Svetosavlje.org :: Biblioteka :: Ћирилица :: Latinica  
 

 

 

<< prethodna    [ sadržaj ]    sledeća >>

 

 

Vladeta Jerotić
ČOVEK I NjEGOV IDENTITET

 

 

PRENATALNA PSIHOLOGIJA -STVARNOST ILI FANTAZIJA

 

Kada je švajcarski psiholog Gustav Graber 1971. godine osnovao u Bernu "Internacionalno društvo za izučavanje prenatalne psihologije" i časopis "Psiholog", bilo je dosta podsmešljivih, u svakom slučaju najviše sumnjičavih odziva u stručnoj javnosti psihologa, psihoanalitičara i psihijatara. Posle petnaest godina brižljivog i strpljivog skupljanja iskustava i više puta proveravanih podataka koje su pružali ginekolozi i akušeri, pedijatri i psihoterapeuti, odnos prema ovoj, još uvek spornoj grani psihologije ipak se promenio. Neke činjenice koje ćemo izložiti, a koje potiču iz sve raznovrsnije literature pristalica prenatalne psihologije, morale bi se ozbiljno shvatiti; drugo je pitanje kakve zaključke možemo izvlačiti iz njih.

Pođimo najpre, od nekoliko, čini se, nespornih činjenica. Dete može da čuje još pre rođenja, što je utvrđeno eksperimentima još dvadesetih godina ovog veka.. Ako dete u majčinoj utrobi reaguje na spoljašnje zvuke različito, skupljanjem i grčenjem na jake i neprijatne zvuke, a opružanjem i opuštanjem na prijatnu muziku (Jehudi Menjuhin je u šali govorio da je muziku u sebe uneo još pre majčinog mleka, prenatalnim uslovljavanjem), utoliko pre mora da reaguje na unutrašnje, pre svega na Majčine srčane udare. Njujorški psiholog Li Salk snimio je srčane otkucaje majke, a onda ih je puštao novorođenom detetu koje plače. Vrlo brzo dete bi se umirilo, a često i zaspalo. Neke majke instinktivno stavljaju svoje dete koje plače ili je zbog nečeg uznemireno na levu stranu, pored srca, što skoro po pravilu dovodi dete do smirenja. Prema salcburškom psihologu Valteru Simonu, dvosložne reči kojim dete zove mamu i tatu u celom svetu, u svome primitivnom govornom ritmu podražavaju majčine srčane udare.

Eksperimenti drugih istraživača, mahom pedijatara i akušera, uspeli su da dokažu da dete u majčinoj utrobi reaguje osim na zvuke, još i na svetlost, ukus i miris.

Engleski psihijatar Ronald Leng (kod nas poznat knjigom Podeljeno Ja - politika doživljaja) uveren je u čudesnu moć naših ćelija koje su u stanju, prema njegovom uverenju, da još pre razvoja specifičnog neuralnog ćelijskog tkiva apsorbuju i nagomilaju sva iskustva embriona sa njegovom životnom sredinom, u stvari sa majkom.

Možemo, dakle, oprezno da pretpostavimo da još nerođeno dete započinje za vreme svog embrionalnog života sa skupljanjem i gomilanjem (da li bi to značilo, kasnije, posle rođenja i u toku života, i reprodukovanjem?) raznovrsnih čulnih utisaka koji mu dolaze preko majke i od svega onoga čemu je ona izložena, u pozitivnom i negativnom smislu, što bi trebalo da znači da je duševni život još nerođenog deteta kroz intencionalnost i komunikaciju, koji su nesumnjivo duševni kvaliteti, prisutan sigurno rano posle začeća. Ovo se može pokazati i na ultrazvučnoj slici. Postoje, dalje, elektroencefalografski dokazi da dete već posle nekoliko meseci embrionalnog života počinje da sanja. Šta bi beba u majčinoj utrobi mogla da sanja? Zar ne izgleda najprirodnije ono što i sama majka preživljava lepo i ružno u toku trudnoće?

Ako majka ima ogroman značaj za fizički i psihički razvoj deteta u toku trudnoće, a svi do sada prikupljeni podaci govore tome u prilog, kako treba procenjivati značaj duševnog i telesnog stanja majke dok je u trudnoći?

Statistički podaci iz SR Nemačke pokazuju da je 1973. godine od deset hiljada u braku začete dece 217 umrlo relativno brzo posle rođenja, dok taj broj u vanbračnim odnosima iznosi 366. Pored brojnih drugih razloga koji objašnjavaju ovu primetnu razliku, nikako nije za potcenjivanje negativan stav majke prema neželjenoj trudnoći (samo u 13% slučajeva dete je bilo u vanbračnim odnosima željeno).

