Протојереј Јован Брија
РЕЧНИК ПРАВОСЛАВНЕ ТЕОЛОГИЈЕ

Ф

FILIOQUE ("qui ех Patre Filioque prosedit", "који од Оца и од Сина исходи"): догмат Римокатоличке Цркве, који формулише мишљење да Дух Свети исходи од Оца и од Сина. Овакво учење изазвало је једну од најжилавијих теолошких полемика између Истока и Запада и остало једна од главних доктринарних разлика између Католицизма и Православља (в.КАТОЛИЦИЗАМ). За католике, Filioque је било објашњење и расветљење учења о Духу Светоме, које је формулисао Други Васељенски Сабор (Цариград, 381) потврдивши, против Македонијеве јереси (в. ЈЕРЕСИ), речи Јеванђелиста Јована: "Који од Оца исходи" (Јн. 15,26). За православне Filioque јесте нови догмат, који подразумева другу веру, неприхватљиву с догматске Источне традиционалне тачке гледишта.

Filioque су унели Латини у Никеоцариградски Символ вере и читали на латинској Литургији почевши са помесним Сабором у Толеду 589. године; затим га је потврдио енглески Сабор у Хатфилду (Hatfield) 680. год. поводом обраћања у католицизам аријанског визиготског краља (Рекадера - Recadere), под изговором да се тако наглашава потпуно Христово божанство и Његова једнакост са Оцем. Иако краљ Карло Велики настоји да Цркве у Шпанији, Италији, Француској и Немачкој изговарају Вјерују са додатком Filioque (иначе Libri Carolini, као и Сабор у Гентилију (Gentilly), нападају израз "ех Patre per Filium", који је кружио паралелно са Filioque), ипак папа Лав III одбија увођење преиначеног Символа у Римску Цркву. Поред све те опозиције, на предлог Хенрика II папа Бенедикт VIII прихвата 1014. године уметак у Вјерују за Римску Цркву, без сагласности Источних Цркава.

Патријарх Фотије (820-895) први показује догматске неправославне стране додатка Filioque, а Марко Ефески формулише доказе на основу којих Сабор у Флоренци (1439) одбацује уметак. Унионистички Сабори у Лиону (1274) и Флоренци (1438-1439) не присиљавају римокатолике византијског обреда да укључе у Вјерују Filioque. Штавише, Сабор у Флоренци допушта два израза: "ех Patre Filioque" и "ех Patre рег Filium" (δια τυο Υιου). Православни заступају догматски доказ, да је Filioque мењање Символа вере из 381, а католици наводе локалне историјске разлоге за његово прихватање: наиме, у VI веку Цркве у Шпанији и другим европским земљама биле су у опасности од најезде аријанства и присцилијанства; Filioque је, дакле, требало да одбаци аријанску идеју о инфериорности Сина према Оцу.

Начелно, католичка теологија претендује да Filioque објашњава вечни однос између Оца и Сина и појашњава једнакост Сина са Оцем у божанској суштини - не само сасуштаственост, него начин происхођења Ипостаси. Filioque би било, дакле, допуна учења о божанском пореклу Духа Светога, које није било детаљно утаначено, као што је било учење о Сину Божијем, за кога Сабор у Никеји (325) тврди: "рођен а не створен, једносуштан са Оцем".

Православна теологија формулисала је више аргумената против доктрине Filioque, од који су главни ови:

1) Filioque је неканонска интерполација у Васељенски Сабор 381; 2) Filioque уводи Августинову доктрину о два начела у Тројици то јест о два исхођења; 3) Filioque има последице на друге догмате вере, на пример еклисиологију, теологију Тајни и божанске енергије. Заиста, канон седми Ефеског Васељенског Сабора (431) забрањује мењање Никеоцариградског Символа вере, затo православни нису престали да доказују да је Filioque неканонски унето у Вјерују, без ауторитета Васељенског Сабора и без сагласности Источне Цркве. Реч је, дакле, о догматском ставу Римске Цркве, која потцењује Васељенски Сабор кад се утврђује учење вере. Али и богословски садржај формуле Filioque је дискутабилан.

По тринитарној православној теологији, Отац је јединствен извор и узрок божанства; одатле происходи јединство суштине у Богу, јединство које ипак не руши ипостасну различност. Син се рађа од Оца, а Дух исходи (εκπορευομενον - Јн. 15,26). Вечно исхођење Духа паралелно је и једновремено са вечним рађањем Сина, а на то указује лични начин порекла истога принципа - Бога Оца. У том смислу, Filioque анулира моноархију (αρχη) (јединоначалије) Оца у божанству, уводећи два начела у Свету Тројицу, Оца и Сина, што доводи до конфузије у односима међу ипостасима.

