Светосавље.орг :: Библиотека :: Ћирилица :: Latinica  
 

 

 

 

ПРЕПОДОБНИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ
О АМЕРИЧКОМ РАСКОЛУ[1]

 

Светом Архијерејском Сабору
Српске Православне Цркве - Београд

 

Поредак држи и небески и земаљски свет, вели богомудри Светитељ Григорије Богослов, имајући у виду богодани добри поредак - ευταξία - којим је Творац украсио и одржава Своју творевину. Овај Божји добри поредак и законитост и мир потребно је свагда и свуда одржавати, а нарочито у Цркви Божјој, том "Дому Бога Живога", и у њеним светим установама и стварима. Због тога су Свети Апостоли и Свети Оци давали упутства, правила и каноне "како се треба понашати (άναστρέφεσθαι) и живети, владати се у Дому Божјем, који је Црква Бога Живога, стуб и тврђава Истине" (1Тим. 3,15), и стуб и тврђава сваког богоугодног и спасоносног мира и поретка. Зато је и Св. Апостол Павле бурним и немирним Коринћанима нарочито саветовао: "Све нека буде благообразно и по поретку" - εύσχημόνως και κατά τάξιν (1. Кор. 14, 10). За овим христоносним Апостолом то исто подвлаче и наглашавају за каснија поколења и богомудри Оци Цркве. Тако Св. Кирил Александријски вели: "Свака од наших (црквених) ствари, када се правилно чини по добром канонском поретку (κανονικής ευταξίας) не причињава нам никакав неред и ослобађа нас од било каквих погрда, или боље рећи доноси нам још и похвале од људи који здраво мисле" (Канон 1 Св. Кирила Александријског). Исто ово нам саветују кроз вековни живот Православне Цркве и сви остали Свети Оци и њихови свети Сабори и свети Канони.

За нас православне Србе, у Светој Православној Светосавској Цркви Христовој, уз разноврсне богомудре апостолско-светоотачке савете, правила и каноне, важе још и савети, речи, дела и правила Светог Родоначелника и Оца нашег по духу и по телу - Светога Саве, који је кроз цео свој равноапостолни живот и рад свима мир, љубав и поредак благовестио, и све то ревносно међу браћом својом и свима уопште православнима засађивао и најбрижљивије чувао и одржавао.

Све су ово Св. Апостоли и Св. Оци и наш Св. Сава чинили и саветовали у жељи и настојању да се са нај већом брижљивошћу очува мир, поредак и јединство у Цркви Христовој на земљи. Јер нема већег ни спасоноснијег добра од мира и јединства у Цркви Божјој, као што нема већег зла и пропасти од немира, раздора и разбијања јединства Цркве Божје. А нереде и расцепе у Цркви, који разбијају мир и јединство једног и јединог и јединственог Тела Богочовека Христа, изазивале су и изазивају јереси и црквени расколи, због чега су их Св. Апостоли и Св. Оци осуђивали, и упоређивали их са поновним распињањем тела Господњег. Како је огромно зло разбијање и цепање јединства Цркве Христове, јасно се види из учења светих великих Отаца Православне Цркве. Да наведемо само двојицу. Свети Дионисије Велики, архиепископ Александријски (3. век), пише у својој Посланици епископу Новату: "Човек треба радије да претрпи свако друго зло само да не поцепа Цркву Божју; и славније је оно мучеништво које човек претрпи да не би поцепао Цркву, него мучеништво које претрпи да не принесе жртве идолима. Јер оно прво мучеништво је веће од овога: тамо се страда за једну душу (=за своју), а овде се страда за корист целе Цркве" (код Евсевија Кесаријског, Црквена историја 1,6,45). Сунчано Светило Православне Цркве, Свети Јован Златоуст, патријарх Цариградски, благовести: "Ништа тако не гњеви Бога као цепање Цркве... Један свети човек је рекао (Златоуст овде има у виду Св. Кипријана Картагенског) да ни крв мучеништва не може да изглади грех цепања Цркве". (Омилија 11,4 на Посл. Ефесцима. РG 62,85).

У историји наше свете Српске Православне Цркве није познато да је постојао неки раскол у нашој Цркви све до наших несрећних дана.[2] У наше дане, на жалост, постоје два раскола у нашој Светосавској Цркви: Македонски и Амерички. Моја је намера по Богу да овде говорим о расколу међу нашом браћом и децом светосавском - православним Србима у Америци, и да подсетим на светосавски дуг свих нас: да тај раскол што пре окончамо и уклонимо, да не би Господ светиљку Српске Цркве уклонио испред пресветлог и тужног Лица Свог да Му више не светли...

