoodricanja; a samougađanju je tesno i na širokom putu. Probijamo se, žurimo, guramo jedan drugoga u već prepunu adsku provaliju! I danas postoje podvižnici, ali na njima nema pobednih venaca, venaca Hristovih. Venac Hristov je Duh Sveti. Duhom Svetim Hristos ovenčava Svoje vojnike pobednike. Danas Duh ne silazi zato što se podvižnici podviza vaju nezakonito. Ako se ko i bori rekao je apostol ne dobija venac ako se ne bori po pravilu. Nijedan se vojnik objavljuje on ne upliće u poslove običnog života, da bi ugodio vojvodi (2. Tim. 2,4). Sve što je prepreka samoodricanju i što u srce uvodi isprazne priče - trgovina je ovosvetska. Bog sa gnevom gleda na nju i odvraća se od vojnika koji se bavi takvom trgovinom! Zato sveti apostol podstiče svoga učenika na istinski duhovni podvig: Ti se, dakle, zlopati kao dobar vojnik Isusa Hrista. 6. 291-292

• Odlučite pre svega, makar samo umom, da se odreknete sebe radi Hrista, da svoj um oslobodite pogubnog i nerazumnog samovlašća, da ga potčinite zapovestima Hristovim, da ga potčinite Jevanđelju. Početak samoodricanja je u umu. Pokorivši se Hristu, on će postepeno u tu blaženu pokornost da dovede i srce i telo.

Samoodricanje je strašno na prvi i površan pogled. Međutim, čim se čovek odluči na samoodricanje, on odmah oseti u duši neobičnu lakoću i slobodu: lakoća i sloboda su svedoci istine. 6. 418 (v. VERA, PODVIG DUŠEVNI, POSLUŠANjE)

 

SAMOPOUZDANjE

(v.SMIRENjE, LjUBAV PREMA BOGU)

 

SAMOPRIMORAVANjE

(v. SAMOODRICANjE, DEMONSKI NAPADI, JEVANđE LjE, MONAŠKI ZAVETI)

 

SAMOUBISTVO

(v. GREH)

 

SAMOUKOREVANjE

 

• Vid smirenja, koji priprema za trpljenje nevolja pre no što se pojave i pomaže njihovo mirno podnošenje kada se pojave, Sveti Oci su nazvali samoukorevanjem.

Samoukorevanje je okrivljavanje sebe za grehovnost zajedničku svim ljudima i svoju posebno. Pri tome, korisno je sećati se svojih narušavanja Zakona Božijeg i nabrajati ih, osim bludnih padova i spoticanja, za koje oci zabranjuju da ih se detaljno prisećamo, jer obnavljaju u čoveku grehovni osećaj i naslađivanje njime.

Samoukorevanje, kada dostigne svoju punotu, konačno iz srca iskorenjuje zlobu, iskorenjujući lukavstvo i licemerje, koje ne prestaje da živi u srcu sve dok je u njemu prisutno samoopravdanje. 1. 318-319

• Bavljenje samoukorevanjem pretvara to ukorevanje u naviku. Kada onoga ko je stekao tu naviku zadesi neka nevolja, istoga časa u njemu se javlja dejstvo navike i nevolja se doživljava kao zaslužena. Glavni uzrok svakog uznemirenja - kaže prepodobni avva Dorotej ako pažljivo ispitamo, jeste to što ne ukorevamo sebe. Odatle proističe svako rastrojstvo; zbog toga nikada ne nalazimo spokojstvo. I onda ne iznenađuje što od svih svetih čujemo: 'Nema drugog puta osim tog'. He vidimo da je bilo ko od svetih pronašao spokojstvo idući nekim drugim putem! A mi hoćemo da se držimo pravog puta, a da pri tome nikada ne ukorevamo sebe. Zaista, ako čovek savrši mnoštvo dobrodetelji, a ne bude se držao tog puta, on nikada neće prestati da se vređa i da vređa, uništavajući time sve svoje napore. Naprotiv: onaj ko prekoreva sebe uvek je u radosti, uvek je u spokojstvu. Onaj ko prekorava sebe, kud god da pođe, kako je rekao i avva Pimen, šta god da mu se dogodi, šteta, ili sramota, ili kakva nevolja, već unapred smatra da je zaslužio svaku neugodnost i nikada se ne uznemirava. Može li biti išta spokojnije od tog stanja? No, neko će reći: ako me brat uvredi, a ja nađem da mu za to nisam dao nikakav povod, kako mogu da prekorevam sebe? Onaj ko sebe ispituje sa strahom Božijim, svakako će naći da je dao povod, ili rečju, ili delom, ili na bilo koji način. Ako pak i vidi, kako kaže, da u tom trenutku nije dao nikakav povod, uvredio ga je nekada ranije, njega ili drugog brata, u toj stvari ili u bilo kojoj drugoj i trebalo je da postrada zbog toga ili zbog kakvog drugog greha, što često biva. Dakle! Ako neko pogleda sebe, kako sam rekao, sa strahom Božijim i istraži svoju savest, taj će svakako naći da je kriv." Čudesna stvar! Započinjući sa prekorevanjem sebe nehotice i na silu, mi na kraju postižemo da samoukorevanje bude toliko ubedljivo i delotvorno, da pomoću njega podnosimo ne samo uobičajene nevolje, nego čak i najveće nesreće. Za onoga ko je uznapredovao iskušenja više nemaju takvu silinu, nego po meri njihovog napredovanja postaju lakša, čak i kada su sama po sebi teža. U meri napredovanja duša jača i dobija snagu da trpeljivo podnosi sve što se događa. 1. 321-322

• Onaj ko okrivljuje sebe odoleće svim iskušenjima! Koja patnja može da savlada onoga ko za sebe smatra da zaslužuje svaku patnju? Koja patnja može da ovlada onoga ko svaku patnju koja nailazi dočekuje sa rečima blaženog razbojnika: Primam po svojim delima kako sam zaslužio; seti me se, Gospode, kad dođeš u Carstvu Svome\ 6. 328

• Sveti Jovan Lestvičnik je rekao: "Ko je odbacio optužbu, ispravnu ili neispravnu, taj je odbacio svoje spasenje". Nauči se da nosiš slabosti bližnjih, da Boga radi ugađaš njima, a ne sebi, nauči se da polažeš dušu svoju za bližnje svoje! Nauči se da trpiš prigovore i uvrede! Drži se za optužbe na svoj račun kao što se onaj ko padne u vodu drži za uže koje mu je dobačeno, i izbavićeš se od potapanja u nemiru i tuzi! 6. 328

• Meni se veoma dopada izreka Velikog Pimena: 'Ako uvek i u svemu budemo okrivljavali sebe, rekao je, onda ćemo svuda pronaći mir". Drugi otac je rekao: "Mi smo ostavili lako breme, koje se sastoji u optuživanju sebe, i uzeli smo teško, koje se sastoji u optuživanju drugih". Takva izreka vredi kao cele knjige! 6. 422

• Korisno je osuđivati sebe: to vodi ka smirenju. Strogo presuđivati sebi je štetno: to čoveka gura u uninije i raslabljenost. 6. 762 (v SAMOOPRAVDANjE)

 

CBET

 

• Reč "svet" ima dva značenja u Svetom Pismu. 1) U sledećim izrazima Svetog Pisma, kao i njima sličnim, rečju "svet" označava se čitav ljudski rod: Jer Bog tako zavole svet da je Sina ceojega Jedinorodnoga dao, da svaki koji veruje u Njega ne pogine, nego da ima život večni. Jer ne posla Bog Sina Ceoga na svet da sudi svetu, nego da se svet spase kroz Njega (Jn. 3,16-17). Gle, Jagnje Božije koje uzima na se gpexe sveta! (Jn. 1,29). 2) Rečju "svet" označavaju se oni ljudi koji vode grehovan život, protivan volji Božijoj, i žive za vreme, a ne za večnost. Tako treba shvatiti reč "svet" u sledećim i njima sličnim izrazima: Ako vas mrzi svet, znajte da je Mene omrznuo pre vas. Kad biste bili od sveta, svet bi svoje ljubio, a kako niste od sveta nego vas ja izabrah od sveta, zato vas mrzi svet. (Jn. 15,18-19). He ljubite sveta ni što je u svetu. Ako neko ljubi svet, ljubavi očeve nema u njemu;jer sve što je u svetu: pohota telesna, i pohota očiju, i nadmenost življenja, nije od Oca nego je od sveta. I svet prolazi i pohota njegoea; a onaj koji tvori volju Božiju ostaje vavek (1. Jn. 2,15-17). Preljubnici i preljubniie, ne znate li da je prijateljstvo prema svetu neprijateljstvo prema Bogu? Jer koji hoće svetu prijatelj da bude, neprijatelj Božiji postaje (Jak. 4,4). Blaženi Teofilakt Ohridski ovako određuje "svet": "Sveto pismo rečju 'svet' obično naziva život grešnih ljudi i onih koji u njemu prebivaju mudrujući telesno: zato je Hristos i rekao učenicima Svojim: niste od sveta. Oni su bili deo ljudi koji žive 'u svetu', ali pošto nisu prebivali u grehu, nisu bili od "sveta". Većina ljudi vodila je i vodi grehovan život, omrznut od Boga, neprijateljski Bogu; zbog toga i zato što je broj neprijatelja Božijih mnogo veći u poređenju sa brojem vernih služitelja Božijih, većina se u Svetom Pismu naziva svetom; ono što se odnosi na većinu pripisuje se celom ljudskom rodu.

Sveti Isak Sirijski "svet" određuje ovako: "Svet je zajednički naziv za sve strasti. Ako čovek najpre ne sazna da postoji svet, on neće uspeti da sazna ni to kojim se udovima udaljio od sveta, a kojima je privezan za njega. Postoji mnogo onih koji su se sa dva ili tri uda odvojili od sveta i u njima se odrekli opštenja sa njim, pa su umislili kako su svojim životom postali strani svetu. To im se dogodilo zato što nisu shvatili i mudro uvideli da su za svet umrli samo sa dva uda, a ostali njihovi udovi žive u okvirima telesnog mudrovanja, koje pripada svetu. Uostalom, oni nisu bili u stanju čak ni svoje strasti da osete; a pošto ih nisu osetili, nisu mogli da se postaraju kako bi se od njih iscelili. Prema istraživanju (duhovnog) razuma, kao opšti naziv koji obuhvata sve pojedine strasti upotrebljava se reč svet; kada pak nameravamo da ih rasporedimo prema njihovim pojedinačnim nazivima, onda ih nazivamo strastima. Svaka strast predstavlja pojedinačno delovanje prema načelima sveta (Kol. 2,8). Gde strasti prestaju da deluju, tamo načela sveta ostaju neostvarena. Strasti su sledeće: želja za bogatstvom, za sabiranjem različitih stvari; telesna naslada, od koje dolazi bludna strast; želja za počastima, od koje potiče zavist; želja za vlašću; hvalisanje sjajem vlasti, ukrašavanje sebe raskošnom odećom i predmetima koje traži sujeta; ljudska slava koja služi kao uzrok zlopamćenja; telesni strah. Gde ove strasti prestaju da deluju, tamo je svet umro. I u kojoj su meri neke od tih strasti ostavljene, u toj meri podvižnik prebiva izvan sveta, koji je u istoj meri uništen, jer je lišen svojih sastavnih delova. Neko je za svete rekao da su oni živeći bili mrtvi: jer, živeći u telu, nisu živeli za telo. Zagledaj se i ti u sebe pa reci za koje si od gore pomenutih strasti živ? Tada ćeš spoznati koliko si živ za svet, a koliko si umro za njega. Kad shvatiš šta znači svet, onda ćeš iz gore navedenih pojedinačnih primera shvatiti u čemu si se vezao za svet, a u čemu si se od njega odrešio. Kraće rečeno: svet je telesni život i telesno mudrovanje. Svet je bludnica koja privlači svojoj ljubavi one što poglede usmeravaju ka njoj željni njene lepote. Onaj ko je makar malo zaljubljen u svet i svezan njime, ne može da se izbavi iz njegovih ruku sve dok ga svet ne liši (večnog) života. Kada svet potpuno obnaži čoveka i iznese ga iz njegovog doma na dan smrti, tad čovek shvata da je svet ulizica i prevarant. Onaj ko se podvizava da izađe tame sveta, sve dok se nalazi u njemu ne može da ga vidi. Svet drži u okovima ne samo svoje učenike, svoju decu i zatočenike, nego je čak i podvižnike, koji su se uzvisili iznad njega, počeo da na različite načine lovi za svoja dela, da ih gazi i baca pod svoje noge". 5. 301-306

• Ako je ovaj vek tama, onda bežimo od njega, bežimo, imajući na umu to da ničeg zajedničkog nemamo sa neprijateljem Božijim. Onaj ko želi da bude prijatelj svetu, postaje neprijatelj Bogu (Jak. 4,4), a onome ko postane neprijatelj Bogu, ko će da pomogne? Stoga podražavajmo oce naše i poput njih pozabavimo se pronalaženjem riznice koja se nalazi unutar naših srca, a kada je nađemo čvrsto je držimo i dobro pazimo na nju: takvo je naše naznačenje od samoga početka. 2. 154

• Šta to znači? U svetu se oseća dah nekakve pustinje, da li zato što ja sam živim u pustinji, ili zato što mnogoljudno društvo kada se otuđi od Reči Božije poprima svojstva pustinje. 6. 542

• Tačno: svet ne veseli ljude koji razmišljaju, nego hraneći nas jadima, odbija našu ljubav prema njemu i usmerava je ka Bogu. Svet ranjava naše srce i time isceljuje njegove bolesti privezanosti za zemaljsko. Nepravovremeno usamljivanje uništava ovaj rad srca, koje se, pronašavši spokojstvo, često iznova miri sa svetom i postaje hladnije prema Bogu. Ovo nisu moje misli, nego sam ih pozajmio od otaca podvižnika Crkve, a kada se nađem u prilici da ih na delu proverim, stalno se utvrđujem u uverenju da je to ispravan način razmišljanja. 6. 493

• Prezrimo svet i njegovo mišljenje, jer Spasitelj kaže: Ko se postidi Mene i Mojih reči u rodu ovom preljubotvornom i grešnom, i Sin će se Čovečiji postideti njega kad dođe u slavi Oca Ceojega sa svetim Anđelima. Usled ugađanja svetu gubi se smelost pred Bogom, dok od prezira prema svetu hrišćanin postaje svoj Bogu i sa velikom smelošću okreće se ka domu Njegovom, verujući reči Njegovoj kao Reči Božijoj, a ne sa dvoličnošću, od koje slabi dejstvo Reči Božije, zbog neverovanja koje je sa dvoličnošću povezano. 6. 594-595 (v. SREBROLjUBLjE)

 

SVETE TAJNE

(v. ISPOVEST, KRŠTENjE, MIROPOMAZANjE, PRIČEŠĆE)

 

SVETI

 

• Mi vidimo da su mnogi grešnici, kada su prineli pokajanje, dostigli najvišu meru hrišćanskog savršenstva. Oni su obnovili u sebi Dar Krštenja ne samo u onoj meri u kojoj se on daje, nego i u onoj u kojoj se on kasnije razvija usled života po jevanđelskim zapovestima. 2. 403

• Odlično je rekao prepodobni Isaija Otšelnik: "Slava svetih nalik je svetlosti zvezda, od kojih jedna svetli veoma jarko, druga prigušenije, a treća jedva primetno; ali te zvezde su ipak na jednom nebu". 6. 434 (v. MOLITVA GOSPODNjA, SAMOOBMANA, ISKUŠENjA)

 

SVETLOST BOŽANSKA I LAŽNA

(a VIĐENjA, DEMONI ČULNO VIđENjE, DEMONI DUHOVNO VIđENjE, PRELEST)

 

SVETOST

 

• Danas, kada su se umnožili bogati naukama, umetnostima, svačim materijalnim, danas nesta prepodobnoga (Ps. 11,1). Duh Sveti, gledajući na sinove ljudske, tražeći dostojan sasud u mnoštvu onih koji sebe nazivaju obrazovanima, prosvećenima i pravoslavnima, donosi o njima žalostan sud: Nema onoga koji razume, koji traži Boga. Svi zastraniše i zajedno nevaljali postaše: nema ga koji čini dobro, nema baš nijednoga. Njihovo je grlo grob otvoren, jezicima svojim varahu, otrov je aspidin pod usnama njihovim. Usta su im puna kletve i gorčine. Hoge su im brze da prolivaju krv. Pustoš i beda je na putevima njihovim; i puta mirnoga ne poznaše. Nema straha Božijega pred očima njihovim (Rim. 3,11-18).

Eto razloga zbog koga nas se Duh Božiji kloni, iako je On istinski posed istinskih hrišćana, koji je za sve nove Izrailjce zadobio njihov svesveti Rodonačelnik. Duh Božiji je svet i počiva samo na svetima, onima koji su se raspeli za svet, koji raspeše telo sa strastima i željama (Gal. 5,24). Još u Starom Zavetu za njega je objavljeno: Neće se Duh Moj doveka preti s ljudima, jer su telo (Post. 6,3). I taj Sveblagi Duh, Koji je u ranoj Crkvi sišao na tek oglašenog Kornilija i ispunio ga različitim duhovnim darovima kloni se nas koji smo veđ umiveni krštenjem i mislimo da smo verni i pravoslavni; kloni se mada kod Njega, kao kod Boga, nema licemerja; kloni se da nas ne bi učinio još grešnijima kada bi ostalim našim gresima dodao još jedan težak - uvredu, kojom se Duh Sveti vređa i primorava na udaljavanje. 1. 404-406

• Naučeni Svetim Pismom i delima Svetih Otaca, mi verujemo i ispovedamo da Božanska blagodat i danas deluje u Pravoslavnoj Crkvi kao i pre, bez obzira na to što se može naći malo sasuda koji su je dostojni. Blagodat osenjuje one podvižnike Božije za koje joj je blagougodno da ih oseni. Oni koji tvrde da je hrišćaninu danas nemoguće da postane pričasnik Duha Svetoga, protivreče Svetom Pismu i nanose svojim dušama najveću štetu, kako o tome prekrasno rasuđuje prepodobni Makarije Veliki. Oni hrišćanstvu ne pripisuju nikakav naročito uzvišeni cilj, ne znaju za taj cilj, ne trude se oko njega, čak i ne pomišljaju da ga dostignu: zadovoljavaju se samo spoljašnjim ispunjavanjem nekih dobrodetelji i sami sebe lišavaju hrišćanskog savršenstva. Što je najgore zadovoljavajući se sopstvenim stanjem i smatrajući za sebe da su svojim spoljašnjim ponašanjem uzišli na sam vrh duhovnog života, oni ne samo da ne mogu zadobiti smirenje, duhovno siromaštvo i skrušenost srca, nego još padaju u umišljenost, gordost, samoobmanu i prelest, i všpe ni malo ne mare za istinski duhovni napredak. Nasuprot tome, oni koji su poverovali u postojanje hrišćanskog savršenstva svim srcem streme ka njemu i stupaju u nepopustljivi podvig kako bi ga dostigli. Znanje o hrišćanskom savršenstvu čuva ih od gordosti: u nedoumici i plaču oni stoje na molitvi pred zaključanim ulazom u tu duhovnu odaju. Uvedeni Jevanđeljem u ispravno samoposmatranje, oni o sebi razmišljaju smireno i skromno: sebe smatraju za nepotrebne sluge, koje ne ispunjavaju svoje naznačenje, određeno od strane Iskupitelja za ljude koje je iskupio. 1. 278-279

• Šta znači hrišćansko savršenstvo? To je osetno i očigledno obnavljanje hrišćanina Duhom Svetim, koje može da se savrši samo na onome ko je umro za greh i svet na Krstu Hristovom. Čovek koji je obnovljen Duhom postaje bogonosac, postaje hram Božiji i sveštenik koji sveštenodejstvuje u tom hramu, klanjajući se Bogu u Duhu i Istini. Takvog savršenstva udostojili su se u različitom stepenu apostoli i svi drugi sveti Božiji (Kol. 1,28; Fil. 3,15). 4. 337 (v. ČOVEKOVO NAZNAČENjE, BOGOOPŠTENjE, SJEDINjENjE)

 

SVEŠTENSTVO

 

• Slabost sveštenika kao čoveka nikako nije prepreka za savršavanje Svetih Tajni, jer se one savršavaju na osnovu blagodati sveštenstva u koju je čovek odeven, a ne na osnovu njegovih ličnih vrlina, mada je prijatno videti u jednom licu sjedinjene lične vrline i blagodatne darove. 6. 102

• Kada se čovek obnovi pokajanjem, onda mu gresi mladosti ne smetaju da se stara o dušama bližnjih. To je shvatanje Crkve od starine, i sveti Nifont, episkop Kesarije Kiparske, po otkrivenju Božijem, primio je na sebe obaveze pastira, mada se u mladosti teško spoticao. Videti njegovo žitije 23. decembra. 6. 339

• Ravnoapostolni Car Konstantin je bio toliko dirnut blagodatnim jelejem milosrđa, kojim se istinski hrišćani pre no svim drugim dobrodeteljima upodobljavaju Bogu, da je govorio: 'Ako bih ugledao grešnog prezvitera ili monaha, skinuo bih sa sebe carski purpurni plašt i njime bih pokrio grešnika. Poštovanje ili ne poštovanje ukazano služitelju, ushodi ka Onome Kome ovaj služi". 6. 610

• Episkop predstavlja osnov crkvene jerarhije. On je prejemnik apostola, predstavnik Gospoda na zemlji. On rukopolaže prezvitere i đakone, on osvećuje hram ili najbitniji deo hrama - antimins, on osvećuje sveto miro; to ne mogu da učine ni hiljade prezvitera sabranih na jedno mesto. On je početak i izvor svih hrišćanskih Svetih Tajni i samog Bogosluženja; hrišćanska Crkva bez njega ne može da postoji. Apostoli, propovedajući Jevanđelje po vaseljeni, po svim gradovima i oblastima postavljali su episkope, a episkopi su rukopolagali prezvitere (sveštenike) da bi u potpunosti udovoljili potrebama hrišćana. U crkvenom smislu sveštenici su oruđa episkopa: ta oruđa deluju sve dotle dok preko njih deluje episkop; kada on prestaje da deluje preko njih, oni se lišavaju sve svoje sile, jer te sile nisu njihove sopstvene, nego pozajmljene. 14. 45-46

• Hirotonija je velika tajna: posredstvom nje čovek se odjednom preporađa iz slovesne ovce u pastira.

