Светосавље.орг :: Библиотека :: Ћирилица :: Latinica  
 

 

 

<< претходна    [ садржај ]    следећа >>

 

 

Протојереј - ставрофор Србољуб М. Милетић

ХРАМ СВЕТОГ АРХИЂАКОНА СТЕФАНА
УМЕТНОСТ И АРХИТЕКТУРА

 

 

 

ЗАШТО НЕ МОДЕРНА УМЕТНОСТ?

 

Будући да Срби Аустралије живе и раде у неправославној средини, поставља се питање због чега се Парохија Св. Стефана у Сиднеју није определила за неке модерније варијанте архитектуре и живописа, које би евентуално, биле ближе укусу и схватањима средине у којој се налазе?

Последњих деценија се види покушај појединих православних иконографа да пронађу неке нове, савремене начине приказивања сцена и ликова светих, модификујући иконографски стил, понекад до потпуно неправославних изгледа и начина. Због тога је питање стила и начина осликавања цркве, као веома значајно, било озбиљно разматрано од стране браће и сестара овог светог храма, свештеника и црквеног одбора.

 

Фреска светог Николе у цркви у Котражи

 

Захваљујући интернету и модерним средствима комуникације, многи примери су постали веома лако доступни. Осим тога, чланови ове Парохије су прилагали за изградњу и помагали живопи-

сање појединих храмова у разним деловима отаџбине, или у свом родном крају. А иконографским трендовима код нас бавиле су се чак и дневне новине, попут високотиражних Вечерњих новости:

"У савременим православним црквама поред библијских, на зидовима су све чешће, на ивици укуса исцртани мотиви из нове историје, ликови знаменитих Срба и ктитора. Фреска у новосаграђеној сеоској цркви у Котражи, надомак Гуче, на којој је, поред светог Николе, овековечен и познати српски бизнисмен, власник "Ауто Чачка" Миленко Костић - Коле, са својом породицом, а међу њима и две жене, изазвала је реаговања најшире јавности."

"Ипак, чини се да је најдаље отишао живописац у манастиру Подострог, у Маинама изнад Будве. На фресци сија петокрака са маршалске капе друга Тита, којег демон одвлачи у ватру пакла.

Осим Броза, ту су и, по свему судећи, свештеници самозване Црногорске православне цркве. У углу стоји и опис: 'лажни епископи и цареви'. Поред оних фресака и икона, које су изазвале подизање обрва, сликане су и, да се тако изразимо, неканонске фреске, попут оних у Духовном центру Свети владика Николај Велимировић у Краљеву. На улазу је фреска о завештању владике, о знаменитим људима и тренуцима новије српске историје, па и о Карађорђу и Милошу који су, на фресци - измирени! Милош клечи крај Карађорђевог гроба на којем пише: - Не ликујте Турци! Србија је пуна Карађорђа. Праштај Боже... Опрости Вожде..."[1]

Нико од браће и сестара храма Св. Стефана није био расположен за експерименте у фрескописању. Шта више, када се радило чак и о познатим и признатим именима, попут оца Стаматиса Склириса, чуле су се многе, мада лаичке, али ипак значајне примедбе. На пример, млађи парохијани су негативно оцењивали поједине иконе и фреске са интернет презентације Епархије западноамеричке. Посебан повод је био случај једне Божићне честитке из ове Епархије, чији је пример кружио интернетом, а на њему је централно место, уместо грба Српске цркве, заузимала - детињаста слика палме. Коментаре је посебно изазивало оно што делује као сликарска неумешност, а за шта се уствари верује да аутор себи приписује као изузетан квалитет!

Утисци парохијана и уопште верних, о неким савременим и модерним фрескама и иконама, иако лаички, нису били промењени стручним и теолошким тумачењима и објашњењима. Можда је теолошка оправдања горе описаних појава, најбоље прокоментарисао Златко Бомештар, дипломирани сликар - дизајнер са Факултета Примењених Уметности у Београду:

Стаматис Склирис, Христос

 

"Наравно, разних теолога је постојало и у многим другим историјским моментима Хришћанства. У једном периоду иконе су се чак и спаљивале, зато што је то тада неко тражио, рекао, и то 'високоумно' и 'теолошки' објаснио и 'доказао'. И тада су то били неки разни теолози и књижевници. То су затим прихватили и цареви и владике, а због њих и многи нижи. За онога који није упућен - то није трајало ни једну, али ни пет година. Борба око икона је трајала сто педесет година и икона је на крају победила. Јер верни - права Црква, Заједница, застрањене предлоге никада није прихватила (као што је случај и са неким балван - експериментима на Вождовцу, који срећом никада нису прихваћени). Може проћи још хиљаду година, истина ће ипак изронити, као влага из зидова, без обзира колико нас дуго и вешто зафарбавали.

Постојао је такође, и поствизантијски период, са ренесансом и бароком, који је својим реалисти-чким, овоземаљским приступом - иако не спаљујући, ипак сагорео византијску икону. Али је није уништио. Јер се поново препородила у двадесетом веку. И колико год да је сечен, овај иконопис се поново рађа. Јер они што му се нестанку радују, не схватају да су му, као и православљу, корени веома јаки. Јер не расту на земљи, него на небу. А то им је врло тешко да схвате!"[2]

С обзиром да у нашим манастирима и храмовима постоје чувени примери изузетно лепог иконописа, поставља се логично питање: због чега код нас изгледа као да класично осликавање претходи некаквом експерименту који трага за начинима, уместо обратно?

