Svetosavlje.org :: Biblioteka :: Ћирилица :: Latinica  
 

 

 

<< prethodna    [ sadržaj ]    sledeća >>

 

 

SVETI MAKARIJE OPTINSKI
REČNIK SPASENjA

 

 

 

 

PISMA OPTINSKOG STARCA JEROSHIMONAHA MAKARIJA

 

Uvod

 

Starac Makarije bio je veliki učitelj smirenja. "Jer smirenje - po rečima sv. Isaka Sirina - i bez dela mnoga sagrešenja čini oproštenim, dok je bez smirenja uzalud sav trud naš, svaka dobrodetelj i svako delo" (Beseda 46.).

Starac Makarije nije rekao ništa novo, svoje, nego se u njegovom učenju, kao na tihoj površini vode, odrazilo celo zvezdano nebo svetootačkog učenja.

Njegovo duhovno učenje, uglavnom, pohranjeno je u zborniku njegovih pisama. Interesantno je primetiti njegove lične poglede na "savremenost". Ti pogledi mogu se nazvati "Optinskim". Njih su delila duhovna lica "optinskog duha", kakav je na primer bio o. Antonije (Bočkov), tako su mislili i "optinci" iz sveta, kakvi su bili braća Kirijevski i mnogi drugi. U pismima monasima (pismo br.165), Starac piše: "Srce krvari pri pomisli na našu dragu otadžbinu Rusiju, majčicu našu, kud ona hita, šta traži? Šta iščekuje? Prosvećenost raste, ali umišljena; ona sve obmanjuje nadom koju pruža; mlado pokolenje ne hrani se mlekom učenja naše sv. Pravoslavne Crkve, nego nekim inostranim, pomračenim, otrovnim duhom; hoće li to dugo da traje? Konačno, na putevima Promisla Božijeg zapisano je šta sve treba da bude, ali je to po neizrecivoj Premudrosti Njegovoj skriveno od nas"... "Treba da se okanemo evropskih običaja - pisao je u 172. pismu - da zavolimo svetu Rusiju, da se kajemo zbog toga što su nas ti običaji zaveli u prošlosti, da budemo čvrsti u pravoslavnoj veri, da se molimo Bogu, da prinosimo pokajanje za ono što je bilo"...

Na slično neodobravanje povođenja za evropskim običajima i društvenog prezira prema moralnim dobrima pređašnje Svete Rusije može se ne jednom naići u pismima o. Makarija.

Slavjanofili su se negativno odnosili prema vizantizmu. Za Optinu Pustinju vizantijski svetitelji bili su temelj i osnova njene vere i ideologije. Što se A. S. Homjakova tiče, nije poznato je li on dolazio u Optinu Pustinju, i u svakom slučaju ne može se smatrati poslušnikom Optinskih staraca, dok o njemu ili o njegovom pogledu na svet nema nikakvih osvrta u njihovim pismima. Kirijevski, koji se savršeno slagao sa starcima i bio jednodušan sa njima, lično je uzimao aktivnog učešća u izdavanju svetootačke literature, ne može da bude nazvan "slavjanofilom". Takve tvrdnje dokaz su nepoznavanja istorije Optine Pustinje i njene uloge.

Pisma starca Makarija izašla su u dve knjige: 1) Sabrana pisma blažene uspomene optinskog starca jeroshimonaha Makarija monasima (sa dodatkom: Dva teksta koja je starac sastavio na osnovu Reči Božije i dela svetih otaca, i njegovim beleškama o smirenju), izdanje Koz. Vaved. Opt. Pust. Moskva 1862, obim 343 strane, i 2) Sabrana pisma blažene uspomene optinskog starca jeroshimonaha Makarija mirjanima, izdanje Koz. Vaved. Opt. Pust. Moskva 1862, obim 700 strana.