 

SEĆANjE NA BOGA

 

• Sveti Isaak Sirijski: "Kome je poučavanje neprestano u Bogu, taj odagnava demone od sebe i iskorenjuje seme njihove zlobe. Veseli se srce u otkrivenjima kod onoga ko neprestano pazi na svoju dušu. Onaj ko pogled svoga uma usmerava u sebe, vidi u sebi zoru Duha. Onaj ko se zgnušao nad svakim lutanjem (rasejanošću) gleda Vladiku u unutrašnjoj odaji svoga srca... Nebo je u tebi, ako budeš čist, i u samom sebi videćeš Anđele sa njihovom svetlošću, i sa njima njihovog Vladiku... Strasti se izgone i iskorenjuju neprestanim poučavanjem u Bogu: ono je mač koji ih ubija. Onaj ko želi da vidi Gospoda u sebi, trudi se da očisti svoje srce neprestanim sećanjem na Boga: na taj način on će svetlim očima uma svakoga časa gledati Gospoda. Ono što se događa ribi kada bude izvađena iz vode, to se događa umu kada izađe iz sećanja na Boga i bludi po svetskim uspomenama... Strašan je demonima, a drag Bogu i Anđelima Njegovim onaj ko noću i danju sa plamenom revnošću traži Boga u svome srcu i iskorenjuje u njemu proklijali korov đavolji. Bez neprestane molitve nemoguće je približiti se Bogu". 2.196-197

• Neki monah je rekao prepodobnom Sisoju Velikom: "Ja se nalazim u neprestanom sećanju na Boga". Prepodobni Sisoje mu je odgovorio: "To nije ništa veliko; veliko će biti kada sebe budeš smatrao gorim od svakog stvorenja".

Neprestano sećanje na Boga je uzvišeno zanimanje! Ali ta visina je veoma opasna kada lestvica ka njoj nije postavljena na sta bilni kamen smirenja. 6. 422 (v. POUČAVANjE)

 

SEĆANjE HA SMRT

 

• "Samo onaj ko se srodio sa mišlju o svome kraju rekao je neki prepodobni otac može da stavi tačku na svoje grehe." Sećaj se kraja tvoga kaže Sveto Pismo i doveka nećeš sgrešiti (Sir. 7,39).

Ustaj iz postelje kao da vaskrsavaš iz mrtvih; leži u postelju kao u grob: san je predstava smrti, a noćna tama najava grobne, posle koje će zasijati za sluge Hristove radosna, a za neprijatelje Njegove strašna svetlost Vaskrsenja.

Gusti oblak zaklanja svetlost sunca, iako se sastoji samo od finih gasova. Telesnim nasladama, rasejanošću i sitnim zemaljskim brigama od pogleda duše zaklanja se veličanstvena večnost.

Uzalud sija sunce sa čistog neba za oči koje boluju od slepila. I večnost kao da ne postoji za srce koje je obuzeto privezanošću za zemlju, za ono što je na njoj veliko, i slavno, i slatko.

Hoćeš da se sećaš smrti? Čuvaj strogu umerenost u hrani, odeći i svim domaćim potrepštinama; pazi da neophodni predmeti ne prelaze u raskoš, uči se Zakonu Božijem dan i noć, što češće možeš, i prisetićeš se smrti. Sećanje na nju sjediniće se sa potocima suza, sa pokajanjem za grehe, sa namerom da se ispraviš, sa usrdnim i mnogim molitvama. 1. 380-381

• "Sećanje na smrt je dar Božiji" rekli su oci: daje se onome ko ispunjava zapovesti Hristove, da bi ga usavršio u svetom podvigu pokajanja i spasenja.

Blagodatnom sećanju na smrt prethodi sećanje na smrt sopstvenim trudom. Često sebe primoravaj da se sećaš smrti, i uveravaj se u nesumnjivu istinu da ćeš svakako umreti, samo se ne zna kada, pa će sećanje na smrt, duboko i silno, početi da se pojavljuje samo od sebe: ono će smrtonosnim udarcima pobeđivati svaki tvoj grehovni poduhvat. 1. 383

• Korisno je primoravati se na sećanje na smrt, čak i onda kada se srce odvraća od tog sećanja Ono je dar Božiji, a primoravanje na njega, samo je svedočanstvo iskrenosti naše želje da imamo taj dar. Dok se primoravamo treba da se molimo: Gospode, daj mi sećanje na smrt". To je učenje Makarija Velikog, Isaka Sirijskog i drugih ve likih otaca. 6.153-153

• Sećanje na smrt, na sud Božiji, na večne muke je dobro; ali kada se pri tome pojavljuju beznađe, uninije i očajanje, onda treba znati da tu postoji i demonski upliv, koji se izgoni verom. Sveto Pismo Boga naziva pouzdanim, a čoveka lažljivim. Bog je pouzdan i nikako neće lišiti spasenja onog čoveka koji želi da se spase; takođe, neće takvom čoveku poslati prevremenu smrt, nego će mu dati vremena da se pripremi. 6.524

• Prepodobni Filotej Sinajski savetuje podvižniku Hristovom da čitavo jutro posveti trezvenoj i dugotrajnoj molitvi, a posle obeda da izvesno vreme upotrebi za razmišljanje o smrti i sećanje na nju. Navodeći svedočanstvo ovog drevnog oca, naš prepodobni Nil Sorski savetuje takođe da se razmišljanjima o smrti i sudu posveti vreme obeda. Ovu pouku Svetih Otaca, izvučenu iz blaženog opita, korisno je i treba da koriste svi koji žele da se nauče sećanju na smrt i oslobode se zavodljivog i lažnog duhovnog stanja, u kome čovek sam sebi izgleda kao da je večan na zemlji, dok smrt smatra udelom drugih ljudi, a nikako ne svojim. Posle prinudnog obučavanja sebe u sećanju na smrt, milosrdni Gospod šalje živi predosećaj smrti, koji podvižniku dolazi u pomoć na molitvi. Taj predosećaj smrti čoveka blagovremeno odvodi na Strašni sud Hristov; na tom sudu podvižnik onda blagovremeno umoljava čovekoljubivog Gospoda za oproštaj svojih grehova i dobija ga. E, zato je sveti Jovan Lestvičnik molitvu onih koji se zaista mole nazvao sudilištem, sudom i prestolom Gospodnjim, koji prethode budućem opštem sudu. 3. 177-178

• Stalno sećanje na smrt je čudesna blagodat i udeo svetih Božijih, prvenstveno onih koji su se predali brižljivom pokajanju i nenarušivom bezmolviju. Samo u bezmolviju sazrevaju i cvetaju najuzvišenije dobrodetelji, kao najređe i najdragocenije biljke u staklenicima! Ali i mi, slabi i strasni, treba da se primoravamo na sećanje na smrt, usvajajući naviku da razmšpljamo o njoj, iako je takvo razmišljanje potpuno strano srcu koje ljubi greh i svet. Za takvo obučavanje korisno je odvojiti određeni sat svakoga dana, kada nismo opterećeni brigama, i da ga posvetimo spasonosnom sećanju na strašnu i neminovnu smrt. Ma kako da je taj događaj za svakog čoveka izvestan, isprva je veoma teško prinuditi se čak i na površno sećanje na smrt, što služi kao jedan od bezbrojnih dokaza pada naše prirode koji se nalaze u njoj samoj.

Stalna rasejanost misli, koja nam je svima postala svojstvena, i mračni zaborav neprestano oduzimaju misao o smrti onima koji počinju da se trude kako bi je se često sećali. Potom se javljaju druge prepreke: neočekivano iskrsavaju najvažniji poslovi i brige i to upravo u času koji smo u toku dana odvojili da ga posvetimo staranju o svome večnom udelu ne bi li nam ukrali najpre taj čas, a zatim i samo delanje, to jest razmišljanje o smrti, pa čak i znanje o postojanju takvog najspasonosnijeg duhovnog delanja. Kada pak, prepoznavši demonske zamke, istrajemo u podvigu, videćemo u sebi nov napad na to delanje - pomisli sumnje u vezi sa njegovom delotvornošću, pomisli podsmeha i hule, koje to delanje nazivaju čudnim, glupim i smešnim, pomisli lažnog smirenja koje nas savetuju da se svojim ponašanjem ne izdvajamo od drugih ljudi. Ako, po velikoj milosti Božijoj, pobedimo i u toj borbi sam mučni strah, proizveden živim sećanjem i predstavom smrti, kao njenim predosećajem, isprva je neobično težak za našeg starog čoveka: on dovodi do užasa um i uobrazilju; hladna jeza prožima telo, potresa ga i slabi; srce biva pritisnuto neizdrživom tugom, povezanom sa beznađem. He treba odbacivati to stanje, ne treba se plašiti njegovih opasnih posledica.

"Svakome ko počinje da živi po Bogu , kaže sveti Simeon Novi Bogoslov, koristan je strah od muka i bol koji se od njega javlja. Onaj ko misli da će bez takvog bola i sputanosti položiti temelj (života po Bogu) ne samo da temelj polaže na pesku svojih dela, nego je nalik onom ko bi pokušao da dom podigne u vazduhu, bez ikakvog temelja, što je nemoguće. Od tog bola brzo se rađa svaka radost; ovim uzama kidaju se uze svih sagrešenja i strasti; taj mučitelj biva uzrok ne smrti, nego večnog života. Ko neće da izbegne bolove što se rađaju iz straha od večnih muka, i ne pobegne od njih, nego im se dobrovoljno preda i stavi na sebe njihove uze, taj će početi brže da napreduje i biće izveden pred Cara nad carevima. Kada se pak to savrši i kada podvižnik donekle vidi slavu Božiju, uzeće se odmah razvezati, mučni strah će nestati, bol srca će se pretvoriti u radost, pojaviće se izvor koji čulno toči reku neprestanih suza, a duhovno - tišinu, krotost, neizrecivu sladost, hrabrost, i koji se spokojno i nebranjeno ustremljuje ka svakoj poslušnosti zapovestima Božijim." Očigledno: do takve promene stanja dolazi usled blagodatnog javljanja u srcu nade na spasenje. Tada se prilikom razmišljanja o smrti tuga rastvara radošću i gorke suze se pretvaraju u slatke. Čovek koji je počeo da plače prisećajući se smrti kao da se priseća kazne, iznenada uz to sećanje počinje da plače kao da se priseća svoga povratka u najdražu otadžbinu. Takav je plod sećanja na smrt. Srazmerno važnosti ploda treba biti hrabar u njegovom odgajanju i savladavati svaku prepreku razumnim trudom i postojanošću; treba verovati da ćemo u svoje vreme zadobiti plod, po milosti i blagodati Božijoj. Sećanje na smrt, na strahote koje je prate i slede za njom, sećanje povezano sa usrdnom molitvom i plačem zbog sebe, može da zameni sve podvige, da prožme čitav čovekov život, da mu pruži čistotu srca, da privuče k njemu blagodat Duha Svetoga i time mu daruje slobodno uznošenje na nebo kroz vazdušne vlasti.

Pre no što dostignemo to blaženo molitveno stanje u kome um neposredno gleda predstojeći kraj i užasava se smrti, kako stvorenje i treba da se užasava pretnje Tvorca saopštene zajedno sa zapovešću, korisno je da podstičemo u sebi sećanje na smrt posećujući groblja, posećujući bolesne, prisustvujući upokojenju i pogrebu bližnjih, čestim razmišljanjem i obnavljanjem u sećanju raznih smrti za koje smo čuli i koje smo videli. 3.179-181

 

SIROMAŠTVO DUHA

 

• Čim hrišćanin poželi da u svome spoljašnjem i unutrašnjem delanju ostvari jevanđelske Zapovesti, on će videti svoju povređenu prirodu kako ustaje protiv Jevanđelja i uporno se suprotstavlja Jevanđelju. U svetlosti Jevanđelja hrišćanin u sebi vidi pad ljudskog roda. Od tog prizora u njemu se prirodno rađa smireno shvatanje o sebi, koje se u Jevanđelju naziva siromaštvom duha (Mt. 5,3). 1. 518

• Traži duhovno siromaštvo. Traženje tog blaženstva je dopustivo i pohvalno. Ono je temelj i davalac svih drugih blaženstava. Kada se temelj pokoleba, onda i onaj ko je stajao na visokom stepenu duhovnog napredovanja, pada dole i često se razbija do smrti.

Siromaštvo duha se pronalazi izučavanjem Jevanđelja, ispunjavanjem njegovih zapovesti, poređenjem svojih dela i osobina sa zapovestima Jevanđelja, prinuđavanjem svoga srca na velikodušno podnošenje uvreda, samoukorevanjem, molitvom za dobijanje skrušenog i smi renog srca. 1. 521 (v. MOLITVA, MOLITVA ISUSOVA - Korist)

 

SJEDINjENjE UMA, DUŠE I TELA

 

• Umnu, srdačnu [molitvu srca] i duševnu molitvu čoveku je zapovedio Bog u Starom i Novom Zavetu. Ljubi Gospoda Boga cvoga svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svim umom svojim, i svom snagom svojom. Ovo je prva zapovest (Mk. 12,30; Ponz. 4,5). Očigledno je da se ispunjenje ove najveće i najuzvišenije zapovesti ne može postići drugačije nego umnom, srdačnom i duševnom molitvom, kojom se onaj ko se moli odvaja od celokupne tvorevine i sav se, čita vim svojim bićem, ustremljuje ka Bogu. Nalazeći se u stanju ustremljenosti ka Bogu, on se iznenada sjedinjuje sa samim sobom i vidi sebe isceljenim usled dodira prsta Božijeg. Um, srce, duša i telo, koji su dotle bili rasečeni grehom, iznenada se spajaju u jedno u Gospodu. Budući da je do sjedinjenja došlo u Gospodu, da ga je proizveo Gospod, ono je ujedno i sjedinjenje čoveka sa samim sobom, i njegovo sjedinjenje sa Gospodom. Nakon sjedinjenja, ili zajedno sa sjedinjenjem, dolazi do pojave duhovnih darova. Tačnije, sjedinjenje je dar Duha. Prvi od duhovnih darova, kojim se čudesno sjedinjenje i izvodi, jeste mir Hristov. Za mirom Hristovim sledi čitav zbor darova Hristovih i plodova Duha Svetoga, koje apostol nabraja ovako: ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, blagost, dobrota, vera, krotost, uzdržanje (Gal. 5,22-23). 2. 220

• O blaženom sjedinjenju čoveka sa samim sobom usled dejstva mira Hristovog svedoče najveći nastavnici monaštva. Sveti Jovan Lestvičnik kaže: "Zavapih svim srcem mojim, to jest telom, dušom i duhom: jer gde su ova dva poslednja sjedinjena, onde je i Bog među njima (Ps. 118,145; Mt. 18,20)". Prepodobni Isaija Otšelnik: "Ako poput mudrih devojaka znaš da ti je sasud pun jeleja, onda takođe možeš da uđeš u odaju i ne treba da ostaneš napolju; ako si osetio da su se tvoji duh, duša i telo neporočno sjedinili i ustali čisti u dan Gospoda Isusa Hrista; ako te savest ne razobličava i ne osuđuje; ako si postao dete, po rečima Spasiteljevim: Pustite deiu, i ne branite im da dolaze k Meni, jer je takvih Carstvo Nebesko (Mt. 19,14) onda si zaista postao nevesta (Hristova) i Duh Sveti počinuo je na tebi, iako se još nalaziš u telu". 2. 224

• Sjedinjenje uma, duše i tela treba objasniti i učiniti donekle shvatljivijim za one koji ga još nisu osetili, kako bi ga poznali kada, po milosti Božijoj, počne da se projavljuje u njima. Ovo sjedinjenje je potpuno očigledno, potpuno opipljivo, ne predstavlja plod mašte, ili usvojene lažne predstave. Ono donekle može da se objasni i na osnovu suprotnog stanja, u kome se svi obično nalazimo. Suprotno stanje, to jest podeljenost uma, duše i tela, njihovo nesaglasno delovanje koje se često pretvara u suprotstavljenost jednoga drugome, predstavlja žalosnu posledicu našeg pada i pada naših praotaca. Ko u sebi ne vidi to nesaglasno delovanje? Ko ne oseća unutrašnju borbu i muke koje ona proizvodi? Ko ne smatra tu borbu i te muke, često i neizdržljive, našom bolešću, obeležjem i ubedljivim dokazom našeg pada? Naš um se moli ili se nalazi u razmišljanjima o blagočestivoj nameri, a u srcu i telu pokreću se različite poročne želje, različita strasna stremljenja, nasilno odvlače um od njegovog zanimanja, i uglavnom uspevaju da ga odvuku! Umu se suprotstavljaju i sama telesna čula, naročito vid i sluh: neprestano mu pružajući utiske materijalnog sveta, oni ga dovode u stanje dokonosti i rasejanosti. Kada pak, po neizrecivom milosrđu Božijem, um na molitvi počne da se sjedinjuje sa srcem i dušom, onda duša, najpre malo pomalo, a potom sva, počne da se zajedno sa umom ustremljuje na molitvu. Konačno, na molitvu se ustremljuje i samo naše truležno telo, stvoreno da želi Boga, a od pada zaraženo skotopodobnim željama. Tad telesna čula zamiru: oči vide a ne vide, uši čuju a ne čuju. Sav čovek biva obuzet molitvom. I same njegove ruke, noge i prsti na neopisiv ali očigledan i opipljiv način učestvuju u molitvi i bivaju ispunjeni silom koja se ne može objasniti rečima. Čovek koji se nalazi u stanju mira u Hristu i molitvi, nedostupan je za bilo kakve grehovne pomisli isti taj čovek kome je ranije svako sučeljavanje sa grehom predstavljalo siguran poraz. Duša oseća da joj se protivnik približava; ali molitvena sila koja je ispunjava, ne dopušta protivniku da se približi i da uprlja hram Božiji. 2. 228-229

• Božanstveno dejstvo je nematerijalno: ne vidi se, ne čuje se, ne očekuje se, ne može se zamisliti, ne može se objasniti nikakvim poređenjem pozajmljenim iz ovog veka; dolazi i dejstvuje tajanstveno. Najpre pokazuje čoveku njegov greh, povećava u čovekovim očima njegov greh, neprestano drži strašni greh pred njegovim očima, dušu dovodi do samoosuđivanja, pokazuje joj naš pad, taj užasni, mračni i duboki ponor pogibli, u koji je naš rod pao pregrešenjem našeg praoca; potom malo pomalo daruje pojačanu pažnju i skrušenost srca na molitvi. Pripremivši sasud na takav način, ono se iznenada, neočekivano i nematerijalno dotiče rasečenih delova i oni se ponovo sjedinjuju. 2. 319-320 (v. MIR BOŽIJI, BOGOOPŠTENjE, MOLITVA ISUSOVA - Sjedinjenje)

 

SLABOSTI

 

• Poznati sebe kao grešnoga neophodno je za spasenje, ali osuđivati sebe i bacati se na sve strane zbog grešnosti veoma je štetno. "Sve što je neumereno od demona je" rekao je prepodobni Pimen Veliki. 6. 519

• Budite snishodljivi prema vašoj duši i njenim slabostima; preterana strogost odvlači od pokajanja, dovodi do uninija i očajanja. 6.169

• Poznanje sopstvenih slabosti je za hrišćanina suštinski neophodno. Ono vodi ka smirenomudrenosti, a smirenomudrenost ka duhovnom znanju. Kad Gospod nekome hoće da podari Svoje poznanje, On mu naročito otkriva njegove slabosti. 6. 581

• Vi ne treba da se uznemiravate kada se pokažu vaše duševne i telesne slabosti; naprotiv, podnosite ih sa trpljenjem i velikodušnošću. U vama postoji pritajena gordost; vi ne shvatate sasvim jasno da ste grešni; kada biste toga bili svesni na pravi način, onda se ne biste uznemiravali prilikom sagledavanja sebe u slabostima, nego biste govorili: "Ovako grešna kao što sam ja mora da ima takve nedostatke!" Gospod neka vas nauči smirenju od koga potiče svako spokojstvo i od koga se u srce izlivaju mir i tišina 6. 586

• Starac Serafim Sarovski, veliki podvižnik, rekao je: svoje nedostatke treba trpeti upravo onako kako trpimo nedostatke drugih i snishoditi svojoj duši u njenim slabostima i nesavršenstvu. Ujedno, ne treba da se predajemo lenjosti: nego se usrdno postarajmo oko svoga ispravljanja i usavršavanja. 6. 823

• He kloni usled sagledavanja sopstvenih slabosti, jer jedino dodir Božanske blagodati može u trenu da isceli sve naše nemoći. Tvoje stanje je prolazno: pretrpi ga.

