Светосавље.орг :: Библиотека :: Ћирилица :: Latinica  
 

 

ЈЕРЕЈ СРБОЉУБ МИЛЕТИЋ

МЕЛЕТИОС (Метаксакис)
митрополит, архиепископ, папа и патријарх

 

 

 

Јула месеца 1935. године у Цириху, Швајцарска, након тешке шестодневне агоније умире најконтраверзнија личност у двомиленијумској историји Православне цркве, и његово тело бива пренето у Каиро, Египат, где је сахрањено уз највише почасти. Један од несумњиво највећих реформатора у Православној цркви уопште, за собом оставља веома ровиту и узбуркану ситуацију, чије последице ће се осећати још много деценија, а највероватније и векова. Иза његовог лика и дела остаје питање колики је његов лични допринос савременим и будућим искушењима, немирима и изазовима у православној Цркви?

Његова личност и улога су данас већ прешли довољну историјску дистанцу и чини нам се да просто вапију за објективном проценом подједнако, историчара и теолога. Покушаћемо овде да изложимо и због чега. Изнећемо само основне податке и неке од историјских чињеница које се тичу овог човека без преседана у Православној Цркви, који је у својој, релативно краткој али веома бурној каријери, између осталог, успео да редом буде поглавар три аутокефалне помесне православне цркве, да се избори за доношење великог броја одлука које су пре њега биле неспојиве са Православљем, који је покушао да измени саме основе православне еклесиологије, и тако зачне читав низ питања на која ће још многе генерације православних теолога моћи, а можда и морати, да дају зреле, трезвене и духовно здраве одговоре. Али, почнимо од почетка.

Патријарх Мелетије Метаксакис је рођен у селу Парсас на острву Криту, 21. септембра 1871. године, и на крштењу је добио име Емануел. Богословију Светог Крста у Јерусалиму је уписао 1889. године. Замонашен је са именом Мелетије и рукоположен за јерођакона 1892. Након завршетка богословског школовања постављен је 1900. године од стране патријарха Дамјаноса за секретара Светог синода Јерусалимске патријаршије. Осам година касније, Мелетије је од стране истог патријарха, 1908. године, избачен из Свете Земље због "активности противу Светог Гроба".[1]

По тврђењу историчара Александра Зервудакиса, истражног официра британског Министарства одбране (1944-1950), Мелетије 1909. године посећује Кипар и ту, са још два православна свештена лица,[2] ступа у ред енглеске масонске ложе.[3] Следеће, 1910. године, Метаксакис постаје митрополит Китиона на Кипру, а већ 1912. покушава да постане Цариградски патријарх. Пошто му то не полази за руком он се посвећује напорима да заузме положај кипарског архиепископа. Међутим, његове нескривене политичке амбиције, ауторитативни карактер, и можда највише од свега, модернизам који је испољавао, изгледа да су одиграли одлучујућу улогу у његовом неуспеху.[4] Разочаран, он напушта своју паству и 1916. год. одлази у Грчку где уз помоћ свог рођака Венизелоса, револуционара који се налазио на челу Грчке владе, постаје Архиепископ атински 1918. године. Када је следеће године Венизелос изгубио изборе у Грчкој, Метаксакис такође бива свргнут са свог трона.

 

Мелетије Метаксакис (1871 - 1935)

 

Док је још био Архиепископ атински, Мелетије је са групом истомишљеника посетио Енглеску где је водио разговоре о јединству између Англиканске и Православне цркве. Као Архиепископ атински, Мелетије је такође основао "Грчку православну архиепископију у Северној Америци". Пре тога, тамо нису постојале посебне јурисдикције, већ су парохије, које су се састојале од разних етничких група, укључујући и Грке, званично биле под јурисдикцијом Руског епископа. Падом царске Русије и преузимањем власти од стране Бољшевика, Руска црква је изолована а њене епархије ван Совјетског Савеза изгубиле су свој ослонац. Оснивање чисто грчке етничке епархије у Америци од стране Архиепископа Мелетија, представљало је прву у низу даљих подела. Различите групе су потом тражиле и добијале подршку својих матичних Цркава.[5]

