Протојереј Јован Брија
РЕЧНИК ПРАВОСЛАВНЕ ТЕОЛОГИЈЕ

М

МИРОПОМАЗАЊЕ (гр. Το μυρον χρισμα, лат. Unctio: Тајна додељивања дарова и харизми Светога Духа, вршена призивањем Духа Светога и помазивањем светим миром, којим се новокрштени печати као "свештеник" и "цар" у свеопштем свештенству Цркве (Јоиљ 2,28; Дела 2,17). Миропомазање има своје порекло у силаску Светога Духа на Исуса приликом Његовог крштења у Јордану. Обављало се у првој Цркви полагањем руку (Дела 8,17; 19,6). Неко време познато под именом "помазивање", миропомазање се вршило у склопу Литургије, претходило му је крштење, за којим је следила Евхаристија као целовити део Тајни увођења - а све то чини јединствени Светотајински чин. Четрдесет и осми канон Лаодикијског Сабора (364) предвиђа да новокрштени или просвећени буде "помазан миром" и да буде причасник Светих Тајни. Свети Кирило Јерусалимски (који у подршку ове Тајне наводи: 1. Јн. 2 20,27; 1. Кор. 2,12; Дела 10,38) сматра да тек после небеског помазивања Духом Светим, то јест поставши помазани или христоси (χριστοι), верни заиста постају хришћани χριστιανοι: "Сад сте постали христоси метањем печата Духа Светога и примили сте све што беше прасликовано, јер сте ви иконе Христове" (Мистагошка катихеза, III, 1-5, стр. 63-66).

Миропомазање је Тајна Духа Светога, Који освештава и печати светошћу Христовом (2. Кор. 1,21-22). Оно означава не само светост тела - помазивањем светим миром које је помесни епископ освештао, да би тако хришћанин постао "благи Христов мирис" (2. Кор. 2,15) и да би се одупрео свим непријатељским насртајима (Филип. 4, 13), наоружан оружјем Духа - него уз миропомазање долази и примање посебног личног дара Духа Светога (1. Кор. гл. 12), што Цркву чини харизматичким телом. Будући неизбрисив печат дара Духа Светога, миропомазање је било давано други пут само јеретицима (в. НЕИЗБРИСИВИ И ТАЈНЕ).

МИСИЈА (лат. mittere, послати, слати): апостолски позив Цркве да се проповеда Христово Јеванђеље свим народима, позивајући их на помирење у име Христово кроз покајање и крштење (Мт. 28,19). Мисија је а) дело послања: "Као што је Отац послао мене и ја шаљем вас" (Јн. 20,21); б) сведочење Христовог Васкрсења (Лк. 24,48); и в) подсећање на догађаје који чине историју Спасења (Дела 14,27).

Мисија је основни критеријум Цркве, не само у смислу да је Црква оруђе мисије него и зато што је Црква циљ и остварење мисије. Од почетка хришћанства ширење Јеванђеља било је неодвојиво од формирања хришћанских заједница, личним обраћањем, исповеда њем вере и крштењем у име Свете Тројице (Дела 2,9-10,37-38). Мисионарски позив Цркве скопчанје са њеним апостолским својством. Мисија је дело верности Цркве према дванаест угаоних каменова, то јест чин верности Дванаесторици Апостола Јагњетових (Откр. 21, 14). Ова чињеница осветљава универзалну вредност јеванђелске поруке (Дела 14,27; 1. Тим. 3,16). Баш због тога Црква је отворена за све народе и културе (Дела 1,8; 1. Тим. 3,16), као што потврђује присуство многих народа на дан Педесетнице (Дела 2,9-12), символа реконституисања јединства човечанства посредством помирења у Христу (Дела 10,34-36). Слика Цркве на дан Педесетнице јесте супротност вавилонској кули; њен апостолски пројекатјесте "зидање" Христовога Тела (Еф. 4,12). Сем тога, дужност да се проповеда Јеванђеље (Дела 11,7) про-излази и из тога што истина треба да се оваплоти у делу (Јн. 3,21). Циљ мисије јесте продирање Духа Божијега у сваку личност и сваку друштвену средину. Осим субјективног обраћања, проповедање Јеванђеља јесте, дакле, и наговештај ослобођења сиромашних и потлачених (Гал. 2,10). Историја мисије често је једновремено и историја културног, друштвеног и политичког ослобађања. Коначно, не треба да се заобилази пророчки смисао мисије, јер кроз њено сведочење Црква објављује Христов суд, који се манифестује како у историји тако и на њеном свршетку.

