Svetosavlje.org :: Biblioteka :: Ћирилица :: Latinica  
 

 

 

<< prethodna    [ sadržaj ]    sledeća >>

 

 

DMITRI ALEKSANDROVIČ AVDEJEV I VLADIMIR KONSTANTINOVIČ NEVJAROVIČ
PRAVOSLAVLjE I NEUROZA
Duhovni uzroci neuroze i pravoslavni način lečenja

 

 

 

 

Neuroza kompulzivnih stanja (opsesivna neuroza)

 

Kompulzivne - prinudno (odnosno van kontrole i želje čoveka) mogu da budu kako određene misli, sećanja, pojmovi, sumnje, tako i radnje. Ne treba se ni čuditi, jer svakoj delatnosti prethodi misao, osmišljavanje, namera.

U neuroze kompulzivnih stanja ubrajaju se obično i fobični strahovi. Ukoliko čovek oseća nesvestan strah, a da ni sam ne zna od čega, može se govoriti o sindromu straha. Ako se, na primer, boji mraka, visine, oštrih predmeta ili zatvorenog prostora, takva stanja van svesne kontrole definišu se kao fobije, za svaku od koje se iz naziva vidi o kakvom strahu (od čega) se radi. Na primer, kancerofobija označava da postoji strah od oboljevanja od raka, klaustrofobija - da postoji strah od zatvorenog prostora, hipsofobija - da postoji strah od visine, mizofobija - da postoji strah od prljanja, pantofobija - strah od svega što nas okružuje.

Dakle, fobije su konkretni strahovi, ili bolesno izbegavanje nekih posebnih predmeta, pojava ili situacija, a ne neodređen strah uopšte. Ponekad se strahovi pojavljuju samo u određenoj situaciji. Na primer, strah od visine se pojavljuje samo pri penjanju na visinu, strah od miševa samo ukoliko se vidi pravi miš (na primer, car Petar I je imao panični strah od bubašvaba). Često je čoveku dovoljno samo da pomisli o nečemu, pa da već oseti strah.

Strah je svojstven prirodi paloga čoveka i njegov koren je biološki, jer čovek u sebi nosi i nešto životinjsko. Tako se ovo životinjsko u nama instiktivno boji spoljašnjih pretnji mraka, napada i svake druge opasnosti za sopstveni život.

U puno slučajeva strah upravo igra ulogu svojevrsnog zaštitnog mehanizma, čuvajući nas od raznih opasnosti, koje ugrožavaju naš spokojan život. Čovek u strahu postaje obazriviji, spremniji da se odbrani od nevolje, da se spase od pretnje koja se nadvila. Strah je usađen Tvorcem u sećanje svih prethodnih pokolenja, kao što kažu psihoanalitičari (Karl G. Jung) u "kolektivnom nesvesnom". Dakle, strah je svojstven svakom čoveku u od ređenom stepenu i može da odigra zaštitnu ulogu, štiteći nam život od raznih opasnosti.

Međutim, karakteristika neurotičnih strahova je upravo u tome da oni nisu izazvani nikakvom realnom pretnjom ili je ta pretnja iluzorna i malo verovatna. Na primer, neki čovek koji boluje od kardiofobne neuroze strahuje da srce jednog određenog trenutka može da mu se zaustavi. Sa jedne strane, to je teoretski moguće, jer dešavaju se slučajevi naprasne smrti bez ikakvog vidljivog razloga i među mladima, koji nisu imali nikakve zdravstvene probleme. Međutim, objektivna verovatnoća da će se srce zaustaviti baš kod tog čoveka je minimalna, a postoji umišljena, tobožnja, izfantazirana opasnost po život, koja se bazira na lažnim mislima i neopravdanim bojaznima.