Као што сви знамо, тај кобни раскол је настао по питању суђења епископу Америчко-канадском Дионисију и око поделе Епархије Америчко-канадске. Тим поводом су се православна браћа Срби у Америци, и свештенство и народ, поцепали и расколили у два непријатељска табора, који се од тада до данас још увек гложе и суде. До тог трагичног по Српство раскола дошло је још пре саме пресуде о рашчињењу епископа Дионисија од стране Св. Архијерејског Сабора, и тај раскол још и данас траје. Из докумената и казивања очевидаца јасно је сваком непредубеђеном православном Србину да све скупа у том расколу и његовој позадини показује да његови узроци и разлози нису тако једноставни и једнострани, као што се то некима чинило или још увек чини. Свети Архијерејски Сабор и сам је констатовао (у својој Ускршњој посланици 1964.г.) да се "не памти да је икада у нашој светој Цркви један епископ рашчињен". А наше је питање, којим се већ одавно питају многобројни православни и светосавски Срби на свим странама: да ли је онда само рашчињење једног епископа узрок тако трагичног раскола? Да ли је и овога пута до тога морало доћи и то тако да се у резултату добио овај и овакав погубни раскол и расцеп Српског Црквеног народа? Да ли се тај разлог могао избећи, кад је свима било јасно даће он користити само непријатељима Србиновим и непријатељима Светосавске Православне Цркве? А најважније од свих тих питања јесте питање овог историјског момента и часа. Зар није могуће да се на неки богомудри светоотачки и светосавски, а Богу угодни начин, тај раскол излечи и уклони управо сада после горког искуства, после судова, и при погодном расположењу многих српских синова с обе стране за узајамно покајање и помирење?

 

* * *

 

Свети Оци Архијереји, ми православни хришћани смо истински следбеници Христа Спаситеља не тиме што имамо мање грехова од других људи и народа, него што имамо веру, покајање и смирење пред Христом Богочовеком, јединим Непогрешивим и Свебезгрешним. Ако ли Он буде гледао на безакоња наша, ко ће од нас људи опстати? - говорио је велики Пророк Божји Давид (Пс. 130,3), а за њим говорили су то, и поступали по томе, и сви Светитељи Божји, особито богомудри Оци и Пастири Цркве Христове. Зато су они тако правдољубиво и милостиво, богоугодно и човекољубиво руководили Црквом Божјом и повереним им душама људским. Знајући да спасење људи може бити остваривано и достизано само у јединству Цркве, у јединству Црквене благодати, мира и љубави, они су као мудри, "економи различите благодати Божје" (1. Петр. 4, 10) тако мудро и спасоносно "економисали" спасењем поверених им душа браће и деце своје, да су и у далеко тежим и сложенијим приликама и околностима бурног живота Православне Цркве у историји васпостављали и обнављали мир и помирење једноверне браће по Богу и пред Богом. Сетимо се само богомудрог помирљивог поступка светих Никејских Отаца на Првом Васељенском Сабору према епископу Мелитију Ликопољском и Мелитијанцима у Александрији; па поступка светог и Великог Атанасија према Источним епископима на Александријском Сабору 362. године; па поступка Четвртог Халкидонског Сабора према епископу Јувеналију Јерусалимском; па поступка Св. Патријарха Тарасија и Седмог Васељенског Сабора према многобројним епископима иконоборцима - између којих је еп.Григорије Неокесаријски био чак оптуживан за јавне прогоне, бијења и мучења православних иконопоштовалаца -, итд. итд. У свим тим, и многобројним другим ранијим и каснијим случајевима, које нећемо сада наводити, Свети Оци су богомудро и човекољубиво поступали мирољубиво, са једним јединим циљем: чувати јединство Цркве у вери, миру и љубави, ради спасења поверених им људи и народа. Код њих није било свадљивости и осветољубивости, злопамтљивог неопраштања и тражења сопствене правде, него "човекољубивије неке одлуке", као што каже, на пример, пети канон Св. Првог Васељенског Сабора, који управо налаже да се на свакогодишњим - и чак два пута годишње, Саборима епископа душебрижнички расправља о црквеним проблемима и изналазе "човекољубивије неке одлуке" (φιλανθροποτέραν ψήφον) о људима који су у раздору и одлучењу (ср. и Канон 12. истог Вас.Сабора). Знали Су добро богомудри Оци

Цркве да многе ствари црквеног живота, па и саме одлуке епископа, треба поново преиспитивати: "да ли нису неки услед малодушности (μικροψυχία =ускогрудости), или свадљивости (φιλονεικία) или неке сличне недобронамерности (αηδία) били искључени из општења".

