Григорије Микић
ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
СРПСКА ЦРКВА

III. Унутрашњи живот карловачке архиепископије

у прво доба

а) Црквена управа

1. Патријарх - митрополит. У време прве велике сеобе стајао је на челу српској Цркви патријарх. Како је пећка патријаршија после те сеобе добила новог патријарха, носили су Арсенијеви наследници у новој земљи наслов митрополита. Изузетак чини Арсеније IV. који је прешао у аустријске земље као патријарх.

Нарочита ознака власти наших патријараха од Макарија амо јесте то, што су уз духовну власт над својим народом имали и световну власт. Нешто те власти им је остало из феудалног устројства Немањићке државе, нешто им је дао султан, а нешто признао сам народ. Аустријски цар је старешини српске Цркве признао сву његову дотадању духовну власт, а световну му је, можда, и проширио. Старешина српске Цркве био је пред бечким властима caput nationis.

У нередовним приликама какве су биле за време сеобе и нешто након ње било је оправдано да сва власт над Црквом и народом лежи у рукама једног јаког човека. Доцније је та неправилност довела до сукоба између епископа и митрополита, па и народа и јерархије. Тим сукобима се користила државна власт.

Када је постало јасно да се Срби неће вратити на своја огњишта, сузио је Беч власт нашег црквеног старешине на чисто духовне послове, а и духовна власт му jе све више крњена. Световна власт му је одузета да би се народ политички обезглавио, а духовна да се даде унији више маха.

2. Сабори. Још од Немањиних времена решавали су наши стари своје државне и црквене послове на саборима. Патријарси су и под Турцима, кад је било могуће, окупљали народне старешине и свештенство на договор. Патријарх Арсеније III. jе уочи самог прелаза у Аустрију одржао под Београдом сабор народних првака и свештеника. Прва Леополдова привилегија признала је Србима у Аустрији право на одржавање сабора и тиме jе и ту узакоњен један наш стари ред и обичај. Сабори су се састајали да бирају митрополита, да им се прогласи потврда привилегија када нов владар ступи на престо и да се постарају о црквеним и политичким пословима народним.

Тако су у карловачкој митрополији, за та и потоња времена, сабори са епископатом били врховна црквено-народна власт. Сабори су сазивани по царској дозволи а на њихов рад је пазио царски повереник. Највише их је одржано у Карловцима.

3. Уредбе. У време Арсенија III. и у прво време после њега није било за управу Црквом никаквих нарочито писаних уредаба. Архиепископ и епископи су наређивали, управљали, судили и кажњавали по начину који су наследили на Балкану. Радили су каткад и по самовољи којој су се такође тамо научили. После свега што је наш народ пре сеобе и у њено време пропатио, разумљиво је да је у верском и породичном животу, у богослужењу, у свештеничком понашању и у реду око црвеног имања било много нереда. Митрополит Мојсије Петровић. почео је први да уређује те прилике. За њим је то чинио његов наследник Вићентије Јовановић.