Након свргавања у Атини, Мелетије фебруара 1921. године, одлази у Америку, где је, на основу одлуке Светог архијерејског сабора СПЦ од 10. 12. 1920. у то време боравио и св. владика Николај Велимировић са задатком да "испита стање, потребе и жеље Српске православне цркве у Сједињеним Државама". У свом извештају Светом архијерејском сабору од 13/26 јуна 1921. св. вл. Николај спомиње и сусрет са Мелетијем и о томе каже:

"Гледиште Грка најбоље су ми објаснили Митрополит атински Мелетије Метаксакис, који се сада налази у Америци као избеглица, и Александар епископ Родостолски, кога је исти Митрополит Мелетије пре три године одвео у Америку и ту делегирао да врши дужност епископа над грчком црквом у Америци."

"Митрополит Мелетије вели, да према прописима канонским, врховни надзор над црквом у Америци мора да припадне патријарху цариградском. Позива се на канон 28. IV Васељенског сабора, сходно коме све цркве у земљама "варварским" спадају под јурисдикцију патријарха у Цариграду. Ова јурисдикција, према његовом мишљењу, била би више почасна, а конкретније би се она пројављивала само у случајевима апелата од једне незадовољне стране."[6]

Свакако да је ово била интересантна новост за св. вл. Николаја, коју је у свом извештају одлучио да пренесе и Сабору СПЦ, јер нико пре тога није на овај начин тумачио 28. канон IV Васељенског сабора. Ни један Цариградски патријарх пре Мелетија није покушавао да замени првенство части са првенством власти, или саборност Цркве некаквим митом о врховном судији у "случајевима апелата од једне незадовољне стране".

Поред настојања да заснује један потпуно нови поредак међу помесним црквама и њиховим дијаспорама, Мелетије је у Америци наставио да негује и своје изузетно добре односе са Англиканцима. Тако је грчки амбасадор у Вашингтону 17. децембра 1921. године известио Перфектуру у Солуну да је Мелетије "у одежди узео учешћа на англиканском богослужењу, клечао са англиканцима на молитви, целивао њихов престо, проповедао и касније благословио присутне!"[7] Када је Свети синод Грчке цркве сазнао за његове активности, формирана је у новембру 1921. комисија са задатком да испита Мелетијев случај. Међутим, док је истрага још била у току, Мелетије је изненада и неочекивано изабран за Цариградског патријарха. Синодска комисија је ипак наставила свој рад и на основу њених налаза Свети синод Грчке цркве је 9. децембра 1921. свргао Мелетија Метаксакиса због читавог низа прекршаја Канонског права, као и због проузроковања шизме.[8] Упркос оваквој одлуци Мелетије је устоличен у трон Цариградских архиепископа 24. јануара 1922. године, а затим је, под великим политичким притиском, пресуда о Мелетијевом свргавању повучена 24. септембра исте године.

Митрополит Германос (Каравангелис), који је у међувремену, редовним поступком већ био изабран за Архиепископа Цариграда, објашњава прилике око изненадног обрта ситуације. Он каже: "Око мог избора на Васељенски трон 1921. године није било недоумица. Од седамнаест гласова, шеснаест их је било у моју корист. Тада, ми је један од мојих пријатеља, лаик, понудио 10,000 фунти да се одрекнем свих права на избор у корист Мелетија Метаксакиса. Природно, одбио сам ову понуду са незадовољством и гађењем. Одмах затим, неочекивано једне ноћи, трочлана делегација од стране "Националне лиге за одбрану" посетила ме је енергично убеђујући да се одрекнем кандидатуре у корист Мелетија Метаксакиса. Делегати су говорили о томе како Мелетије може да донесе 100,000 долара Патријаршији, како је он у врло пријатељским односима са протестантским бискупима у Енглеској и Америци, како може да буде од велике користи у грчким интернационалним односима и како међународни интереси захтевају да Мелетије буде изабран за Патријарха. То је такође, била и воља Елефтериоса Венизелоса."