Све пак ово говорили су, и тако поступали, свети Епископи Цркве Божје не што нису веровали у непогрешивост Цркве Христа Богочовека, напротив, у питањима вере и догмата они су свагда били неотступни и непопустљиви чувари светог Апостолског Предања и, силом Духа Светога, непогрешиви тумачи његови. Међутим, Свети Оци су тако поступали што су као Епископи и Пастири Цркве Христове знали да се ради црквене користи, - а то може да буде само спасење људи у Цркви, у Христу - може преиспитати и "икономијски" преиначити чак и правилно донета ранија одлука, а камоли одлуке које су дале повода или и изазвале веће немире и нереде него ред који су у почетку хтеле да заведу. То су управо Свети Оци и називали црквеном икономијом (εκκλησιαστική οικονομία), а исту називали "одличним и премудрим средством" (Св. Кирил Александријски, Писмо 72) и "леком" за болна места и ране на црквеном организму. Свагда, наравно, уз оно златно правило Св. Златоуста: Οικονουμητέον ένθα ου μη παρανομητέον - "Треба примењивати икономију тамо где то неће бити кршење закона".[3] А сигурно је, и јасно је, и људима и Анђелима да уједињење једноверне и једнокрвне браће наше у Америци није никакво "кршење закона", него, напротив - спасење и исцељење и радост по Богу свих добронамерних људи, особито правих верујућих Срба хришћана.

Наша је нада и молитва Богу да ће такву добронамерност и смирену снисходљивост узимати и показати што скорије и Свети Архијерејски Сабор наше Свете Светосавске Цркве, као што ју је у једном моменту већ показао Свети Архијерејски Синод, и то својом одлуком број 634 и 723 од 10. марта 1967. године. Тога дана, заиста по надахнућу с више, Свети Архијерејски Синод дошао је до следећег "једнодушног и једногласног закључка: 1) Да смо као мајка Црква морално дужни и обавезни да том делу наше Цркве у САД и Канади пружимо помоћ да се извуче из ове тешке ситуације уопште а посебно код тамошњих грађанских судова; и 2) Свети Архијерејски Синод сматра као излаз да Свети Архијерејски Сабор повуче и стави ван снаге своју одлуку АСбр. 20 и 21/зап. 77 из 1963. године, о подели, односно стварању трију нових епархија од бивше Епархије Америчко-канадске. Тим поступком бивша Америчко-канадска епархија остала би и даље онаква каква је и била, са истим својим Уставом и у истим границама, које је и раније имала. Даље, Сабор би изабрао епископа за ту епархију, а даље би се поступало према постојећим законским и канонским прописима". Затим Св. Архијерејски Синод мудро и хришћански смирено додаје: "Повлачење ове одлуке било би донекле можда за Свети Архијерејски Сабор непопуларно, јер се признаје једна учињена погрешка, али је боље признати погрешку и исправити се, па до истог циља доћи у своје време редовним путем, тј. поново тамо успоставити три епархије када се и ако се за то да предлог од Црквено-народног сабора Епархије Америчко-канадске, што је у овом случају требало да предходи. Истина, овим би се признала једна погрешка Светог Архијерејског Сабора, али погрешка административно-управна, али не погрешка догматска ни канонска, где Свети Архијерејски Сабор не би смео да погреши".

Зар треба сумњати да је у моменту доношења овога акта -и упућивања истога свима Архијерејима, тадашњи Св. Архијерејски Синод био руковођен правим интересима православне црквене икономије, онакве какву су примењивали и Свети Оци и Свети Сава, и какву изискује наш садашњи историјски час? Истина, на такав акт Св. Синода извршио је изгледа свој утицај и објективни суд Америчких грађанских судова, о чему и сам Св. Синод говори у својој споменутој одлуци. Наиме, Амерички грађански судови: првостепени суд у Вокигену и затим Апелациони суд државе Илиноис (1967,1969. ид), констатовали су са правничке стране да поступак око поделе Америчко-канадске епархије није законито изведен, те одлука о томе нема правну снагу и ништавна је. То исто је поновио недавно (септембра 1974.г.) и Окружни суд за Лејк округ Илиноиса, пред којим се такође суде обострано браћа Срби у Америци. Тако су Св. Архијерејски Синод из 1967. године и Амерички грађански судови сагласни бар по питању да одлуку о подели Америчко-канадске епархије треба повући и ревидирати. Тиме би се, нема сумње, један разлог раскола уклонио.