Dole donosimo sedam prvih pisama iz drugog zbornika, koja je I. M. Koncevič priredio nedugo pre smrti. Upućena su jednom licu i napisana tokom 11 godina (1840-1851 g.). To lice je mladi i bogati spahija. On služi kao činovnik, ali ne zato što mora, već da bi učinio svojim bližnjima. On čita duhovne knjige, teži bestrašću, ali ono mu ostaje nedostižno, nikako mu "ne polazi za rukom". On očajava: "Jao meni! Ja sam lukavi i lenji sluga, i stoga zatočenik ada i smrti. Ja sam izgubljena ovca".

U njegovoj duši je nemir i borba: on nikako ne može da se odluči koji put da izabere u životu, da li da ide u manastir ili da ostane u svetu...

Svoju prozorljivost starac Makarije tako vešto prikriva, da ona veoma lako može da ostane neprimećena.

 

Pismo 1. (odgovor)

 

Mala žrtva koju prinosite - kandilo, neka bude blagoprijatna pred Bogom.

Ona je samo simvol vaše usrdnosti, a ne vaših dobrih dela, o kojima treba da se starate, kako biste ispravili srce svoje prema zapovestima Božijim, tražeći za to Njegovu pomoć, jer bez Njega ništa ne možemo da činimo (Jn. 15,5). No đavo, koji kao lav ričući hodi i traži koga da proždere (1. Pet. 5,8), suprotstavlja se našoj dobroj nameri, vodi borbu protiv nas i mami nas na strasti.

Kad mu to ne pođe za rukom, onda odvlači u umišljenost o svojim dobrodeteljima, nasrćući tako na vojnika Hristovog i sdesna i sleva.

Pouzdano oružje protiv njega jeste smirenje, za koje se svim snagama moramo truditi da ga imamo, kako kada napredujemo, tako i u našim duhovnim slabostima.

Osuđivanje, kao i gnev, znak je gordosti,

Ko želi da se popravi, ali ga strasti savladavaju, takvo iskustvo stiče po promislu, kako bi se makar i protiv svoje volje smirio i tako privukao Božiju blagodat na sebe.

Imajte i vi svagdašnje smirenje, pa vas neće obuzimati gnev; a i kada vas pobedi, ne smućujte se, već se kajte i smiravajte, pa će on s Božijom pomoću da odstupi od vas.

 

Pismo 2.

 

Pred vama je kratko rasuđivanje koje nije od moje oskudne pameti, već, sa nadom na Boga nad umovima i Gospoda, Koji i beslovesnima daje reč na korist naroda Svoga - od Njegovih reči i od dela Bogonadahnutih otaca, koji su nam posle delatnog života ostavili svoje učenje, kako bismo se po njemu upravljali.

Vera je osnova svih dobara, bez vere nije moguće ugoditi Bogu (Jevr. 11,6), ona je i dar Božiji (Mk. 16,16; Mt. 28,19-20).

Sv. ap. Jakov uči: Kakva je korist, braćo moja, ako ko reče da ima veru, a dela nema. Zar Ga može vera spasiti! Vera, ako nema dela, mrtvaje sama po sebi. Kao što je telo bez duha mrtvo, tako je i vera bez dela mrtva (Jak. 2,14,17,26).

Nama je za spasenje potrebna ne samo vera, nego i dela. Reči apostola Pavla: delima zakona ni jedno telo neće se opravdati

(Rim. 3,20), odnose se na starozavetne obredne radnje, a ne na zapovesti nove blagodati.

Mudrovanje po kome se opravdanje zadobija samo verom, bez dela, nepravoslavno je, luteransko.

No i onaj ko polaže nadu na svoja dela, čak i sa verom - u zabludi je.

Nakon krštenja svakako je neophodno izvršavati zapovesti Božije, jer se tako blagodat koja nam je data kroz krštenje čuva, a po meri uspeha u tome ona se i umnožava.

Prestupajući pak zapovesti, pokajanjem ponovo stičemo blagodat. I sve to deluje kroz veru, dok bez nje ne bismo ni pristupali delima pokajanja.

Na svakom su mestu vera i dela (zajedno).