• Neka Gospod uteši vaše napaćeno srce! Dok smo na putu, dok ne uđemo u pristanište nepromenljive večnosti, mi smo dužni da u sebi i okolnostima svoga života očekujemo promene, preokrete, uobičajene i iznenadne žalosti. Jedan prepodobni otac je rekao: "Slava Bogu za sve i za same nemoći naše; jer bolje je biti grešnik i videti sebe kao takvoga, nego biti spolja pravednik i smatrati sebe za takvoga". Ove reči svetog oca krajnje su utešne za nas slabe i grešne, za naše vreme i naš narod, koji mogu da se pohvale samo svojim nemoćima. One ne daju povoda da se dobrovoljno greši, nego teše one koji uz izvesnu pažnju prema sebi osećaju da se njihova duša nalazi u nevoljnom ropstvu greha. 6. 171

• Vi patite zato što ste u borbi: u borbi zato što Hristov duhovni zakon zahteva raspeće. Utehu ćete naći u tome što ljudi nikada nisu pristupali raspeću bez borbe. Dokaz za to je Sam Bogočovek. On se u Getsimanskom vrtu molio da ga mimoiđe čaša i Njegov znoj padao je na zemlju kao kapi krvi. Ako vidite da vas nemoć pobeđuje, znajte da je Gospod u stanju da poda snagu ljudima Svojim, kako je govorio sveti David. Bogu su svoji oni ljudi, i tim Svojim ljudima On daje snagu, koji čuvaju vernost Njemu u svojoj volji onda kada njihova slabost narušava vernost na delima. Prisetite se da je Hristos došao da prizove grešnike, a ne pravednike na pokajanje. Stanite u redove grešnika, poklonite se u smirenju pred nogama Hristovim, predajte se Njegovoj volji prepuštajući joj vašu sadašnjost i budućnost. A On će u vašu dušu izliti mir i spokojstvo, i samim tim će pokazati da je blizu vas, da Njegov promisao bdi nad vama. Jedan sveti otac je rekao: "Blažen je čovek koji je spoznao svoju slabost, jer se pravednik, koji nije spoznao svoju slabost, nalazi na veoma opasnom putu". Drugi kaže: "Ako Hristos nije došao radi pravednika, onda ja svoju pravednost odbacujem kao greh koji me odvaja od Hrista i u tome što sam grešan pronalazim drugu pravednost, nebesku, koja mi pruža sredstvo da pristupim Hristu i budem sa Njim". Sve ovo pišem vam kao utehu, da ne biste, videći da ste dužni Hristu, dospevali u beznađe i patnju, nego u smirenje, i da biste usled nade na Hrista, koja neće postideti, bili dobre volje. On je svemoćan. 6. 361-362

• U trpljenju vašem zadobijajte dušu vašu, gledajući sa velikodušnim snishođenjem na njene slabosti, na njene nevoljne sklonosti. Zahtevati od sebe nepromenjivost i nepogrešivost zahtev je neostvariv u ovom prolaznom veku! Neizmenjivost i nepogrešivost svojstvene su čoveku budućeg veka, a mi ovde treba velikodušno da podnosimo slabosti bližnjih i sopstvene slabosti. Izbegavajte po mogućnosti svako sagrešenje, a vaše neizbežne slabosti, u koje misao i srce nevoljno pada, hrabro pretrpite. Zbog vaših slabosti zadobijajte duboki i postojani osećaj duhovnog siromaštva, koji je tako prijatan Bogu - ne uninije i malodušnost! i savršavajte put zemaljskog života hodeći pred Gospodom u skrušenosti duha. 6. 460

• Kažete da je htenje duhovnog dobra kod vas još nesigurno? Kod koga nije nesigurno? Sa kakvom lakoćom srce izdaje dobro? Kakvim zaboravom, zaslepljenošću, strastima i padovima su praćena ta izdajstva! Kakav je trud potreban, i kakva borba sa samim sobom, da bismo se vratili na dobro! Drevni i vešti kušač neprestano nam nudi da okusimo zabranjeni plod. Za pobedu nad zlom neophodna nam je pomoć Božija. Kada nam sadejstvuje ta svesilna pomoć mi pobeđujemo; kada se ona udaljava od nas - bivamo pobeđeni. U obilju mome rekao je sveti David neću se pomaknuti doveka: odvratio si lice Tvoje i uznemirih se. Prilikom poraza mi toliko osećamo svoju slabost, da nam se stanje pobednika čini nesvojstvenim i nemogućim; u pobedama, kada nas prethodno iskustvo ne bi uveravalo u to, mi ne bismo mogli da poverujemo koliko nam je blizu poraz od strane tako neznatnog i odvratnog neprijatelja kakav je greh. Premudri Promisao je uredio tako da se podvižnici Božiji ne nalaze uvek u stanju radosti, slavlja i pobede. Neprestano takvo stanje moglo bi da u njima porodi ljutu gordost: ne videći nikada na opitu svoj popas u slabosti, oni bi umislili da stanje neprestanog pobeđivanja greha pripada njima samima, a ne da je dar Božiji. Bog im je zato pružio, kako kaže prepodobni Isak Sirijski, "utehu i napade, svetlost i tamu, borbe i pomoć, kraće rečeno pritešnjenost i prostranstvo. I to je znak da čovek napreduje uz pomoć Božiju". Usled takve pomešanosti pobeda i poraza, usled prelazaka od jednih na druge, čovek sve više i više spoznaje svoju slabost Bog se postepeno uzdiže pred njim i konačno postaje za njega sve - predmet sve njegove ljubavi, nade i vere. Ovaj put, kojim čoveka vodi Sam Bog, na kome čovek ostaje u neprestanoj skrušenosti duha, u duhovnom siromaštvu, u sagledavanju svojih sagrešenja, u plaču zbog njih, naziva se putem pokajanja. Njime su svi sveti prošli od greha ka Bogu. Ovaj put je osvećen učenjem Duha Svetoga, koji sija iz Svetog Pisma i otačkih dela. 6. 457-459 (v. ODNOS PREMA STRASTIMA)

 

SLAVA

 

• Sveti Isak Sirijski je rekao: "Teško da će se naći čovek, koji bi mogao da podnese počasti, a možda se takav uopšte i neće naći, a to potiče od podložnosti brzim promenama". Sposobnost brzog menjanja, dokazana opitima, služi kao razlog što Bog, koji je svojim slugama pripremio večnu i nepromenjivu čast i slavu na nebesima, nije blagoizvoleo da se oni i u ovom nepostojanom i prevrtljivom svetu stalno poštuju sujetnim i prolaznim poštovanjem. 5. 290 (v. SUJETA)

 

SLAVOSLOVLjE

 

• Slava Bogu! Moćne reči! U teškim situacijama, kada srce okruže pomisli sumnje, malodušnosti, nezadovoljstva i roptanja, potrebno je primorati sebe na često, polagano i pažljivo ponavljanje reči: Slava Bogu! Ko u prostoti srca prihvati ovde izloženi savet i kada se pojavi neophodnost primeni ga na delu, taj će uvideti čudesnu silu slavoslovlja Boga; taj će se obradovati zbog zadobijanja tako korisnog, novog znanja, obradovaće se zbog zadobijanja tako silnog i pogodnog oružja protiv duhovnih neprijatelja. Samo od zvuka tih reči, koje se proiznose kada se nakupe mračne pomisli tuge i uninija, od zvuka tih reči koje se proiznose sa primoravanjem, kao da se proiznose samo ustima, kao da su samo vazduh - vazdušni knezovi se prestraše i daju u bekstvo, a sve mračne pomisli razveju se kao prašina od silnog vetra; od duše odstupaju patnje i čamotinja, a približavaju se i nastanjuju u njoj lakoća, spokojstvo, mir, uteha i radost. Slava Bogu!

Slava Bogu! Svečane reči! Reči koje objavljuju pobedu! Reči koje predstavljaju veselje za sve verne sluge Božije, a strah i poraz za sve neprijatelje Njegove, lomljenje njihovog oružja. To oružje je greh; to oružje je - telesni razum, pala ljudska mudrost. Ta mudrost je ponikla iz pada i za svoj prvobitni uzrok ima greh; ona je odbačena od Boga i u stalnom je neprijateljstvu sa Njim. Oko onoga ko je ranjen tugom uzalud će se sabirati svi zemaljski mudraci; uzalud će ga isceljivati lekovima krasnorečivosti i filosofije; uzalud će se truditi i sam bolesnik, ako poželi da naporima sopstvenog razuma razmrsi zapetljanu mrežu patnji. Veoma često, gotovo uvek, razum se potpuno izgubi u toj zamršenoj mreži! On sebe često vidi sputanim i zatvorenim sa svih strana! Izbavljenje, pa čak i sama uteha, često izgledaju sasvim nemogući! Mnogi tako ginu pod neizdržljivim teretom ljute tuge, ginu od smrtonosne rane, ranjeni tugom i ne našavši na zemlji nijedno sredstvo dovoljno jako da bi tu ranu izlečilo. Zemaljska mudrost je ponudila sva svoja sredstva: i sva su se pokazala kao slaba i nikakva. Ostavi, najljubljeniji brate, ono što je Bog odbacio! Odloži u stranu sva oružja tvoga razuma! Prihvati se oružja koje ti daje ludost propovedi Hristove. Ljudska mudrost će se prezrivo osmehnuti kad vidi oružje koje nudi vera; pali razum, po svome svojstvu neprijateljstva prema Bogu, neće oklevati da ti ponudi najumnije prigovore, pune obrazovanog skepticizma i ironije. He obraćaj nikakvu pažnju na njih - na odbačene Bogom, na neprijatelje Božije. U svojoj patnji počni da iz dubine duše, bez ikakvog razmišljanja, proiznosiš reči: Slava Bogu! Videćeš znamenje, videćeš čudo: te reči će prognati tugu, prizvaće utehu u srce, postići će ono što nisu bili u stanju da postignu razum zemaljski razumnih i mudrost zemaljski mudrih. Posramiće se taj razum, posramiće se ta mudrost, a ti ćeš, izbavljen i isceljen, verujući živom verom, koja ti je dokazana u tebi samom, uznositi slavu Bogu!

Slava Bogu! Mnogi ugodnici Božiji voleli su da često pona vljaju te reči: oni su okusili silu skrivenu u njima. Sveti Jovan Zlatoust, kada je besedio sa duhovnim drugovima i braćom o bilo kakvim okolnostima, a naročito o neprijatnim, kao kamen temeljac i osnovni dogmat besede uvek je uzimao reči: Slava Bogu za sve! Po svojoj navici, koju je Crkvena istorija sačuvala za kasnije potomstvo, on je, udarajući drugim prstom desne ruke po raširenom dlanu leve, uvek svoju besedu započinjao rečima: Slava Bogu za sve!

Braćo! Naučimo se i mi čestom slavoslovlju Boga; pribegavajmo tom oružju u nevoljama našim. Neprestanim slavoslovljem Boga odbijmo i zgazimo naše nevidljive neprijatelje, naročito one od njih, koji se trude da nas obore tugom, malodušnošću, roptanjem i očajanjem. Očistimo sebe suzama, molitvom, čitanjem Svetog Pisma i otačkih dela, kako bismo mogli da sagledavamo Božiji Promisao, koji sve vidi, koji svima vlada, koji svima upravlja, koji po svojim neistraživim sudovima sve usmerava ka ciljevima poznatim jedino Bogu. Kada počnemo da sagledavamo Božansko upravljanje, živimo u pobožnosti, u nenarušivom miru srca, u punoj pokornosti Bogu i tvrdoj veri u Njega, diveći se veličanstvu nedokučivoga i Njemu uznoseći slavu, sada i u vekove vekova. 1. 385-389 (v. BLAGODARENjE, BOLESTI, KRST SVOJ)

 

SLADOST DUHOVNA I LAŽNA

(a SUJETA, DEVSTVENOST, MIR BOŽIJI, POKAJANjE, PRELEST, MOLITVA ISUSOVA - Sladost)

 

SLOBODA DUHOVNA

 

• Svu pažnju obrati na jevanđelske Zapovesti; prinesi sebe na žrtvu njima - na žrtvu živu i blagougodnu Bogu. A u spoljašnjim dejstvima, koja nemaju nikakvog uticaja na dušu, kao na primer u promeni odeće i sličnim, budi odlučno slobodan. 6.822 (v. SLOVO I DUH)

 

SLOBODNO MIŠLjENjE

(v. MISAO)

 

SLUČAJ

 

• Nema slepog slučaja! Bog upravlja svetom, i sve što se događa na nebu i u podnebesju, savršava se po sudu premudrog i svemogućeg Boga, Koji je neshvatljiv u Svojoj premudrosti i svemoći, i nedokučiv u Svome upravljanju.

Bog upravlja svetom: Njemu neka se pokore Njegova razumna stvorenja, a sluge Njegove neka ga pobožno sazercavaju i slavoslove, diveći se Njegovom veličanstvenom upravljanju, koje prevazilazi njihov razum i ostavlja ih u nedoumici.

Bog upravlja svetom. Zaslepljeni grešnici ne vide to upravljanje. Oni nisu svesni odsustva ispravnosti u svome pogledu, tuposti svoga pogleda, njegove pomračenosti i izopačenosti; oni upravljanju Božijem pripisuju odsustvo pravilnosti i smisla; oni hule na upravljanje Božije i premudro dejstvo smatraju i nazivaju bezumnim. 2. 77

 

SMIRENjE

 

• Smirenje je - zalog u srcu, sveto i bezimeno svojstvo srca, Božanska navika koja se na neprimetan način rađa u srcu od ispunjavanja Jevanđelskih Zapovesti. 1. 563

• Ostavljanje smirenja radi očuvanja svoga ugleda među bližnjima oduzima srcu umilenje, ljuti ga, ubija molitvu, lišavajući je njenih glavnih svojstava - pažnje i umilenja. 1. 277-278

• Sveti oci primećuju da nasuprot sujeti, koja rasejava čovekove pomisli po vaseljeni, smirenje ih usredsređuje u duši: od besplodnog i lakomislenog posmatranja sveta, premešta ih na izuzetno plodno i duboko samoposmatranje, na duhovno bezmolvije, na stanje koje zahteva istinsku molitvu i koje se postiže pažljivom molitvom. Konačno, blagodatno dejstvo smirenja i blagodatno dejstvo molitve jeste jedno te isto dejstvo. 1. 347

• Smirenje je uzvelo Gospoda na krst, smirenje i učenike Hristove uzvodi na krst, koji je sveto trpljenje, nedokučivo za telesne umove, kao što je Isusovo ćutanje bilo neshvatljivo za Iroda, Pontija Pilata i judejske starešine. 1. 330

• Blagodatno smirenje je nevidljivo, kao što je nevidljiv i Davalac njegov - Bog. Ono je skriveno ćutanjem, prostotom, iskrenošću, neprinuđenošću i slobodom.

Lažno smirenje uvek ima namešteno držanje kojim se prikazuje u javnosti.

...Hoćeš da stekneš smirenje? Ispunjavaj jevanđelske Zapovesti: zajedno sa njima u tvoje srce će se useljavati i biće usvajano sveto smirenje, to jest osobine Gospoda našeg Isusa Hrista.

Početak smirenja je siromaštvo duha; sredina napredovanja u njemu je mir Hristov, koji prevazilazi svaki um i pojam; kraj i savršenstvo je ljubav Hristova.

Smirenje se nikada ne gnevi, ne ugađa ljudima, ne predaje se tugovanju, ne strahuje.

Smiren čovek je nesposoban za zlo i mržnju: on nema neprijatelje. Ako ga neko od ljudi vređa, on u tome čoveku vidi oruđe pravednog suda i Promisla Božijeg. Smireni čovek se u potpunosti predaje volji Božijoj.

Smireni ne živi sopstvenim životom, nego Bogom.

Smirenome je strano samopouzdanje, stoga neprestano traži pomoć Božiju i neprestano prebiva u molitvi. 1. 536-538

• "Šta znači verovati?" upitali su jednog velikog ugodnika Božijeg (prepodobnog Pimena Velikog). On je odgovorio: "Verovati znači prebivati u smirenju i milosti".

Smirenje se nada na Boga - ne na sebe i ne na ljude: zato je ono u svome ponašanju tako jednostavno, direktno, čvrsto i veličanstveno. Zaslepljeni sinovi ovoga sveta to nazivaju gordošću. 1. 539

• Sveti Isak Sirijski je na pitanje: "Koja su glavna obeležja smirenja?" odgovarao: "Kao što uznošenje duše predstavlja njeno rastočenje, jer je primorava da bludi (posredstvom maštanja koje proizvodi) i ne sprečava je da se razmahne na oblacima svojih pomisli, na kojima ona obilazi celokupnu tvorevinu, dok (nasuprot uznošenju) smirenje sabira dušu u bezmolvije; posredstvom smirenja duša se usredsređuje u samu sebe". 2. 227

• Smirenje nema čak ni jezik da za nekoga kaže da je lenj ili nadmen; nema oči da vidi tuđa pregrešenja; nema uši da čuje ono što ne može da donese korist duši; konačno, ono nema nikakve brige, osim brige o svojim gresima. Njemu je svojstveno da sa svima čuva mir, ne zbog prijateljstva, nego radi zapovesti Božijih. 6. 490

• Sveta bogoljubazna prostota zahteva da ne poredimo sebe ni sa kim od bližnjih, nego da živimo jednostavno za Boga i za svoje spasenje u Njemu. Uz takvu jednostavnost, svi bližnji počeće da nam se čine boljima od nas; a to i jeste potrebno - u tome je smirenje, to vodi ljubavi prema bližnjima. Sveti Oci su rekli da je smirenje osećanje srca, koje se neprimetno uspostavlja u duši od izvršavanja zapovesti Hristovih. 6. 643-644

"...Predanost volji Božijoj i blagodarenje Bogu za sve što se dogodi olakšavaju svaku situaciju i uče nas da iz nje izvlačimo duševnu korist. Smirenje ide odmah uz podvig, to jest ono pruža gotovo isti uspeh kao i podvig. Smirenje je korisno već i samo po sebi; a podvig bez smirenja ne samo da ne donosi nikakav plod, nego naprotiv donosi štetu, jer uvodi u visoko mišljenje o sebi i u osuđivanje bližnjih. Smirenje se, između ostalog, sastoji u tome, da za sebe smatramo da zaslužujemo položaj u kome se nalazimo, i da ne zaslužujemo ništa bolje i više, ni u duhovnom pogledu, i da se pokorno predajemo volji Božijoj. Takvo raspoloženje misli posvedočeno je u njemu istinskim mirom koji te misli donese, usmeravajući čoveka na put večnog života. U naše vreme Bog daruje spasenje više posredstvom smirenja, nego posredstvom podviga: uz umnožavanje slabosti podvig je danas naročito opasan jer silno preti osudom i pri tome zahteva opitnog rukovoditelja; a smirenje nikada ne propada. I same slabosti i gresi, kada ih postanemo svesni i kada se pokajemo, pogoduju smirenju. Na taj način u svemoćnoj desnici Premudrog Boga i samo zlo, sa lošom namerom, pogoduje dobru, kako je rekao jedan od velikih otaca. 6. 666-667

• Neka nad svima nama bude volja Gospoda Boga našeg, Koji mnogo bolje od nas zna šta nam je korisno. Sa verom se predajmo Njemu. Takva vera je - smirenje, kako je rekao jedan sveti otac, jer smirenje je potpuna predanost Bogu, uz krajnje nepoverenje prema sebi. 6. 697 v DOBRODETELjI, BLUDNA STRAST, STRASTI - Odnos prema strastima, SAMOOPRAVDANjE, MIR BOŽIJI, PREJEDANjE, PREMUDROST, ISKUŠENjA, MOLITVA ISUSOVA - Smirenje i molitva)

 

SMIRENOMUDRENOST

 

• Smirenomudrenost je način razmišljanja u potpunosti pozajmljen iz Jevanđelja, od Hrista. Smirenje je osećanje srca, zalog srca koji odgovara smirenomudrenosti. Najpre sebe treba učiti smirenomudrenosti; po meri vežbanja u smirenomudrenosti, duša zadobija smirenje, jer stanje srca uvek zavisi od misli koje je usvojio um. Kada pak ljudsko delanje bude osenjeno Božanskom blagodaću, onda smirenomudrenost i smirenje počinju obilno da rađaju i udvostru čuju jedno drugo, uz pomoć plača, koji je podrška molitvi. 1. 314

• Kao što je duša neznana i nevidljiva telesnim očima, tako se ni smirenomudreni ne poznaje kada se nađe među ljudima. I kao što je duša skrivena unutar tela od ljudskih pogleda i od opštenja sa njima, tako i zaista smirenomudreni ne samo da neće da ljudi vide i shvate da se on udaljio i odrekao svega, nego bi čak želeo da se sakrije i od samoga sebe, da živi i prebiva u bezmolviju, potpuno zaboravivši svoje pređašnje pomisli i osećanja, da bude kao da ga nema i da nije ni počeo da postoji, nepoznat čak i samoj svojoj duši. Takav čovek koliko je skriven i odvojen od sveta, toliko sav biva u svome Vladiki. 2. 227-228 (v. MOLITVENA TRAŽENjA).

 

SMIRENOSLOVLjE

 

• "Smirenomudreni ne treba da pokazuje svoje smirenje smirenoslovljem (verbalnim samounižavanjem): za njega je dovoljno da govori: "Oprosti mi" ili "Pomoli se za mene". He treba takođe sam da se prihvata obavljanja najnižih poslova: ovo, baš kao i prvo (to jest kao smirenoslovlje), vodi ka sujeti, ometa duhovno napredovanje i donosi više štete nego koristi; ali kada ti nešto zapovede, nemoj da protivrečiš, nego poslušno izvrši - to donosi napredak." (prepodobni Jovan Prorok)

Smirenoslovlju služi na osudu već i to što ga svet hvali. Gospod je zapovedio da se sve dobrodetelji savršavaju u tajnosti, a smirenoslovlje je pokazivanje smirenja pred ljudima. Ono je neiskreno i predstavlja obmanu prvenstveno sebe, a potom i drugih: jer je skrivanje svojih dobrodetelji jedno od svojstava smirenja, a smirenoslovljem i nametljivo smirenim spoljašnjim držanjem to skrivanje biva uništeno.

