Протојереј Јован Брија
РЕЧНИК ПРАВОСЛАВНЕ ТЕОЛОГИЈЕ

П

ПАД (гр. Προπατορικον αμαρτημα, прародитељски грех): процес корупције и распадања који се завршава смрћу, уведен у људску природу Адамовим грехом (в. АДАМ). Пад је "грех природе" или "смрт природе" (Свети Максим Исповедник), то јест одвајање природе од њене онтолошке везе са Богом, излазак човека из божанског плана и његово устаљење, сталним деградирањем, у другом начину живота, у материјалној сфери егзистенције. Стање човековог онтолошког пада представља једну од основних библијских тврдњи: "Јер сви сагријешише и лишени су славе Божије" (Рим. 3,23), "а плата за гријех је смрт" (Рим. 6,23). Свето Писмо употребљава разне изразе и аналогије ради описа пада као губљења првобитног благодатног стања ("затварање" раја, Пост. 3,24; "смрт у греху", Јн. 8,24). Појам идолопоклонства (Пон. зак. 32,16-18; Мт. 6 24; Рим. 1,25; 1. Кор. 10,14) можда најбоље указује на стање човековог пада као религиозног бића, јер идолопоклонство претпоставља потпуно извртање поретка између Бога и човека, релативизацију и изопачење духовних и моралних вредности.

Све хришћанске конфесије сагласне су да Нови Завет говори о губљењу првобитног благодатног стања због прародипељског греха (Рим. 5, 12-14). Ипак, оне се разликују кад говоре о мери и начину на који је пад оштетио лик Божији у човеку (в. лик). Наравно, не може се дати потпуна дефиниција лика који се сачувао у човековој оштећеној природи. Католичка теологија ограничава ефекат пада на губљење натприродног дара. Протестантизам говори о радикалној пропасти људске природе и њеног односа са Богом и творевином; одатле и човекова немоћ да живи безгрешним животом. Блажени Августин (354-430), у својим расправама са пелагијанством, наглашава појам палога човечанства, "massa damanata Православље сматра да је пад човеково повлачење из заједнице са Богом и слабљење лика Божијег у човеку. Човек је падом изгубио пут ка уподобљавању Богу, али је и тад сачувао могућност да поново ступи у дијалог с Њим.

Заиста, ноетички орган, огледало у којем се рефлектује Бог, падом је ослабљен је и помрачен. Душа је заведена од страсти и створених стварности, поставши идолопоклоничком. Пошто јој је узета слава која је обавијаше на почетку, око ње сада кружи тама греха и неразумне пометње (Симеон Метафраст, Парафраза на Макарија Египатског, 37, Рум. филок., том 5, стр. 314). И поред свега тога човек поседује перспективу спасења. Без писаног откривења, разумни човек може у својој природи и у творевини да разликује последице, знаке и дела Творца. Православље је признало да природна религија, која се надахњује космичким Откривењем Логоса, има позитивну вредност за прехришћанску философију (Рим. 2,14). Уосталом, историја показује да човек у свим временима успева да буде против идолопоклонства, против гажења вредности и моралне пометње.

Не поричући неопходност човековог искупљења (Рим. 5,6-10; 1. Тим. 1,15; Тит 3,4-7) као дела божанског човекољубља (Јн. 3,16-17) - исказаног у жртви јединог посредника између Бога и људи, Богочовека Исуса Христа (1. Тим. 2,5-6) - православна теологија начелно свагда показује потпуно поверење у човекову суштину као такву, дакле, и после греха. "Зато они који се покоре, после Светог крштења, вољи злога, и испуњују оно што он хоће, устрањују се од свете бање крштења, по Давидовим речима (Пс. 57,4). Јер, нити мењамо природу у којој смо саздани, нити се селимо из ње, него будући саздани од Бога као добри (јер Бог није створио зло), него остајући непромењиви по природи у којој смо саздани, оно што одаберемо и хоћемо по драговољном избору, то и чинимо, било добро или зло" (Свети Симеон Нови Богослов, 225 глава, 90, Рум. филок., том 6, стр. 92).

ПАЛАМИЗАМ (по имену Светог Григорија Паламе (1296-1359), прослављан Друге недеље Часнога поста): теологија божанских нестворених енергија. Своју теолошку синтезу против латинских схоластичких теолога Палама је формулисао ослањајући се претежно на искуство светих исихаста (в. исихлзлм), читајући наро-чито Псевдо-Макарија, Светог Максима Исповедника и Јована Дамаскина. Паламизам (види опширније излагање ујединици ЕНЕРГИЈЕ), може се резимирати овако:

а) Противно онима који учаху да Таворска светлост беше само "символ" Христовога божанства, Свети Григорије Палама показује да је та светлост енергија која зрачи из божанске суштине, као изливање Светога Духа, да је уипостазирана и нестворена и да нема сопствену ипостас. Благодат је "избијање" Бога из Себе, сијање ка вани Његовог личног невидљивог лика.