No ne treba misliti da smo svojim delima zaslužili spasenje: ono nam je omogućeno Spasiteljevim zaslugama.

Valja delati, ali ne i polagati nadu na dela. Polaganje nade na sopstvena dela znak je oholosti. Gospod nam ne daje uvek snage za vršenje dobrodetelji, čak dopušta i da nas nadjačaju strasti, kako bismo postali svesni svoje nemoći i smirili se pred Bogom, sećajući se zapovesti Njegove: kad izvršite sve što vam je zapoveđeno, govorite: mi smo nepotrebne sluge, jer smo učinili što smo dužni učiniti (Lk. 17,10). Pročitajte u prvom tomu Dobrotoljublja kod Marka Podvižnika o onima koji umišljaju da će se delima opravdati (na srpskom: Dobrotoljublje I, str. 388-404, izd. man. Hilandara, 1996 - prim.prev.).

Znajući da su dela neophodna za spasenje, i trudeći se da ih izvršite, vi ne nalazite dovoljno snage u sebi i bivate savladani strastima, pa se onda uznemirujete i ne znate šta da činite? Polaganje nade na Boga i na molitve Njegovim ugodnicima može mnogo da pomogne u delu našeg spasenja, dok smućivanje usled neuspelog pokušaja dolazi od duhovne gordosti. Zli dusi se protive našem spasenju: suparnik naš, đavo, kao lav ričući hodi i traži koga da poždere (1. Pet. 5,8).

"Budući željan znanja, budi i trudoljubiv, jer golo znanje čini čoveka gordim" (Marko Podvižnik).

Jer ne ratujemo protiv krvi i tela, nego protiv poglavarstava, i vlasti, i gospodara tame ovoga sveta, protiv duhova zlobe u podnebesju (Ef. 6,12).

U zavisnosti od toga s kakvim se borcima boriš, potrebno je da imaš odgovarajuće oružije, a to je smirenje, kome oni ne mogu da se suprotstave, Bez njega, sukobljavajući se sa njima samouvereno i gordo, uvek ćeš biti pobeđen. Gospod je i dopustio da padamo zato da bismo se smirili. Srce skrušeno i smireno Bog neće prezreti (Ps. 51,17) i Gospod je blizu onih koji su skrušena srca, i spasava one koji su smirena duha (Ps. 34,18).

 

Pismo 3.

 

Odsecanje svoje volje i neuzdanje u sopstvenu pamet jeste prvo sredstvo kojim se stiče smirenje. Vama je dovoljno samo da pomislite na to, pa da se uznemirite umom i srcem, što dolazi od samoljublja i gordosti.

Sve do sada vi ste svoje popravljanje i spasenje zasnivali na svome mišljenju, na svome razumu i svojoj volji; i snaga kojom se suprotstavljate iščezava jer zbog vaše oholosti neprijatelj ima slobodu i moć da vam priđe. Ono što se čini bez pogovora, sa poslušnošću, obavlja se lako i mirno i donosi korist.

Vi pišete: "Treba manje rasuđivati i truditi se da misli budu zauzete molitvom". Ali cela vaša nesreća je u tome, što, znajući sve to, ne pridržavate se, i pri tome još osećate da uopšte nećete moći da date odgovor na Strašnom Sudu. Ako ovo poslednje unosi u vas strašan nemir, onda je to đavolja zamka i plod gordosti.

Svesni svoje grešnosti, ne treba da očajavate, nego da se više smirite i da se divite čovekoljublju Božijem koje vas trpi i očekuje vaše obraćenje i pokajanje (videti sv. Jovan Zlatoust, O pokajanju).

"Pokajanje je melem kod pregrešenja, uništavanje bezakonja, otiranje suza, smelost pred Bogom, oružije protiv đavola, mač koji mu odseca glavu, nada na spasenje, istrebljenje očaja. Ono čoveku otvara nebo, vodi u raj, pobeđuje đavola.

Grešiš li? Ne očajavaj... Oružje vaše protiv đavola je neočajavanje... Ako svaki dan grešiš, svaki dan treba i da se kaješ.