По питању пак уклањања, суђења и рашчињења епископа Дионисија од стране Св.Архијерејског Сабора - почев од 10. маја 1963. до 5. марта 1964.Г., - а то питање је други разлог Америчког раскола, Свети Архијерејски Синод и Сабор нису преиспитивали раније донету одлуку о томе, док код Америчких грађанских судова та ствар стоји овако: Напред споменута три Америчка суда признала су ту пресуду Св. Архијерејског Сабора као правилну. Међутим, у најновије време - март-април ове 1975. године, Врховни суд државе Илиноис, разматрајући одлуке нижег суда /Окружног суда за Лејк општину Илиноиса/ и потврђујући његову одлуку о непризнавању поделе епархије Америчко-канадске на три, не само што није потврдио него је чак поништио одлуку тога суда по којој се признаје да је смењивање и рашчињење епископа Дионисија било правилно. Јер тај Врховни суд државе Илиноиса у својој недавној одлуци - на чију пресуду постоји право жалбе још само на највиши суд САД, сматра да ни само смењивање и рашчињење епископа Дионисија није било правилно законски вођено и да је, шта више, несагласно Уставу СПЦркве и Кривичним правилима СПЦркве. Из опширног образложења пресуде тог Врховног суда,[4] значајна је и поучна следећа констатација: "Покушај Епархије - Америчко-канадске под Дионисијем - да прогласи своју пуну аутономију сличан је покушају Св. Архијерејског Сабора да подели Епархију /на три/. Оба покушаја су у супротности са њиховим Уставима. Али ниједан акт, међутим, није био поништавање основне верске повезаности, који би дао право да раскину своју везу (подвлачења су моја) и да игноришу световне законе који управљају њиховим односима,[5] Штавише, посматрајући ово питање у вези са постојећим Уставима - СПЦ и Америчко-канадске епархије, обе стране се слажу у томе да ниједна нема право да делује на своју руку".

Очигледно је да ова одлука Врховног суда државе Илиноис почива на уверењу америчких судија да су обе стране у српском Америчком спору /расколу/ погрешиле и да зато треба обе да исправе своје грешке, поготову када међу њима још увек постоји "основна верска повезаност" и "нераскинута веза". Иако светован, овај Амерички суд је констатовао да је на једној страни учињена грешка једностране поделе Епархије на три, а на другој страни грешка једностраног проглашења аутономије, што је све противно Уставу СПЦ и Уставу Америчко-канадске епархије. Што се тиче питања уклањања, суђења и рашчињења епископа Дионисија овај суд је закључио: "Пажљив преглед материјала показао је да поступак против епископа Дионисија, који је довео до његовог уклањања и рашчињавања, није био у сагласности са поступком предвиђеним у Уставу и кривичном праву СПЦ. Тужилац је тврдио да је евиденција показала да је епископ Дионисије био бунтовник и одметник од СПЦ, али ово није фактор који би одлучивао какав поступак да се води према њему. Према томе, суд је дошао до закључка да је уклањање и рашчињавање епископа Дионисија било производ самовоље, што је показао материјал на располагању. Питање суспендовања епископа Дионисија по црквеном поступку није овде постављено, и по свему се чини да је било на свом месту. Према томе судска одлука по овом питању неће се мењати. Штавише, пошто је уклањање и рашчињавање епископа Дионисија у супротности са црквеном процедуром, нема потребе да се улази у остале оптужбе".