б) Против Варлаама, који је обожење сводио на просто подражавање Бога, Палама је развио учење да је обожење стварно учествовање, лично општење са Богом, без мешања природе. Обожујућа благодат јесте појава која преноси силу из обожене Христове човечанске природе у наш живот; отуд је спасење тајанствена промена човека у бога.

в) Поред свег Божијег присуства у Његовим нествореним енергијама, тајна Његове суштине остаје непозната. Познање значи непосредно сједињење са Богом, продирање у унутрашњост Бога колико је допуштено човеку, мада он никад неће моћи да собом схвати и исцрпе божанску суштину.

Паламина теорија не подразумева одвајање суштине и енергија у божанству, нити, пак, апсорбовање човека у суштину Бога, како иаламизму подмеће римокатоличко тумачење, које избегава да направи непосредну везу између доктрине о благодати и доктрине о обожењу (в. ОБОЖЕЊЕ).

ПАТРИСТИКА - ПАТРОЛОГИЈА: историја и садржај учења Отаца Цркве, сажето као Традиција и прихваћено заједнички од целе Цркве у једном периоду црквене историје; Традиција којом се пренело и асимиловало апостолско учење у аутентичном и нормативном облику. Обично се сматра да се класични период патристике завршава са Светим Јованом Дамаскином (753), али то не значи да се патристички дух није наставио. Све више православних теолога говори о неопатристици, у коју укључују нарочито византијске богослове и писце од XIII до XV века који су развили и синтезовали нека од традиционалних учења. Пашрисшичка традиција има карактер догматске синтезе на којој су радили: ап-столски мужеви, апологете, мученици, исповедници, црквени писци, Оци Цркве. Овде ћемо напоменути неколико значајнијих имена из Источне Цркве.

Игњатије, епископ града Антиохије у Сирији (98-117), осуђен на смрт за време цара Трајана, послан под стражом у Рим; на путу се зауставио у Смирни, одакле пише писма Црквама у Ефесу, Магнезији, Тралису и Риму, затим у Троји, одакле пише писма Црквама у Филаделфији и Смирни као и Поликарпу Смирнском. Он уводи у оптицај основне појмове теолошког речника:

"Оваплоћени Бог" (Ефесцима 7,2), "Бог-Христос" (Смирњанима 10,1), "Хришћанин", "Хришћанство", "васељенска (саборна, католичанска) Црква" ("Где је Христос, тамо је и католичанска (саборна) Црква" - Смирњанима 8,2), "лек бесмртности", Евхаристија (Ефесцима 20,2). Игњатије је сачинио потпун опис јерархијске структуре Цркве: без епископа - који представља Оца, без презвитера - који представљају скупину апостола, и без ђакона - који су слика Христова, не може постојати Црква (Тралијанцима, 3). "Као што Господ Исус Христос ништа није учинио без Оца, исто тако не треба да учинимо ништа без епископа и свештеника" (Магнежанима 7,1). Игњатије подвлачи дисконтинуитет између хришћанства и јудејства (Магнежанима 8, 1), мада признаје да су пророци у својим проповедањима предокусили Јеванђеље (Филаделфијцима 5,2). Побијајући гностицизам, он потврђује аутентичност Исусовог човештва (Тралијанцима 9-10) и Његовога страдања (Смирњанима 2-4). Игњатије је епископ-мученик без премца. Хришћанин је по њему "Богоносац" (Θεοφορος), ученик спреман да, кроз крајње патње, постане "пшеница Божија" (Римљанима 2,2; 4,1).

Дидахи или Учење Дванаесторице Апостола, веро ватно написано у Сирији око 100. године, једна врста Апостолске Традиције, обухвата учење о "два пута", живота и смрти, као и правила у погледу богослужења и осуду лажних пророка.

Јерма, обраћени роб, писац списа Пастир, за који Иринеј (у спису Против Јереси) каже да има ауторитет библијских књига, мада су му многи други тај ауторитет негирали. Свети Атанасије, у Пасхалном писму, (373), у којем говори о новозаветном канону, убраја га међу књиге које је прихватила Црква. На крају Јермин Пастир ипак није прихваћен у канон.