"Kada si među braćom svojom - kaže sveti Jovan Lestvičnik, pazi na sebe da se nikako ne pokažeš u nečemu pravedniji od njih. U protivnom, učinićeš dvostruko zlo: braću ćeš raniti licemerjem i neiskrenošću, a u sebi ćeš neizostavno proizvesti umišljenost. Budi pažljiv u duši, ali nikako to ne pokazuj telesno ni izgledom, ni rečju, ni nagoveštajem". Koliko je korisno prekorevati sebe i optuživati se za grešnost pred Bogom, u tajnosti svoje duševne kleti, toliko je štetno činiti to pred ljudima. U protivnom, podstaći ćemo u sebi lažno mišljenje da smo smireni i tako ćemo se lažno predstavljati zaslepljenim ljudima u svetu. 1. 311-313

 

CMPT

 

• Smrt je velika tajna. Ona je rođenje čoveka iz prolaznog zemaljskog života za večnost. Kada se dogodi tajna smrti, mi skidamo sa sebe naš grubi telesni omotač i duševnim bićem, finim, eteričnim, prelazimo u drugi svet, u zajednicu srodnih duši. Taj svet je nedostupan za grube organe tela, preko kojih tokom našeg prebivanja na zemlji deluju osećanja koja zapravo pripadaju duši. Duša koja je izašla iz tela, nama je nevidljiva i nedostupna baš kao i sve drugo iz nevidljivog sveta. U tajni smrti mi vidimo samo prestanak disanja i iznenadnu beživotnost tela; potom ono počinje da se raspada i mi žurimo da ga sakrijemo u zemlju; tamo ono postaje žrtva truljenja, crva i zaborava. Tako su umrla i zaboravljena su bezbrojna ljudska pokolenja.

...Smrt je razdvajanje duše i tela, koji su sjedinjeni voljom Božijom i voljom Božijom se opet razdvajaju. Smrt je razdvajanje duše i tela zbog našeg pada, usled koga je telo prestalo da bude nepropadljivo, kakvim ga je prvobitno načinio Tvorac. Smrt je kazna za besmrtnog čoveka, kojom je kažnjen zbog neposlušnosti Bogu. Smrću se čovek bolno raseca i razdire na svoja dva sastavna dela, i posle smrti više nema celovitog čoveka, nego odvojeno postoje njegova duša i njegovo telo.

I telo nastavlja da postoji, mada vidimo kako se razara i pretvara u zemlju iz koje je uzeto. Jer ono nastavlja da postoji i u svome truljenju, kao seme u zemlji, očekujući ponovno sjedinjenje sa dušom, nakon čega će već postati nedodirljivo za ovu vidljivu smrt. Tela naročitih izabranika Božijih suprotstavljaju se truljenju, jer su obilno prožeta blagodaću Božijom, stoga i u samoj seni smrti ona pokazuju začetke svog slavnog vaskrsenja. Umesto smrada ona ispuštaju miomiris; umesto da šire okolo smrtonosnu zarazu, ona izlivaju iscelenje svih bolesti, izlivaju život. Takva tela su ujedno i mrtva i živa: mrtva su po ljudskoj prirodi, a živa po prisustvu Duha Svetoga u njima. Ona svedoče u kakvom je veličanstvu i svetosti Bog stvorio čoveka i da su to veličanstvo i ta svetost vraćeni kroz iskupljenje.

Šta se događa sa dušom u vreme dok je telo zaspalo snom smrti? Reč Božija nam otkriva da se naše duše nakon njihovog razlučenja sa telima, prisajedinjuju - shodno dobrim ili zlim osobinama koje su usvojile tokom zemaljskog života, Anđelima svetlosti ili palim anđelima... Duše pravednika po razdvajanju od tela naslađuju se blaženstvom na nebesima, očekujući vaskrsenje tela, kako priča tajnovidac Jovan Bogoslov (Otk. 6,10-11); grešnici vaskrsenje tela očekuju u adu, u užasnim mukama (Otk. 20,13). Kada se začuje truba vaskrsenja, raj će primiti žitelje neba radi slavnog sjedinjenja sa telima njihovim, koja će oživeti od glasa Sina Božijeg (Jn. 5,25), kao što je taj glas čuo četvorodnevni Lazar, od koga je već počelo da zaudara, pre nego što je oživeo. Ad će da primi svoje mrtvace za Strašni sud i konačnu presudu. Nakon izricanja presude i njenog izvršenja, blaženstvo pravednika će se udvostručiti, a grešnici će se vratiti u svoj ad, radi dvostruko težeg mučenja (Ps. 9,18). O stanju pravednika posle vaskrsenja Gospod je objavio da su oni kao Anđeli Božiji na nebesima (Lk. 20,36). Najavljujući Svoj Drugi dolazak i Strašni sud, Gospod je saopštio da će tada reći pravednicima koji stoje sa Njegove desne strane: Hodite blagosloveni Oca Mojega; primite Carstvo koje vam je pripremljeno od postanja sveta; a onima koji mu stoje sa leve strane reći će: Idite od Mene, prokleti, u oganj večni koji je pripremljen đavolu i anđelima njegovim (Mt. 25,34-41). Sigurno je i to da će plata, kako pravednika tako i grešnika, biti veoma različita. Pravedni sud Božiji daće svakom čoveku po delima njegovim (Otk. 22,12). Nije samo nebeskih obitelji bezbrojno mnoštvo, nego, prema Spasiteljevom svedočanstvu, i ad ima mnoge različite tamnice i muke raznih vrsta: onaj ko je sagrešio znajući biće mnogo bijen, a ko je sagrešio u neznanju biće malo bijen (Lk. 12,47-48).

Hrišćani, samo pravoslavni hrišćani, i pri tome oni koji su zemaljski život proveli pobožno, očistivši se od grehova iskrenim pokajanjem, ispovešću pred duhovnim ocem, i ispravljanjem sebe, naslediće večno blaženstvo zajedno sa svetim Anđelima. Naprotiv, bezbožni, to jest oni koji ne veruju u Hrista, zločestivi, to jest jeretici, i oni pravoslavni hrišćani koji su život provodili u gresima ili su pali u bilo koji smrtni greh, a da sebe nisu izlečili pokajanjem, naslediće večne muke, zajedno sa palim anđelima.

Patrijarsi Istočno Katoličanske Crkve u svojoj poslanici kažu: "Duše ljudi koji su pali u smrtne grehe i u vreme smrti nisu očajavali, nego su se pre razlučenja sa ovim životom pokajali, samo što nisu uspeli da prinesu nikakve plodove pokajanja kao što su: molitve, suze, preklanjanje kolena na molitvenim bdenjima, skrušenost srca, tešenje siromaha i projavljivanje na delu ljubavi prema Bogu i bližnjima, što sve Katoličanska Crkva od početka smatra za bogougodno i potrebno - duše takvih ljudi silaze u ad i trpe kazne za grehe koje su počinile, ali se ne lišavaju nade na olakšanje tih kazni. Olakšanje pak dobijaju po beskonačnoj blagosti (Božijoj) preko molitava sveštenika i dobročinstava koja se savršavaju za umrle, a naročito silom Beskrvne Žrtve koju posebno prinosi sveštenoslužitelj za svakog hrišćanina, dok ih za sve zajedno svakodnevno prinosi Katoličanska i Apostolska Crkva".

Smrt je grešnika zla (Ps. 33,22) kaže Sveto Pismo, a za pobožne i svete ona je prelazak od molitava sred životnog meteža ka nenarušivom spokojstvu, od neprekidnih stradanja ka neprekidnom i beskonačnom blaženstvu, prelazak sa zemlje na nebo i sjedinjenje sa bezbrojnim zborom Anđela i svetih ljudi. Najviša i suštinska naslada žitelja nebesa sastoji se u nezasitom sazercavanju Boga i neprestanom plamenu ljubavi prema Njemu. Prepodobni Makarije Veliki o tom predmetu rasuđuje na sledeći način: "Kada ljudska duša ishodi iz tela, savršava se velika tajna. Ako bude kriva za greh, pristupaju joj čete demona i protivničkih anđela i mračnih sila, i odvode je u svoju oblast. I ne treba se tome čuditi kao nečem neobičnom. Ako im se čovek pokorio još dok je živeo u ovom veku, povinovao im se i postao njihov sluga tim pre kada ishodi iz sveta postaje njihov plen i zarobljenik. Isto to, naprotiv, treba smatrati i u pogledu boljeg stanja: pred svetim slugama Božijim i danas stoje Anđeli, i sveti dusi ih čuvaju i okružuju. A kada iziđu iz tela, zborovi anđela prihvataju njihove duše i odnose ih u svoju oblast, u svet svetosti, privodeći ih ka Gospodu". 3. 69-73

• Treba se sećati smrti, plašiti se neizvesnosti trenutka njenog nastupanja i groznih muka, koje odmah nakon nje očekuju svakog čoveka. Ali treba znati i to da se, po uverenju Svetih Otaca, iznenadna smrt ne događa ljudima koji žele da se očiste pokajanjem, iako povremeno bivaju pobeđeni svojim slabostima; nego im Pravedni i Milosrdni Bog daje kraj koji odgovara njihovim namerama. 6. 698-699

• Ako za vreme zemaljskog stranstvovanja čovek ne raskine opštenje sa zlim dusima, on će i posle smrti ostati u opštenju sa njima, pripadajući im u većoj ili manjoj meri, u zavisnosti od stepena opštenja. Neraskinuto opštenje sa palim duhovima podvrgava čoveka večnoj pogibli, a nedovoljno raskinuto - teškim mučenjima na putu ka nebu. 5. 329

• Stari ljudi su govorili: "Daj Bože, da se pred smrt dobro po mučim". Veliki među svetima Nifont, umirući u groznici, rekao je Velikom Atanasiju, koji je prisustvovao njegovom upokojenju, da kao što se zlato čisti ognjem, tako se samrtnik čisti bolešću. 6. 679

• Udeo svih ljudi na zemlji, udeo koji niko ne može da izbegne jeste - smrt. Mi je se plašimo kao najljućeg neprijatelja, gorko oplakujemo one koji su dospeli pod njenu vlast, a život provodimo kao da smrti uopšte nema, kao da smo večni na zemlji.

Greh mi je oduzeo i oduzima mi poznanje i osećaj svake istine: on mi krade i briše iz mojih misli sećanje na smrt, na taj za mene toliko značajan i opipljivo stvaran događaj.

Da bismo se sećali smrti, treba da živimo u skladu sa zapovestima Hristovim. Zapovesti Hristove očišćuju um i srce, umrtvljuju ih za svet, oživljuju za Hrista: um koji je slobodan od privezanosti za zemaljsko, počinje često da usmerava poglede ka svom tajanstvenom prelasku u večnost ka smrti; očišćeno srce počinje da je predoseća.

Odrešeni od sveta um i srce počinju da streme ka večnosti. Zavolevši Hrista, oni neutoljivo žude da stanu pred Njega, mada se plaše smrtnog časa, sazercavajući veličanstvo Božije i svoju grešnost i ništavnost.. Smrt im se čini ujedno i kao strašan podvig i kao željno očekivano izbavljenje iz zemaljskog ropstva. 1. 380

• Blagodarenje u nevoljama donosi utehu i snagu za trpljenje i dugotrpljenje. Smrt ne treba želeti. Bog je ne šalje zato što se za nju još nismo pripremili kako treba. Koliko ovde ggretrpiš sa blagodarnošću, toliko ćeš se u budućem životu naslađivati duhovnim utehama. 6. 624

• Smrt grešnika je zla ne zbog težine telesnih bolova koji je prate, nego zbog njene iznenadnosti i neočekivanosti, i zbog tog prelaska od zemaljskog uživanja u nezamislive večne muke, koje posle smrti očekuju nepokajanog grešnika. Iznenađujuće je koliko svet obmanjuje i zaslepljuje ljude. Istina da ćemo svi umreti ne zahteva dokaze. Ali retki su među ljudima oni koji svojim životom pokazuju da su poznali tu istinu; većina ljudi ponaša se kao da nikada neće umreti. Velika je stvar sećati se smrti i biti svestan njenog značaja. Od tog sećanja i shvatanja čovekov život može potpuno da se promeni i da postane bogougodan. 6. 674

• Iznenadna smrt pogađa samo one koji ne mare za svoje spasenje: to je objavio Sam Gospod (Lk. 12,46). "Bog - rekao je prepodobni Varsanufije Veliki bratu koji se plašio neočekivane i prevremene smrti - neće uzeti njegovu dušu (dušu podvižnika koji se bori protiv strasti) sve dok ga ne privede u punotu rasta, u čoveka savršenog." 3. 182 (V. PROMISAO BOŽIJI)

 

CNOVI

 

• Tvoji snovi su maštanja koja vode u prelest onoga ko ih se ne čuva. Treba paziti na um i čuvati ga bez slika i maštanja. He veruj nikakvim snovima, i neka te pokrije milost Božija. 6. 840

• Demoni snove upotrebljavaju za uznemiravanje i povređivanje ljudskih duša; takođe i neopitni monasi, obraćajući pažnju na svoje snove, nanose sebi štetu: zato je neophodno da ovde odredimo značenje snova u čoveku čija priroda još nije obnovljena Duhom Svetim.

Za vreme čovekovog sna Bog je čovekovo stanje uredio tako, da se sav čovek u potpunosti odmara. Taj odmor je toliko potpun, da čovek tokom njega gubi svest o svome postojanju i dospeva u stanje samozaborava. Za vreme sna prekida se svaka delatnost koja je povezana sa na porom i koja se obavlja svesno, pod upravom razuma i volje; produžava se ona delatnost koja je neophodna za čovekovo postojanje i ne može da se odvoji od njega. U telu krv nastavlja da se kreće, želudac vari hranu, pluća obavljaju disanje, koža propušta isparenja; u duši na stavljaju da se umnožavaju misli, maštanja i osećanja, ali ne u zavisnosti od razuma i volje, nego po nesvesnom delovanju prirode. Takva maštanja, praćena karakterističnim mislima i osećanjima, čine snoviđenje. Ono često biva čudno, jer ne pripada sistemu čovekovih dobrovoljnih i namernih maštanja i razmišljanja, nego se jaalja spontano i nezavisno, po zakonu i zahtevu prirode Ponekad snoviđenje nosi na sebi nesvesni odraz dobrovoljnih razmišljanja i maštanja, a ponekad predstavlja posledicu duhovnog raspoloženja. Na taj način snoviđenje samo po sebi ne može i ne treba da ima nikakvo značenje. Smešna je i sasvim nelogična želja nekih ljudi da u priviđenjima svojih snova vide predskazanje sopstvene budućnosti ili budućnosti drugih, ili da im pripišu bilo kakvo drugo značenje.

Demoni, koji imaju pristup našim dušama u budnom stanju, imaju ga i za vreme sna. I za vreme sna oni nas iskušavaju grehom, pridodajući našem maštanju svoje maštanje. Takođe, kada vide da obraćamo pažnju na snove, oni se trude da ih učine zanimljivijima, a u nama da podstaknu još veću pažnju prema tim priviđenjima, te da tako malo pomalo probude naše poverenje u odnosu na njih. Takvo poverenje uvek je povezano sa umišljenošću, a umšiljenost čini naš duhovni pogled na sebe lažnim, usled čega se i naše delanje lišava pravilnosti: upravo je to ono što demonima treba. Onima koji su otišli daleko u umišljenosti, demoni počinju da se javljaju u vidu Anđela svetlosti, u vidu mučenika i prepodobnih, čak i u vidu Majke Božije i Samog Hrista, hvaleći njihov život i obećavajući im vence nebeske, čime ih uzvode na visinu umišljenosti i gordosti. Takva visina je ujedno i pogibeljna propast. Treba dobro da znamo da u našem stanju, koje još nije obnovljeno blagodaću, mi nismo sposobni da vidimo druga snoviđenja osim onih koja stvaraju duševne utvare i demonske klevete. Kao što se i u budnom stanju u nama postojano i bez prestanka pojavljuju pomisli i maštanja od pale prirode ili od demona, tako i za vreme sna mi vidimo samo ona maštanja koja nastaju pod dejstvom pale prirode i demona. I kao što se naša uteha u budnom stanju sastoji iz umilenja koje se rađa od svesti o svojim gresima, od sećanja na smrt i sud Božiji, samo što se te pomisli javljaju od blagodati Božije koja u nama živi, zasađene svetim Krštenjem, i Anđeli Božiji ih donose shodno našem stanju pokajanja, tako nam i u snu, veoma retko, samo u slučaju krajnje potrebe, Anđeli Božiji predstavljaju ili naš kraj, ili adske muke, ili strašni posmrtni i zagrobni sud. Od takvih snoviđenja mi dospevamo do straha Božijeg, do umilenja i plača zbog sebe. No, takva se snoviđenja daju veoma retko podvižniku ili čak i javnom i teškom grešniku po naročitom i neshvatljivom promislu Božijem; daju se retko ne zbog škrtosti Božanske blagodati - ne! nego zato što nas sve što nam se događa izvan uobičajenog poretka dovodi do umišljenosti i pokolebava u nama smirenje, koje je toliko neophodno za naše spasenje. Volja Božija, u čijem se ispunjavanju sastoji čovekovo spasenje, predstavljena je u Svetom Pismu tako jasno, tako snažno i tako detaljno, da se sadejstvo ljudskom spasenju kroz narušavanje opšteg poretka čini izlišnim i nepotrebnim. Onome koji je molio da mrtvac bude vaskrsnut i poslat braći njegovoj kako bi ih posavetovao da pređu sa širokog na tesni put rečeno je: Imaju Mojcuja i proroke, neka njih slušaju. Kada je molitelj prigovorio: He... nego ako im dođe neko iz mrtvih pokajaće se dobio je sledeći odgovor: Ako ne slušaju Mojsija i proroke, ako neko i iz mrtvih vaskrsne, neće se uveriti (Lk. 16,27-31). Opit je pokazao da su mnogi koji su se udostojili da u snu vide mitarstva, Strašni sud i druge zagrobne užase, kratko vreme bili potreseni viđenjem, da bi se potom rasejali, zaboravili na viđeno i počeli da vode nemaran život; naprotiv, oni koji nisu imali nikakva viđenja, nego su se pažljivo poučavali zakonu Božijem, postepeno su došli do straha Božijeg, postigli duhovni napredak, i u radosti koju rađa vest o spasenju, prešli su iz zemaljske doline tuge u blaženu večnost.

Sveti Jovan Lestvičnik o učešću demona u monaškim snoviđenjima rasuđuje na sledeći način: "Kada se mi, ostavivši radi Gospoda svoj dom i svoje srodnike, predajemo tuđinovanju iz ljubavi prema Bogu, demoni pokušavaju da nas uznemire snoviđenjima, predstavljajući nam srodnike kako tuguju, ili kako umiru, ili kako su u zatočenju, ili zbog nas trpe iskušenja. Stoga onaj koji veruje snovima liči na čoveka koji trči za svojom senkom, nastojeći da je uhvati.

Demoni sujete u snovima postaju proroci. U svojoj prepredenosti, po izvesnim znacima oni zaključuju šta će se desiti, te nam javljaju unapred, kako bismo se mi divili kada se viđenja u snu ispune na javi, te počeli da o sebi visoko mislimo, kao da smo već blizu dara prozorljivosti. Takav čovek često postaje prorok u očima onih koji veruju demonu. Za one, pak, koji demona preziru, takav je uvek lažljivac. Kao duh, demon vidi šta se dešava u vazdušnom prostoru. Primetivši da neko, na primer, umire, on o događaju lakovernima predskazuje u snu. Demoni, međutim, ništa ne znaju o budućnosti po predznanju. Uostalom, i lekari su u stanju da nam predskažu smrt!

Često se demoni preobražavaju u anđela svetlosti i uzimaju lik mučenika, te nam u snu predstavljaju kako im (tj. anđelima i mučenicima) prilazimo. Kada se probudimo, oni nas ispunjavaju radošću i ponosom. To neka ti posluži kao znak prevare. Jer, anđeli, kada se jave, pokazuju večne muke, i Strašni sud, i prognanje iz Carstva Božijeg. One koji su se probudili od takvog sna ispunjavaju drhtanjem i snuždenošću.

Ako počnemo da im se pokoravamo u snu, demoni će nam se i u budnom stanju rugati. Čovek koji veruje snoviđenjima, potpuno je neiskusan. Mudar je pak onaj ko im uopšte ne veruje. Veruj samo onim snoviđenjima koja ti objavljuju muku i Sud. Ali, ako te dovode do očajanja, onda su i ona od demona.

Prepodobni Kasijan Rimljanin priča o nekom monahu, poreklom iz Mesopotamije, da je provodio sasvim usamljeni i isposnički život, ali je poginuo zbog obmane demonskim snoviđenjima. Videvši da je monah malo pažnje obraćao na svoje duhovno usavršavanje, a da se sav usredsređivao na telesni podvig, te da je vrednost pripisivao tom podvigu, odnosno samom sebi, demoni su počeli da mu pokazuju snove koji su se, po njihovom lukavstvu, ostvarivali na delu. Kada se monah utvrdio u poverenju prema svojim snovima i sebi, đavo mu je u veličanstvenom snoviđenju predstavio Judeje kako se naslađuju nebeskim blaženstvom, a hrišćane kako pate u adskim mukama. Pri tome, demon je - razume se u liku anđela ili nekog starozavetnog pravednika - dao monahu savet da primi judaizam kako bi dobio mogućnost da učestvuje u blaženstvu Judeja, što je monah bez i najmanjeg premišljanja ispunio. Ovo što smo rekli dovoljno je za objašnjenje našoj ljubljenoj braći, koliko je nerazumno verovati snovima i kako strašna šteta može da nastane od takvog verovanja Usled obraćanja pažnje na snove, u dušu se neprimetno potkrada poverenje u njih, zato je i samo obraćanje pažnje na snove strogo zabranjeno.