Jesi li danas oronuo od greha? Obnovi se pokajanjem... Ceo život sam proveo u grehu, ako se pokajem, hoću li se spasiti? Naravno da hoćeš!

Milost Božija povezana je sa pokajanjem, čovekoljublje Božije je bezmerno i dobrotu Njegovu nemoguće je iskazati, jer tvoja zloba ima meru, tvoj greh, kakav god bio, ipak je ljudski greh, dok je milosrđe Božije neizrecivo - zato se nadaj da će ono savladati zloću tvoju; zamisli iskru koja pada u more, može li ona da opstane? A koliko je mala iskra u poređenju sa morem, toliko je mali greh spram čovekolju blja Božijeg. Nije čak ni toliko, jer koliko god da je veliko more, ono ima svoju meru, dok je čovekoljublje Božije bezgranično". (videti takođe Dobrotoljublje, t. III, sv. Petra Damaskina)

Tražite da vas naučim kako da zadobijete dar molitve. To je kao kada biste od siromaha tražili bogatstvo. Kad je to u pitanju, ja sam niko i ništa. Kako vas mogu naučiti onome što ni sam nemam. Ali ponudiću vam učenje Svetih Otaca o tome.

Treba da se molimo za sve, jer je to dug naš, po zapovesti Božijoj i apostolskoj i po učenju Svetih Otaca: da bismo bili sačuvani, za spasenje naše, za oproštaj grehova, za naše bližnje i mnogo šta drugo, ali sa velikim smirenjem, i ne tražeći dar u sebi. Sam Gospod darivaće one koji su toga dostojni.

Makarije Veliki: Glava svake dobrodetelji i vrhunac svakog dobrog truda, jeste neprestano prebivanje u molitvi, kroz koje svagda možemo da dobijemo i druge dobrodetelji koje zatražimo od Boga. No ako ne budemo ukrašeni smirenomudrenošću, prostodušnošću i dobrotom, molitva nam neće ništa koristiti". Dalje on poučava kako valja prebivati u molitvi: da pre svega treba čvrsto verovati Gospodu i svecelo se predati rečima zapovesti Njegovih, da se treba potpuno odreći sveta, kako se um ne bi osvrtao ni na šta od vidljivih stvari i kako bi zaista nepokolebivo prebivao u molitvama, i ne očajavati u neprestanom iščekivanju Božije milosti i pomoći, imajući svagda Njega na umu.

" Ako molitva u nama ne bude sjedinjena sa smirenomudrenošću i ljubavlju, prostodušnošću i blagošću, onda to nije molitva već samo maska molitve i nikakve nam koristi neće doneti".

Vidite kakva treba da bude priprema za molitvu, kako molitvu valja upražnjavati i kako se dostiže dar molitve. Pogledajte sebe i vidite na kom ste vi stepenu i je li po vašoj meri da dostignete visinu takve dobrodetelji, kakvu je dostiglo malo i onih koji su se udaljili od sveta i sve odbacili...

 

Pismo 4.

 

Kad pomislite na pričešće Svetim Tajnama, vi kažete: "Ako Gospod pogleda na moj greh, teško da će mi ikada biti dopušteno da se pričestim od izvora besmrtnosti. Teško meni! Ja sam lukavi i lenji sluga, zato sam plen ada i smrti!"

Odgovor:

Smatrati sebe dostojnim - znak je nedostojnosti. Vasilije Veliki i Jovan Zlatoust kažu: "Znam, Gospode, da se kao nedostojan pričešćujem"... "Nisam dostojan, Gospode, da uđeš pod krov duše moje"...

 

Pismo 5.