Evo i drugog primera: majci koja jako voli svoga mališana, odjednom promiče kroz glavu pomisao da može da ga udavi. Ona se užasava od ove pomisli, koja joj ne priliči sa stanovišta njenog morala, nije uslovljena nikakvim realnim spoljnim okolnostima, nego je, naprotiv, potpuno apsurdna, lišena zdravog rasuđivanja. Ali, poput trna, ušavši i čvrsto se ukorenivši u svesti, ona počinje da pričinjava bol svojoj žrtvi, koja se ponekad stidi da to ikome prizna.

Fobične pomisli dolaze često kao odgovor na postavljeno pitanje: "A šta ako iznenada...?" Dalje nastupa automatski mehanizam, one se ukorenjuju u svesti i kod višekratnog ponavljanja dolazi do većih komplikacija u životu. Što se čovek više bori, želeći da se oslobodi od ovih fobičnih pomisli, one ga još više okupiraju.

Bitni razlog za nastanak i razvoj neurotskog straha je razvijena osećajna uobrazilja (na šta se obično ne obraća pažnja u literaturi iz ove tematike). Jer čovek, na primer, ne samo da se boji da će pasti sa visine, već u svom užasu shvata i da će umreti, na sve moguće načine dovodi situaciju do "usijanja", zamišljajući, na primer, svoju sahranu, sebe da leži u grobu i drugo.

Osim toga, u sličnim situacijama dolazi do izražaja slabost psihozaštite, nastala usled posebnih prirodnih osobina ili kao posledica razarajućeg uticaja greha. Dobro je poznata činjenica povećane podložnosti uticajima kod alkoholičara.

Poznato je da bludni gresi posebno duševno raslabljuju čoveka. Ima uticaja i odsustvo stalnog unutrašnjeg rada na samokontroli, duhovnom trezvenju i svesnom upravljanju svojim mislima (što je detaljno opisano u svetootačkoj asketskoj literaturi).

Može se takođe tvrditi, sa manjom ili većom sigurnošću, da neke misli, koje se uvek, usput rečeno, osećaju kao tuđe i, čak, nametnute, nasilne, i imaju zaista prirodu tuđu čoveku, jesu demonske (već smo ranije navodili citate iz knjige episkopa Varnave Beljajeva, koja se odnosi na ovo pitanje.)

Po učenju Svetih Otaca, čovek često nije u stanju da razlikuje istinski izvor svojih misli i u dušu lako prodire demonska stihija. Samo su iskusni duhonosni podvižnici, kojima su duše očišćene molitvenim podvigom i postom, u stanju da prepoznaju približavanje mračne sile. Duše pokrivene grehovnim mrakom često nisu u stanju da ovo osete i vide, jer se tamno na tamnom teško prepoznaje.

Sveti Ignjatije (Brjančaninov) piše o sličnim situacijama sledeće: "Duhovi zlobe vode borbu protiv čoveka sa takvim lukavstvom, da pomisli i maštanja koje oni ubacuju, duši izgledaju kao da se u njoj samoj rađaju, a ne da su od, duši tuđeg, zlog duha, koji je aktivan i ujedno se trudi da se prikrije.

Sveti Oci ukazuju na činjenicu, da se iza straha često krije sujeta. To se najlakše primećuje kod straha pred javnim nastupanjem, straha od komuniciranja. U tim slučajevima čovek se u dnu svoje duše boji da ne ispadne gluplji ili nesposobniji ili sa manje talenata, nego što on zaista jeste (kako on misli). I kada čovek saznaje tu činjenicu i smirava se, dozvoljavajući sebi grešku ili promašaj, razmišlja više o tome šta će reći, a ne kako će reći, da bi pre svega Bogu ugodio, tek onda dolazi do bitnog poboljšanja situacije. I u duši se vaspostavlja mir i spokoj.

I još jedan momenat je jako važan, koji se tiče straha, ali ne uopštenog, već straha Božijeg, koji je najveća vrlina i obaveza čoveka. Strah Božiji ima različito značenje: to je i bojazan (strah) kazne od Boga (niži stepen vrline) i čuđenje (trepet, užas) pred veličinom događaja i pobožan bogougodan život, i najzad, kao najviši stepen straha Božijeg - potpuna čistota i svetost života. "Strah je Božji mudrost, i uklanjati sv od zla jest razum", piše u Svetom Pismu (Jov. 28, 28). "Živeći bez straha Božijeg ne može se učiniti ništa uzvišeno i dobrodeteljno", pisao je Vaseljenski učitelj Crkve Sveti Jovan Zlatoust.