Priroda obnovljena Duhom Svetim upravlja se po sasvim drugačijim zakonima nego ona koje je pala i utvrđena u svome padu. Obnovljenim čovekom upravlja Duh Sveti. "Obasjala ih je blagodat Božanskog Duha - rekao je prepodobni Makarije Egipatski - i nastanila se u dubini njihovog uma: takvima je Gospod kao duša." I u budnom stanju i u snu oni prebivaju u Gospodu, izvan greha, izvan zemaljskih i telesnih pomisli i maštanja. Njihove pomisli i maštanja, koje se u vreme sna ne nalaze pod upravom ljudskog razuma i volje, i koje u drugim ljudima deluju nesvesno po zahtevu prirode, u njima deluju pod vođstvom Duha, te snoviđenja takvih ljudi imaju duhovno značenje. Tako je pravedni Josif u snu bio naučen tajni Vaploćenja Boga Logosa; u snu mu je bilo zapoveđeno da se skloni u Egipat i da se vrati iz njega (Mt. gl. 1 i 2). Snoviđenja koja šalje Bog poseduju u sebi neodoljivu ubedljivost. Ta ubedljivost shvatljiva je svetima Božijim, a ne dostižna onima koji se još nalaze u borbi sa strastima. 5. 346-350

• Kad legneš u postelju treba da se sećaš smrti, čija je slika privremeni san, i, odrekavši se svih pomisli i maštanja, da zaspiš sa molitvom Isusovom. 6. 516

 

SPASENjE I SAVRŠENSTVO

 

• Verujem po Predanju Crkve i sa Crkvom, da će se spasiti svako ko pravoslavno veruje u Hrista i ispunjava Njegove zapovesti, a narušavanje tih zapovesti očišćuje pokajanjem. Tako je i Sam Gospod rekao mladiću, koji ga je upitao kako da se spase. Ali postoji još i drugi cilj hrišćanstva, ka kome naročito teže monasi cilj koji je i dostižan i nedostižan: hrišćansko savršenstvo. Put ka tome savršenstvu je očišćenje sebe zapovestima Novog Zaveta, Jevanđeljem, jer rukovodeći se njima, sin starog Adama može da bude usinovljen od strane Novog Adama. 6. 254

• U svakom delu osnovni uslov uspeha je pravilan pogled na to delo; tako je i u delu spasenja, za dobijanje željenog spasenja neophodan pravilan pogled na sebe i na spasenje. Usled povređenosti naše prirode grehom, u nama je dobro pomešano sa zlom, i zemlja našeg srca ne prestaje da rađa zlo, a i dobru ne daje da izraste samo, celovito, nego uvek sa primesom zla. Taj proces je nama prirodan ne zato što smo tako stvoreni, nego zato što smo dobrovoljno u svoju prirodu pustili otrov greha, koji od svoje prirode više ne možemo da odvojimo sopstvenom snagom. To odvajanje savršava Iskupitelj, tražeći od nas i naše sopstvene napore za istrebljenje zla u nama, kao delatne dokaze istinskog prihvatanja puta spasenja koji nam Bog daruje. Dakle, ne treba da padamo u uninije. Kad vidimo raznoliko zlo kako se pojavljuje u nama, treba postojano da mu se suprotstavljamo i da ga izbacujemo iz sebe. Napor i podvig su doživotni! U svoje vreme, kada zlo malo pomalo počne da posustaje, pojaviće se duševni mir, obeležje ozdravljenja duše. Ali potpunog mira u zemlji rata i borbe nema. On se čas pojavljuje, čas se opet skriva: a mesto postojanog mira je na Nebu i u večnosti. Sve to treba da znamo da od sebe ne bismo zahtevali ono što nam nije prirodno, i opet, zato da ne bismo klonuli u svom podvigu, hrabro se boreći sa zlom, koje ustaje protiv nas i iznutra i spolja Kada takvim podvigom dokažemo svoju vernost Bogu, dar blagodati Božije - spasenje, koji je u nas tajanstveno pohranjen Krštenjem i sastoji se u sjedinjenju ljudske prirode sa Božijom, i u iscelenju prve dodirom sa drugom, počeće jasnije da pokazuje svoje prisustvo u nama, dajući nam odlučniju pobedu nad zlom, proizvodeći u nama duboki mir i tešeći nas nadom na blaženu večnost. 6. 600-601

• Veruj i nikako ne popuštaj. Tako ćeš se pouzdano spasiti. Jer Bog nikada ne ostavlja onog čoveka koji sam ne ostavlja Boga, bez obzira na spoticanja do kojih po slabosti dolazi i povređenost prirode grehom. Bog će takvoga neizostavno dovesti do spasenja. A ukazivati Bogu: spasi me na taj i taj način - nije moguće. Zato što spasenje, kao dar Božiji, prevazilazi ljudsku moć shvatanja Stoga onaj ko želi da se spase treba da moli za sebe spasenje od Boga, kao neizrecivu milost Božiju, predajući se u potpunosti volji Božijoj. 6. 704

• Duša svakog čoveka koji se predaje na služenje Bogu bez ikakvog lukavog zemaljskog cilja, nego sa ciljem Bogougađanja i svoga spasenja nalazi se u ruci Božijoj. Takvu dušu niko i ništa neće istrgnuti iz ruke Božije. Takvoj duši Bog tokom zemaljskog stranstvovanja daruje tesan put, koji se sastoji iz različitih nevolja i lišavanja, jer se širokim putem ne može prići Bogu. 6. 523

• Mnogi govore o spasenju, mnogi žele da se spasu; no, ako ih upitaš u čemu se spasenje sastoji, njima je veoma teško da daju odgovor. He bi bilo strašno kada bi se stvar završila samo na tome što je teško da se pruži odgovor! He: štetna posledica koja odatle proističe veoma je značajna. To što ne znamo u čemu se sastoji spasenje daje našim delima na poprištu borbe za vrline neodređenost, nepravilnost. Naizgled, mi činimo mnoga dobra dela; ali u suštini činimo veoma malo za spasenje Kako to? Odgovor je sasvim jednostavan: zato što ne znamo u čemu se sastoji naše spasenje Da bismo znali u čemu se sastoji naše spasenje, treba najpre da znamo u čemu se sastoji naša pogibao: jer spasenje je neophodno samo onima koji su poginuli. Onaj ko traži spasenje samim tim nužno priznaje da je poginuo: jer zašto bi inače tražio spasenje?

Naša pogibao dogodila se kroz uništenje našeg opštenja sa Bogom i kroz stupanje u opštenje sa palim i odbačenim duhovima. Naše spasenje sastoji se u raskidanju opštenja sa satanom i obnavljanju opštenja sa Bogom.

Čitav ljudski rod nalazi se u pogibli, u padu. Mi smo lišeni opštenja sa Bogom u samom našem korenu i izvoru - u našim praocima, posredstvom njihovog dobrovoljnog sagrešenja.

...Bog, po Svojoj neizrecivoj milosti, iznova je prizvao ljudski rod na opštenje sa Sobom. On je to savršio na najčudesniji i najneshvatljiviji način. Jednim od Svoja Tri Lica, Svesvetim Logosom, On je primio ljudsku prirodu, začevši se u utrobi Presvete Djeve dejstvom Svesvetog Duha... Primivši na Sebe sve ljudske grehe, On je Sebe prineo na iskupljujuću žrtvu pravednom Sudu Božijem za grešni ljudski rod: On je savršio iskupljenje, jer je mogao to da učini. Neograničeno i beskonačno Sveti je Svojim stradanjima i smrću iskupio mnogobrojna ali ograničena ljudska sagrešenja - i Sveto Pismo sasvim opravdano o Njemu svedoči: Gle, Jagnje Božije koje uzima na se gpexe sveta (Jn. 1,29)... Dobrodetelji, i društvene i pojedinačne, koje proističu iz pale ljudske prirode, po očovečenju Boga izgubile su značaj: one su zamenjene velikim delom Božijim: verom u Onoga, Koga posla Bog (Jn. 4,29). U tom velikom delu Božijem sastoji se i spasenje, kako je posvedočio Sam Spasitelj: A ovo je večni život (spasenje), da poznaju Tebe, jednoga istinitoga Boga, i Koga si poslao, Isusa Hrista (Jn. 17,3).

Hrišćaninove dobrodetelji treba da proističu iz Hrista, iz ljudske prirode koju je On obnovio, a ne iz pale prirode. Kao što se naš pad ne sastoji u istrebljenju dobra iz naše prirode - to je karakteristično obeležje pada odbačenih anđela - nego u mešanju našeg prirodnog dobra sa zlom koje nam je neprirodno, tako i naša pala priroda ima sebi svojstvena dobra dela i dobrodetelji. Njih savršavaju i neznabošci, muslimani i drugi koji su tuđi Hristu. Ta dobra dela i dobrodetelji, kao uprljani primesom zla, nisu dostojni Boga i sprečavaju opštenje sa njim, suprotstavljaju se našem spasenju. Odbacimo to umišljeno dobro, ili, pravilnije rečeno, to najveće zlo! Odbacimo delovanje pale prirode! Posvetimo se delovanju koje nam je zapoveđeno verom u Hrista! Prestanimo da provodimo život prema nagovorima našeg palog razuma, prema sklonostima našeg palog srca! Počnimo da živimo prema uputstvima jevanđelskih zapovesti, po zahtevima volje Božije. Živeći tako spasićemo se.

Veoma greše oni koji dobrim delima pale prirode pripisuju nezasluženo visoku vrednost. I ne shvatajući to, oni padaju u ponižavanje i odbacivanje Hrista. Od njih se često čuje pitanje: "Zašto se ne bi spasili i neznabošci, i muslimani, i luterani i svi njima slični, otvoreni i prikriveni neprijatelji hrišćanstva? Jer među njima ima mnogo veoma dobrih ljudi". Očigledno je da ovo pitanje i prigovor potiču iz potpunog neshvatanja toga u čemu se sastoje čovekova pogibao i njegovo spasenje. Očigledno je da se takvim pitanjem i prigovorom ponižava Hristos, jer se njima izražava ideja da ljudima nisu bili potrebni Iskupljenje i Iskupitelj, i da ljudi mogu da udovolje svome spasenju i sopstvenim sredstvima. Kraće rečeno: ovim pitanjem i prigovorom odbacuje se hrišćanstvo. Dobrodetelji pale ljudske prirode imale su svoju vrednost, baš kao i starozavetne ustanove, pre dolaska Hristovog: one su čoveka dovodile u stanje sposobnosti za primanje Spasitelja... To je tačna ocena dobra pale prirode! Ovo dobro je vredno onda kada vodi ka Hristu. Kada nas pak, zadovoljavajući se samim sobom, odvaja od Hrista, onda ono postaje najveće zlo, jer nam oduzima spasenje koje je darovao Hristos - spasenje koje ono samo po sebi nikako ne može da nam da.

...Sve što imamo, svo naše dobro je u Iskupitelju. Čovek se opravdava samo verom Isusa Hrista (Gal. 2,16). Da bi neko kroz živu veru bio usvojen od strane Iskupitelja, potrebno je da u potpunosti odbaci život svoj (Lk. 14,26). Taj zahtev potvrđuju svi jevanđelisti, to jest, potrebno je odbaciti ne samo grehovnost, nego i pravednost pale prirode. Težnja ka zadržavanju grehom uprljane pravednosti pale prirode predstavlja praktično odbacivanje Iskupitelja. Odvojiste se od Hrista, vi koji sebe zakonom Mojsijevim ili prirodnim opravdavate; i od blagodati otpadoste veli apostol (Gal. 5,4). Jer ako pravednost kroz zakon biva, onda Hristos uzalud umre (Gal. 2,21). To znači: u načinu razmišljanja koji nakon pojave hrišćanstva dopušta vrednost čisto ljudske pravednosti pred Bogom, neizostavno je prisutno bogohulno shvatanje, svojstveno celokupnom tom načinu razmišljanja, shvatanje o tome da Hristos nije neophodan za spasenje, shvatanje koje je ravno odbacivanju Hrista...

Dela spasenja su dela vere, dela Novog Zaveta. Tim delima se ne ispunjavaju ljudska shvatanja i ljudska volja, nego volja Svesvetog Boga koja nam je otkrivena u jevanđelskim zapovestima. Hrišćanin koji želi da nasledi spasenje, treba da savršava sledeća dela:

1) Da poveruje u Boga onako kako Bog zapoveda da se veruje u Njega, to jest da primi učenje o Bogu koje otkriva Bog, da primi hrišćanstvo koje se u svoj čistoti i punoti čuva u nedrima Pravoslavne Crkve koju je Bogočovek posadio na Istoku, koja se sa Istoka raširila po svoj Vaseljeni, koja do danas u celini prebiva samo na Istoku i poseduje Bogopredano hrišćansko učenje bez izmena i pri mesa ljudskih i demonskih učenja...

2) Onaj ko je poverovao dužan je da prinese pokajanje za svoj pređašnji samovoljni grehovni život i da tvrdo odluči da ubuduće živi Bogougodnim životom. Po Svetome koji vas je pozvao zaveštava sveti apostol Petar hrišćanima budite i sami sveti u svemu življenju. Kao čeda poslušnosti ne povodite se za pređašnjim željama iz vremena vašega neznanja (1. Pet. 1,15,14). Nije moguće da čovek bude usvojen od Boga, niti da prebiva usvojen Bogom, a da pri tome dobrovoljno ostaje u grehovnom životu. Svima koji pristupaju Bogu Novi Zavet objavljuje pokajanje kao prvi uslov da bi pristupili Bogu.

3) Oni koji su poverovali u Boga i odbacili grehovni život kako bi stupili u opštenje sa Bogom, stupaju u to opštenje posredstvom osnovne hrišćanske Svete Tajne - svetog Krštenja: Krštenje je rođenje za Božanski život. He može prirodno da postoji onaj ko se ne rodi po zakonu prirode; ne može se stupiti u opštenje sa Bogom, u čemu se sastoji naš istinski život ili naše spasenje, ako ne postanemo hrišćani posredstvom svetog Krštenja. Takav je Božanski zakon. Krštenjem se ponovo rađamo (Tit. 3,5), to jest stupamo u ono sveto bitije koje je bilo darovano Adamu prilikom njegovog stvaranja, koje je on prilikom pada izgubio, a koje nam je vratio Gospod naš Isus Hristos. Ako se ko nerodi odozgo, ne može videti Carstva Božijega. Ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Božije (Jn. 3,3,5)...

Sveto Krštenje se zapečaćuje drugom Svetom Tajnom koja sledi neposredno za njim, svetim Miropomazanjem. Ova tajna je opravdano nazvana pečat, budući da sveto Krštenje opravdano može biti nazvano sporazumom, zavetom između Boga i čoveka Pečat kojim se taj sporazum potvrđuje jeste sveto Miropomazanje.

4) Prebivanje u usinovljenju Bogu, koje se pruža kroz sveto Krštenje, podržava se životom po jevanđelskim zapovestima; a gubi se usled odstupanja od života po tim zapovestima. I jedno i drugo posvedočio je Sam Gospod: Ako zapovesti Moje održite, ostaćete u ljubavi Mojoj. A ko u Meni ne ostane, izbaciće se napolje kao loza, i osušiće se, i skupiće je, i u oganj baciti, i spaliti (Jn. 15,10,6). Za spasenje je neophodno da kršteni u Hrista živi po zakonu Hristovom.

5) Bogočovek, Koji nas je svetim Krštenjem rodio za spasenje, uvodi nas u najtešnje opštenje sa Sobom drugom velikom i nedokučivom Svetom Tajnom, Evharistijom, posredstvom koje se sjedinjujemo i mešamo naše telo i krv sa Telom i Krvlju Bogočoveka. Koji jede Moje Telo i pije Moju Krv ima život večni. Ako ne jedete Telo Sina Čovečijega i ne pijete krvi Njegove, nemate života u sebi (Jn. 6,56,54,53).

6) Za podršku našoj nemoći i lečenje grehovnih rana koje zadobijamo posle Krštenja, za podršku svetinji kojom smo zapečaćeni u svetom Krštenju, Bog nam je darovao Svetu Tajnu Ispovesti. Ovom Svetom Tajnom se obnavlja i ponovo uspostavlja stanje koje nam daje sveto Krštenje. 2. 328-339

• Šta znači naslediti spasenje, spasiti se? Znači: biti usvojen od strane Iskupitelja i prebivati u takvom stanju tokom čitavog svog zemaljskog života, a posle smrti, usled usvojenosti od strane Iskupitelja, dušom se preneti u obitavališta blaženih duhova i naslađivati se sa njima svetom nasladom, u iščekivanju sveopšteg vaskrsenja mrtvih; potom, prilikom vaskrsenja mrtvih, sjediniti se sa telom koje će Gospod da oživi, koje će postati nepropadljivo i sa kojim će naslediti večno blaženstvo. 4. 335

• Lišeni su nade na spasenje i oni pravoslavni hrišćani koji su stekli grehovne strasti i preko njih stupili u opštenje sa satanom, rastrgnuvši opštenje sa Bogom. Strasti su grehovne navike duše koje su se usled dugotrajnog i čestog činjenja greha gotovo pretvorile u prirodne osobine. Takve su: prejedanje, pijanstvo, sladostrašće, rasejan život povezan sa zaboravljanjem Boga, zlopamćenje, gnev, srebroljublje, tvrdičluk, uninije, lenjost, licemerje, lažljivost, lopovluk, sujeta, gordost i tome slično. Svaka od tih strasti, kada se pretvori u karakternu crtu čoveka i pravilo njegovog života, čini ga nesposobnim za duhovno naslađivanje na zemlji i na nebu, čak i ukoliko čovek nije padao u smrtni greh. He varajte se veli apostol Pavle ni bludnici, ni idolopoklonici, ni preljubnici, ni rukobludnici, ni muželožnici, ni lakomidž, ni lopovi, ni pijaniie, ni opadači, ni otimači, neće naslediti Carstvo Božije (1. Kor. 6,9-10). A poznata su dela tela, koja su: preljuba, blud, nečistota, besramnost, idolopoklonstvo, čaranje, neprijateljstva, svađe, pakosti, gnev, prkosi, razdori, jeresi, zavisti, ubistva, pijanstva, raskalašnosti, i slično ovima za koja vam unapred kazujem, kao što sam i ranije govopuo, da oni koji tako nešto čine neće naslediti Carstva Božijega. A koji su Hristovi, raspeše telo sa strastima i željama (Gal. 5,19-24).Strast zahteva brižljivo lečenje pokajanjem i blagovremeno iskorenjivanje pomoću dobrodetelji koja joj je suprotstavljena. Strast se ne izražava uvek na delu: ona može i tajno da živi u čovekovom srcu, obuzimajući njegova osećanja i pomisli. Strast se poznaje po tome što čovek ne prestaje da zamišlja greh i da se naslađuje maštanjem o njemu, po tome što, kada je porobljen strastima, on više nije u stanju da se suprotstavi sili grehovnih pomisli i slika koje svojom nedoličnom slašću gutaju svu njegovu mudrost i vrlinu. Strastan čovek ne prestaje da savršava greh u maštanjima i osećanjima srca, čime podržava svoje opštenje sa mračnim duhovima i svoju potčinjenost njima, pa stoga i svoju večnu pogibao. 3.165-166

• Spasitelj sveta nam je ukazao na dva puta, dva načina života za one koji veruju u Njega: prvi je put ili život koji pruža spasenje, a drugi put ili život koji pruža savršenstvo. Ovaj poslednji put i život Gospod je nazvao sledovanjem za Njim, jer taj put i život služe kao najtačniji izraz učenja koje je predao Gospod i predstavljaju podražavanje, shodno čovekovim silama, onog načina života koji je provodio Gospod tokom Svog zemaljskog stranstvovanja.

Uslovi spasenja sastoje se u veri u Hrista (Jn. 3,36; 17,3), u životu prema zapovestima Božijim (Mt. 19,17; Mk. 10,19) i u lečenju pokajanjem nedostatka ispunjavanja zapovesti (Lk. 13,3,5); shodno tome spasenje je ponuđeno i moguće je svima, i pored obaveza i službi u svetu, ukoliko ove nisu protivne Zakonu Božijem.

Da slede Gospoda neke je prizvao Sam Gospod, kao apostole, ali uopšte uzev sledovanje za Gospodom prepušteno je volji svakog čoveka, što je jasno iz svih mesta Jevanđelja gde Gospod govori o tom predmetu. Ako ko hoće za Mnom ići (Mt. 16,24), ako hoćeš savršen da budeš (Mt. 19,21), ako neko dođe Menu (Lk. 14,26) veli Gospod na početku učenja o "sledovanju" i "hrišćanskom savršenstvu". 1.464-466

• Spasenje je moguće i kroz život u svetu; no, za zadobijanje savršenstva traži se prethodno odrešenje od sveta. Spasenje je neophodno svima; a zadobijanje savršenstva ponuđeno je onima koji to žele. 2. 342

• Hrišćansko savršenstvo je dar Božiji, a ne plod ljudskog tru da i podviga; podvigom se dokazuje samo istinitost i iskrenost želje da se taj dar dobije; podvigom koji obuzdava i kroti strasti, ljudska priroda postaje sposobna i spremna za primanje dara. Od čoveka zavisi da, uz pomoć Božiju, u sebi očisti i ukrasi obitavalište za Boga; da li će Bog u to obitavalište doći, to zavisi jedino od Njegove volje.