 

"Nama ne dolikuje da očajavamo. To je zlo, jer si time sagrešio, čoveče. Zašto u nerazboritosti svojoj gneviš Boga smatrajući Njega nemoćnim? Zar ne može da spase tvoju dušu Onaj ko je ovoliki svet radi tebe stvorio? Ako kažeš da ti je nešto na osudu, onda se pokaj, i primiće pokajanje tvoje, kao što je primio pokajanje bludnika i bludnice. Ako ni to ne možeš, nego i protiv svoje volje sagrešiš po navici, onda imaj smirenje kao carinik i to će ti biti dovoljno za spasenje. Jer nepokajani grešnik koji ne pada u očajanje nego sebe smatra za grđeg od svakog drugog stvorenja i ne usuđuje se da bilo koga osudi ili ukori, nego se još više divi čovekoljublju Božijem, i zahvalan je dobrotvoru, može i mnoga druga dobra da ima. Ko se i đavolu kroz greh potčini, ali radi straha Božijeg ne posluša neprijatelja koji ga prisiljava na očajanje, prebivaće zbog toga u Bogu" (sv. Petar Damaskin). I još o tome: "Kako je veliko dobro istinsko pokajanje: ako ko poželi, opet može početi s pokajanjem. Ako si pao možeš da ustaneš; ako nanovo padneš, nanovo ustani, i nikako ne očajavaj zbog svog spasenja, šta god da se dogodi. Ne predaj se svojevoljno neprijatelju, i ovo trpljenje, uz samoukorevanje, biće ti dovoljno za spasenje"...

Želim vam da budete mudri u duhovnoj borbi, da poznajete zamke đavolje i iznad svega, da se smirite. Smirenje je najjače oružje protiv đavola i njegovih strela.

Da vam Gospod da snage u ovoj borbi, i da vam podari venac u onaj dan, a sada ne tražite za sebe darove: jer ko je smiren ne misli da je dostojan toga, ali je velik pred Bogom.

Svetitelji su za sebe mislili da su najgori od svih, a Bog ih je proslavio.

 

Pismo 6.

 

"Slava Bogu Koji vam je uz život darovao i mogućnost da se koristite njegovim dobrima. Osećajući neizrecivu zahvalnost zbog milosti Njegove, treba da se trudimo da kroz ispunjavanje Njegovih svetih zapovesti steknemo ljubav Njegovu, kao što je On sam rekao: Ko ima zapovesti Moje i drži ih, to je onaj koji me ljubi; a koji Mene ljubi, toga će ljubiti Otac Moj; i Ja ću Ga ljubiti i javiću mu se Sam (Jn. 14,23).

Žalite se na nedostatak vremena, na probleme koje donosi život, i na nemogućnost da se bavite sopstvenom dušom onako kako bi trebalo. Ali nama se upravo kroz probleme koje donosi život i opštenje sa ljudima pruža mogućnost da se zanimamo svojom dušom, tj. da ispunjavamo zapovesti Božije. Kako da ih ispunimo ako ne kroz opštenje sa ljudima?

Vi još niste dostigli taj uzrast da biste mogli da vodite potpuno otšelnički život, u usamljenosti, boreći se samo sa demonima ili naslađujući se umnim sagledavanjem tajni, o čemu ste već čitali kod sv. Isaka Sirina, a sv. Jovan Lestvičnik ne dopušta da onaj ko misli (dobro) o sebi vidi makar i trag bezmolvija.

Za ispunjavanje zapovesti Božijih treba mnogo pretrpeti od sveta, tela i đavola. Jer svi koji hoće da žive pobožno biće gonjeni (2. Tim. 3,12), i koji hoće svetu prijatelj da bude, neprijatelj Božiji postaje (Jak. 4,4). Jer je telesno mudrovanje neprijateljstvo Bogu (Rim. 8,7). Đavo, kao lav ričući hodi i traži koga da proždere (1. Pet. 5,8). To su prepreke koje nam ova tri neprijatelja postavljaju u ispunjavanju zapovesti Božijih. Neprijatelji su: svet, tj. strasti, naše telo i đavo.

Oni nam se suprotstavljaju i u manastiru, ali u manastiru je manje sablazni, i u okruženju manjeg broja ljudi zapovesti se lakše izvršavaju (videti kod ave Doroteja, o odbacivanju sveta).