Мисионарска пракса, и на унутрашњем и на спољњем плану Православне Цркве, зависила је од историјских, понекад неповољних услова у којима се развијала. У тим условима Православље није занемарило мисију у простору, то јест Цркву у кретању, заокупљену својом географском католичношћу, ширењем и присуством напољу, али оно је ипак више волело мисију у времену, односно Цркву у изградњи, и било је заокупљено њеном еклисијалном динамичношћу, унутрашње-историјском, ислазаном кроз хришћанске генерације које су ишле једна за другом.

МОНАШТВО (гр. μοναχος, самац, усамљеник): начин јеванђелског живота, посвећен молитви, контемплацији и подвигу у потпуном повлачењу од света (одакле и свест о странствовању монаха) и у пуном послушању према духовном оцу. Монашки живот је посвећен личном опитовању Светога Духа - кроз послушност, сиромаштво и целомудреност, то јест преко три завета које монах испуњава под упутством свог духовног учитеља. Монашка духовност, иако изгледа као необичан начин живота, не разликује се битно од побожности верујућих. Оно што је на неки начин чини специфичном јесте тај одлучујући и подвижнички напор којим се актуализује благодат крштења кроз стално кајање.

У току историје, монашшво се развијало у два облика:

а) анахоретски или отшелнички (од гр. αναηοπειν, отићи, удаљити се), пустињски (од гр. εριμος; лат. eremus - пустиња), идиоритмијски: потпуно повлачење или удаљење од света; живот у издвојеним ћелијама званим скитови или колибе ради упражњавања аскезе и покајања.

б) киновијски или општежиће (гр. κοινος + βιος, coenobium), то јест живот у организованој заједници или манастиру. Иначе, по узору на Јерусалимску Цркву, κοινοβια дефиниција монашког живота.

Међу Оце источног монаштва убрајају се:

Свети Антоније Велики (250-356), оснивач отшелничког или пустињског монаштва. Он је био пустињак у Тиваиди, Горњи Египат, и по његовом примеру оформиле су се многобројне колоније пустињака, међу којима и оне из Скита, поред Александрије. Свети Атанасије Велики (295-373), који је познавао Светог Антонија и Пахомија, написаоје око 360. год. Житије Светог Антонија.

Свети Пахомије (290-340), оснивач киновијског монаштва. Око 325. год. оснива манастир породичног типа у пустињи Тавенису, у горњем Нилу, где је игуман духовни отац. Правила Светог Пахомија са коптског на латински језик превео је Блажени Јероним (347-420). Она су била основ Правилима Светог Венедикта Нурсијског (480-547), који је 529. године основао манастир Монте Касино.

Свети Василије Велики (329-379), епископ Кесарије Кападокијске, писац је Великих и Малих иравила, која су била темељ за уређење већих монашких византијских средишта, међу којима и чувеног манастира Студион у Цариграду. Овде се прочуо Свети Теодор Студит (+826), обновитељ монашког живота и бранилац Православља у борби против иконоборства.

Свети Јован Касијан (365-435) којије написао Киновијска иравила под утицајем Светога Пахомија. Он је пренео у Марсеј (око 416. год.) монашку скитску традицију и утицај свога учитеља Светог Јована Златоуста. Јован Касијан био је под дубоким утицајем списа о духовности и монашкој молитви Евагрија Понтијског (346-399).

У десетом веку почиње Атонско монаштво, харизматичко монаштво контемплативног исихастичког типа, које практиковаше стално понављање Исусове молитве: "Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога!"