Следећи Блаженог Августина који тврди да се свако својство приписано Једној од божанских ипостаси може приписати и Другима, римокатоличка теологија преувеличала је Једно(ставност) и јединство суштине Бога, на уштрб различитости ипостаси. Пред нападом да уводи нову науку о "двоструком исхођењу", католичка теологија утаначила је да Дух Свети исходи од Оца и Сина "tanquam ab uno principio", а "Patre principaliter". А то брише ипостасну разлику између Оца и Сина.

Истини за вољу, неки византијски богослови учили су о исхођењу Духа Светога δια του Υιου (патријарси Фотије и Тарасије), али су они објаснили да се односни на слање Духа у свет, а не на Његово вечно исхођење од Оца. Правили су, дакле, разлику између вечног исхођења и временске мисије. За њих, Filioque претпоставља Августиново учење о два начела у Тројици, па према томе и "двоструко исхођење". Тако, дакле, поред свих објашњења која дају католици, за православне догматски спор о Filioque остаје отворен, јер није донет ниједан нови доказ за објашњење доктрине о Духу Светоме (в. ИСХОЂЕЊЕ).

Неки православни богослови скренули су пажњу на последице које Filioque има за друге догмате вере. Чак се говорило о непосредном односу између Filioque и јурисдикцијске превласти папе. Filioque најбоље одговара идеји о потчињењу Духа Сину, што католичка теологија има у виду кад одбацује Евхаристијску и уопште Светотајинску епиклезу. Начелно, Filioque не допушта католицизму да говори о посебној "икономији" Духа Светога.

Дабоме, православна теологија придала је огромну пажњу односу између Сина и Духа Светога, не ограничавајући и не мешајући, разуме се, тај однос са исхођењем Духа од Сина (в. ДУХ СВЕТИ). Пневматолошки отачки и литургијски списи говоре о Духу који од Оца исходи и преко Сина се јавља или о Духу који се вазда одмара у Сину. На основу таквих текстова, неки покушавају да укажу на допуну између Filioque и "реr Filium На крају, има теолога који сматрају да Filioque има ауторитет теологумене, дакле, са догматске тачке гледишта подносиве теолошке тврдње. У скорашњим дискусијама са англиканцима, православни су тражили од њих да избаце Filioque из Латинског символа вере. У основи, англиканци нису против повратка на прави облик Символа вере из381. године, али не прихватају да осуде Августиново учење које стоји као основ "двоструког исхођења".

ФИЛОКАЛИЈА (гр. (φιλο-καλος, Добротољубље - име које су Свети Василије Велики и Григорије Богослов дали антологији Оригенових списа са темом "Љубљење божанске лепоте"): збирка текстова о контемплативном и аскетском животу коју су пре IX века написали велики Оци православне источне духовности. Те су текстове сакупили у XVIII веку Никодим Светогорац (1749-1809) и Макарије Коринтски (1731-1805) и штампали први пут у Венецији (1872) под називом Фило калија отаца који трактикују трезвеност. Друго издање штампао је патријарх Калист у Атини (1893), а треће је такође у Атини објављено између 1957. и 1963. године. На (црквено)словенски језик збирку је превео Пајсије (Величковски) из манастира Њамца (1722-1794) и, под називом Добротољубије, штампао је у Москви (1793), а затим је поново штампана 1822. На руски језик превео ју је Игњатије Брјанчанинов (1807-1867) и штампао 1857, а затим епископ Теофан (1815-1894) 1877. године. Превод на румунски језик под називом Филокалија светих подвига усавршавања започео је отац Димитрије Станилоје 1946. До сада се појавила збирка од девет томова са коментарима и примедбама од велике богословске вредности.

Филокалија, "љубав према лепоти", јесте атрибут или манифестовање Божијега живота. Филокалијска мистика у центар духовнога живота ставља чистоту срца која се досеже практиковањем Исусове молитве и врлина. Молитва срца, која ће постати централна дисциплина исихазма (в. ИСИХАЗАМ), није ништа друго до пут да се свест држи у будноме стању или у трезвености. Само у условима чувања ума од сваке помисли помоћу чисте молитве, божанска љубав излива се у срце да би га очистила, просветлила и усавршила. Филиокалијска духовност има као идеал највишу светост, објективну, личну, свесну стварност која се открива и досеже учешћем у божанској и обожујућој благодати.