Протојереј Јован Брија
РЕЧНИК ПРАВОСЛАВНЕ ТЕОЛОГИЈЕ

Ч

ЧОВЕК - ЧОВЕЧАНСКИ (гр. ανθρωπος лат. homo, humanitas, човек, људска природа): хришћанство потврђује не само стварност Бога него и стварност људске природе као такве, човечанства и човечанскога. Шести Васељенски Сабор прокламује целосност људске природе у ипостаси Исуса Христа. Човечанско постоји као рационално савршено јединство, у којем тело и душа битишу као целина (в. АНТРОПОЛОГИЈА).

Библијска антропологија - која се разликује како од митолошке тако и од еволуционистичке, материјалистичке антропологије, не поричући при том чињенице палеонтологије, биологије и позитивних наука начелно које објашњавају историју и физички састав човека - јесте теолошка антропологија која као вредност прихвата трансцендентност човека у односу према творевини. Створен по лику Божијем, а да не буде божанско биће, човек је несводиво и неупоредиво биће. Он добија своју егзистенцију кроз саздавање или стварање (γενεσις), личним дејством у којем сам Бог учествује, и тако постаје творевина по вољи Божијој. Он није, дакле, почетни плод рађања (γεννησις) од других тела нити произ вод еволуције рађања. Иако постоји разлика полова муж-жена у сврху размножавања и преношења живота, човечанско превазилази ту одељеност (Гал. 3,28) пошто сви имају заједничку природу (Пост. 2, 24). Човек је твар од материје и животворног даха (нефеш) Бога. Без тог даха, човек постаје материја (Пост. 3,19; Пс. 104,29-30). Тело и душа формирају нераскидиву целину јер су у егзистенцију доведени симултано а сједињени нераздвојно, не случајно, привидно или спољашње. Побијајући идеју о преегзистенцији душа коју је подржавао Ориген, - по коме душа не долази у егзистенцију једновремено са уобличавањем тела полним чином - православна традиција сматра да су довођење у егзистенцију душе дејством Божијим и тела сједињењем других тела, два узајамна и нераздвојива чина.

У Божијем плану човек има вишу, јединствену улогу у свету - и натприродну судбину. Бог је створио човека ради Себе. Бог је створио свет ради човека, да би га човек. принео Богу као дар. Човеков позив јесте да господари светом, да се клања Богу (Пост. 2,6) и да буде у заједници с Њим. Трагични видови човечанскога происходе из тога што човек, створен као слободна личност, жели да постане индивидуа. Али човек није индивидуа - он остаје личност само у заједници љубави са другом личношћу. Нико не може постати личност сам за себе, то јест ако је сам.