Стаматис Склирис, Стварање света, црква Светог Максима Исповедника, Костолац

Неки од закључака приликом посматрања модерних покушаја у православној иконографији би се могли сумирати на следећи начин:

- остављају се опробане и доказане вредности ради експеримената

- упечатљиво је присуство јарког колорита

- модерни експерименти не остављају утисак боја смирења, већ често, боја страсти, флуоресцентних, халуциногених... ликови не зраче смирењем већ често неким другим емоцијама: насмејани, или широких, округлих очију, делују изненађени, уплашени... не стиче се утисак духовне трезвености и чистоте, снаге, озбиљности и сигурности, већ ватре и пламена; физичког, емотивног или пак, чисто - сентименталног,

- као да се наглашавају људски и овоземаљски принципи, а не Божански и небески,

- више личе на позивнице за вечерњу забаву у дискотеци, или декорацију кафића, него на светињу храма Божијег, итд.[3]

Укуси су различити. Укус, говор, понашање, изглед човека изгнаног из Раја, укус палога царства и непослушности Богу, временом постаје све више страствен, славољубив, амбициозан, ауторитативан, сујетан, агресиван, наметљив, искључив, безобзиран, поносан, горд...[4] Док Црква говори (пред)укусом Царства небеског, који је кротак, благ, утешан, саосећајан, племенит, узвишен, исцељујуће помирљив, незлобив, миран...[5] Јеванђелска вера и Божанска Црква сада, као и увек, свуда, целом свету, пружа токове благодати и привлачи људе обраћањем преко својих символа, преко слике, речи и дела, преко својих многобројних дарова. Због тога је важно напоменути да је црквена уметност религиозних символа уствари званични језик Цркве. Стога, "сваки даровити сликар несвесно велича ту свадбу Неба и Земље, а сваки богољубиви иконописац то чини свесно - као своје литургисање:"[6]

Последњих година, уз изградњу православних богомоља широм Србије, као у најбољим временима српске средњевековне државе, обнавља се и готово заборављена живописачка традиција. О томе пише Православље:

"Сликарска правила - канони у византијском иконопису изражавају битне теолошке аспекте односа човека и Бога - Свете Тројице и зато их је важно познавати и откривати. То је разлог због кога је немогуће сликарске каноне византијског иконописа уклонити, а да се битно не наруши теолошко-значењски слој иконе. Флоренски је у праву када каже да се сликарска правила у византијском иконопису могу (и требало би) 'брусити' и усавршавати, што су талентовани иконописци увек и чинили. За Флоренског 'канон никада није служио као сметња, а строги канонски обрасци у свим областима уметности су увек били само брус на коме су се ломили недаровити, а изоштравали стварни таленти'. Зашто је то тако? Свако ко осећа призив да буде истински уметник црквеног сликарства није оптерећен славољубивом идејом да мора да ствара доносећи по сваку цену нешто своје. Није му важно да ли је он први или стоти који говори истину. Јер хришћанина прогања мисао да ли живи по истини или не. Њега не мучи мисао да ли је његов живот сличан животу његовог пријатеља, или није, јер верује да је живот за Истину, сваког човека, увек личан и непоновљив."[7]

 

 


 

 

НАПОМЕНА:

  1. Д. Стојић: На фрескама сија петокрака, Вечерње новости, 28. април 2010.

    http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:271957-Na-freskama-sijapetokraka

  2. Златко Бомештар, Како једно својеврсно сликарство може да буде опасан иконопис,

    http://srpskepravoslavneikone.com/Tekstovi/Biblioteka/kritika%ikonopisa%o.Stamatisa%Sklirisa.pdf

  3. Златко Бомештар, Како једно својеврсно сликарство може да буде опасан иконопис,

    http://srpskepravoslavneikone.com/Tekstovi/Biblioteka/kritika%ikonopisa%o.Stamatisa%Sklirisa.pdf

  4. Упореди 2. Тим. 3, 2-5: "Јер ће (у посљедње дане) људи бити самољубиви, среброљубиви, хвалисави, гордељиви, хулници, непослушни родитељима, неблагодарни, непобожни, безосећајни, непомирљиви, клеветници, неуздржљиви, сурови,недоброљубиви, издајници, напрасити, надувени, више сластољубиви него богољубиви, који имају изглед побожности, а силе њезине су се одрекли. Клони се ових."
  5. "Јер Царство Божије није јело ни пиће, него праведност и мир и радост у Духу Светоме." (Рим. 14, 17.) Јер "плод Духа јесте: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вјера, кротост, уздржање..." (Гал. 5, 22-26.)
  6. Епископ Данило Крстић, Иконограф: слуга лепоте Божије, Теолошки погледи, Београд 1990, бр. 4, стр. 213.
  7. http://www.pravoslavlje.rs/broj/951/tekst/o-simbolici-svetlosnog-oblikovanjaikone/print

 

 

<< претходна    [ садржај ]    следећа >>

 

 

 
  Светосавље.орг :: Библиотека :: Ћирилица :: Latinica