Мирјана Булатовић

Једне августовске недеље 1990. године, придружили смо се ноћној лекарској визити пацијентима Завода за болести зависности у Београду. Неуропсихијатар Мила Вуков, уз две медицинске сестре и једну дотерану и брижљиво нашминкану ("дежурну") наркоманку, обилазак пацијената започела је у 21 час, да би их готово сат и по пропитивала о здрављу и потребама. Потребе је већина наркомана објављивала сажето, речју "додатак", а то значи: још метадона...

На првом спрату Завода је клиничко одељење, где смо те ноћи затекли тридесет пацијената, махом по три у соби. Собе не наликују на болничке, већ, пре, на студентске. По сликама, постерима и исписаним порукама - зидови су велики транспаренти душа у шкрипцу.

По духу, атмосфера је гробна. Ваздух је засићен зависношћу од оболелих тела. Дух није слободан, а и када га тело, умирено седативима, пусти, дух као да не зна куд ће. Прети му недогледна, бескрајна доколица.

- Како сте? - пита докторка младог човека који лежи на леђима, ни уснуо, ни будан.

- Па, ни лоше, ни добро...

Као већина људи на свету, дакле - уопштава докторка.

(Ех, кад би они знали како се осећа "већина људи на свету", не би тражили толико средстава за умирење. Учинило нам се да "мир", у њиховом случају, значи обамрлост, тупост, ничим поремећено вегетирање...)

Потом смо "сишли у хад", на одељење полуинтензивне неге у приземљу, где се, сада већ у правом болничком окружењу, осамнаест наркомана с муком ослобађало физичке зависности од опијата.

Један младић се жалио како је принуђен да више пута на дан мења постељину, јер су његово рубље и кревет мокри од зноја - који се изобилно лучи у такозваној кризи апстиненције.

Други млад човек, безмало дете, рекао је одлучно: "Ја сутра одлазим кући! Овде само причају о дроги..."

Његов сусед се пожалио на судбину своје сестре, за коју је утврђено да је HIV позитивна, носилац вируса сиде. Он сам, један је од четири пацијента у четвртом, завршном стадијуму сиде.

Је ли то и ваша сестра наркоманка? - пита докторка.

Не. Муж јој је наркоман. Он јој је пренео вирус...Убрзо је поред нас проминуло и сабласно лице по

старијег наркомана који незаустављиво, упркос гнушању својих суседа, "сам себи вади зубе и држи их у џепу .

Једна жена је плакала и у предасима уверавала докторку у искрену жељу да се, скупа са својим мужем, чија је болесничка постеља уз њену, излечи, али се и жалила на последице нагле апстиненције.

Нисмо, верујте, дошли по метадоне, већ да се ослободимо зависности од дроге, али је тешко... "Спуштање" је пребрзо. Овако могу да "кризирам" и код куће. Недавно ми је један пацијент, пошто се вратио с викенда, понудио дрогу. "Хајде да купиш", каже, "добила си паре јутрос, видео сам." Рекла сам му да немам пара. "Даћу ти на кредит", наваљује. Одбила сам и "кредит", али он није био задовољан. "Хајде, узми, частићу те." Нисам узела. А могла сам... Видите...

Док се вани, у јавном, политичком Београду, одвија борба за парламентарну демократију бучним буђењем народа, иза огромног, светлећег натписа ЗАВОД ЗА БОЛЕСТИ ЗАВИСНОСТИ, сложно обамрли леже православни, католици, муслимани и атеисти, без снаге за мржњу, без снаге за љубав, без занимања за свет, са једном једином жељом: да поново задобију власт над сопственим нервним системом, ОСВОЈЕ СЕБЕ. Оваквих, махом неуспешних освајача, највише је из Београда, Ниша и Новог Сада.