Јустин (+ око 165), незнабожац из Палестине, обраћени философ, предавао је у Риму, где је и обезглављен пред префектом Рустиком. Писац двеју Аиологија и Разговора са Јудејцем Трифоном (написани између 110-117), Јустин уобличава прво лично представљање хришћанске теологије на темељу поруке примљене од Апостола. Да би подржао континуитет Старога и Новога Завета, он прибегава теологији Логоса: Христос је вечни, божански Логос, чија се семена налазе у прехришћанској философији, у старозаветном закону и пророчанствима. Средишњост Логоса у творевини, у историји, у религији и људском разуму, доказује универзалност хришћанства. Свети Јустин први даје доказе о Тајнама и хришћанском богослужењу. Крштење се врши у име Свете Тројице (Прва апологија, гл. 61). Евхаристија је "тело и крв оваплоћеног Исуса (Idem, гл. 66), хлеб освећен молитвом (епиклеза)". Црквена установа, Евхаристија и природни елементи формирају нераскидиво јединство, представљају однос између Христовог Оваплоћења и тела и крви.

Климент Александријски, пореклом из Атине, после 180. године наследник је Пантенов у управљању катихет-пском Александријском школом. Из потребе да уведе хри-пшћанску веру у интелектуалне кругове свог времена, он саставља прва систематска теолошка излагања користе-пћи се терминима паганске философије: Протрептик, Стромату (Шареница, Ћилим), Педагога. У том систему Свето Писмо има средишње место. Теологија црпе сав свој сок, живот и дисање из Писма (Стромата 7,1,1). Зато хришћанство треба схватити као истински "гносис". За разлику од Тертулијана, који ставља у антитезу Јеванђеље и философију, "мајку свих јереси", Климент има позитиван став према философској спекулацији. Философија је за њега у извесном смислу припрема за Јеванђеље.

Историја хришћанске литературе познаје још једног Климента, епископа Рима, онога који је написао најстарији хришћански спис после Новога Завета, Посланицу Коринћанима (написана око 95. год.). Око 170. године Дионисије, епископ коринтски, каже римском епископу Сотиру да је писмо Климентово дошло и да се јавно чита у црквама.

Јевсевије Кесаријски (из Кесарије Палестинске, 260/265-339/340), први хришћански историчар, ерудита, апологета, филолог; сабрао је сва документа и податке који се тичу догађаја и хришћанских установа, писаца и мученика прве Цркве. У Црквеној историји сакупио је не само најважнији историјски материјал о првобитном хришћанству, него је преписао и одломке текстова, коментара и аката од велике вредности за реконструкцију постапостолске Традиције. У Хроници или Хронолошким канонима синтетички излаже стабло са датумима из свештене и профане историје. Јевсевије Кесаријски је формулисао своју личну концепцију о историји света и Цркве, афирмишући у процесу историје педагогику Божију која увек потврђује победничку Цркву. У тај процес победничке Цркве уписује се и победа цара Константина, коме је сачинио биографију у спису Живот Константинов. Царска личност и институције нису ништа друго до земаљски одсјај божанске суверености. Сарадник Памфилов (библиотекар у Кесарији), ученик Оригенов, он подржава у почетку Арија, али после Никеје постаје следбеник православних. У Јеванђелској припреми открива патримонијум нехришћанских религија.

Атанасије Александријски (+373), најчвршћи бранитељ православне христологије у споровима изазваним аријанскомјереси. Удуху Првог Васељенског Сабора, где је одиграо значајну улогу, он подвлачи једносуштност Сина са Оцем и држи да Логос сачињава јединство ипостаси Исусове. Онје први богослов који подвлачи сотириолошки значај Оваплоћења. У спису 0 Оваплоћењу Логоса (написан око 316-318) доказује не само да оваплоћење подразумева истинито оваплоћење, него и да Оваплоћење значи спасење. Спасење је дело Оваплоћеног Логоса, који је постао човек из "снисхођења", то јест да би показао Своју љубав (0 Оваплоћењу, гл. 8); (в. КЕНОЗА). Наравно,

Оваплоћење, Распеће и Васкрсење формирају свецелину у процесу Спасења замишљеног као чин обнављања. У спису Против незнабожаца Свети Атанасије побија идололатрију и демијуршку теорију о пореклу ствари, по којој су оне створене од преегзистентне материје. Бог је створио свет из ничега, Својом речју (Јевр. 11,3). Године 367. Свети Атанасије устаљује канон новозаветних књига (најстарији списак новозаветних књига сачувао се уједном древном фрагментарном рукопису - око 170. год., названом Мураторијев канон, који је открио италијански научник Лудовико Муратори 1740. год.).