Nesticanje i odricanje od sveta predstavlja neophodan uslov za postizanje savršenstva. Um i srce treba da budu svecelo ustremljeni ka Bogu; sve prepreke, svi povodi za rasejanost treba da budu uklonjeni; svaki od vas rekao je Gospod koji se ne odreče cvega što ima, ne može biti Moj učenik (Lk. 14,33). Nada na propadljivo imanje treba da bude zamenjena nadom na Boga, a sama imovina obećanjem Boga Koji je rekao: He brinite se, dakle, govoreći: Šta ćemo jesti, ili šta ćemo piti, ili čime ćemo se odenuti? Jer sve ovo neznabošci ištu; a zna i Otac vaš nebeski da vama treba sve ovo. Hego ištite najpre Carstvo Božije i pravdu njegovu, i ovo će vam se sve dodati (Mt. 6,31-33). 2. 344

• Dostizanje... bestrašća, osvećenja, ili, što je isto, hrišćanskog savršenstva, nije moguće bez zadobijanja umne molitve: u tome se slažu svi oci. 1. 207-208 (v. SPASENjE, SVETOST, OBOŽENjE, ODRICANjE, VERA)

 

SPASENjA PUTEVI

 

• Onaj ko želi da se spase treba da se preda volji Božijoj i da moli Boga da mu Bog kaže, to jest pokaže, put spasenja. Čoveku je nepoznato šta mu je odredio Promisao Božiji. Naročito u naše vreme sveopšteg kolebanja svaka situacija postaje nepouzdana i krhka, ako je Bog Svojom svemoćnom desnicom ne utvrdi i ne učini pouzdanom. 6. 708

• Ugodnik Božiji može da ide posebnim putem, po naročitom izabranju i prizvanju Božijem, ali to se događa veoma retko. Najčešće posebnim putem idu oni koji se nalaze u stanju samoobmane, ili koji su se usmerili ka samoobmani. Mi treba da se držimo podalje i oprezno u odnosu na sve koji idu posebnim, zagonetnim putem. 6. 774 (v. PODVIGA MESTO)

 

SPOKOJSTVO ISTINSKO I LAŽNO

(v. MIR-DUŠEVNI, POMISLI TUGE, SAMOUKOREVANjE, ODNOS PREMA STRASTIMA, BEZOSEĆAJNOST, BORBA DUHOVNA, PROMENA MESTA, NEPOSTOJANOST)

 

SPOLjAŠNjE DELANjE

 

• Kao što je ubrzo posle stvaranja tela u njega bila udahnuta i duša, tako je početnicima neophodno da, kada dobiju pravila spoljašnjeg ponašanja, odmah usvoje bogougodno duševno delanje. Kao što se dušom oživljava telo, tako se bogougodnim duševnim delanjem oživljava spoljašnje blagočestivo ponašanje. Bez duše telo je mrtvo; kada ga ona ostavi, ono počinje da propada i da ispušta smrad: tako i spoljašnje blagočestivo ponašanje bez pobožnog usmerenja i delanja duše najpre ostane duhovno besplodno, a zatim se zarazi sujetom, umišljenošću, licemerjem, čovekougađanjem i drugim naj pogubnijim i teško primetnim strastima. Duševne strasti veoma brzo rastu i jačaju pod pokrovom spoljašnje pobožnosti, onda kada ona nije prožeta (oduševljena) istinskom pobožnošću. Zavolevši svoju spoljašnju pobožnost, čovek neprimetno prelazi iz pobožnosti u licemerje... Dalje napredovanje u licemerju stvara fariseja, koji se drži mrtvog slova zakona, odbacujući njegov oživotvoravajući duh 5. 29-30. (v. PODVIG SPOLjAŠNjI I UNUTRAŠNjI)

 

SPOLjAŠNjE PONAŠANjE

 

• Onaj ko dovede u red svoje spoljašnje ponašanje, nalik je dobro obrađenom sasudu na kome nema pukotina: u takav se sasud može sipati dragoceno miro, uz uverenost da će ono u potpunosti biti sačuvano. I monah kada dobro uredi svoj život postaje sposoban za duhovno delanje, koje se u potpunosti čuva kroz dobro uređene telesne običaje; ono se, naprotiv, nikako ne može održati kod monaha čije je spoljašnje ponašanje rastrojeno. Na početku svoje 56. besede sveti Isak Sirijski veli: "Telesno delanje je uvod u duševno, kao što je stvaranje Adamovog tela prethodilo udahnuću duše u njega. Onaj ko nije stekao telesno, ne može da ima ni duševno: drugo se rađa od prvog, kao klas od pšeničnog zrna. Onome ko nema duševno delanje, strani su duhovni darovi". Isti prepodobni u 46. besedi kaže: "Video sam mnoge velike i čudesne oce, koji su se više od svega starali o pristojnosti čula i navikama tela: od takvog blagočešća javlja se i doličnost pomisli. Mnogo šta se čoveku događa bez njegove volje, prisiljavajući ga da naruši granice koje je sebi postavio; zato, ukoliko ne bi neprestano čuvao čula, on u takvim slučajevima dugo ne bi mogao da se povrati ili pronađe svoje pređašnje spokojno raspoloženje". U 69. besedi: "U prisustvu svojih prijatelja ponašaj se pobožno: postupaj tako da i sebi i njima doneseš korist, jer duša često pod izgovorom ljubavi zbacuje sa sebe uzdu čuvanja. Pazi se razgovora: oni nisu uvek korisni. U društvu prednost daj ćutanju: ono sprečava mnoge duhovne gubitke. Pogled čuvaj više nego stomak, jer je borba u sebi bez sumnje lakša od spoljašnje. He veruj, brate, da unutrašnje pomisli mogu da budu zaustavljene bez prethodnog dovođenja tela u dobar i doličan poredak. Loših navika treba da se bojiš više nego demona".

Kada je Vasilije Veliki stigao u Antiohiju, filosof Livani je, nastavnik Antiohijske škole i Vasilijev prijatelj sa Atinske akademije, zamolio ga je da kaže pouku njegovim mladim učenicima. Sveti Vasilije je ispunio molbu. Rekao im je kako treba da čuvaju čistotu duše i tela, i detaljno izložio pravila spoljašnjeg ponašanja: zapovedio im je da treba da imaju skromno držanje, da ne govore glasno, da u razgovoru čuvaju učtivost, da pobožno upotrebljavaju hranu i piće, da ćute u prisustvu starijih, da slušaju mudre, da budu poslušni starešinama, da prema sebi ravnima i mlađima imaju nelicemernu ljubav, da se klone onih koji su zli i zaraženi strastima, kao i onih koji vole da ugađaju telu, te da treba da pričaju malo, da brižljivo sakupljaju znanja, da ne govore pre no što najpre promisle o onome što treba da kažu, da ne budu brzi kada je smeh u pitanju, da se ukrašavaju skromnošću i tako dalje. Mudri Vasilije je mladićima izložio pouku koja se tiče ponajviše njihovog spoljašnjeg ponašanja, znajući da će uredno držanje tela vrlo brzo doneti red i u duši. 5. 24-25 (v. SPOLjAŠNjE DELANjE)

 

SPORENjE

(v. DRSKOST, LjUBAV PREMA BLIŽNjEM)

 

SREBROLjUBLjE

 

• Oni koji hoće da se obogate padaju u iskušenja i zamke koje im priprema sama njihova težnja za bogatstvom. Prvi plod ove težnje jeste mnoštvo briga, kojima se um i srce odvajaju od Boga. Duša koja se malo, hladno i nemarno bavi Bogom, postaje gruba i pada u bezosećajnost; iz nje biva izbrisan strah Božiji; iz nje iščezava sećanje na smrt; um se pomračuje i prestaje da vidi Promisao Božiji, usled čega se gubi vera; umesto da se utvrđuje u Bogu, nada se okreće ka idolu, polažući ljubav pred njegove noge. Tada čovek umire za dobrodetelji, predaje se laži, lukavstvu, gnevu kraće rečeno svim porocima i gine do kraja, postajući sasud đavolov. Koren je sviju zala srebroljublje, jer u sebi sadrži uzrok i povod za svaki greh (1. Tim. 6,9-10).

I oni koje srebroljublje nije sasvim pogubilo, jer mu se nisu u potpunosti predali, nego su tražili samo umereno bogaćenje, pretrpeli su mnoge nesreće. Sputali su sebe teškim brigama, upali su u raznolike nevolje, često su bili prinuđeni da narušavaju neporočnost savesti, pretrpeli su veliki gubitak u duhovnom napredovanju i videli su u sebi značajno odstupanje od vere i duhovnog razuma. Za hrišćanina jevanđelsko siromaštvo je dragocenije od svakog svetskog blaga, jer ono vodi ka veri i njenim plodovima. Podvižnik Hristov što je slobodniji od sveta to je sigurniji, a koliko se vezao za svet, toliko je već pretrpeo poraz. 2.145-146 (v. BOGATSTVO, IMANjE, STRASTI)

 

SREĆA

 

• Ova tobožnja sreća, ma kako niska (plotska) bila, mogla bi da bude još zavodljivija kada bi bila stabilna i večna. No, ona je promenljiva i samo trenutna kako se ljudi kidaju kada se ona menja i kada je izgube, pošto ih je prethodno razmazila. Ona neizostavno treba da bude razorena, oduzeta neumoljivom i neotklonjivom smrću; ni sa čim se ne može uporediti razočarenje sa kojim se na vratima večnosti susreću vaspitanici umišljene, zemaljske sreće! Pravo je rekao sveti Isak Sirijski: "Svet je bludnica: on svojom lepotom privlači one koji su skloni da ga ljube. Ko je ulovljen ljubavlju sveta i sputan njome, do kraja života ne može da se istrgne iz njegovih ruku. Kada potpuno obnaži čoveka, svet ga u dan njegove smrti izvodi iz doma njegovog (tj. iz tela). Tad čovek shvata da je svet lažov i prevarant". 6. 150

• Od vremena kada je Bogočovek potčinio Sebe stradanjima i njima iscelio naša stradanja, podnožje Golgote postalo je za učenika Isusovog mesto plačnih, i ujedno utešnih i slatkih razmišljanja. Ko sedi u tom podnožju sa ravnodušnom i spokojnom filosofijom gleda na nepostojane srećnike ovoga sveta. On im ne zavidi na toj kratkotrajnoj opijenosti u kojoj zemaljska sreća drži svoju žrtvu, da bi je na posletku predala večnoj nesreći, jer smatra da je vrednije poznanje Krsta Hristovog, budući da on otvara vrata u blaženu večnost. Teško vama koji ste siti sada, jer ćete ogladneti. Teško vama koji se smejete sada, jer ćete zaridati i zaplakati! To su nelažne reči Sina Božijeg. 6.494-495 (v. UNINIJE, TUGA)

 

SRODSTVO PO TELU

 

• Telesna osećanja koja potiču od telesnog srodstva, predstavljaju prepreku za usvajanje duhovnih osećanja i za samo delanje po duhovnom zakonu, koji zahteva raspeće za telesno mudrovanje. 6. 734

• Kada ljudi koji su nam bliski po telu nameravaju da nas odvuku od sledovanja volji Božijoj, pokažimo svetu mržnju prema njima, sličnu onoj koju prema vukovima pokazuju jaganjci, koji se ne pretvaraju u vukove i od vukova se ne štite zubima. Sveta mržnja prema bližnjima sastoji se u čuvanju vernosti Bogu, u neslaganju sa poročnom voljom drugih ljudi, čak i kada su to naši najbliži srodnici, u velikodušnom trpljenju uvreda koje nam oni nanose, u molitvi za njihovo spasenje a nikako u zloslovlju ili sličnom ponašanju, kroz koje se izražava bogoprotivna mržnja naše pale prirode.

He mislite - veli Spasitelj - da Sam došao da donesem mir na zemlju; nisam došao da donesem mir nego mač. Jer Sam došao da rastavim čoveka od oca njegovog, i kćer od matere njezine i snahu od svekrve njezine (Mt. 10,34). "Došao Sam, objašnjava navedene reči Gospodnje sveti Jovan Lestvičnik, da rastavim bogoljubive od onih koji ljube svet, telesne od duhovnih, slavoljubive od smirenomudrenih: Bogu se ugađa razdvajanjem i rastavljanjem, kada se ono savrša va iz ljubavi prema Njemu". 1. 90 (v. LjUBAV PRIRODNA)

 

STARI ZAVET

(v. ČITANjE STAROG ZAVETA, ČITANjE SVETOG PISMA)

 

STARČESTVO

(v. DUHOVNIŠTVO, NASTAVNIK)

 

STOMAKOUGAĐANjE

(v. STRASTI)

 

STRASTI

 

• 1. Prejedanje. Prejedanje, pijanstvo, narušavanje postova, tajno jedenje, lakomost, narušavanje uzdržanja uopšte. Nepravilna i preterana ljubav prema telu, njegovom životu i spokojstvu, iz čega se sastoji samoljublje, od koga potiče nečuvanje vernosti Bogu, Crkvi, dobrodetelji i ljudima.

2. Preljuba. Bludno raspaljivanje, bludni osećaji i želje tela, bludni osećaji i želje duše i srca, primanje nečistih pomisli, beseda sa njima, naslađivanje njima, pristajanje na njih, dugotrajno prebivanje u njima. Bludna maštanja i robovanje tim maštanjima. Prljanje istečenjem. Nečuvanje čula, naročito dodira, što je drskost koja pogubljuje sve dobrodetelji. Ružne reči i čitanje sladostrasnih knjiga. Bludni gresi prirodni: blud i preljuba. Bludni gresi neprirodni: rukobludije, muželoštvo, skotološtvo i njima slični.

3. Srebroljublje. Ljubav prema novcu; uopšte, ljubav prema imanju, pokretnom i nepokretnom. Želja za bogaćenjem. Razmišljanje o sredstvima za bogaćenje. Maštanje o bogatstvu. Strah od starosti, iznenadnog siromaštva, bolesti, izgnanstva. Tvrdičluk. Koristoljubivost. Neverovanje Bogu, neuzdanje u Njegov promisao. Privezanost ili bolesno preterana vezanost prema različitim propadljivim predmetima koji dušu lišavaju slobode. Okupiranost sujetnim brigama. Ljubav prema poklonima. Prisvajanje tuđeg. Lihvarenje. Tvrdoća srca u odnosu prema siromašnoj braći i svima kojima je potrebna pomoć. Krađa. Razbojništvo.

4. Gnev. Svadljivost, primanje gnevnih pomisli; maštanje o osveti, uznemirenje srca i pomračenje uma srdžbom: nepristojna vika, svađa, polemika, grube reči i neučtive reči, udarci, guranje, ubistvo. Zlopamćenje, mržnja, neprijateljstvo, osveta, kleveta, osuđivanje, uznemiravanje i vređanje bližnjeg.

5. Tuga. Ogorčenost, teskoba, odsecanje nade na Boga, sumnja u obećanja Božija, neblagodarnost Bogu za sve što se dogodi, malodušnost, netrpeljivost, nedostatak samoukorevanja, ožalošćenost zbog ponašanja bližnjeg, roptanje, odricanje od krsta, pokušaj da se siđe sa njega.

6. Uninije. Lenjost za svako dobro delo, naročito za molitvu. Ostavljanje crkvenog i kelijskog pravila. Ostavljanje neprestane molitve i dušekorisnog čitanja. Nepažnja i žurba na molitvi. Nebriga. Nepobožnost. Besposličenje. Preterano opuštanje snom, izležavanjem i negom tela svake vrste. Prelaženje sa mesta na mesto. Česti izlasci iz kelije, šetnje i posete prijateljima. Praznoslovlje. Šale. Hule. Ostavljanje poklona i drugih telesnih podviga. Zaboravljanje svojih grehova. Zaboravljanje zapovesti Hristovih. Nerad, Gubljenje straha Božijeg. Ozlojeđenost. Bezosećajnost. Očajanje.

7. Sujeta. Traženje ljudske slave. Hvalisavost. Traženje zemaljskih počasti. Sklonost ka lepoj odeći, kolima, pokućstvu i posluzi. Vođenje računa o lepoti svoga lica, prijatnosti glasa i drugim svojstvima tela. Ljubav prema propadljivim naukama i umetnostima ovoga veka, traženje uspeha u njima radi zadobijanja prolazne, zemaljske slave. Stid kada je u pitanju ispovedanje svojih grehova. Skrivanje tih grehova pred ljudima i duhovnim ocem. Lukavstvo. Pravdanje rečima. Sporenje. Stvaranje sopstvenih shvatanja Licemerje. Laž. Laskanje. Čovekougađanje. Zavist. Ponižavanje bližnjeg. Promenljivost raspoloženja. Neiskrenost. Nesavesnost. Demonsko ponašanje i život.

8. Gordost. Prezir prema bližnjem. Stavljanje sebe na prvo mesto. Drskost. Pomračenost, odebljalost uma i srca. Privezanost za zemaljsko. Hula. Neverovanje. Prelest. Lažno nazvani razum. Nepokornost zakonu Božijem i Crkvi. Povođenje za sopstvenom plotskom verom. Čitanje knjiga jeretičkih, razvratnih i sujetnih. Nepokornost vlastima. Hulni podsmeh. Ostavljanje hristopodražavajućeg smirenja i ćutanja. Gubljenje jednostavnosti. Gubljenje ljubavi prema Bogu i bližnjem. Lažna filosofija. Jeres. Bezbožnost. Neprosvećenost. Smrt duše. 1. 166-169

• Sve strasti i svi pali duhovi nalaze se u najbližem srodstvu i međusobnom savezu. To srodstvo, taj savez je greh. Ako si se potčinio jednoj strasti, kroz potčinjavanje njoj, potčinio si se i svim drugim strastima. Ako si dopustio da te zarobi jedan duh zlobe, kroz besedu sa pomislima koje ti on predlaže i povođenje za tim pomislima ili maštanjima stupio si u ropski položaj u odnosu na sve druge duhove. Nakon tvoga poraza, oni će te predavati jedan drugom kao zarobljenika. Tome nas uče Sveti Oci, tome nas uči sam opit. Pazi na sebe i primetićeš da, čim si sebi dobrovoljno dopustio da budeš poražen u bilo čemu, odmah potom ćeš i protiv svoje volje biti poražen u nečem sasvim drugom, gde nisi hteo da ispustiš pobedu, sve dotle dok brižljivim pokajanjem ne obnoviš svoju slobodu. 2. 212-213

• U svetlosti Reči Božije razmotrimo naš odnos prema strastima i nemoćima našim, kako bismo mogli pravilno da shvatimo sebe i da na osnovu pravilnog shvatanja sebe pravilno upravljamo sobom.

Čovek se začinje u bezakonjima, rađa se u gresima (Ps. 50,7): shodno tome strasti ili grehovne bolesti duše i tela svojstvene su našoj paloj prirodi.

Strasti su protivprirodne našoj neporočnoj prirodi, kakva je bila stvorena; strasti su protivprirodne i obnovljenoj prirodi; one su prirodne paloj prirodi. Tako su svakoj telesnoj bolesti prirodna svojstva te bolesti; tako su bolesti i smrt prirodne našem telu koje je izgubilo besmrtnost i svojstva besmrtnosti. Do pada besmrtnost je bila prirodna našem telu, a bolesti i smrt neprirodni.

Strasti se drugačije mogu nazvati grehom, u širem značenju te reči. Apostol, kada govori o Gpexy koji živi u čoveku (Rim. 7,14; 7,20), pod rečju "greh" podrazumeva zaraženost čitave ljudske prirode zlom, podrazumeva strasti. Ovo stanje se takođe naziva tele snim stanjem (Rim. 7,14; 8,8) i smrću (Rim. 7,24; 8,2).

Do iskupljenja roda našeg od strane Spasitelja, čovek nije mogao da se suprotstavi strastima, sve i da je hteo: one su nasilno upravljale njime; vladale su nad njim i protiv njegove volje. Posredstvom svetog Krštenja hrišćanin zbacuje sa sebe jaram strasti; on dobija snagu i mogućnost da se suprotstavlja strastima i da ih gazi (prepodobni avva Dorotej, pouka 1, o odbacivanju sveta). Ali i iskupljenom čoveku, obnovljenom, smeštenom u duhovni raj, u Crkvu, ostavljena je sloboda: po svojoj volji on može ili da se protivi strastima i da ih pobeđuje u Gospodu, ili da im se pokorava i potčinja va. Tako je i u čulnom raju prvostvorenom čoveku bilo ostavljeno na volju ili da se povinuje zapovesti Božijoj, ili da je prekrši.

Svako protivljenje dejstvu strasti dovodi do njenog slabljenja; stalno protivljenje je pobeđuje. Svako povođenje za strašću je pojačava, a stalno povođenje za njom u potpunosti porobljava onoga ko se povodi.

Protivljenje hrišćanina strastima treba da se prostire sve do raspinjanja tvla sa strastima i željama (Gal. 5,24); kod izabranih duhovnih boraca ono treba da se prostire sve do prolivanja krvi: "Daj krv i primi Duh" (avva Longin). Samo ko postrada telom, prestao je da greši (1. Pet. 6,1). To znači: samo onaj ko strada telom u voljnim ili nevoljnim podvizima u stanju je da se suprotsta vi grehovnim željama tela, da ih potisne i uguši u sebi. Telo koje se uspokojava raznolikom negom i ugađanjem - smestište je strasti.

Bogočovek koji je postradao i bio raspet za nas zahteva od Svojih učenika i sledbenika da podražavaju Njegova stradanja, kako bi žrtvovali sve prolazno radi večnog, propadljivo radi nepropadljivog, kako bi samim svojim životom bili sledbenici Bogočoveka.

Za hrišćanina je neophodan podvig; ali hrišćanina od delovanja strasti ne oslobađa podvig: oslobađa ga desnica Višnjega, oslobađa ga blagodat Duha Svetoga.

...Delovanje strasti, koje naslađuje telesnog čoveka, teško je i mučno za duhovnog čoveka: u njemu podstiče najsnažniju odvratnost. Prilikom najmanje pojave ili buđenja strasti on od nje beži kao od ljute zveri ili od ubice, beži pod zaštitu molitve, pod pokrov jevanđelskog učenja, pod pokrov Božiji.

...Strasti koje se nalaze u hrišćaninu, primoravajući ga da stalno bude na straži, stalno ga pozivajući na borbu, pomažu njegovo duhovno napredovanje. Po premudrom Božanskom Promislu, zlo svojom lošom namerom pomaže dobru - to je rekao prepodobni Makarije Veliki.