Преосвећени Оци Архијереји, зар није срамота за све нас као хришћане што се уопште и судимо пред светским судовима? Спаситељево Еванђеље спасења је изричито против тога, а са њим и за њим и свети апостолскосветоотачки канони (1Кор. 6, 1-8). Наше православно охристовљено сазнање и охристовљено осећање, и охристовљена савест, треба да нам пре свих светских судова кажу када смо погрешили и у чему, па да се онда сами исправимо и на пут Светих Канона вратимо. Нема сумње, да смо за врховно мерило имали Свете Каноне Светих Отаца и Сабора, не бисмо дошли до овог убиственог раскола, јер бисмо гледали не само на Дионисијеве погрешке већ пре свега на опште црквено добро - спасење, мир и јединство деце Божије, једноверне и једнокрвне браће наше - и оне са мањим и оне са већим гресима, у јединству једног Црквеног Тела Христовог. Зар нам, на пример, Свети Канони: 62,65. и 109. Картагенског Сабора и 34. Апостолски Канон нису говорили, давно пре Устава СПЦркве и Устава Америчко-канадске епархије, како треба поступати при стварању нових епархија црквених него ваља да нам то укажу Амерички судови? Поред тога, зар нам Свети Канони и саборна пракса Васељенске Цркве Православне кроз векове не говоре како се треба односити према великом и наданђеоском достојанству апостолског чина епископског, и како опрезно и богомудро треба разматрати и водити питање оптужби и суђења једном епископу, па ма ко и ма какав он био. Очигледна је историјска чињеница: ни према најгорим епископима-јеретицима, као што су Несторије, Диоскор и други, Свети Оци нису поступали без редовног поступка трикратног позивања, саслушања, јавног претресања и саборног суђења, и тек после тога их лишавали катедара и чинова. Зато Оцима није могла бити приписивана никаква пристрасност, журба, предубеђеност, или ма каква једностраност. То јасно сведоче сачувана до данас саборска акта Светих Васељенских и Помесних Сабора.

Са свих тих разлога нека ми буде допуштено предложити Светом Архијерејском Сабору: да мирне савести почне помирење преиспитивањем, на пример, рада, поступка и извештаја обеју делегација, слатих од Светог Синода у току 1962. и 1963. године у Америку. Управо њихов рад и захтева преиспитивање. За пример узмимо само ово: по којим би то Светим Канонима наше Цркве било исправно да такозвана "Иследна комисија" /очигледно прекорачивши овлашћења, дата јој одлуком Светог Синода бр. 1936/зап. 265 од 13. јуна 1963.Г./, донесе на своју и брзу руку онакву одлуку каква је садржана у њеном "Саопштењу", датом 6. јула 1963.Г. у Милвокију у Америци? Нема сумње, сваки ће православни теолог и канониста признати да: подбуњивање свештенства и народа против свога законитог епископа - који још није био ни свргнут, ни суђен, ни осуђен, против кога чак ни тужба још није покренута, само зато што је тај епископ одбио да се на својој епархији потчини дотичној комисији, јесте такође неканонски и противканонски акт, пошто ниподаштава и подрива неприкосновеност епископског чина и положаја у сопственој епархији пре коначне саборске одлуке и осуде /ср., на пример, Каноне: 31,38,55. и 74. Апостолски 5. Канон Првог и 8. Канон Четвртог Васељенског Сабора, нарочито Каноне 1316. Прво-другог Помесног Сабора Цариградског; 27. и 96. Картагенског Сабора, и 1. Канон Св. Кирила Александријског/.[6]

Преосвећени Оци Архијереји, Господ ми је сведок, немам ни намере ни жеље да у овом нашем расколу једне правдам а друге окривљујем, јер нам је заиста свима доста узајамног самооправдања и окривљавања других. Авај, језиви резултати тога су већ давно познати: узајамна и групна " деклараторска" рашчињавања, лишавање невине светосавске дечице и осталих српских душа светог Крштења, Причешћа, погреба, итд. Све жеље срца мога сливају се у вапајну молитву Сладчајшем Господу: да рану, ракрану српског црквеног раскола Његовим леком сви одмах лечимо и излечимо. Пред свима нама је један исти еванђелски светосавски дуг и задатак: срамотну и смртоносну бољку српског црквеног раскола у Америци што пре излечити, примењујући црквену икономију свеопштег покајања и праштања, ради враћања мира, љубави и јединства Цркве. О, када би сви православни Срби на свим странама света завапили ка Господу Христу овим спасоносним великопосним молитвеним вапајем: "Сагрешисмо, безаконовасмо, неправдовасмо пред Тобом; ми нити извршисмо нити сачувасмо заповести које си нам дао; али, Боже Отаца, не допусти да пропаднемо потпуно".