Кирило Јерусалимски је био не само првопрестолник Цркве, између 341. и 387. године, него и писац Катихеза, јединственог дела у историји теологије и хришћанског поучавања које је држао почевши од 349. године. Сматра се да "Вјерују" Јерусалимске Цркве, које објашњава у својим Катихезама употребљавајући обилан библијски материјал, стоји на темељу Символа Вере прокламованога на Другом Васељенском Сабору (Цариград, 381. год.). Иначе, Свети Кирило нарочито подвлачи улогу Цркве у познању и идентификовању канона Писма, тј. богонадахнутих књига читаних јавно у Цркви. Не само учења вере, него и Тајне Цркве формирају предмет катихетског вежбања. Пет Мистагошких катихеза, у којима објашњава праслику крштења, миропомазања и Евхаристије, чине приручник Светотајинске теологије. Он придаје велику важност Тајни миропомазања: "Кад је тело твоје помазано уљем, душа је твоја освећена Духом Светим" (Мистаг. катхеза, 3,3).

Кападокијски Оци - Василије Велики, Григорије Богослов и Григорије Ниски - играли су одлучујућу улогу у постникејском периоду, особито у тринитарној теологији. Они објашњавају појам υποστασις као лични начин егзистенције заједничкога божанства, а не као форму односа.

Василије Велики, Кесарија (+379), богослов, скета, проповедник, епископ, аутор Литургије, студира у Кесарији Кападокијској, Цариграду и Атини (где се упознаје са Григоријем Назијанзином) скупивши огромна историјска и философска знања. Велики поштовалац класичне културе, он је написао спис Упутство младићима о употреби јелинске литературе. Наклоњен аскези, ступа у монаштво, које схвата као заједнички или киновијски живот. Доцније ће написати Монашка правила, а заједно са Григоријем Назијанзином саставиће Филокалију из Оригенових списа, зборник текстова о божанској лепоти. Рукоположен за свештеника 364. године, посвећује се пастирским и социјалним проблемима. Гради у Кесарији добротворне установе за општу помоћ: избеглиштва, азиле, болнице, народне кухиње познате под именом "Василијаде". Тада пише Шестоднев, девет проповеди у којима по буквалној методи тумачи библијски текст о стварању. После смрти епископа Јевсевија (370. год.) Свети Василије изабран је за епископа кесаријског. Постао је главни бранилац Никејског Православља, преузевши тако улогу Светог Атанасија. Он се супротставља не само онима који одбијају да прихвате божанство Светога Духа него и цару Валенсу. У свим теолошким расправама позива се на Свето Писмо и општеприхваћено Предање, које се пренело како у облику догмата тако и у форми проповедања. Тамо, дакле, где Свето Писмо ћути, и теологија треба да ћути. Тајна Свете Тројице је неизмерива. Бог је непознат по Својој суштини, због трансцендентности те суштине; зато Га треба обожавати. Те идеје су предмет Трију књига против Евномија, ученика Аријевог, који је тврдио да човек познаје Бога као што познаје сам себе. За Светога Василија, позитивна, катафатичка дефиниција Бога значила би ограничавање Његове суштине. Он је оставио збирку Писама у којима расправља о теолошким, пастирским и друштвеним темама, од велике актуелности за наше време.

Григорије Назијанзин или Богослов (+390), велики беседник и хришћански песник, обдарен за културу и поезију, студира у Кесарији, Александрији и Атини, где се спријатељио са Светим Василијем. Крстио гаје и рукоположио његов отац Григорије, који је умро 374. год. Свети Василије хиротонисао гаје у чин епископа 371. године за епархију Сасиме, али се Григорије није снашао у овој служби; зато остаје у Назијанзу, где помаже своме оцу. У међувремену цар Теодосије позива га у Цариград да управља Светом Софијом, коју беху запосели јеретици. У тим околностима, цар сазива Други Васељенски Сабор (мај-јун 381 год.) на којем учествује и Свети Григорије. У том периоду Свети Григорије пише Пет богословских расправа. После Сабора пролази кроз Назијанз, а потом се повлачи у Аријанз, где пише низ Теолошких писама пропив Аполинарија, који је учио да је Логос, узевши људску природу, играо улогу душе у телу. Неговао је епистоларни начин писања, а у теологију - коју је сматрао контемплацијом тајне Бога, полазећи од личног искуства - увео је песнички речник.

Григорије Ниски (+394), брат Светог Василија Великог, професор реторике, 371. год. хиротонисан је за епископа града Нисе, у Кападокији, Мала Азија. Учествовао је на Другом Васељенском Сабору 381. године и показао се као један од највећих бранилаца праве вере. Године 383. пише Катихетску беседу, која представља педагошко излагање православне доктрине прихваћене на Сабору, дело које је имало великог утицаја на целу потоњу катихетску литературу. Његово дело обухвата полемичке списе: Против Евномија и Аполинарија (Anttirrhetikos); биографске: Живот Макрине, његове сестре, посвећене монаштву; богословске: 0 стварању човека, Живот Мојсијев; егзегетске: 0 Блаженствима, 0 Молитви Господњој. Велик је његов богословски допринос, особито у тумаче њима "обожења", односно у учењу о промени наше природе Оваплоћењем Сина, као и у разматрањима о "епектазама" или пуноћи духовнога живота кроз напредовање у богопознању и о "Евхаристијском Телу" које се даје као храна или нова супстанција која ствара новога човека.