Izgleda da se baš u strahu Božijem krije najveća tajna, i, ako hoćete, i ključ za razumevanje istinskog iscelenja od mnogih neuroza: kada čovek ima u duši strah Božiji (odnosno višnji, Bogom dani strah) onda ovaj ogroman strah pokriva sve te male, svetske, često u suštini ružne strahove, kao što su strah od bubašvaba ili miševa, oštrih predmeta i sl. Kao što veliki talas na moru guta sitne talase, tako i istinski strah Božiji apsorbuje sve neurotske strahove - fobije.

Svakoj ljudskoj duši je biološki ne samo svojstven, već i potreban strah Božiji, ali se ovaj veliki dar jednostavno deformiše i zamenjuje svojevrsnim životinjskim strahom. U asketskoj literaturi se naglašava da se ovaj strah na početku duhovnog podviga više sastoji u bojazni da se naruše Božije zapovesti, da se zgreši, uradi nešto mrsko, nedostojano i što vređa Boga.

Druga faza straha Božiji je odlika duhonosnih podvižnika, koji su više uznapredovali u vrlini i sastoji se u strahu da ne otpadnemo od Boga, da se ne lišimo Njegove božanske blagodati, Njegovog svetog mira. Jer ovo otpadništvo označava duhovnu smrt, donoseći duši mrak, tugu, razočaranje, osećanje besciljnosti života.

I, najzad, poslednji aspekt, koji se tiče razloga nastajanja straha nalazimo u Svetom Pismu: U ljubavi nema straha, nego savršena ljubav izgoni strah iapolje; jer u strahu Je mučenje (1.Jovan. 4,18). Toje još jedan važan odgovor, koji se ne razmatra u naučnoj literaturi. Ispada, da postojanje straha u duši i srcu čoveka znači odsustvo ljubavi. Zamislite se nad ovim malo dublje...

Uzmimo kao primer stvarne događaje iz poslednjeg rata u Čečeniji. Majke zarobljenih ruskih vojnika su putovale tamo, gde su fijukali meci, u sam epicentar vojnih operacija. Ne obazirući se na ugroženost i svojih života, susretale su se sa čečenskim vojnicima, preklinjale ih da im vrate njihove sinove. Šta je pokretalo te žene, kako su odolevale strahu od smrti? Odgovor je očigledan: majčinska ljubav prema svojim čedima. Dakle, ljubav izgoni strah, "u ljubavi nema straha"...

A sada par reči o kompulzivnim (fobičnim) tj. prinudnim pokretima... Karakter ovih fobičnih delanja može biti sasvim različit. Često oni izgledaju kao neki uobičaJeni ritual i ponavljaju se na isti način, uprkos svakoj logici i potrebi.

Na primer, fobično pranje ruku, ritual pri svlačenju i oblačenju odeće, besmisleno premeštanje nameštaja, prebrojavanje ovca bez potrebe, poskakivanje, klaćenje ili izbegavanje nekih određenih predmeta, ponavljanje određenih reči i pokreta pri susretu prividnim zlom. Karakteristična je pojava eke vrste olakšanja posle ispunjenja određene kompulzivne radnje. Međutim, ovo olakšanje samo trenutno i uskoro ponovo nastaje bolesna potreba za ponavljanjem i sve počinje iz početka.