Grubi i teški žrvanj melje pšenična zrna u brašno, čineći pšenicu pogodnom da bi se od nje pekli hlebovi. Teška borba sa strastima melje čovekovo srce, drobi njegov nadmeni duh, tera ga da spozna svoje palo stanje, opitno mu pokazuje to stanje, primorava ga da postane svestan neophodnosti iskupljenja, uništava njegovo po verenje u sebe i svu nadu prenosi na Iskupitelja.

Treba verovati da se seme svih strasti krije u prvorodnom grehu i da se mi rađamo sa sklonošću ka svim oblicima greha, te stoga kada se projavi i pojavi bilo koja strast, to ne treba da nas čudi.

Prema svojstvima duše i tela, prema uticaju okolnosti u jednom čoveku deluje i naročito snažno se razvija jedna strast, a u drugom druga: kod jednoga je primetna naročita naklonost ka srebroljublju, kod drugoga prejedanje; jednoga vuče telesna želja, drugi žudi za sujetnim počastima. Onaj koga ne uznemirava neka strast, ne treba da misli da u njemu te strasti nema: samo nije bilo prilike da se pokaže.

Stalno treba biti spreman na suprotstavljanje svim strastima. Naročito treba biti budan protiv preovladavajuće strasti, one koja se pojavljuje češće od drugih i koja ponajviše uznemirava čoveka.

Strasti svojstvene paloj prirodi veoma se razlikuju od onih strasti koje svaki čovek dobrovoljno usvaja. Sila ovih drugih neuporedivo je značajnija od sile prvih. No pokajanje kao svemoćni lek Svemogućeg Lekara, Boga leči čoveka koji je poželeo da taj lek pravilno upotrebi od svih grehovnih bolesti.

Neke strasti služe kao osnov i izvor drugim strastima; takve su: prejedanje, nega tela, rasejanost, raskoš, srebroljublje, slavoljublje, neverovanje. Njihove posledice su: sladostrašće, tuga, gnev, zlopamćenje, zavist, gordost, zaboravljanje Boga, ostavljanje života ispunjenog dobrodeteljima.

U duhovnom podvigu pre svega potrebno je naoružati se protiv osnovnih strasti, a njihove posledice uništiće se same od sebe. Onaj ko se odrekao telesnih naslada, ljudske slave, gramzivosti i rasejanog života, neće se predavati gnevu i žalosti, neće ga obuzimati ni gordost, bez prepreka ići će putem zapovesti Božijih ka spasenju, ka Bogopoznanju koje je dostupno samo onima koji imaju čisto srce.

Vožd svih strasti je neverovanje. Ono otvara ulaz u dušu i srebroljublju, i slavoljublju, i skvernim željama, i gnevu, i tuzi, i ispunjenju zala - očajanju.

Vožd i dveri svih istinski hrišćanskih dobrodetelji je - vera.

Strasti tajno žive u ljudima koji provode rasejan, nepažljiv život; ti ljudi ih uglavnom zadovoljavaju, ne primećuju i opravdavaju - često ih smatraju za najčistije i najuzvišenije dobrodetelji.

Samo istinski hrišćanin, koji stalno pazi na sebe, koji se poučava Zakonu Gospodnjem dan i noć, koji se trudi da brižljivo ispunjava jevanđelske zapovesti, može da uvidi svoje strasti. Što se više očišćuje i napreduje, to se više strasti otkrivaju pred njim. Konačno, pred očima uma ispunjenog Jevanđeljem, otkriva se strašni ponor ljudskog pada. Hrišćanin u sebi vidi pad ljudskog roda, zato što vidi svoje strasti. Strasti su znamenje grehovne smrtonosne bolesti, kojom je poražen čitav ljudski rod.

U kakvo stanje hrišćanina dovodi sagledavanje sopstvenih strasti, svoga pada? Dovodi ga do plača zbog sebe, do gorkog, neutešnog plača. Nikakva zemaljska radost ne može da zaustavi i prekine taj plač. Samo ga Božanska blagodat povremeno zaustavlja, pružajući uplakanom i rastrzanom srcu nadu na spasenje, pružajući mu duhovno umirenje i nebeske naslade koje proističu iz mira Hristovog.

U kakvo stanje hrišćanina dovodi dejstvo strasti koje se u njemu otkrilo? Ono ga podstiče na usiljenu borbu protiv strasti. Podvižnik Hristov udvostručuje svoje molitve, svoj post, svoje bdenje, svoje preklanjanje kolena i, pokazujući duhovno svoje nemoći Bogu, sa neizrecivom skrušenošću i bolom srca moli za pomilovanje. A ja veli božanstveni David kada mi oni dosađivahu, odevah se u vreću (žalosti) i postom smiravah dušu moju, i molitva moja u nedra moja vratiće se. Plačući i setujući, tako se smiravah (Ps. 34,13-14).

Čime se razotkrivaju strasti? Pomislima, maštanjima i grehovnim osećanjima. Pomisli i maštanja se ponekad iznenada javljaju u umu a ponekad mu se prikradaju na lopovski način; slično tome poniču i osećanja u srcu i telu. Grehovne pomisli, maštanja i osećanja vode ka savršavanju greha na samom delu ili, u krajnjoj liniji, ka naslađivanju i potčinjavanju grehovnim pomislima, maštanjima i osećanjima, ka činjenju greha u uobrazilji i osećanjima.

Podvižnik Hristov dužan je da se odrekne ne samo činjenja greha na delu, nego i u uobrazilji i osećanjima. Svaka strast se pojačava usled naslađivanja njome, usled ispunjavanja njenih bezakonih prohteva tajnim pokretima duše. Strast koja je ispunjena na delu ili se ukorenila u duši tako što je dugo gajena naklonost ka njoj, zadobija vlast nad čovekom. Potrebno je mnogo vremena, potreban je krvav podvig, potrebno je naročito milosrđe Božije, naročita Božija pomoć da bi bio zbačen dobrovoljno prihvaćeni jaram strasti, koji je dobio vlast nad čovekom ili zbog njegovog pada u smrtni greh, ili zbog bezakonog i dobrovoljnog naslađivanja grehom u skrivenoj odaji duše posvećenoj Hristu. 1. 522-527

• Kada strasti ovladaju čovekom, tada um, lišen svoje vlasti, služi kao predusretljivi i domišljati sluga strastima, za udovoljavanje njihovim lukavim, izbirljivim i zlikovačkim prohtevima. 2.19

• Sveti Jovan Lestvičnik je molitvu nazvao majkom dobrodetelji, a smirenje uništiteljem strasti. 2. 228

• "Brat je upitao avvu Pimena: 'Šta da radim sa strastima koje me uznemiravaju?' Starac je odgovorio: 'Plačimo pred blagošću Božijom, dok nam Bog ne učini milost Svoju.'" 6. 267

• Kada neka ubistvena strast ovlada čovekom, onda druge strasti utihnu u njemu: đavo prestaje da ga napada i iskušava, čuvajući u njemu, kao svoje blago i siguran zalog čovekove pogibije, smrtonosnu strast koja ga je zarazila. Ubijen grehom u tajnosti srca i privučen njime do samih vrata ada, takav čovek drugima često izgleda svet i mudar. 5. 286 (v. SPASENjE, MOLITVA ISUSOVA - Dejstvo)

 

Pravilan odnos prema strastima

 

• Veoma pogrešno postupaju oni koji, nalazeći se pod vlašću strasti, zahtevaju od sebe bestrašće. Uz takav nepravilan zahtev od sebe, koji potiče od nepravilnog shvatanja sebe, oni postaju neobično smušeni kada se na bilo koji način pojavi greh koji u njima živi. Oni padaju u uninije, u beznađe. Projava greha im, zbog njihovog nepravilnog pogleda na sebe, izgleda kao nešto neobično, kao ne što što se događa izvan uobičajenog poretka stvari. Međutim, projava greha u pomislima, osećanjima, rečima i delima (ovde nije reč o smrtnim i dobrovoljnim gresima, nego o strastima), jeste projava logična, prirodna i neonhodna.'Ako nas muči strast kaže prepodobni avva Dorotej, to ne treba da nas uznemirava; uznemiravati se zbog toga što nas muči strast, stvar je nerazumnosti i gordosti i potiče odatle što ne poznajemo svoje duševno stanje i izbegavamo napor, kako su rekli oci. Zato i ne napredujemo, jer ne znamo svoju meru i nemamo strpljenja u poduhvatima kojih se prihvatamo, nego hoćemo da bez truda zadobijemo dobrodetelj. Čemu se čudi strasni, kada ga muči strast? Zašto se uznemirava? Ti si je stekao, imaš je u sebi, i uznemiravaš se! Primio si u sebe njene zaloge i pitaš se: zašto me muči? Bolje trpi, podvizavaj se i moli Boga." 2. 371

• Prebivaj u jevanđelskim zapovestima, sa trpljenjem i dugotrpljenjem bori se protiv strasti, ne padajući u uninije i beznađe kad budeš poražen grehovnim pomislima i osećanjima; uostalom, nemoj sebi dopuštati da budeš dobrovoljno pobeđen. A kada padneš, ustani; i kada ponovo padneš, ponovo ustani sve dok ne naučiš da hodaš bez spoticanja. Čaša nemoći donosi korist: izvesno vreme ona se, po Promislu Božijem, dopušta podvižniku radi očišćenja od gordosti, gneva, zlopamćenja, osuđivanja, umišljenosti i sujete. 2. 230

• Naš ruski podvižnik, starac Serafim Sarovski, veli: "Treba snishoditi svojoj duši u njenim slabostima i nesavršenstvima, i trpeti svoje nedostatke, kao što trpimo druge, ali se ne treba ulenjiti, nego se valja podsticati na bolje. Ako si upotrebio mnogo hrane, ili si učinio nešto drugo slično, svojstveno ljudskoj slabosti ne uznemiruj se time i ne dodaj štetu na štetu, nego hrabro pokreni sebe na ispravljanje i pri tome se trudi da sačuvaš duševni mir, po reči apostola: Blažen je onaj ko ne osuđuje sebe za ono što nađe za dobro (Rim. 14,22)". 2. 371

• Nikome od ljudi nije svojstveno postojano prebivanje u dobru, bez ikakvih padova: tim pre to nije svojstveno početniku! "Plati dug strastima!" rekao je jedan sveti nastavnik monaha! Poraze leči pokajanjem! Borba novog čoveka sa starim čini te iskusnim u nevidlji vim borbama, čvrstim, hrabrim. Stanje spokojstva nemoj da želiš pre vremena! Vreme rata vojniku donosi korist. Neka ti Gospod da potpunu i slavnu pobedu nad grehom, neka ti da stanje nenarušivog mira u svoje, zakonito vreme. Sve ima svoje vreme! Plod koji je ubran pre vremena, makar i sa najboljeg drveta, kiseo je, gorak i sitan. Pre vremeno spokojstvo nije dobitak nego gubitak! Ono lišava dragocenih opita, duhovnog napredovanja i prosvećivanja. 6. 331

• He klonite zbog spoticanja: nepogrešivost je neostvariv san! Ljudima je svojstveno spoticanje, njima je, upravo zbog te sklonosti ka padovima, zapoveđeno: U trpljenju vašem zadobijajte duše vaše. Ko pretrpi go kraja spasiće se. 6. 349

• Zemlja sama od sebe proizvodi razne travuljine (korov). Niko ih ne sadi: one rastu same. Razlog za to je pokvarena priroda zemlje. Nerazumno je želeti od zemlje ono što joj nije svojstveno, to jest, da ne proizvodi korov. Znajući za takvo svojstvo zemlje, zemljoradnici pažljivo i strpljivo čupaju iz zemlje korov u meri u kojoj se on pojavljuje; inače će korov ugušiti i uništiti korisno bilje. Upravo tako treba postupati i sa pojavom strasti, kada poniknu iz srca. Našem palom srcu svojstveno je da iz sebe rađa razne grehovne želje. Zbog toga ne treba padati u uninije: projave strasti treba lečiti pokajanjem i ispravljanjem sebe. 6.548

• Onome ko je u izvesnoj meri pustio svojim strastima na volju, nemoguće je da ne pretrpi nevolje kako bi ih ukrotio: one su, kroz popuštanje koje je u odnosu na njih dozvoljeno, dobile pravo na samovolju, i ne krote se lako, ne rastaju se lako od slobode koju su dobile. Naprotiv, trude se da čoveka zadrže u potčinjenom stanju, te ga stoga svojski uznemiravaju. Vreme uznemiravanja treba pretrpeti u nadi na milosrđe Božije i pomoć Njegovu, baš kao što ze mljoradnici iščekuju da prođe nepogoda koja onemogućava njihove radove, u nadi da će ružno vreme biti zamenjeno vedrim. 6. 823

• "Nemoj da se uznemiriš i nađeš u nedoumici, rekao je jedan sveti otac, kad vidiš u sebi dejstvo neke strasti. Kada se strast podigne, podvizavaj se protiv nje, trudi se da je obuzdaš i iskoreniš smirenjem i molitvom" (prepodobni avva Dorotej).

Uznemirenje i nedoumica prilikom pojavljivanja dejstva strasti, služe kao dokaz da čovek još nije spoznao samog sebe.

...Nemoguće je da se strasti koje žive unutar čoveka ne pokažu u njegovim pomislima, rečima i delima. Ovo pokazivanje strasti, kada je praćeno bilo kakvom naklonošću, na poprištu istinskog hrišćanskog podvižništva koje stremi ka savršenstvu naziva se i smatra padom. Leči se brzim pokajanjem.

Takvi padovi su neodvojivo svojstveni starom Adamu: ljudskoj prirodi paloj i zaraženoj grehom. Naročito početnik u podvigu ne može da odoli grehovnim pomislima, maštanjima i osećanjima; on ne može da ne sagreši rečju, pa čak i delom. Ta se sagrešenja leče brzim pokajanjem.

Ovde nije reč o padovima u smrtne grehe i o dobrovoljnom grehovnom životu, koji je sav pad: ovde se govori o lakim padovima, usled slabosti, koji se nazivaju oprostivim gresima i od kojih nisu bili potpuno slobodni čak ni pravednici.

Sveto Pismo svedoči: Ako i sedam puta padne pravednik, opet ustane pokajanjem (Prič. 24,16). Shodno očišćenju pokajanjem, privlačnost strasti se umanjuje, ali one ujedno postaju finije i neprimetnije, varajući i obmanjujući ponekad i muževe ispunjene Božanskom blagodaću (1. Dn. 21,1). Takva povođenja za strastima čuvaju od umišljenosti, služe kao povod za smirenje i zadržavaju čoveka na spasonosnom pašnjaku pokajanja.

Posmatrajući sebe iz tog ugla, kada se pojavi dejstvo strasti treba čuvati duševni mir, i nikako se ne uznemiravati, niti padati u nedoumicu i uninije. Ponekad to dejstvo biva lako, a ponekad veoma jako. Hrabro se usprotivimo strastima.

One neće prestati da se podižu protiv nas i da nas napadaju sve do groba! Stoga se pripremimo da im se doživotno suprotstavljamo, u tvrdom uverenju da ne možemo stalno da ih pobeđujemo i da po prirodnoj nužnosti treba da pretrpimo nevoljne poraze, jer i sami ti porazi pogoduju našem napredovanju, kada podržavaju i pojačavaju u nama pokajanje i smirenje koje se iz njega rađa.

Nemojmo verovati svojim pobedama nad strastima, nemojmo se oduševljavati tim pobedama. Strasti su, poput demona koji se njima služe, lukave: one se predstavljaju kao poražene, kako bismo se mi pogordili i kako bi zbog toga njihova pobeda nad nama bila lakša i značajnija.

Pripremimo se da na naše pobede i poraze gledamo jednako: hrabro, hladnokrvno, nepristrasno.

Ako si se poveo za grehovnim maštanjima, ako si se nasladio grehovnim pomislima, ako si izgovorio isprazne i nerazumne reči, ako si upotrebio mnogo hrane ili učinio nešto drugo slično tome ne uznemiruj se, ne budi malodušan, nemoj da napraviš još veću štetu. Odmah se pokaj pred srceznalcem Bogom trudi se da se popraviš i usavršiš, uveri se u neophodnost još ozbiljnije pažnje prema sebi i, čuvajući spokojstvo duše, čvrsto i nepokolebivo produži svojim duhovnim putem.

Spasenje naše je Bog naš, a ne dela naša. Delima vere, to jest ispunjavanjem jevanđelskih zapovesti, mi dokazujemo istinitost svoje vere i svoju vernost Bogu.

He obraćaj pažnju na pomisli lažnog smirenja, koje ti, po tvojoj sklonosti i tvome palom stanju, govore da si nepovratno razgnevio Boga tvoga i da je Bog odvratio Svoje lice od tebe, da te je ostavio i zaboravio. Izvor tih pomisli prepoznaćeš po plodovima njihovim. Njihovi su plodovi: uninije, popuštanje u duhovnom podvigu, a često i ostavljanje toga podviga, zauvek ili na duže vreme.

Ako je ljudima dostupno znanje da svakog podvižnika na dugom i veoma teškom poprištu duhovnog podviga neizostavno očekuju i pobede i porazi, i da je nemoguće da se naša ograničenost, slabost i ogrehovljenost ne projavljuju na delu, tim pre je to poznato našem Sazdatelju i Ustanovitelju podviga - Bogu. On sa milosrđem gleda na spoticanja svoga podvižnika, i zbog njegove plemenite postojanosti i vernosti priprema mu venac pravde, pobede i slave.

...Velika je razlika grešiti namerno, zbog sklonosti ka grehu, i grešiti zbog povođenja i slabosti, uz htenje da se ugađa Bogu. Velika je razlika voditi grehovan život, voditi život uz udovaljavanje svim svojim prohtevima, svim svojim strastima, i spoticati se po slabosti, usled ograničenosti, usled grehovne zaraze, hodeći putem Božijim.

Bestrašće pre vremena je opasno! Opasno je pre vremena dobiti naslađivanje Božanskom blagodaću. Natprirodni darovi mogu da pogube podvižnika koji se kroz padove nije naučio svojoj slabosti, onoga ko je neopitan u životu, nevešt u borbi sa grehovnim pomislima, onoga ko nije detaljno upoznao lukavstvo i zlobu demona, kao i nepostojanost ljudske prirode. Čovek je slobodan u izboru dobra i zla; čak i kada bi taj čovek bio sasud Božanske blagodati, on i samu blagodat Božiju može da zloupotrebi. Zbog nje on može da se pogordi pred bližnjima; zbog nje on može da podlegne samouverenosti. Posledica samouverenosti obično biva lenjost, popuštanje u podvigu i ostavljanje podviga. Odmah za lenjošću, u duši i telu osvećenih, iznenada i besno bude se telesne želje, koje poput bujice povlače za sobom i obaraju u ponor bludnih želja, a često i samu duševnu smrt.

Čovekoljubac Bog, Koji hoće da se svi ljudi spasu i da dođu u poznanje istine (1. Tim. 2,4), dopustio je Svojim služiteljima, ljubljenima Svojim, za sve vreme njihovog zemaljskog stranstvovanja, borbu sa spoljašnjim i unutrašnjim nevoljama. Borba sa strastima i stradanja koja iz te borbe poniču, neuporedivo su teža od svih spoljašnjih iskušenja. Muka i podvig, u koje se hrišćanin uzvodi nevidljivom, unutrašnjom borbom, svojim značajem približava se podvigu mučenika. "Daj krv i primi duh", ponavljamo izreku otaca, koji su se opitno upoznali sa tom borbom. Jaram takvog podviga nose samo oni koji brižljivo ispunjavaju zapovesti Jevanđelja, samo istinski služitelji Hristovi. "Ispunjavanje zapovesti uči čoveka njegovoj slabosti" rekao je prepodobni Simeon. Na spoznaji i svesti o slabosti, zida se čitavo zdanje spasenja.

Čudan tok za površan pogled: "Ispunjavanje zapovesti uči čoveka njegovoj slabosti"! No, to su reči opita. Samo uz brižljivo ispunjavanje zapovesti Hristovih čovek može da uvidi svo mnoštvo svojih strasti; samo uz brižljivo ispunjavanje zapovesti Hristovih čovek može da se uveri u savršenu nemoć starog Adama za delatno novo, i u pravednost odluke date duhovnim zakonom - odluke da taj zakon može da bude ispunjen jedino darežljivošću Hristovom.

U svemogućoj desnici Promisla je i sam greh, koji živi unutar čoveka, koji je obuzeo čitavo njegovo biće, sve delove njegove duše i sve udove njegovog tela, i pomaže njegovom napredovanju, ako je taj čovek istinski hrišćanin.

Duhovno siromaštvo, svest o svome padu, svest o neophodnosti Iskupitelja, stremljenje čitavim bićem ka ispovedanju Onoga Koji nas je iskupio, Sina Božijeg i Boga, Gospoda našeg Isusa Hrista plodovi su borbe sa strastima. Ti plodovi su zalog večnog blaženstva.

Duhovno siromaštvo, ljudski pad i živo ispovedanje Iskupitelja, nepoznati su sinu ovoga veka. On služi strastima, u sebi vidi obilje zasluga i dobrodetelji; on na nebu ili ne očekuje ništa, i nikada ne pomišlja na nebo, ili očekuje nebeske nagrade, kao nešto što je zaslužio - on to očekuje usled dubokog nepoznavanja jedine dobrodetelji koja se na nebu nagrađuje. Ta dobrodetelj je hrišćanstvo.

Sluga Božiji, ispunjavajući Jevanđelske zapovesti, sve više i više u sebi otkriva strasti, i dok blagodat Duha Svetoga obrazuje u njemu blažena duhovna stanja, siromaštvo duha, plač, krotost, milost, celomudrenost i duhovni razum, on sebe istovremeno smatra za grešnika nad grešnicima, koji nije učinio nikakvo dobro, i koji je kriv za bezbrojna sagrešenja i zaslužuje večne muke u ognju pakla zbog neprestanog narušavanja zapovesti Božijih.