Јован Златоуст (+407), најчувенији проповедник у историји Цркве, велики подвижник и реформатор. Рођен је у Антиохији, где је студирао богословље у склопу школе библијске егзегезе којом је руководио Диодор Тарсијски. У Антиохији је рукоположен у чин ђакона и свештеника (385). Као ђакон пише 0 свештенству, дело непревазиђено до данас; као свештеник посветио се проповедничкој служби. Проповеда свакодневно, на одређене теме, али нарочито о личној и друштвеној етици, бранећи сиромашне и израбљиване, осуђујући богате и оне који држе власт. У беседи 0 статуама подржава оне који се беху побунили против царске породице. Саставља Егзегетке омилије на све књиге Старога и Новога Завета; нарочито га привлаче посланице Светог Апостола Павла. Благодарећи његовој проповедничкој слави, 397. године изабран је за епископа цариградског, где ће ускоро ући у сукоб са Евтропијем, министром двора цара Аркадија, и са царицом Евдоксијом јер је предлагао потпуну реформу начина живота, како у Цркви тако и на царском двору. Под сплеткама патријарха Теофила Александријског, Свети Јован је збачен са престола 402. године. Поново долази из првог прогонства, а напослетку Евдоксија га прогони у Кукуз, где је умро 407. године. Одавде пише највећи део писама, међу којима и оних седамнаест Писама Олимпјади.

Свети Јован Златоусти имао је велико поштовање према Светоме Писму и Светој Литургији. Дух Свети надахнуо је Писмо и Дух га тумачи кроз лично просвећење. Зато је читање Светога Писма средство да се прими благодат, показује Свети Јован Златоусти. Свом његовом теологијом господари синергија: читање Светога Писма и просвећење од Духа, обред Тајни и делање Духа, вера као дар и дела као човеков одговор на Божији дар. Вера није довољна за спасење, јер Бог не присиљава већ привлачи оне који хоће да буду привучени. Исто тако, у вршењу Тајни, обред или материја нису довољни, него је нужно призивање Духа Светога. У својој друштвеној етици, Свети Јован Златоусти је доказивао да је љубав према ближњем и сиромашном права тајна.

Кирило Александријски (+444), синовац и наследник Теофила Александријског (+412) који је збацио Светог Јована Златоустог и избацио му име из литургијских диптиха. Дубок егзегета и богослов, Кирило је највише волео полемички стил, разоткривајући грешке својих противника са постојаношћу и непомирљивошћу. Учествовао је у одбацивању Несторијеве јереси, осуђене на Ефеском Сабору, јер је Несторије одбио да придода Дјеви Марији име "Богородица". Године 430, у име Сабора Цркве у Египту, прави резиме православног учења против Несторија, на који додаје Анатематизме, то јест дванаест теолошких несторијевских мишљења која побија. У 3. догматском писму написаном Несторију он проповеда да у Христу Логос и тело нису здружени или помешани (сливени), него су сједињени уједну ипостас. Ипостасно сједињење јесте аутентично и истинито сједињење. Он види јединство не само између жртве на крсту и Евхаристије, кроз коју постајемо причасници Тела и крви Христове, него и између христологије и сотириологије, будући да смрт на крсту има спасоносни смисао једино ако је она смрт Оваплоћеног Сина Божијег. Његову христолошку формулу: Јединствена природа Оваплоћеног Логоса", којом жели да објаснијединство ипостаси Христове, прихватили су монофизити, али на Халкидонском Сабору (451) није прихваћена као потпуно православна. То не значи да христологија Светог Кирила скреће од православне традиције начелно, јер у његовој концепцији појам природа (φυσις) сасвим одговара појму ипостаси (persona), лица, а тај појам је доцније нашао своје место у христологији. Значи, Кирилова формула не подразумева Евтихијево монофизитство. А Пети Васељенски Сабор 553. године осуђује списе Теодорита Кирског у којима напада Кирилове Анатематизме. Исто тако, цар Зенон, у Енотикону (482), проглашава Анатематизме као правило православног учења.

