Григорије Микић
ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
СРПСКА ЦРКВА

г) Крушедолска (карловачка) митрополија

1. Годину дана и нешто више по смрти патријарха Арсенија III. састао се по царској дозволи сабор у манастиру Крушедолу да бира старешину српској Цркви. У Бечу су том приликом желели двоје: прво, да на сабору буду заступљени само Арсенијеви досељеници, а нипошто и Срби који су пре велике сеобе живели у Хрватској. Тако би хрватски Срби били излучени из своје црквене заједнице и пропаганда би међу њима имала одрешене руке. Желели су, затим, да тај сабор бира Србима у Угарској самосталног патријарха, који не би био у вези са пећким; тиме би српска Црква била уопће ослабљена.

2. Крушедолски сабор је одржан о св. Јовану 1708. г. и смрсио је обе бечке жеље. На сабору је учествовао изасланик Личана и Хрваћана и без дозволе државних власти. Он је ту, уз отпор царског изасланика, са осталима бирао и изабрао Исаију Ђаковића, за старешину свих православних Срба под царском власти. Тиме је спасено јединство Срба у царевини. Друго, тај сабор није изабрао Исаију за патријарха, него за првог и началног митрополита, а Исаија је одмах положио заклетву да ће пећког патријарха признавати за свога старешину у духовним пословима. Тиме је очувано јединство српске Цркве уопће.

Епископи су положили заклетву да ће новога митрополита слушати докле год остане у православној вери.

3. Још пре самог избора одредио је сабор да царски, свети и свештени манастир Крушедол буде митрополитска столица за сав српски народ под влашћу бечког цара. Тако је основана, заправо обновљена, крушедолска митрополија. Пећки патријарх ју је признао 1710. г.

Исаија је о своме избору известио и рускога цара Петра Великог као "нашег православног цара".

Митрополија је била у Крушедолу до 1713. г. Тада је пренета у Карловце те се за даља времена назива карловачком митрополијом.

Исаија је умро исте године - у Бечу, као и Арсеније.

За наследника му је изабран Софроније Подгоричанин епископ славонијски. Он је умро већ после годину дана. У народу се пронео глас да наше митрополите неко трује.