Svetosavlje.org :: Biblioteka :: Ћирилица :: Latinica  
 

 

 

<< prethodna    [ sadržaj ]    

STARAC PORFIRIJE KAVSOKALIVIT
PODVIŽNIK LjUBAVI - PROZORLjIVI ČUDOTVORAC

 

 

 

KONSTANTIN JANICIOTIS - POKRAJ STARCA PORFIRIJA

Sećanja njegovog duhovnog deteta

 

 

STARAC KAO LEKAR SVETA

 

Saveti, dijagnoze i terapije

 

Neko upita Starca odakle potiče povišen holesterol koji je ustanovljen u njegovoj krvi. Ovaj mu odgovori: "Potiče od tvoje prevelike brige i od ishrane".

Drugi ga upita za probleme svog nervnog sistema, a ovaj mu odgovori: "Razlozi su psihološke prirode".

Treći mu je rekao: "Starče, poslednjih godina se više molim i učestvujem u svetim Tajnama Crkve, i napetosti je nestalo". Starac mu odgovori: "Tako je. Blagodat Božija te je pomilovala".

Poseti Starca jedan mladić koji je bio zaražen virusom AEDSa. Bio je očajan i pitao je može li on da nađe utočište u manastiru, odnosno da bude monah. Starac ga uteši i posavetova da neguje veru u Hrista kao jedinu nadu i utočište u svakoj nevolji. A u manastir, rekao mu je, ne dolazi se iz prinude i očajanja, nego iz nade i ljubavi prema Hristu.

Jedna gospođa koja zbog mnogih spontanih pobačaja nije imala dece, i koja je opet bila trudna, očajna dođe Starcu tražeći njegovu pomoć. Starac, međutim, "vide" da je njen problem, zapravo, psihološke prirode. Posavetova je da iznajmi sobu u susednom selu, da se umiri, i da čak ni putem telefona ne održava veze sa svojom bivšom okolinom, koja joj je tu napetost i nametnula. Gospođa posluša njegov savet; povremeno je samo dolazila do Starca, i veoma se umirila. Konačno, rodi jednog zdravog dečačića kome, iz zahvalnosti, nadene ime Porfirije.

 

Kao suštinski psihijatar, Starac je bio dosta sumnjičav prema psihijatriji. Jednog dana ga upitah: "Starče, da li je istina da ste pohađali predavanja iz psihijatrije?" On se iznenadi, pa mi reče: "Gde si to saznao? Znaš, jednog dana u meni se rodila nedoumica: kako to da postoje psihijatri koji ne veruju u postojanje duše? Zbog toga sam nekoliko puta odlazio na Univerzitet i slušao predavanja iz psihijatrije. Trude se nešto, ali šta mogu da učine? Psihijatri i psiholozi liče na slepca koji uz pomoć čula dodira pokušava da shvati stvari koje se oko njega nalaze. Duša je veoma duboka i samo je Bog poznaje". Drugom prilikom mi je rekao: "Psihijatriju ne volim, ali psihijatre volim".

Jedan moj prijatelj, lekar, zamoli me da Starcu predam njegovo pitanje izraženo u pismenoj formi - pitanje se ticalo njegovog ličnog problema. Starčev odgovor zabeležio sam na papir kako bih ga preneo svom prijatelju. Tu belešku ovde iznosim u celini.

- More, šta je to "potisnuto" o čemu on piše? Ima li to ikakve veze sa njegovim duševnim problemom? Šta je to "nasledno"?

- Vi, naime, Starče smatrate da se ne dešava ni ono prvo ni ono drugo?

- Ne dešava se ni jedno ni drugo. Sve to o čemu on piše, potiče od našeg starog čoveka, koga nosimo u sebi. No, kad zavolimo Hrista čitavom svojom dušom, kad se božanska ljubav useli u nas, tada svi problemi nestaju i mi se ispunjavamo duhovnom radošću. Psihijatri i psiholozi govore o "potisnutom" i "nasleđenom" jer ne poznaju čovekovu dušu koja se leči samo božanskom ljubavlju, i izlečena živi radošću u Hristu.

Rođaku jednog nervnog bolesnika Starac je savetovao da se pripazi kako se ne bi i sam zarazio. Na njegovo pitanje kako je moguće da se tako nešto desi pošto ova bolest nije zarazna, Starac odgovori: "Nije tako kako kažeš. Nematerijalni mikrobi nervne bolesti lete po vazduhu, poput komaraca, i napadaju dušu. Dobro je da pomažeš nervnom bolesniku, ali treba da zaštitiš i svoju dušu uz pomoć blagodati Božije.

Gospođi čije dete beše nervno bolesno, Starac je rekao da ono ima dobru dušu, ali da se razboleo zbog rđavog društva. Otkrio joj je da će njeno dete iznenada ozdraviti; da on zna kada će se to desiti, ali ne treba da joj to kaže. Objasnio joj je na koji će se način njen sin izlečiti: tako što će majka početi da živi svetim životom, a započeće time što će ostaviti pušenje.

Tužnom ocu koji je pred njega doveo svoje bolesno dete, Starac reče: "Tvoje dete je dobro, ali pošto na njega vršiš velik pritisak da se ističe na časovima u školi, ono nije izdržalo i zapatilo je nervnu bolest". "Kako sam ja mogao da izdržim tolike borbe i toliku siromaštinu kad sam bio dete?", upitao je otac. "Ti si živeo u drugo vreme", odgovorio mu je Starac.