"Размишљао сам целу ноћ о овим предлозима. Економски хаос је владао у Патријаршији. Влада у Грчкој је престала да шаље помоћ, а није било других извора прихода. Редовне плате нису исплаћиване у последњих девет месеци. Патријаршијске добротворне установе су биле у критичном материјалном стању. Из ових разлога и за добро народа, прихватио сам тај предлог.[9]

Након овог договора, 23. новембра 1921. усвојен је предлог Синода цариградске патријаршије да се избор патријарха одложи. Одмах затим, епископи који су гласали за ово одлагање замењени су другима, тако да је два дана касније, 25. новембра 1921. године, изабран Мелетије. У међувремену, замењени епископи састали су се у Солуну и издали саопштење да је "избор Мелетија учињен у супротности са светим канонима", најављујући да ће предузети "ваљани и канонски избор Патријарха Константинопоља".[10] Упркос свему овом и на опште изненађење, Мелетије је, два месеца касније, ипак постао Цариградски патријарх.

Могло би се рећи да од тада, његовим избором почиње једно сасвим ново поглавље у Православној цркви. Као ватрени борац за политичке идеје панјелинизма, енергични модерниста и реформатор Цркве, Мелетије је започео низ промена и утицао на доношење многобројних одлука са веома далекосежним последицама. 1922. године Синод његове Патријаршије, издаје енциклику којом признаје валидност англиканског рукоположења,[11] а на Мелетијеву иницијативу од 10. маја до 8. јуна 1923. године у Цариграду се састаје такозвани "Свеправославни конгрес", који упркос одлукама сабора из 1583.[12] и потом, 1587. и 1593. одлучује да промени календар у Православној цркви. Врло је карактеристично за овај контраверзни скуп, за који у литератури постоје разни називи: "Све-православни конгрес", "Православно сабрање",[13] и т.д., да су на њему били присутни представници само три помесне Православне цркве: Грчке, Румуније и Србије, док су представници осталих, па и најближих цркава: Антиохијске, Јерусалимске и Александријске патријаршије, одлучили да не присуствују. Као васељенски патријарх, Мелетије је председавао седницама овог скупа коме је присуствовао и англикански бискуп Чарлс Гор, који је, на Мелетијев позив, седео са његове десне стране и узимао учешћа у раду овог конгреса.[14]

Може се рећи да је увођење новог календара за парохијско свештенство и народ, а посебно за монаштво, представљало крајње разочарење широм Православља. Овај гест је углавном протумачен као видљива пројава намере Цариграда да се приближи Западу, на штету вековног богослужбеног јединства помесних православних Цркава. Тако је тзв. "Свеправославни конгрес", сачињен од представника три помесне цркве, успео да прихвати нови календар из истих оних разлога уније, из којих су га ранији православни сабори осудили и одбацили: "ради истовременог прослављања великих хришћанских празника од стране свих Цркава".[15]

Шта год и кога год да је представљао овај скуп, историчари ће највероватније морати да констатују да је ово био један од најжалоснијих догађаја у животу Цркве Христове у 20. веку. Диктиран са врха и наметнут у супротности са ранијим саборским одлукама, политичким притисцима спровођен, тзв. нови календар, изазвао је расколе и крваве уличне обрачуне, којима није избегао ни сам Мелетије. Верном народу православном широм света нису биле по вољи Мелетијеве модернистичке реформе у Цркви. У Цариграду је дошло до великих немира у којима је огорчено православно становништво демолирало Патријаршијске просторије и самог Мелетија подвргло телесним повредама.[16] Не дуго за тим он је био присиљен да напусти Цариград и абдицира, у септембру исте, 1923. године.

По свој прилици, патријарх Мелетије је имао велике планове, и овај мали и неславни скуп се није бавио само једном темом. Поред питања промене календара, такође су се расправљала и питања одређивања фиксираног дана прославе Васкрса (промена пасхалије је иначе забрањена 1. Вас. Сабором и Антиохијским Сабором под претњом рашчињења клирика који то покуша), затим ступање у брак након рукоположења ђакона и презвитера, други брак свештеника, питање ублажавања поста, померање већих светитељских празника у дан недеље, и т.д.[17] У вези овог скупа, архимандрит Др Јустин Поповић у својој представци Светом архијерејском сабору СПЦ, од 7. 5. 1977. год. каже:

Питање припремања и одржавања новог "Васељенског Сабора" Православне Цркве није ни ново ни скорашње у овом нашем веку историје цркве. То питање је покренуто још у време несрећног патријарха Цариградског Мелетија Метаксакиса, познатог уображеног модернисте, реформатора и творца раскола у Православљу, на његовом такозваном "Свеправославном конгресу" у Цариграду 1923. године."