Corpus areopagiticum или Ареопагитски списи. То су четири богословске расправе мистичне теологије које је написао неки писац назван Дионисије, чији је идентитет непознат; појавили су се у Сирији у V или VI веку под насловима: Божанска имена, Мистично богословље, Небеска јерархија и Црквена јерархија. Списи су имали великог утицаја на духовност и символику Тајни, не само на Истоку већ и на Западу, где их је превео Јоhn Scot Eriugena. У Божанским именима писац развија апофатичку теологију, користећи неоплатонски философски речник. Бог је "надсуштина", Тројица и монада, изнад сваког познања и трансцендентан је. Он је сам апсолутна трансцендентност, али је у исто време узрок, свудаприсутна и сведелајућа стварност. Дионисије говори о двема разликама или манифестовањима Божијим: о нисходном кретању или излажењу ван Своје суштине, процесу ad extra или сили преко којих допушта да се причестимо Њиме; о усходном кретању, кроз εξτασις то јест личном сусрету са Богом, да би се дотакла аналогија (или стање подражавања). У Мистичној теологији он ће показати како богопознање није природни процес, него процес који подразумева увођење кроз символе. Саме Тајне јесу символи и обреди увођења.

Дионисије је оставио опис небеске јерархије под формом девет чинова анђелских у три тријаде, а црквену јерархију је описао у две тријаде (јерарси - епископи, свештеници и ђакони (служитељи) - монаси, народ и оглашени. Црквена јерархија није ништа друго до продужетак и одсјај небеске јерархије.

Леонтије Византијски (+542), писац Расправе у три књиге против несторијеваца и евтихијеваца, у којима развија појам уипостазирања (ενυποστασις), по коме људска Христова природа нема свој сопствени аутохтони субјекат, него је уипостазирана, односно усредишњена у ипостас Логоса. Ипостасно сједињење не значи фузију природа (дисиметрија) нити, пак, однос воља. Преегзистентна ипостас Логоса поседује од Оваплоћења обадве природе, које сапостоје у ипостаси, свака сачувавши своја лична својства.

Максим Исповедник (581-662), монах и мученик, творац широког богословског система у којем је синтезовао све што је створила византијска теологија од Оригена до Ареопагитских списа. Он је написао Сшослове о љубави, Амбигву - коментаре на библијске и отачке текстове (Григорија Ниског и Дионисија), Мисшагогију (628-630), Одговоре Таласију, Дијалог са Пиром. Доминирао је христолошким спором који је изазвало "монотелитство" (подржавао га је и цар Ираклије) и "моноенергизам", јеретичке доктрине које учаху ово: ако воља (θελημα) и радња (ενεργεια) зависе од ипостаси, у Христу постоји само једна воља и једна радња (енергија). Максим побија ову јерес учећи да, иако је ипостас јединствена, две природе чувају своје енергије и воље, односно Христос има две воље и две енергије. Он појашњава тринитарни речник: "суштина", "моћ", "енергија", говорећи даје енергија суштинско конкретно манифестовање бића. У ипостасном сједињењу свака природа чува своје одлике (ιδιωματα). Такође, он прави разлику између природне воље (θελημα) и воље или слободног избора (γνωμη) који је последица греха. Исус је имао природну вољу људске природе, али је био слободан од изборног тренутка. Пошто се грех јавља на равни гномичке воље, Исус нема греха. Премда је слобода слика Божија у човеку, човек се сучељава са том двојности избора и намере. Спасење је лично делање, то јест зависи од личне воље свакога.

Максим Исповедник је одбацио оригенизам који је учио о вечној непокретивости Божијој правећи разлику између апсолутне трансцендентности божанске суштине и стварности творевине у времену, између стварања и кретања. Стваралачки Логос садржи у Себи разноликост творевине, мноштво "логоса". Он игра главну улогу: улогу начела, центра и циља (τελος); стога творевина није аутономна, него има природно кретање одређено од "логоса" који долазе од стваралачког Логоса. У том процесу, човек-микрокосмос има космичку улогу: он гради спону и јединство између елемената творевине - који нагињу ка рашчлањивању и пропадању кроз грех - како би их својом вољом поново сјединио са Богом, њиховим начелом или циљем (τελος).

Јован Дамаскин (650-753), последњи отац Цркве из овог периода источне патристике, први који је покушао да сачини пуну синтезу православног традиционалног учења: Излагање ?равославне вере; то је трећи део од укупног његовог богословског опуса Извора познања. Познат је по својој борби за заштиту култа икона у време иконоборног гоњења, због чега је страдао. Написао је богословска дела, Беседе, Песме и Химне Богородици, Беседе о иконама, Свештена поређења (цитати из Светога Писма и Отаца). Због своје литургијске поезије назван је "Новозаветним Давидом". Што се тиче христологије, Јован Дама скин преузима Халкидонско учење, укључујући и формулу Светог Кирила Александријског и асимилирајући доцнија појашњења Леонтија Византијског и Максима Исповедника. Ипостас Христова није исход сједињења двеју природа, него је ипостас Логоса преегзистентног Оваплоћењу. Логос постаје ипостас тела, зато је Дјева родила Сина Божијег јављеног у две природе. Људска природа јесте стварност која се јавља у ипостаси (ενυποστατον). Иако нема људску ипостас, човечанска природа у Христу чува своја својства или карактеристике (ιδιωματα), природне и непорочне своје афекте. Дамаскин подвлачи узајамност међу природама (communicatio idiomatum), што је последица ипостасног сједињења, у обадва смисла мада на асиметричан начин: с једне стране, наиме, Христос је примио страдално тело, то јест оно које страда; с друге стране, тело прима стање обожења, будући без греха.