Sveti Oci, videći u sebi duhovni plod kako se pojavljuje usled borbe sa strastima, nisu želeli da prekidaju tu borbu; oni su želeli da u njoj hrabro i velikodušno istrpe. Blaženi! Nisu tražili drugo savršenstvo osim savršenstva u smirenju; nisu tražili nadu na spasenje u bilo čemu svome, nego samo u Hristu. Gde nema smirenja, tamo nema ni hrišćanske dobrodetelji, a gde je istinsko smirenje, tamo su sve dobrodetelji u njihovoj punoti. Gde je istinsko smirenje tamo je Hristos; a gde nema smirenja, tamo su strasti i đavo, neprijatelj koji upravlja strastima, no koji ništa neće uspeti nad služiteljem Hristovim, i sin bezakonja, greh, koji neće uspeti da ga zlostavlja (Ps. 88,23)

Krenimo za ocima, da bismo stigli u pristanište večnog blaženstva. 1. 521-532 (v. SLABOSTI SVOJE, PROMENLjIVOST, GREH)

 

STRAH BOŽIJI

 

• Onaj ko želi da pristupi Bogu kako bi mu služio, treba da se prepusti rukovodstvu straha Božijeg. Osećaj sveštenog straha, osećaj najdublje pobožnosti, uliva nam, s jedne strane, neizmerno veličanstvo Bića Božijeg, a sa druge - našu krajnju ograničenost i slabost, naše stanje grešnosti i pada. Strah nalaže i Sveto Pismo koje je počelo da nam zamenjuje glas savesti i prirodnog zakona kada su se ovi pomračili i počeli da ispuštaju nejasne i uglavnom lažne zvuke, da bi ih Jevanđelje u potpunosti zamenilo kada se pojavilo. Služite Gospodu sa strahom, i radujte se Njemu s trepetom (Ps. 2,11) uči nas Duh Sveti; pokornima Njegovoj zapovesti On veli: Hodite čeda, poslušajte mene, strahu Gospodnjem nauči ću vas (Ps. 33,11); objavljuje obećanje da će darovati strah Božiji onima koji istinski namere da postanu svoji Bogu: Daću im strah Svoj u srce da ne odstupe od Mene (Jer. 32,40). Početak velike nauke delatnog Bogopoznanja - jeste strah Božiji. Ova nauka se u Svetom Pismu naziva premudrošću. Početak mudrosti je strah Gospodnji, a dobro razumevanje svima koji ga tvore. Pohvala Njegova ostaje u vek veka (Ps. 110,10; Prič. 1,7).

Uzalud se zanesenjaci ispunjeni umišljenošću i samoobmanom gnušaju straha Božijeg kao nečega što je svojstveno prezrenim slugama, kada nas na taj strah poziva Bog, objavljujući da će On Sam biti naš učitelj straha i da će nam dati duhovni dar straha Božijeg. Nije poniženje za čoveka - ništavno stvorenje, palo i odbačeno, poginulo, koje je usvojilo neprijateljstvo prema Bogu - da pređe iz stanja neprijateljstva i pogibli u stanje služenja i spasenja. Već je i samo to služenje veliki dobitak! Već je i samo to služenje velika sloboda! Strah nam se nalaže kao sredstvo koje nam je suštinski neophodno. Strah očišćuje čoveka, priprema ga za ljubav: mi postajemo sluge, da bismo zakonito postali deca. U meri očišćenja pokajanjem počinje da se oseća prisustvo Božije; od osećaja prisustva Božijeg pojavljuje se sveti osećaj straha. 2. 60-61

• Strah Božiji je dar od Boga. Kao dar, on se zadobija molitvom. Sveti prorok David je želeo da se udostoji toga dara, pa je zato molio Boga: Postavi slugi Tvome reč Tvoju, radi straha Tvojega. Prikuj strahu Tvome telo moje (Ps. 118,38,120), to jest moje telesne želje. Strah Božiji je jedan od sedam darova Duha Svetoga koje sveti prorok Isaija nabraja ovako: Duh mudrosti i razuma, Duh znanja i blagočešća, Duh saveta i sile, Duh straha Gospodnjeg (Is. 11,2). 2. 62

Objašnjavajući zapovest Gospodnju: Koji ne uzme krst svoj i ne pođe za Mnom nije Mene dostojan (Mt. 10,38), prepodobni Kasijan rasuđuje ovako: "Krst naš je strah Gospodnji. Kao što raspeti ne može više da okreće ili pokreće udove po želji svoje duše, tako i mi našu volju i želje ne treba da usmeravamo prema onome što nam je trenutno ugodno i što nas veseli, nego prema Zakonu Gospodnjem, šta on zapoveda. Kao što onaj ko je pribijen na krsno drvo više ne brine o sadašnjem, o svojim naklonostima, ne brine i ne razmišlja o sutrašnjem danu, u njemu više ne deluje nikakva želja za sticanjem imovine, ne raspaljuje se nikakvom gordošću, ne tuguje zbog trenutnih poniženja dok se prošlih više i ne seća i mada još diše u telu, sebe u svakom pogledu već smatra za mrtvog, usmeravajući poglede srca onamo gde će se bez sumnje preseliti - tako i mi treba da budemo raspeti strahom Gospodnjim za sve; to jest, treba da budemo mrtvi ne samo za telesne strasti, nego i za same začetke njihove, i da oči duše imamo ustremljene onamo gde očekujemo da ćemo se svaki čas preseliti. Na taj način možemo da steknemo umrtvljenje svih naših pohota i telesnih strasti".

Lako se može videti da raspinjanje na krstu straha Božijeg, koje ovde opisuje prepodobni Kasijan, predstavlja delanje koje pominje Isak Sirijski, a ono se, po rečima apostola, sastoji u raspinjanju tela sa strastima i žvljama (Gal. 5,24), što predstavlja prvu polovinu duhovnog puta istinskog hrišćanina ka savršenstvu koje mu je namenjeno. 2. 65-66

• Sveto Pismo, koje nas uči da je strah Gospodnji čist i ostaje u vek veka (Ps. 18,10), kaže takođe da u ljubavi nema straha, nego savršena ljubav izgoni strah napolje; jer je u strahu mučenje, a ko se boji, nije se usavršio u ljubavi (1. Jn. 4,18). Evo kako Sveti Oci objašnjavaju ovu, na prvi pogled, protivrečnost: "Dva su straha: jedan uvodni, a drugi savršeni; jedan je svojstven, da tako kažemo, početnicima u pobožnosti, a drugi savršenim svetima, onima koji su dostigli meru ljubavi. Na primer: ko ispunjava volju Božiju zbog straha od muka, taj je, kao što smo rekli, još početnik - on još ne čini dobro radi samog dobra, nego iz straha od kazne. Drugi pak ispunjava volju Božiju iz ljubavi prema Bogu, ljubeći i samu volju Božiju i ispunjavajući je da bi ugodio Bogu. Takav zna šta je - suštinsko dobro! Takav je spoznao šta znači biti sa Bogom! Takav ima istinsku ljubav, koju sveti naziva savršenom (1. Jn. 4,18). Ova ljubav dovodi ga do savršenog straha: jer takav ima strah i čuva vernost volji Božijoj ne zato što se plaši kazne, ne zato da bi izbegao (večne) muke, nego zato što je, kako smo rekli, okusio samu sladost prebivanja sa Bogom, pa se boji da ne otpadne od nje, da je ne izgubi. Ovim savršenim strahom, koji deluje usled ljubavi, izgoni se uvodni strah. Zato je i rečeno: savršena ljubav izgoni strah napolje. Ipak, do savršenog straha se ne može stići drugačije, nego kroz uvodni strah" (prepodobni avva Dorotej). Sama veličanstvenost Božija navodi sveti i pobožni strah na ona razumna stvorenja Božija koja su se, usled svoje čistote i svetosti, udostojila da stanu bliže Bogu. Bog proslavljan u zboru svetih, velik je i strašan nad svima oko Njega.

 

STRAHOVI

 

• He čudite se što ste čuli kucanje: to je đavolji strah, a strahovima se ne treba predavati, znajući da je đavo sav u vlasti Božijoj i da može činiti i čini jedino ono što mu Bog dopusti, radi naše koristi. Ko je bio u borbi, a da pri tome nije čuo bojne trube i zveku neprijateljskog oružja? Kada ih čuje, hrabri vojnik se veseli, jer uviđa i zaključuje da je blizu čas bitke i njen kraj. Jedna devojka koju poznajem išla je pustim putem nedaleko od našeg manastira; kada je prelazila preko mosta, ispod njega odjednom iskoči razbojnik sa ogromnim brkovima i, prislonivši pištolj na njene grudi, povika: "Ubiću te!" Devojka obnaži grudi, oseni se krsnim znamenjem i reče: 'Ako je volja Božija ubij!" Tek što je izgovorila te reči, čudovište iščeze. Ovo vam pišem da biste bili hrabri i da strahom Božijim pobeđujete strah demonski. Kod nas kada neko ima strahove, on dođe i kaže, te strah biva uništen blagodaću Božijom koja zaklanja smirene, to jest one koji se otkrivaju, jer se smirenje početnika sastoji u tome da rado i slobodno otkriva svoje pomisli. 6. 207

• Strahu ne treba dopuštati da ovladava tobom. Ko podlegne toj strasti, ona ga obuzima i takav će se plašiti svakojakih besmislica. Pročitaj u svetoj Lestvici glavu o strahovima. Nikakve zaklinjuće molitve nisu potrebne: one su nad svakim od nas pročitane prilikom svetog Krštenja. Potrebno je predati se volji Božijoj i smatrati sebe dostojnim svakog ljudskog i demonskog nasrtaja: ta da će strah proći sam od sebe. Njega ništa tako ne uništava kao duboka skrušenost srca. 6.838

• Strah koji se uveče pojavljuje treba da odbijate verom. Podsećajte sebe da ste u desnici Božijoj i pred Njegovim očima, i progonite taj potpuno besmisleni strah. 6.532

• Velika je stvar: smatrati sebe dostojnim svakog iskušenja i predavati se volji Božijoj kada se iskušenje pojavi. To veoma pomaže i kod strahova. Kada čovek smatra da zaslužuje svaku kaznu, čak i očigledno demonsku, to ga dovodi do samoodricanja i predanosti volji Božijoj. Samoodricanjem i predanošću volji Božijoj uništava se strah koji donosi demonsko iskušenje. Đavo ništa ne može da učini bez dopuštenja Božijeg; on se stalno nalazi u svemoćnoj ruci Božijoj, u kojoj ne predstavlja ništa drugo do bič, koji je sam po sebi lišen svake mogućnosti da deluje. 6. 538-539

 

SUD BOŽIJI

 

• Braćo! Nama, slabima i grešnima, potrebno je i neophodno da se često sećamo Drugog dolaska i Strašnog suda Hristovog: upravo to sećanje predstavlja najbolju pripremu. Strašan je taj Sud, koji posle opšteg vaskrsenja očekuje svakog čoveka. Strašan je i onaj sud koji očekuje svakog čoveka posle njegove smrti. Posledice i jednog i drugog su da su ili željno iščekivane ili strašne. Ako zemaljski sudovi, na kojima se radi samo o propadljivom i prolaznom, izazivaju naše brige, onda bi tim pre trebalo da se zabrinemo zbog Suda Božijeg. Sa kojim nam je drugim ciljem Gospod tako jasno najavio taj Sud, ako ne sa ciljem da podstakne u nama strah spasonosan za dušu, koji je u stanju da nas sačuva od grehovnog, nemarnog života, koji predstavlja uzrok naše pogibije. Prepodobni Ilija, egipatski monah koji je molitveno tihovao u Tivaidskoj pustinji, govorio je: "Mene plaše tri vremena: vreme ishoda duše iz tela, vreme suda Božijeg i vreme izricanja (presude), koje će mi uslediti od Boga". 2.64 (a OBRAZ I PODOBIJE, JEVANĐELjE, MITARSTVA)

 

SUZE

 

• Suze, kao svojstvo pale prirode, zaražene su bolešću pada poput svih drugih svojstava. Neko po prirodi biva posebno sklon suzama i proliva ih u svakoj zgodnoj prilici: takve se suze nazivaju prirodnim. Postoje i grehovne suze. Grehovnim suzama nazivaju se suze koje se prolivaju iz grehovnih ubeđenja. Takve suze mnogo i naročito lako prolivaju ljudi predani sladostrašću; suze slične sladostrasnima prolivaju oni koji se nalaze u samoobmani i prelesti; suze se obilno liju i iz sujete, licemerja, pritvornosti i čovekougađanja. Konačno, njih proliva i zloba: kada je lišena mogućnosti da počini zločin, da prolije ljudsku krv, ona proliva suze. Ove suze je imao Neron, u kome su savremeni hrišćani zbog njegove surovosti i mržnje prema hrišćanstvu mislili da vide antihrista. U prirodne suze spadaju i suze zbog ogorčenosti; kada pak ogorčenost ima grehovni karakter, onda suze ogorčenosti postaju grehovne suze. I za prirodne i za grehovne suze, Sveti Oci nam zapovedaju da ih odmah čim se pojave pretvaramo u bogougodne, to jest da menjamo povod za suze: da se prisećamo svojih sagrešenja, neizbežne i neizvesne smrti, suda Božijeg i da plačemo iz tih razloga. 1.192

• Suze, kao dar Božiji, služe kao obeležje milosti Božije: "Suze u molitvi - kaže sveti Isak Sirijski - jesu znamenje milosti Božije koje se duša udostojila svojim pokajanjem, i toga da je ona primljena i da je suzama počela da ulazi u polje čistote". 1.193

• Suze koje se prolivaju zbog grehova najpre bivaju gorke, one teku u bolu i muci duha, a taj bol i muku duh prenosi na telo. Malo pomalo sa suzama počinje da se sjedinjuje uteha koja se sastoji u naročitom spokojstvu, u osećaju krotosti i smirenja; zajedno sa tim menjaju se i same suze, srazmerno utehi koju pružaju, gubeći u značajnoj meri gorčinu, te sada teku bez bola ili sa manje bola. Isprva suze bivaju oskudne i pojavljuju se retko; potom malo po malo počinju da se pojavljuju češće i postaju obilnije. Kada se pak milošću Božijom dar suza pojača u nama, tada prestaje unutrašnja borba, pomisli utihnu, te počinje da deluje naročito razvijena umna molitva ili molitva duha, koja zasićuje i uveseljava unutrašnjeg čoveka. Tada se sa uma skida pokrivalo strasti i njemu se otkriva tajanstveno učenje Hristovo, dok se suze pretvaraju iz gorkih u slatke. U srcu ponikne duhovna uteha kojoj nema ničeg sličnog među zemaljskim radostima i koja je poznata jedino onima koji se bave molitvenim plačem i imaju dar suza. Tada se obistinjuje Gospodnje obeđanje: Blaženi koji plaču, jer će se utešiti (Mt. 5,4). 1. 196-197

• Suština pokajanja sastoji se u smirenju i skrušenosti našeg duha, kada duh zaplače zbog smirenja. Kada nedostaje telesna snaga kojom bi se kroz telesne podvige i dejstva izrazilo pokajanje prisutno u duši, onda plač duha zamenjuje sve telesne podvige i dejstva, među njima i suze. 1. 202

• Plač je pobožna tuga verne duše koja posmatra sebe u ogledalu Jevanđelja, videći u njemu svoje bezbrojne grehovne mrlje.

Takva duša svoje mrlje umiva svetom vodom - suzama, a briše ih svetom tugom.

Neiskazana uteha, neiskazana lakoća razliva se po srcu nakon što se proliju spasonosne suze zbog grehova, zbog pada, suze koje se javljaju usled osećaja duhovnog siromaštva. 1. 519

• Kad vaša misao postane tiha, i nekakva spokojna tuga poput pljuska naiđe na vašu dušu, pa posle sve u vama postane jasno i radosno znajte da je to dejstvo duševnog plača, koji se u vama pojavio zbog vaših stradanja i zato što se trudite da u njima pribegavate Bogu. Budite pažljivi i pobožni, jer su duhovna osećanja veoma fina i udaljuju se od nepažljivih i nepobožnih. Ako budete pažljivi, oblaci će vremenom postajati sve gušći, da bi konačno si lovito provalili i proizveli suze, kakvima dotle niste plakali. Naslađivanje tim suzama predstavljaće najveću utehu... U vama će zavladati čudesna tišina i spokojstvo! 6. 592-593

• He udaraj se ni u grudi ni u glavu da bi pokrenuo suze: jer takve suze su od potresanja nerava, krvne, koje ne prosvećuju um, koje ne smekšavaju srce. Suze sa pokornošću očekuj od Boga. Nekakav sveti nevidljivi prst, nekakva najprefinjenija pomisao smirenja dotaći će se srca i pojaviće se tiha, čista suza koja će izmeniti dušu, ali neće izmeniti lice; od nje neće pocrveneti oči - krotko spokojstvo preliće se u izraz lica i učiniti ga nalik anđeoskom. 6. 286

• Glad i žeđ za pravdom Božijom svedoci su siromaštva duha; plač je izraz smirenja njegov glas. Odsustvo plača, zadovoljstvo samim sobom i naslađivanje svojim umišljeno duhovnim stanjem pokazuju gordost srca. 1. 535 (v. PLAČ)

 

SUJETA

 

• Sujeta je htenje i traženje prolazne ljudske pohvale. Sujeta se javlja od dubokog nepoznavanja Boga ili od dubokog zaborava Boga, od zaborava večnosti i nebeske slave, te stoga ona, u svojoj pomračenosti, nezasito stremi zadobijanju prolazne zemaljske slave. Njoj se ova slava čini kao nešto večno, nešto što se ne može oduzeti, upravo poput zemaljskog života. Sujeta, koja ne traži samu dobrodetelj, nego pohvale za dobrodetelj, brine se i trudi jedino da dobije pohvale za dobrodetelj, da ljudima pokaže masku dobrodetelji. I licemer stoji pred ljudima odeven u haljinu dvostruke obmane: spolja se vidi dobrodetelj, koje u suštini uopšte nema, a u njegovoj duši vlada samozadovoljstvo i ponos, jer je obmanut i prevaren pre svega u samome sebi. On se silno naslađuje sujetom koja ga ubija, naslađuje se obmanjujući bližnje i uživa u svom licemerju. Uz to on postaje tuđ Bogu: jer mrzak je Gospodu ko god je ponosita srca (Prič. 16,5). 4. 68-69

• Naročitu pažnju treba obratiti na delovanje sujete u nama, čije je delovanje na krv veoma teško uvideti i razumeti. Sujeta gotovo uvek deluje zajedno sa prefinjenim sladostrašćem i pruža čoveku veoma finu grehovnu nasladu. Otrov te naslade je tako fin, da nasladu sujetom i sladostrašćem mnogi smatraju za utehu savesti, čak i za dejstvo blagodati Božije. Podvižnik koji je prevaren tom nasladom, malo pomalo dolazi u stanje samoobmane; smatrajući samoobmanu za blagodatno stanje, on se postepeno potčinjava apsolutnoj vlasti palog anđela - koji redovno dobija izgled Anđela svetlosti i postaje oruđe, apostol odbačenih duhova. Iz takvog stanja napisane su čitave knjige, koje zaslepljeni svet hvali i koje ljudi neočišćeni od strasti čitaju sa nasladom i oduševljenjem. Ova tobože duhovna naslada nije ništa drugo do naslađivanje najfinijom sujetom, umišljenošću i sladostrašćem. Jer nije naslada udeo grešnika; njegov je udeo plač i pokajanje.

Sujeta razvraćuje dušu isto onako kako bludna strast razvra ćuje dušu i telo. Sujeta dušu čini nesposobnom za duhovne pokrete, koji počinju onda kada utihnu pokreti duševnih strasti, zaustavljeni smirenjem. Zato Sveti Oci kao opšte delanje određuju... sve to pokajanje, koje deluje upravo protiv sujete, donoseći duši duhovnu skrušenost.

Prilikom značajnijeg napredovanja u pokajanju može se već primetiti dejstvo sujete na dušu, veoma slično dejstvu bludne strasti. Bludna strast uči da se stremi ka nedopustivom spajanju sa stranim telom i u onima koji joj se povinuju, čak i samo naslađujući se nečistim pomislima, menja sva osećanja srca, menja ustrojstvo duše i tela; sujeta vodi ka protivzakonitom prisajedinjenju ljudskoj slavi i, dotičući se srca, dovodi do neurednog i sladosnog kretanja krvi menjajući tim kretanjem celokupno čovekovo ponašanje, uvodeći u njega sjedinjenje sa teškim i mračnim duhom sveta, otuđujući ga na taj način od Duha Božijeg. Sujeta je u odnosu na istinsku slavu blud. "Ona na prirodu stvari - veli sveti Isak Sirijski - gleda bludnim okom." Koliko sujeta pomračuje čoveka i kako njegovo približavanje i usvajanje Bogu čini komplikovanim to je posvedočio Spasitelj: Kako vi možete verovati rekao je On farisejima, koji su tražili pohvale jedan od drugog i odobravanje zaslepljenog ljudskog društva kada primate slavu jedan od dpygoga, a slavu koja je od jedinoga Boga ne tražite? (Jn. 5,44). 2. 215-216

• "Ako nemaš plač srca - rekao je jedan veliki otac (prepodobni Varsanufije Veliki) onda imaš sujetu" 4. 70-71 (v. SLAVA, STRASTI, FARISEJSTVO, POMISLI, PRELEST)

 

 

 

<< prethodna    [ sadržaj ]    sledeća >>

 

 

 
  Svetosavlje.org :: Biblioteka :: Ћирилица :: Latinica