Vrlo važan momenat u razumevanju prirode kompulzivnih, prinudnih pokreta je već pomenuta nepoznatost, čak nametnutost da se nešto uradi preko razuma i volje čoveka. Evo šta o tome piše Episkop Varnava (Beljajev) u svome delu "Put ka svetosti" (tom 1): "Odakle prinuda ako čovek svim duševnim snagama odgoni ovu nametnutost, ne želi je, smatra je za nešto tuđe, bolesno? Jasno je da ona potiče od druge duhovne suštine, koja je zla i nečista. Razumljiva je i nelogičnost u mislima, razumljivo je i mučenje, o kome govore i sami naučnici, razumljivo je olakšanje posle izvršenog... (t.j. đavo odlazi, dovevši čoveka do onoga što je želeo), jasna je i mučna griža savesti, jer savest ipak muči čoveka."

U posebno teškim slučajevima čovek više ne vlada sobom i postaje svojevrstan, kako danas kažu, biorobot (setite se, na primer, ritualnog ubistva tri monaha u manastiru Optina Pustinja, počinjenog od strane prestupnika, koji je kasnije priznao da ga je na ubistvo navela nekakva strana sila, kojoj nije mogao da se suprotstavi). O sličnoj sili, koja obuzima volju i svest, često govore i drugi prestupnici. Usput da kažemo, da ih ta činjenica ne oslobađa od sudske odgovornosti za učinjeni prestup sa obrazloženjem mentalne bolesti, kao što je bio slučaj sa ubicom monaha. O nasilnoj, čudnoj i neobjašnjivoj neodoljivoj privlačnosti govore i zavisnici od droge i alkohola. Nadamo se da je jasno o kakvoj sili koja stoji iza ovoga se radi...

Šta možemo preporučiti kao lek za prevazilaženje neuroze opsesivnih stanja? Više toga. Cilj svih aktivnosti je zadobijanje Blagodati Božije. Evo šta se preporučuje obolelima (i ne samo njima) na korist i spasenje duše:

1. Post i molitva. A ovaj se rod ne izgoni osim molitvom i postom. (Mt. 17, 21).

Učešće u Svetim Tajnama Crkve i što češća ispovest kod duhovnika. Svetim Tajnama treba pristupati sa srdačnom skrušenošću, dubokom verom i molitvom za Božiju milost.

2. Posećivanje svetih mesta, pravoslavnih manastira, poznatih po tradiciji izgonjenja nečistih duhova.

Na primer, to je u Voronježskoj Eparhiji muški Zadonski manastir posvećen Presvetoj Bogorodici, u kojima počivaju čudotvorne mošti Svetog Tihona Zadonskog. Treba reći da i u naše vreme prema svedočenju bratije ovog svetog manastira mnogo bolesnika dobija pomoć i iscelenje po molitvama Svetog Božijeg Ugodnika.

3. Redovno uzimanje Bogojavljenske vode sa prosforom, česticom artosa, kropljenje kuće svetom vodicom, samog bolesnika, njegovih ličnih stvari...

4. Preduzimanje svega što je u našim silama da bi se stekli krotost i smirenje.

5. Čitanje Svetog Pisma (posebno Jevanđelja) i svetootačke literature, sa tumačenjem pročitanog.

6. Učenje napamet i čitanje određenih psalama i molitava (po blagoslovu duhovnika).

7. Pominjanje na Svetoj Liturgiji, na molebnima i uopšte svim crkvenim službama.

8. Razvijanje neprestane pažnje u odnosu na samog sebe. Sveti Ignjatije (Brjančaninov) je pisao: "Duša svakog delanja koje je usmereno prema Bogu je pažnja. Bez pažnje svako delanje je besplodno, mrtvo" (Knj. 1. str. 296)

9. Hrišćansko samopoznanje. Duhovno usavršavanje. Učvršćenje u veri.

10. Učestali susreti sa blagočestivim Pravoslavnim Hrišćanima (ili onima koji su na putu da to budu). I naravno, ispravljanje samog sebe, na primer, prestajanjem sa pušenjem, stomakougađanjem, oslobađanjem od telenarkomanije, strasti mešanja u politiku i sl.

 

 

<< prethodna    [ sadržaj ]    sledeća >>

 

 

 
  Svetosavlje.org :: Biblioteka :: Ћирилица :: Latinica