Овај списак није потпун. Могу се укључити и друга имена, на пример: Поликарп Смирнски (+155); Теофило Антиохијски (други век), који је написао Три књиге Автолику; Атинагора (други век), хришћански философ из Атине, који је написао Апологију у одбрану хришћана и 0 васкрсењу мртвих; Мелитон Сардски (+190), писац Пасхалне омилије; Татијан Асирац (+180), писац дела Разговор са Јелинима, Диашесарон; Дидим Слепи (310-398), аутор Расправе о Тројици; Евагрије Понтијски (346-399), ученик Светог Макарија Великог (+"390), аутор збирке монашких и аскетских текстова; Епифаније Кипарски (315-403), писац дела Котва и Панарион; Јефрем Сиријац (306-373); Теодорит Кирски (393-458), аутор списа 0 промислу, Црквена историја, Историја јереси, Историја сиријанских монаха; Роман Слаткопојац - Мелод (491-560); Теодор Мопсуестијски (350-428); Исидор Пелусиотски (370-470); Сава Јерусалимски (Т око 540); Јован Лествичник (шести век), писац дела Лествица савршенства, у којем развија учење о исихазму.

После класичног периода могу се поменути дела и следећи аутори: Победа Православља, 843. године, тојест победа над иконоборством и васпостављање култа икона (иконодулија); то је дело великих црквених личности и богослова као што су: Јован Дамаскин, патријарх Герман (+773), Теодор Студит (+826), патријарх Никифор (758-843). На почетку VIII века византијски цареви Лав Ш Исавријанац (717-741) и Константин V Копроним (741-775), под утицајем ислама, осуђују поштовање икона под изговором да је то идолопоклонство, користећи писмо Јевсевијево Констанци, сестри цара Константина. Сам цар Константин V Копроним формулише доказе иконоборства, говорећи да Стари Завет јесте против идололатрије, те да Христово човештво не може бити представљено зато што је човештво Логоса неодвојивога од Његовога божанства. Где је Христово тело, ту је и Његова божанска природа - зато се оне не могу делити да би се одвојено представиле. Један сабор држан 754. године одбацује култ икона, против Пето-шестог Сабо-ра 692. године (82. канон).

За оне који су бранили поштовање икона, иконоборство не значи само негирање историјске стварности Оваплоћења Логоса него и одбацивање целе православне христологије, халкидонске и новохалкидонске. Иконоборци не праве стварну разлику између природе и ипостаси нити пак познају последице ипостасног сједињења, односно истовременост егзистирања и чувања човештва и човечанских карактеристика и обожења Христовога тела. Икона је представљање Христа у људском облику; она није представа невидљивога Бога, што би било идолопоклонство, него очовеченога Бога у нашем телу. Иконоборци говоре да је слика Бога идол зато што је слика идентична са прототипом или узором. Православна страна одговара да је само Син образ - лик сасуштаствен са Оцем. Икона није сасуштаствена са прототипом.

Теодор Студит, аутор списа Антиретикос, прави јасну разлику између узора и лика, па према томе и између λατρεια, служења Богу, и προσκυνησις поштовања икона. Иконодоулиа даје праву вредност телу. Преко "communicatio idiomatum" људска природа је обожена, Христово тело постаје извор обожења. Никејски Православни Сабор (787) одбацује иконоборачки Сабор одржан 754. године. Патријарх Никифор, којег је збацио Лав V Јерменин 815. г., наставља да одбацује списе Константинове те да брани поштовање икона. Исус Христос носи природу свих, али Он је индивидуално савршен. Он има име које Га чини посебним у односима са другим. Натпис на иконама Христовим "Онај који јесте" показује да је икона представљање ипостаси, а не Његове трансцендентне суштине. Икона, као и иконостас, није ништа друго до видљиво манифестовање трансцендентне тајне божанскога живота према вани.