No vi u sebi još ne nalazite snage da ostavite stvari ovoga sveta. Šta vam je činiti? Ugledajte se na sv. Petra kada se davio u talasima: Gospode, spasi me\ (Mt. 14,31) i na sv. Davida koji je zavapio: Pokaži mi put kojim da idem, jer k Tebi podižem dušu svoju (Ps. 143,8) i put lažni ukloni od mene (Ps. 118,29).

Uzrok svih naših neuspeha je gordost; njeni izdanci su: uobraženost, visoko mišljenje o sebi, preziranje drugih i njihovo osuđivanje. Koliko god se mi trudili da upražnjavamo dobrodetelji, one će biti pomračene i neće donositi korist, pošto su i one u tom slučaju prestupanje zapovesti Božijih i protivljenje volji Njegovoj.

Učenje Gospodnje i sam život Njegov jesu krotost i smirenje, za koje nam je i zapovedio da se ugledamo na Njega. Gordost je uzrok svih naših zala, dok je smirenje posrednik za svako dobro!

Ako čak i prilikom izvršavanja dobrih dela treba da imamo srce skrušeno i smireno i duh skrušen koji Bog neće prezreti (Ps 51,19), koliko tek u nedostacima i slabostima svojim treba da se pogružavamo u bezdan smirenja.

Čitajte otačke knjige, ali više one praktične, jer u duhovnom stanju u kome se vi nalazite, one druge, teoretske, mogu da donesu više štete nego koristi. A iz praktičnih saznaćete koliko ste nemoćni i smirićete svoje srce, i tada će vas Bog pogledati i poslaće Svoju pomoć da se ispuni volja Njegova...

 

Pismo 7.

 

Pišete da prilikom čitanja otačkih knjiga dolazite u uninije tako što prisiljavate sebe na post, bdenije, molitvu, a kada razmišljate o tome zbog čega ovo činite, ni sami ne znate razlog. Ovo valja činiti iz ljubavi prema Bogu, a nju vi ne osećate u sebi. Kad takva misao prođe, na njeno mesto dolazi druga, i tako strasti predaju jedna drugoj vaše siroto srce, te tražite moj savet.

Odgovor: Čitanje otačkih knjiga veoma je potrebno i korisno za poznanje volje Božije, jer su oci ispunili Reč Božiju, koja nam je predata u Svetom Pismu i prošli su je svojim delatnim životom, ostavljajući nam primer u svojim učenjima.

Ako vi čitate samo Reč Božiju - ne čitajući oce, ne poznajući način života i borbe - onda umislite da možete da je ispunite, a da se ne smirite.

A čitajući oce, vi stremite ispunjenju onoga što je napisano, no ne uspevajući da dostignete njihovu meru, shvatate sopstvenu nemoć, smiravate se i zadobijate milost Božiju, koja se naročito ne smirene rasprostire.

U Otačniku stoji:

"Brat upita starca, govoreći: šta mi je činiti, ako čitam dela otaca, a ne tvorim? Odgovori starac: ko čita dela otačka a ne tvori ih, smirava se i zadobija milost Božiju, a ko ne čita neće se smiriti i neće zadobiti milost Božiju".

Zbog toga nije mala korist koju donosi čitanje njihovih delatnih pouka.

To da ne znate radi čega delate nije tačno; delate iz ljubavi prema Bogu, ali ljubavi nesavršene, koja je u srcu i potiče od vere.

Čitajući Reč Božiju i primere iz života otaca koji su savladali strasti i dostigli ljubav Božiju, utvrđujemo se u veri, prisiljavamo na delanje i na projavljivanje ljubavi prema bližnjem.

Kada sa smirenjem ispunjavamo ovo pravilo, onda prelazimo na viđenje (sazercanje), zadobijamo duhovnu utehu, a ljubav Božija postaje nam očiglednija.

 

 

<< prethodna    [ sadržaj ]    sledeća >>

 

 

 
  Svetosavlje.org :: Biblioteka :: Ћирилица :: Latinica