ПЕСМЕ ЗА РЕЦИТОВАЊЕ О СВЕТОМ САВИ



 

Под иконом Светог Саве
 

Болна лежи добра мајка,
не силази с одра свога,
удовица ј' деце има,
једно мање од другога.

Друга нема, – деце има
за децу би живот дала,
али ако душу пусти,
шта ће, шта ће деца мала?

Мрак би био, али није:
болесници више главе
кандиоце тихо гори
пред иконом Светог Саве.

Ил' је зебња, ил' је страва,
ил' је слутња, ил' што више;
Око мајке деца с' купе,
мајка врло брзо дише.

Поноћ куца, деца бледе,
најстарији и најјачи,
кад отаре сузе своје,
таре сузе својој браћи.

Мајка б' хтела децу спасти
од зла што се на њих спрема,
хтела би им нешто каз'ти,
али гласа више нема.

Ко би знао мисли њене,
ко би знао њене муке!
Најстарији синак приђе
и ледне јој љуби руке.

Ти пољупци даше снагу
дахом младе душе здраве,
мајка диже руку нагу
ка икони Светог Саве.

"Знаш ли што бих хтела рећи?"
то говори, рука пада;
око стаје, срце стаје,
али јоште има нада.

Има наде у првенца,
да ће знати, да ће хтети -
"Разумем те мајко драга,
и држаћу у памети.

У груд'ма ће мојим живет'
мис'о твоја, твоја жеља,
ја ћу водит' браћу своју
путем овог светитеља.

Окаљат' нам образ неће
ни сто људи, ни сто беда,
схватићемо, памтићемо
да смо српске мајке чеда".

Ове речи замедљаше
горки пехар задњег часа:
на устима болне мајке
благ се осмех заталаса.

Кандиоце затрепета
пред иконом Светог Саве
деца стоје, цвет до цвета -
венац око мртве главе.

На Врачару
 

Надвио се облак густи
сву Србију да опусти,
и само се небо, љути
а Србија – стрепи, ћути.
На Врачару ватра гори,
ватра гори, бес се ори,
а Србин се с душом бори.
Ко ће сили одолети?
Ко ће боле преболети?
Светиња се српска ништи,
у Србина срце пишти:
"Авај, срце Обилића!
авај, снаго Краљевића!
гдје си пуста да у маху
крај учиниш овом страху?
Вишња сило, твоја правда
Србима је крепка нада,
пусти грома ватренога,
смлави створа пакленога,
да пред лицем Створитеља
не сажиже Светитеља!
Тако Србин себи збори,
њега љута боља мори;
ватра гори – Синан виче:
"Гори, гори, свештениче!"
то си од нас заслужио
што си рају просветио,
па на свога господара
смело диже свог ханџара
и за веру вољно гине,
убојити каурине;
још се не да у синџире
брани своје манастире.
А сад српски свече Саво,
што си Србима школе даво,
нема теби више трага
пашће твога рода снага.
Ватра гори... Синан виче
"Гори, гори, свештениче!"
Сава згори... ал Синану
у памети с' вако ствара:
стао Сава сред олтара,
па Србима проговара:
"Не бојте се, децо мила,
што вас кињи врашка сила:
мртвом телу ко се свети
том и празна сенка прети.
Ништаве су људске страсти
код Божије вечне власти.
Ја остајем у свом роду
док војује за слободу,
док му црква срце блажи
докле дух му школа снажи,
Продужите моја дела
ма каква вас беда срела:
то ће Српство просветити
па и мене осветити.

Отаџбина
 

И овај камен земље Србије,
Што претећ' сунцу, дере кроз облак,
Суморног чела мрачним борама
О вековечности прича далекој,
Показујући немом мимиком
Образа свога бразде дубоке.

Векова тамних то су трагови,
Те црне боре, мрачне пећине;
А камен овај, ко пирамида
Што се из праха диже у небо,
Костију кршних то је гомила,
Што су у борби против душмана
Дедови твоји вољно слагали,
Лепећи, крвљу срца рођеног,
Мишица својих кости сломљене
Да унуцима спреме бусију,
Оклен ће некад смело презирућ',
Душмана чекат' чете грабљиве.

И само дотле до тог камена,
До тог бедема,
Ногом ћеш ступит', можда поганом.
Дрзнеш ли даље?... Чућеш громове,
Како тишину земље слободне
Са грмљавином страшном кидају;
Разумећеш их срцем страшљивим,
Шта ти са смелим гласом говоре,

Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати...
Ал' један израз, једну мисао
Чућеш у борбе страшној ломњави:
"Отаџбина је ово Србина"!...

Мати и син
 

"Шта ћеш, старка, овде, где куршуми лете,
На пољани смрти, сред крви румене?"
"Тражим мога Јову, моје мило дете!
"И носим му лепе чарапе шарене!"

"О врати се, стара! Залуд журиш тако
"Из далеких својих шумадијских страна:
"Јединац ти, бако оболео лако,
"И у Скопље пренет пре недељу дана!"

Забринута старка у Скопље се диже...
Преко безброј поља, брда и сувата
Пречацима жури, и, напокон, стиже
И закуца алком о болничка врата.

"Ко је," – чу се. – "Ја сам ратникова мати!
"Родитељска љубав довела је мене!
"Тражим мога Јову, моје мило дете!
"И носим му лепе чарапе шарене!"

- "Ту је!" Она уђе, и дршћући, гледа
Све постеље редом што око ње стоје;
„Боже, да л' је овде? камо мога чеда?"
Док, одједном, кликну: "Јово, очи моје?"

"Како наши дома?" пита син полако.
"Шта те нагна, нано, чак довде до мене?"

"Здраво су! Не брини! Ја дођох... тек тако.
"И носим ти ево, чарапе шарене!

"Да ти их навучем дед' овамо брже!
"Носићеш их с диком – нек је слава Богу!"
Па покривач диже, ал' хитро се трже
Јер спази патрљке – отсечених ногу!

Но уздржа срце да бол не потече,
И не даде сузи, да из ока кане,
Већ покривач спусти, и с поносом рече:
"Жив ми био, синко, и срећне ти ране!"

Потом се јединцу наднесе над груди
И бледу му главу оберучке узе
И љубљаше дуго... Сви присутни људи
Посматраху ћутке, и брисаху сузе...