Mladoj udovici koja je bila skrhana tugom, Starac je savetovao da predano radi kako bi izbegla potištenost koja joj je pretila. Uz radnu terapiju i molitvu koje joj je Starac preporučio, došla je do zapanjujućih rezultata: potištenost se pretvorila u unutarnji mir i radost u tolikoj meri da se zapitala nije li, možda, sišla s uma. Starac ju je umirio i uverio u to da njena duhovna radost potiče od blagodati Hristove koju je dobila.

Roditelji jednog nesnosnog i buntovnog mladića dođu kod starca Porfirija dramatizujući svoje stanje i tražeći savet kako da se na pravi način postave prema svom detetu. Starac im počne govoriti na šta da obrate pažnju u svom životu. Roditelji su se svaki čas vraćali na dete, no Starac im je uporno govorio o hrišćanskim dužnostima koje kao roditelji imaju. Tada se roditelji pobune rekavši: "Starče, nismo mi ovde došli zbog sebe; to što nam Vi govorite, mi znamo još od detinjstva, te i sami drugima propovedamo". Starac će na to: "Zar ne shvatate da sve vreme govorim o vašem detetu? Zar ne shvatate da spasenje vašeg deteta prolazi kroz vaše hrišćansko vladanje? Ne kroz teoriju, nego kroz praksu hrišćanskog vladanja". Pa dodade: "Ovo delo treba da započnete odmah ako zaista volite svoje dete. Ovog trenutka video sam njegovu dušu: satrvena je".

Roditelji jednog dečaka koji je imao problema sa nervima, posete Starca tražeći da im pomogne u njihovoj nevolji. Starac "osmotri" dečakovu dušu, pa reče: "Vaše dete ima jako dobru dušu, bolju nego ja. Ono nije bolesno, nego je povređeno i uznemireno zbog vaše gordosti i zbog rđavih prijatelja sa kojima se druži. No, izlečiće se ukoliko vi budete napredovali na putu svetosti". Kad je to čula, majka očajnički počne da plače jer je smatrala da ona ne može živeti boljim hrišćanskim životom nego što sada živi. Tada joj Starac reče: "Osvećenje nije nešto nedostižno; naprotiv, ono se lako postiže - dovoljno je da steknete smirenje i ljubav".

Devojka koja je bila invalid zatraži Starčev blagoslov i savete u vezi sa problemima zbog vezanosti za invalidska kolica. Starac je blagoslovi i reče joj između ostalog: "Pre svega, treba da se oslobodiš preterane napetosti. Napetost je bolest duše i ne zavisi od fizičkih nedostataka.

Može neko biti vrlo bogat, pa da ipak živi u napetosti. Ona se može savladati poverenjem u Promisao Božiji i dobrim podvigom".

Jednog dana Starac mi je doslovno rekao: "Naše bolesti kreću nabolje kad ih podnosimo bez roptanja, moleći se Bogu da nam oprosti grehe i proslavljajući ime Njegovo".

Drugi put mi je, opet, doslovce rekao: "Postajemo bolesni kad se vezujemo za ličnosti i za stvari". Takav stav predstavlja drugačiji izraz telesne bolesti, koja potiče od vezanosti duše za greh. Jer, vezanost duše za stvorenja (ličnosti, stvari), a ne za Stvoritelja, nije ništa drugo nego greh.

Starac je rekao: "Roditelji koji imaju nevaljalu i psihički problematičnu decu, neka se ne svađaju sa njima, nego sa onim ko se nalazi iza njihove dece, odnosno sa đavolom. Njega, opet, ne možemo drugačije savladati nego da mi sami postanemo sveti". Ovaj lakonski savet mogao bi efikasno da pomogne roditeljima, pedagozima, lekarima, koji se naročito bave decom, pa i čovekom uopšte.

Monah koji se upravo beše vratio sa postdiplomskih studija u Americi, poseti Starca; čim je seo pred Starca, ovaj mu reče: "Vidim da si se dosta smutio tamo gde si bio". Kasnije mi je taj monah pričao da su te Starčeve reči predstavljale tačan "rentgenski snimak" njegove duše, koja je bila uznemirena i smušena zbog uticaja raznih ideoloških strujanja kojima je bio izložen u inostranstvu. Starac mu je pomogao da pronađe pravi izlaz iz tog čitavog "zamešateljstva".

Jednom prilikom jedna svetovna gospođa, sa mnogim diplomama i raznovrsnim društvenim aktivnostima, ali sa osetljivom dušom, dođe na prag nervnog sloma, te pohita kod starca Porfirija. On odmah "osmotri" stanje njene duše i opiše ga jednom rečju: "Istrošila si se". Ova neočekivana dijagnoza na nju ostavi naročit utisak pošto je tačno izražavala pravo duševno rasulo koje je preživljavala zbog čitavog mnoštva nerešivih problema sa kojima se susretala. Starac je saosetio sa njom i, kao svoju duhovnu kćer, okružio je ljubavlju; sa druge strane, i ona je postala njegova odana učenica jer se, uz pomoć njegovih saveta, ponovo duševno pribrala i preporodila u Hristu.

 

 

<< prethodna    [ sadržaj ]    sledeća >>

 

 

 
  Svetosavlje.org :: Biblioteka :: Ћирилица :: Latinica