Brojna istraživanja svuda u svetu (takođe i kod nas, u Nišu i Šibeniku) nedvosmisleno potvrđuju davnašnju slutnju da će tok trudnoće, sam akt porođaja, kao i zdravstveno stanje deteta nekoliko meseci posle porođaja, umnogome zavisiti od toga da li je majka želela dete, da li je bila u dobrim emotivnim odnosima sa partnerom (da li je u braku ili nije), da li je u povoljnoj ili nepovoljnoj materijalnoj situaciji itd. Nesigurnost, nezadovoljstvo i naročito strah majke nepovoljno utiču na tok trudnoće (broj spontanih pobačaja je u porastu), dovode do prevremenog porođaja ili do raznih komplikacija za vreme porođaja, sve kao posledica poremećaja u funkciji hipotalamusa (deo mozga u kojem su centri vegetativnog živčanog sistema), hipofize i drugih žlezda sa unutrašnjim lučenjem.

Već normalan porođaj predstavlja za majku, a naročito za dete veliko opterećenje. Iako je u psihoanalitičkoj literaturi, a i van nje, precenjeno "rajsko" stanje deteta dok je u majčinoj utrobi, ipak, iz relativno sigurne zaštite koja traje devet meseci, u sredini "vlažnoj, tamnoj i toploj", dete se odjednom nađe u sasvim novoj sredini koja je "suva, svetla i hladna", na koju se čovek prilagođava, a često nikad ne prilagodi u toku celog života. Već je Sigmund Frojd, koji inače nije verovao u duševni život embriona, primetio: "Porođajni akt je prvi doživljaj straha i samim tim vrelo i prauzor afekta straha", a njegov učenik Oto Rank tvrdio je da je rođenje traumatsko događanje od koga se čovek nikad sasvim ne oporavi i da jaki strahovi kod nekih ljudi u toku života potiču dobrim delom od prvobitnog straha pri rođenju.

Nemački savremeni psihoterapeut Fridrih Kruze dve rasprostranjene forme straha, agorafobiju (srah od ulaženja u široke prostore) i klaustrofobiju (strah od boravljenja u zatvorenim i uskim prostorima), dovodi u vezu sa traumatskim doživljajima pri rođenju. Analizirajući preko hiljadu snova anksioznih neurotičara i proveravajući podatke iz istorije bolesti pacijenta, Kruze je zaključio da je jedan, ne zanemarljiv broj agorafobičara rođen pre vremena. Ovi neurotičari, prema Kruzeovom iskustvu, boje se napuštanja zaštićenih prostora, pate od jakih strahova odvajanja (separacioni strah) i rado se povlače u sigurne, zamračene i ograđene prostore. Klaustrofobičari, međutim, treba da su, prema Kruzeu, ostali duže u majčinoj utrobi, porođaj im je bio težak, do kiseonika su jedva dolazili, a i hranjenje odmah posle porođaja nije bilo redovno. U kasnijem životu ovakvi ljudi pokazivali su strah od zatvorenih prostorija, naročito lifta, železnice, aviona, automobila, kao i zatvorenih, malih soba.

Složili se ili ne sa ovakvim Kruzeovim iskustvom u radu sa velikim brojem bolesno uplašenih ljudi, blizak nam je zaključak iz njegove studije o problemima prenatalne psihologije koji glasi: "Duševni život nerođenog deteta je još uvek bela mrlja na karti razvojne psihologije, svakako izazov da pratimo svet čovekovog doživljaja i iskustva unazad sve do njegovog porekla, kako bismo stekli uvid u poslednje i najdublje korene normalnog i patološkog socijalnog ponašanja čoveka".

Ako sazrevanje čoveka treba da znači pre svega porast odgovornosti, onda treba pretpostaviti da će nova znanja i iskustva koja nam pruža prenatalna psihologija pojačati odgovornost svakog pojedinca pred tajnom i lepotom rađanja. Jer ako je pretpostavka prenatalne psihologije tačna da je razvoj i tok jednog ljudskog života, u normalnom ili patološkom pravcu, jednim delom zavisan od toka trudnoće majke, akta porođaja i prvih iskustava posle porođaja, onda i naš odnos prema duševnom životu čoveka, od koga će zavisiti velikim delom i razvoj našeg telesnog zdravlja, ali i socijalnih odnosa, mora biti postavljen sa više ozbiljnosti, dubine i odgovornosti nego do sada. Tek na taj način oduvek zanemarivana preventivna medicina i psihologija mogu doći do svog blagovremenog dejstva.

 

 

<< prethodna    [ sadržaj ]    sledeća >>

 

 

 
  Svetosavlje.org :: Biblioteka :: Ћирилица :: Latinica