Пре свих нас позван је, и има богодане моћи, уклонити овај самоубилачки и србоубилачки раскол Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, користећи спасоносно средство црквене икономије, и по угледу на Свете Оце и Светога Саву, проналазећи неко "човекољубивије решење", по речима светог 5. Канона Првог Васељенског Сабора, то јест неко свецелисходно и свебогоугодно решење. Тако би се једино, уверени смо и ми и многи други Срби на обе стране, брзо васпоставило жељено јединство Православног народа Српског, народа Светосавског у Цркви Христовој Православној, тој јединој болници и лечилишту Србинове душе и свих њених личних и свенародних грехова.

 

* * *

 

1. На крају, Преосвећени Оци Архијереји богоблагодатни, допустите ми мали узлет и излет у спасоносно царство Светоотачких благовести. Прва, која сву душу захвата јесте ова: "Сви смо криви за све". Раскол је толики грех, да је и лични грех свакога од нас, и свенародни грех. На првом месту: мој лични грех. Јер да сам ја, Архимандрит Јустин, био бољи него што сам, и сви Православни Срби били бољи него што су, нас не би могао спопасти и заробити тако страшилан грех као што је раскол. Никада са земље Српске није узишао на небо већи грех него што је раскол. Он оптужује све нас и пред небом и пред земљом, и пред свима световима Божјим. Раскол, то је у историји Српскога рода највећи пакао српских душа. Пакао који смо ми створили. И зато ћемо за њега одговарати сви. А пре свију ја - многогрешни Јустин. То је прва половина ове светоотачке благовести. А друга половина је ово: За сваки грех - чудесно Еванђеље Спасово има лек. Има и за овај наш највећи српски грех. То је покајање. А оно? Оно може исцелити и ову нашу најстрашнију духовну болест: раскол. И спасти све душе свих нас. Само наложимо на себе подвиг покајања. Претворимо срца своја у покајничке сузарнике. И Благи Господ смиловаће се на нас, и избавити нас из овог душегубног пакла.

Зато: "Горе срца!", ка Господу - срца, да нас свемилостиво ослободи овог самоубилачког ропства. Верујмо да ће нас Он услишити! Верујмо. Јер су Његова свеистинита божанска уста изрекла на нашу бесмртну радост и ову благовест: "Све што иштете у својој молитви, верујте даћете примити; и биће вам" (Мк.1,24).

2. Не заборављајмо ни у сну ни на јави: над нама је Небеска Србија. Она несумњиво ових тринаест расколничких година тугује над нама, плаче и рида над ојађеном Земаљском Србијом, и моли се за нас. Нарочито наши дивни Светитељи, на челу са Светим Савом. О, тешко је расколом оболела Земаљска Србија, и постала самртни болесник. Ево, већ пуних тринаест година ми срамотимо Небеску Србију. Неопходно је нама, и најнеопходније: молити се њој да нас непрестано има у молитвама својим, и да не одврати лице своје од нас због страшних грехова наших. Престане ли она молити се за наше свенародно покајање, ми ћемо постати њен вечити срам, њена вечита туга, њен вечити вапај. И још замислимо: како ћемо изаћи пред лице Небеске Србије: пред лице Светога Саве, Светога Немање, Светога цара Лазара и осталих српских Светитеља, пред лице безбројних српских Мученика што вековима гинуше за Крст часни и веру Православну? На земљи ми смо расколом створили себи пакао, међусобни пакао. И ако се не ослободимо њега покајањем, он ће нас пратити и у онај свет. А то ће бити на радост само демонима и свима непријатељима Земаљске и Небеске Србије. Зато: "простим всја воскресенијем" (=опростимо све Васкресењем) и васкрсном силом Васкрслога Господа васкрснимо себе из свих смрти, из свих грехова, из свих духовних гробова. Ми православни хришћани никад не заборављајмо еванђелску благовест: покајање је свелек и за сами свегрех. Притом сећајмо се и овог спасоносног наука Светих Отаца: "Самоиспитивање и самоосуда је почетак спасења".

Опет и опет: Горе срца ка Свемилостивом Господу и Спаситељу! Будимо Његови, и од нас ће побећи сви греси, све смрти, сви демони.

