ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ
ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
ОПШТИ ДЕО

III. Ширење хришћанства

1. Плодови рада апостола, њихових сарадника и настављача јесу да је већ у II в. било хришћанских општина у свима крајевима римске државе. Особито их налазимо по обалама Средоземног мора, одакле вера захвата дубље у провинције, па и преко државних граница. Нарочито је напредовало хришћанство у проконзуларној Африци (Картагина).

Но, хришћанство није разношено у свет само мисионарском проповеђу. У местима где је било већ посејано ширио га је пример крштених. Даље, робови, занатлије, трговци, војници и други "покретни свет" разносили су хришћанство где год су доспели.

2. У првим вековима хвата хришћанство корена поглавито у областима где се говори грчки. И у престоници, у Риму, где од почетка постоји знаменита хришћанска општина, јесте та општина углавном грчка. - Претежно примају у овом времену хришћанство сиромашнији и нижи друштвени слојеви, али има хришћана и међу вишима и имућнијима. Првобитно је хришћанство градска религија и већи градови, као средишта културе и свих других покрета, шире га у мање и у своја околна села.

3. У хришћанску заједницу се ступало примањем тајне крштења. Што даље, све се више пазило на то, да се будући чланови цркве што боље спреме за крштење. Поучавани су у вери и васпитавани у моралном животу. "Појединим хришћанима је давана дужност да пазе како живе и шта раде они, који хоће к њима да пређу, па да онда тај прелаз некима спрече... а друге да вољно приме, те да их из дана у дан све више поправљају" (Ориген). То претходно васпитање за веру јесте катихуменат. - Само на тај начин се могла црква очувати да у њу не продру незнабожачке нарави. - Катихуменске поуке, које су држане ваљда у сваком већем граду, развијене су постепено у праве велике школе хришћанске науке и васпитања (Александрија).