 

Мелетије Метаксакис и англикански архиепископ Ланг,
конференција у Ламбету 1930. године

 

Као васељенски патријарх, Мелетије је нарочиту пажњу посветио покушајима потпуног преуређења односа међу помесним православним црквама у свету, а посебно према њиховим дијаспорама. Његове одлуке, писма, томоси и енциклике, биле су не само контраверзне, већ понекад и у логичкој супротности једне са другима. "Не признајући аутокефалију Албанској Цркви, под изговором да православно становништво сачињава мањину, Мелетије, упркос актима Руске Цркве, признаје отцепљење Пољске Цркве која се исто тако налази у мањини у Пољској и ту цркву потом потчињава Константинопољу."[18]

Као што је у свом извештају Сабору СПЦ св. вл. Николај Велимировић предочио, патријарх Мелетије је покушавао да прошири тумачење 28. правила 4. Васељенског Сабора и на неки начин обухвати не само грчку, већ и дијаспоре свих осталих цркава. По први пут у историји један патријарх покушава да поведе Цариградску патријаршију у потпуно неканонски и скандалозан административни освајачки поход у туђе земље и на туђу паству. Свештеник Живко Панев о томе пише:

"Не питајући Атински Синод, он је искористио своје везе са грчким становништвом у Америци 1922. и подчинио га себи. Године 1922. издаје Томос (решење) о оснивању архиепископије за Северну и Јужну Америку у Њујорку, са три епископије: у Бостону, Чикагу и Сан Франциску. Истовремено, он предузима кораке за потчињење Цариграду и дијаспора других националности. Први корак у том правцу догодио се 1922. год. назначењем егзарха за читаву западну и централну Европу у Лондону са титулом митрополита Тијатирског, после чега ће Константинопољ почети да оспорава права митрополиту Евлогију да управља руским парохијама у Западној Европи.

9. јула 1923. Мелетије је потчинио себи епархије Руске Цркве у Финској, под видом аутономне Финске Цркве. 23. августа 1923. Цариградски синод под његовим председништвом издаје Томос о потчињењу Цариграду руских епархија у Естонији, под видом аутономне Цркве.

Под председништвом Мелетијевим Цариградски Синод решава, да је за Православну Дијаспору у Аустралији потребно створити нову епархију, са катедром у Сиднеју, потчињену Цариграду, што ће се и остварити 1924. год."[19]

Због Мелетијевих поступака Српска црква је такође, долазила у сукоб са Цариградском патријаршијом. Она је имала своју епархију у Чехословачкој, за коју је 25. септембра 1921. године, патријарх Димитрије хиротонисао епископа чешко-моравског Горазда Павлика (кога су 4. септембра 1942. године, стрељали Немци).[20] Упркос томе, Патријарх Мелетије је 4. марта 1923. године, хиротонисао архимандрита Саватија за "архиепископа Прага и целе Чехословачке", и издао му томос бр. 1132 о успостављању старе Кирило-методијевске архиепископије коју је потом ставио под јурисдикцију Цариградске патријаршије.[21]

Осим аутокефалне Албанске цркве, коју Мелетије није признавао, на простору Албаније је било Срба о којима је духовно старање водила Српска црква. Тако је секретар манастира Дечана, Виктор Михаиловић, 18. јуна 1922. хиротонисан за викарног епископа Скадарског. Међутим, Цариградска патријаршија је водила дугогодишњи спор са Српском црквом по питању јурисдикције у Албанији, а за то време је унијатска пропаганда, директно вођена из Ватикана, успешно обављала свој посао. Епископ скадарски Виктор је био на тешким мукама (од којих га је спасила смрт 8. септембра 1939. године). По његовој жељи сахрањен је у порти манастира Дечана.[22]

