ПЕСМЕ БОГУ И РОДУ



 

Светитељу Саво, моли Бога за нас!
 

Прозрео си рано у суштину ствари
Мудрошћу којом те Створитељ обдари.
Небо се не спушта на гомиле брига,
У небо се расте на трњу подвига.
На Атону, старом духовном мегдану,
Кроз подвиг си стек'о душу обасјану.
Народ те је глед'о ка' Давида свога
Голијата како савлађује злога.
Зато ти кличемо, и јуче и данас:
Подвижниче Саво, моли Бога за нас!

Венцима окићен победе и силе
Послуш'о си позив отаџбине миле:
С крстом и 'ванђељем, оружијем моћним
Дошао си на страх страшилима ноћним.
Србију си земљу крстом прекрстио,
Истином си Божјом народ просветио.
Ниси одмор иск'о нит у госте пошо'о,
Апостолским послом к својима си дош'о,
Зато ти кличемо, и јуче и данас:
Апостоле Саво, моли Бога за нас!

Научен од Духа учио си друге:
Велможе и себре, кнежеве и слуге.
Учио си народ божанској мудрости,
Учио га труду, поштењу, милости.
С љубављу и надом и челичном вером
Учио си речју, примером и пером.

Наука је твоја извор непресушни.
И за гладне душе прави хлеб насушни.
Зато ти кличемо, и јуче и данас:
Учитељу Саво, моли Бога за нас!

Страдалник си био за живота свога
Ради живе вере и крста часнога;
Без страдања нема ни песме ни славе,
На небу од суза бисери се праве!
Теби ни гроб није за одмор служио:
На Врачару некрст тело ти спалио
Да би се на небу мученик обрео;
Да све венце примиш – тако Бог је хтео.
Зато ти кличемо, и јуче и данас:
Мучениче Саво, моли Бога за нас!

Речи Светог Саве
 

И ја дете бејах, знадох за весеље
Са децом се играх, љубих родитеље,
Ал, кад видех децу горко уплакану
Где мајци ил' оцу иду на сахрану,
Од бола се стресох, и ја пролих сузе:
- Ко то малој деци родитеље узе?
- То их Творац узе, одговор ми, дође.
Ја убрисах сузе, и жалост ме прође,
Прилепих се срцем Оцу небескоме
Са љубављу већом него земаљскоме.

И ја младић бејах у друштву младића
Окружен и ласкан китом од племића.
Јесте младост красна, ал' окове кује,
У страст окована страстима робује.
Млад се човек спрема и на мегдан хити
Замишљен како ће другог победити.
Све ово видећи ја ћу себи рећи:
- Ко победи себе, јунак је највећи.
Зато мегдан себи ја од себе створих
И посебним кључем небеса отворих.

И ја старац бејах, са старцима ходих,
Разговоре слушах, разговоре водих.
Зачудих се многим на ивици гроба
Где се хвале собом из прошлога доба.

Удови од жена ал' не од сујете
Мало неки од њих" смрти да се сете:
А ја себи викнух: смрт је близу сада,
Прошлост су ти греси а будућност нада,
С покајањем хитај док су живе кости,
С дисањем се моли: Господе, опрости!

Државотворац
 

Народна се лађа колебала тешко,
Немоћна унутра, споља разбијена.
Требала је глава и срце витешко
Да учврсти лађу ода свију страна.
И роди се срце и јави се глава:
И витез и мудрац и светитељ – Сава.

Немоћни су били жупани и књази
Што бојеве бише и ширише међе,
Немоћно им злато и ситни пењази,
Држава им бјеше к'о од слабе пређе,
Народ им нестројан, главари несложни,
Полу – незнабожни а полу душу тјелу,
Да Божијим духом и зида и вилу – побожни.

Тад се јави Сава да да душу тјелу
У срцу му небо, звезда му на челу,
Пун чедности бјеле и девичког стида,
Пун љубави нежне и пун крсне туге,
Јави се у виду – народнога слуге.

Одухови тело, и преради грађу,
Оборено диже, неравно уравна,
Кроз хридове смртне он проведе лађу,
И учини дела велика и славна -
Отац српског рода што му душу даде
И духовног царства што никад не паде.

Многи цари бише у српскоме роду,
Трудише се много за народ Немањин
И посташе славни по доброме плоду;
Труд је био њихов, а благослов Савин;
Свак по једну круну понесе на глави
Но све круне царске припадају – Сави.

Највиша планина
 

Највиша планина којом сунце сјаји
То нису Карпати, нису Хималаји,
То Арарат није нит' Олимп крај мора
Врх се њен подиже изнад свију гора.
Из ње теку воде као кристал јасне,
Рјеке и потоци и безброј извора
А под њом се шире долине прекрасне,
Тој планини дивној небо је узглавље
Име јој је вјечно – Свето Православље.

Једној рјеци име Рјека Апостола
Она лечи болне од свакога бола,
А друга је рјека Рјека Мученика
Њен је жубор препун побједних усклика,
А трећа је рјека Рјека Светитеља
Она се прелива од вјечног весеља,
А четврта јесте Рјека Дјевојачка
Прозрачна је, дивна, цјелебна и лака.

Но пре свију рјека чет'ри су извора,
С ових сваки путник најпре пити мора.
Док с првог не пије други му се не да
Нит га ухом чује нит га оком гледа,
А кад с првог пије други се казује
И жубором својим к себи примамљује;
Тако се и трећи и четврти јавља -
То су четир врела Светог Православља.
Први извор јесте Извор Покајања
Он је сав од суза и сузног блистања,
А други је извор Извор Очишћења,
Посред цвјећа тече и бјела камења,
А трећи је извор Извор Молитава
Он тече коритом од самог тамјана,
А четврти јесте Источник Милости
Његов је почетак и крај у вјечности.

Ту и друге воде у безбројном јату
Низ планину с' нижу к'о ђердан о врату.
Ту се нечист купа, жедан слатко пије,
Рањав ране лечи, грешник грјехе мије,
То су свете воде самим Богом дане
И Христовим крстом навјек освештане;
Ни планине љепше ни бољега славља
Ту планину зову – Гора Православља.