Николај Е. Пестов
ПРАВОСЛАВНО ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ

Преподобни Серафим Саровски је, у разговору са Николајем Александровичем Мотовиловим, одредио циљ хришћанског живота као "стицање Духа Светога Божијег".

Дакле, и ми, родитељи, и наша деца имамо један циљ у животу. Разлика између нас и деце је једино та што ми, одрасли, можемо свесно да тежимо том циљу и да у складу с њим обликујемо наш живот, а душа детета ће се органски уобличавати у духовној атмосфери која влада око њега.

Вештина васпитања се састоји у томе да се то духовно уобличавање врши постепено, али без прекида, и да дететова душа, као цвет процвета, лепотом хришћанских врлина на светлости Божијег Духа.

Преподобни Серафим Саровски је говорио: "Стекните дух мира и око вас ће се спасити хиљаде". Кад постоји љубав, "дух смирени", дух праведности и вере родитеља ће се ширити и на дете. Апостол Павле каже: "А плод Духа јесте: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање" (Гал. 5,2223).

Природа детета је, у основи, чиста, блага и отворена за добро. Ако је нама, одраслима, потребно много напора у борби с нашим грешним склоностима, код детета се врлине у одређеним условима могу развијати лако и брзо. Један од главних фактора њиховог духовног раста ће бити подражавање старијих и усвајање плодова Духа Божијег из средине која га окружује.

Дете које уме да воли такво ће да одрасте само ако је расло у атмосфери узајамне љубави. Оно ће и кад одрасте имати у себи радост и душевни мир, ако су та осећања владала у његовој породици. У њему се неће јављати сумње, ако је вера родитеља била јака. Његово срце ће бити осетљиво и отворено за туђе патње, ако је оно, заједно са родитељима, било стални сведок, а у своје време, и учесник милосрдних дела, широкогрудости, обилате милостиње, активног служења и саосећања са свима несрећнима.

Деца која су васпитана у таквом духу обично с великом радошћу и спремношћу помажу родитељима у оваквом служењу ближњима, дајући свој допринос. Сетимо се како је усрдно седмогодишњи дечак Вартоломеј (будући преподобни Сергије) позивао старца-монаха у дом својих родитеља, знајући њихову љубав према богомољцима-скитницама. Исто тако, усрдни помоћници су била деца о којима овако приповеда аутор "Казивања једног боготражитеља":

"Зачуо сам иза себе повик: "Просјаче, просјаче, стани". То су викали и трчали према мени малишани - дечак и девојчица. Стао сам, а они ме притрчавши ухватише за руку. "Хајдемо мајци, она воли сиромахе". - "Ја нисам просјак, - кажем им, - већ пролазник". - "Откуд ти онда завежљај? Хајдемо обавезно, мама ће ти дати паре за пут".

У понашању и речима ове деце постоји велика жеља да приме намерника и учине добро дело, што су попримили од својих родитеља.

По примеру сталне и усрдне молитве родитеља рађа се и молитва деце. Исто тако на живим примерима се деца уче страху Божијем, смирењу, кротости, трпљењу и уздржању (у речима, храни и сл.). То су услови у којима на основу закона подражавања може да сазри у нашем детету "скривени човек срца у непропадљивости кроткога и тихога духа" (1. Петр. 3, 4).

Господ је рекао: "Дух Свети Кога ће Отац послати у Име Моје, Он ће вас научити свему" (Јн. 14,26). И ако се само родитељи побрину за очишћење свог срца и за стицање Духа Светога Божијег, Сам Дух Божији ће их учинити мудрима и руководиће их у васпитавању деце, и привешће спасењу и њих саме и њихову децу.

О. Александар Јељчанинов пише: "За васпитање деце је најважније да виде да њихови родитељи живе богатим духовним животом".