Мелетијево признавање англиканског рукоположења проузроковало је негодовање чак и код Римокатолика. Код Православних верника и свештенства, Мелетијевске иновације у Цркви су изазивале велики немир и огорчење, а по питању новог календара чак и расколе. У Цариграду се 1. јуна 1923. године, окупио велики број свештенства и верних који су револтирани, напали на Фанар са циљем да свргну Мелетија и избаце га из града. Међутим, Метаксакис је издржао још месец дана у веома напетој атмосфери, да би тек 1. јула 1923. године, под изговором болести и потребе за лечењем, напустио Цариград. Потом, уз интензивне притиске од стране грчке владе и интервенције Атинског архиепископа, патријарх Мелетије најзад подноси оставку на свој положај 20. септембра 1923. године.

Нови календар, који је на његово инсистирање изгласан на несрећном конгресу у Цариграду 1923. године, убрзо су спровеле само три помесне православне цркве: Цариградска, Грчка и Румунска. У осталима се то није догодило због бојазни од даљих немира и раскола, као и захваљујући снажној реакцији која је била веома негативна. Јерусалимски патријарх је истакао да је нови календар неприхватљив за његову Цркву због опасности од прозелитизма и унијаћења у Светој Земљи. Вероватно највећа опозиција новом календару испољена је од стране Александријске патријаршије, чији је патријарх Фотије, након договора са Антиохијским патријархом Григоријем, Јерусалимским Дамјаносом и Кипарским архиепископом Кирилом, сазвао помесни сабор, на коме је одлучено да апсолутно не постоји потреба за променом календара. Сабор је изразио велики бол и жаљење што се такав предмет уопште нашао на дневном реду, констатујући да промена календара представља опасност за јединство Православља не само у Грчкој већ свуда у свету.

Међутим, убрзо је Александријска патријаршија и сама доживела велику промену. Пре тога, на Грчкој војној и политичкој сцени је дошло до великих промена услед пораза које им је 1924. године, Кемал Ататурк нанео у Малој Азији. Дошло је и до велике размене становништва у којој је око 1,400,000 Грка из Мале Азије морало да пређе у Грчку, из које је такође изашло око 300,000 Турака.[23] Након своје оставке на престо Цариграда и ових бурних и судбоносних догађаја, патријарх Мелетије се нашао у Александрији, где је уз политичку подршку наименован за другог кандидата за трон Александријске патријаршије.[24] У то време, Египат је био под британским мандатом, а Египатска влада је имала право да од два наименована кандидата потврди једног за александријског патријарха. Влада у Каиру је годину дана одуговлачила са својом одлуком, да би најзад, под утицајем англиканских веза и под притиском Енглеске владе, 20. маја 1926. потврдила Мелетија за папу и патријарха александријског. Нимало обесхрабрен помесним сабором свога претходника, и под изговором бриге за јединство грчке дијаспоре са матицом (у Грчкој је под притиском револуционарне владе нови календар био већ уведен), Мелетије је убрзо и у Александрији увео нови календар. Тако је наводна брига за грчку етничку дијаспору однела превагу над бригом о јединству Цркве и одлукама ранијих сабора.

Као вођа црквене делегације, Мелетије Метаксакис је узео учешћа и на конференцији у Ламбету[25] 1930. године, где је водио разговоре о јединству (унији) између Англиканаца и Православних.

Пред крај свога живота, овај избеглица из Свете Земље, са Китиона, из Атине и Константинопоља, Мелетије Метаксакис, нестабилни, неуморни и амбициозни дух, иако озбиљно болестан, покушао је да се кандидује још и за патријарха јерусалимског. Међутим, он умире 28. јула 1935. године и бива сахрањен у Каиру. За њим остаје један бурни период, нестабилно време политичких притисака и дипломатских ексхибиција непримерених у Цркви Христовој, чије последице ће се осећати још дуго...