 

О Ускрсу 1975.
Ман. Св. Ћелије

 

Препоручује се светим апостолским молитвама
Светог Архијерејског Сабора
Архимандрит Јустин Поповић, с.р.
духовник Манастира Ћелије

 

 


 

 

НАПОМЕНЕ:

  1. Рукопис-текст написан и упућен Св. Арх.Сабору о Васкрсу 1975.Г. и објављен на српском и енглеском у Америци исте године у издању Манастира Св.Саве у Либертивилу (књижица 36 страна). - Прим. прир.
  2. У време проглашења Српске Патријаршије под царем Душаном 1346.Г., дошло је неколико година касније до расцепа са Цариградском Патријаршијом, али, као што нам сведочи Архиепископ Данило II, већ је сам цар Душан био решен да се измири, али га је у томе изненадна смрт спречила. Измирење Српске и Цариградске Патријаршије дошло је убрзо по обостраном настојању и по жељи свих: патријараха, епископа, клира, монаштва, народа и владара - у време деспота Јована Угљеше (1368.Г.) и Св. Кнеза Лазара (1375.г.)
  3. Ово мудро правило Св. Јована Златоуста наводи Св. Марко Ефески у свом "Исповедању вере".
  4. Ова пресуда Врховног суда државе Илиноис, донета после жалби обеју завађених Српских страна на пресуду Окружног суда за Лејк општине Илиноиса, недавно је објављена на енглеском у "Обсерверу" Америчко-канадске епархије Дионисијеве, а у српском преводу у чикашкој "Слободи" и другим српским листовима у Америци, о чему је сигурно већ обавештен Свети Архијерејски Синод и Сабор.
  5. Суд овде под "световним законима" очигледно подразумева УставСПЦ и Устав Америчко-канадске епархије, јер мало пре тога је рекао за њих: "Ови Устави су једноставно изрази световних закона који владају у тим верским заједницама. Акти који су супротни овим световним законима не представљају поништавање или укидање основних односа верског јединства". - У овој последњој реченици очигледно се види добронамерност овог Америчког суда, јер се том реченицом хоће да каже нашим Србима у Америци, као међусобним тужитељима, а и нама Србима овамо, да и поред свега ми ипак нисмо верски разједињени, него нас деле неке законске, а незаконите, одлуке које зато треба преиспитати и ревидирати. Суд, очигледно, налази да одлуке ни једне ни друге српске стране нису правилне те их зато треба повући.
  6. Да споменемо овде и следећу антиканонску чињеницу из српског раскола у Америци: голим декретима (такозваним "деклараторним пресудама"), без икаквог суда и суђења, рашчињавани су групно свештеници који су остали верни Дионисију, или му накнадно пришли. Исто тако, чудновато је, како нико није постављао питање: како то да пленум Управе свештеничког удружења Америчко-канадске епархије већ 4. јуна 1963.Г. /далеко пре доласка Синодске комисија, и осталих догађаја/ сам се одмеће, и позива остале на одметање од свога још увек законитог епископа Дионисија? И нико за ту непослушност и побуну није био кажњен, па чак ни опоменут. (Види шта о томе налаже 13. Канон Прво-Другог Цариградског Сабора). Ако се при томе Свештеничко удружење позивало на "непослушност" епископа Дионисија, зар је оно позвано да пре обављеног суда и осуде епископа суди о послушности или непослушности његовој? Или, зар ће оно своју канонску грешку правдати грешком другога? При томе, овде је велико питање, да ли се те две "непослушности" - свештеничка и епископова - могу ставити на исти ниво?

 

 


Преподобни ОТАЦ ЈУСТИН
СЕТВЕ И ЖЕТВЕ - чланци и мањи списи
 ШТАМПАНО ИЗДАЊЕ

 Благослов: Епископ ваљевски Милутин,
  Митрополит црногорско-приморски Амфилохије,
  Епископ бачки Иринеј,
  Епископ рашко-призренски Артемије,
  Епископ умир. захумско-херцеговачки Атанасије
 Издато: 2007.
 Библиотека: Сабрана дела Св. Јустина Новог у 30 књига
 Књига: бр. 20, текст број 91, стране 654-665.
 Место: Београд
 Издају: Наследници Оца Јустина,
  и Манастир Ћелије код Ваљева
 Слог: Братство св. Сименона Мироточивог
 Штампа: Интерклима - графика; Врњачка Бања
 Тираж: 3000

 ИНТЕРНЕТ ИЗДАЊЕ

 Објављено: 25. март 2008.
 Издаје: © Svetosavlje.org
 Уредник: прот. Љубо Милошевић
 Основни формат: Владимир Благојевић
 Дигитализација: Станоје Станковић
 Коректура: Станоје Станковић
 Дизајн странице: Станоје Станковић

 

 
  Светосавље.орг :: Библиотека :: Ћирилица :: Latinica