 

Свештеник Србољуб Милетић

 

 

 


 

 

НАПОМЕНЕ:

  1. Батистос, Д., Proceedings and Decisions of the Pan-Orthodox Council in Constantinople, May 10 - June 8, 1923, Athens, 1982
  2. Један од њих је био потоњи митр. Василије, званични представник Васељенске патријаршије.
  3. Alexander I. Zervoudakis, "Famous Freemasons," Masonic Bulletin, No 71, January - February, 1967.
  4. Benedict Englezakis, Studies on the History of the Church of Cyprus, 4th - 20th Centuries, Vaparoum, Ashgate Publishing Limited, Aldershot, Hampshire, Great Britain, 1995, p. 440
  5. Metropolitan Theodosius, Archbishop Of Washington, The Path To Autocephaly And Beyond: "Miles To Go Before We Sleep"
  6. Еп. Николај Велимировић, Сабрана дела, књ. 10, Хилместир 1983. Стр. 467.
  7. Delimpasis, A.D., Pascha of the Lord, Creation, Renewal, and Apostasy, Athens, 1985, p.661.
  8. Delimpasis, A.D., Pascha of the Lord, Creation, Renewal, and Apostasy, Athens, 1985, p.661.
  9. Исто стр.662.
  10. Исто, стр. 663.
  11. Encyclical on Anglican Orders, from the Oecumenical Patriarch to the Presidents of the Particular Eastern Orthodox Churches, 1922.
  12. Локални Сабор у Цариграду из 1583, сазван као реакција на позив римског папе Григорија XIII да православни прихвате нови календар, на коме су учествовали патријарх Јеремија цариградски, Силвестер патријарх александријски, Софроније патријарх јерусалимски и бројни други саборски оци између осталог јасно каже: "Ко год не следи обичајима Цркве који су утврђени на Васељенским Саборима, и светој Пасхи и календару који нам они одређују да следимо, него хоће да се равна по новоизмишљеној пасхалији и њеном календару папиних безбожних астронома и противећи се (обичајима Цркве) жели да одбаци и оскврни догмате и обичаје Цркве које смо наследили од наших Отаца, нека буде на таквога АНАТЕМА и нека буде одлучен од Цркве и заједнице верних.
  13. Сибев Т., Питање црквеног календара, Синодско издање, Софија, 1968, стр 33-34 (на Бугарском).
  14. Сам назив "конгрес", сведочи да такав скуп не одговара православној традицији.
  15. Енциклика Цариградске Патријаршије, "Свим Црквама Христовим", јануар 1920. г.
  16. "The Julian Calendar," Orthodox Life, No. 5 1995, p. 26.
  17. Јеромонах Сава (Јањић), Екуменизам и време апостасије, Призрен, 1995. стр. 11 (фуснота 11).
  18. Свештеник Живко Панев: Питање дијаспоре - Историјски и канонски осврт, Париз, рукопис.
  19. Исто.
  20. Сава, епископ шумадијски, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Београд 1996, стр. 135-136.
  21. Сергије Троицки, Црквена јурисдикција над православном дијаспором, Сремски Карловци, 1932, стр. 4.
  22. Др Димшо Перић, Српска православна црква и њена дијаспора, Источник, лист српске православне епархије Канадске, 1998. год. Бр. 38
  23. "У XX веку грчко становништво у Турској је претрпело бруталне прогоне и геноцид. Године 1920. само је у Цариграду било око 100.000 Грка. После Првог светског рата и пораза Грка код Смирне 1922. године, тамошњи Грци су доживели праву катастрофу, "велика катастрофа". Грци из Мале Азије су расељени и избегли. Ово је остварено после потписивања мира у Лозани (Швајцарска) 1923. године. После тога остао је само незнатан број Грка у Цариграду, као и Турака у западној Тракији. Данас у Цариграду има око 4.000 Грка." - Прот. др Радомир Поповић, Православље на раскршћу векова, Београд, 1999. Стр. 23
  24. Први кандидат је био Митрополит Николас из Нубије.
  25. Конференција свих англиканских бискупа, која се одржава сваких десет година у резиденцији Кентерберијског архиепископа, расправљајући о питањима вере, морала и поретка у Англиканској цркви.

 

 

 

 
  Светосавље.орг :: Библиотека :: Ћирилица :: Latinica  
  Верзија за штампање[DOC 71kb]
[ZIP 18kb]