Симеон Нови Богослов (942-1022) оставио је збирку Химни љубави и низ теолошких и етичких расправа у којима развија тему свесног доживљаја општења са Богом. Против оних који говораху даје немогуће стварно општење са Богом, негирајући тако сами долазак Духа Светога и темеље хришћанскога живота као таквога, Симеон Нови Богослов учи да је обожење стварно, свесно искуство, опит објективне стварности, односно учешће у благодати у коју се хришћанин обукао на крштењу. Заједница са Богом, као познање или контемплација, имају карактер учешћа, те отуда и лична свест о присуству благодати.

Николај Метонски учествовао је на саборима у Цариграду 1156. и 1157. године, одржаним за време Манојла Комнена, који су се изјаснили поводом распри о евхаристијској жртви. Ђакон Сотирикос Пандевгенос, из Антиохије, учаше да се жртва приноси само Оцу, зато што је Син Онај који приноси и који се приноси, а Отац је тај који је прима. Николај Метонски показује да стварност жртве, њено приношење и примање треба да се тумачи у икономији Спасења, која има Тројични карактер. Икономија Спасења јесте заједничко дело у коме учествују сва Лица Свете Тројице, мада свако Лице учествује различито. У том смислу жртва се приноси Светој Тројици, ради тога што Оваплоћени Син, Логос - Који је свештеник, жртва и Онај који приноси - није оставио Оца. Евхаристијска жртва није понављање жртве на крсту, јер Он Себе приноси, принет је, и Он такође прима. Према томе, Христос нас је спасао целом тајном икономије, а жртва је централна тачка те икономије. Жртва нема јуридички карактер или размену те у том смислу она није услов спасења, него је пре свега дело помирења и опроштаја, где Бог цоново обнавља заједницу са Богом.

Григорије Палама (1296-1359), атонски монах, отвара нови период у Православној теологији развојем и утаначењем доктрине о божанским нествореним енергијама. У својој полемици са Варлаамом, Грком из Калабрије (Јужна Италија) који предаваше у Цариграду од 1330. године, Палама узима у одбрану исихазам, који су на Атос увели Јован Лествичник и Никифор Исихаста, тврдећи да познање или "виђење" Бога јесте дело учествовања, искуства. Он је сагласан са Дионисијем Ареопагитом што се тиче трансцендентности која је својствена Божијој суштини; али за њега Јерархије" или посредничка бића имају смисао само у Старом Завету, јер у Новом Завету Бог се оваплотио у личности Сина. Григорије Палама разликује у богословском речнику појмове: "суштина" или "супстанција", "ипостас" (υποστασις), "енергија" (ενεργεια), којима одговара начин сједињења, јединство по суштини, које припада Лицима Тројице а које човек не може остварити. Јединство по ипостаси, или ипостасно јединство, својствено је Исусу Христу; јединство по енергијама или благодат, приступачно је човеку. Јединство по благодати јесте јединство са Богом, зато што су нестворене божанске енергије причастиве. За Григорија Паламу (в. ПАЛАМИЗАМ) "Таворска светлост" је доказ овакве тврдње; за противнике, "Таворска светлост" јесте створена. Григорије Палама је свестан да кад вели да "Таворска светлост" јесте сијање божанства, спасава суштину Православља, то јест егзистенцију божанскога живота "ad extra", могућност обожења, супроставивши се још једном оригеновским и метафизичким схватањима о непокретности и немогућности учешћа у божанској суштини. Цариградски Сабори 1347. и 1351. - којима је председавао цар Јован VI Кантакузин - потврђују православље исихазма и паламовске доктрине. Поред свега тога, грчки теолог Григорије Акиндин противи се осуди Варлаама Калабријског и пише против Григорија Паламе, окривљујући га за мешање природа. Акиндин не допушта разлику између суштине и енергије, то је за њега исто, и тако негира могућност учествовања или обожења зато што је благодат, по њему, створена.

Николај Кавасила (1322-1323), пријатељ цара и задужен за мисију византијског цара Јована VI Кантакузина (постао је монах после абдикације, 1354), синовац Нила Кавасиле (+1363) којије на престолу солунском наследио Григорија Паламу (1350-1359). После абдикације цара, Кавасила се посвећује богословском писању. Био је под утицајем исихастичке духовности и полемике са латинским теолозима или "латинофилима" (међу којима и са Димитријом Кидонисом). Најважнија су му дела: Тумачење Лишургије и Живот у Христу, односно о искуству у Светотајинском животу посредством трију Тајни: крштења, миропомазања и Евхаристије. Такође пише књигу против Никифора Грегоре, Паламиног противника и објављује Исхођење Светога Духа Нила Кавасиле. Кавасила је заслужан што поново, у контексту паламовске доктрине, у први план ставља христоцентрични карактер Тајни, Светотајински извор духовности, средишњу важност Литургије у црквеном животу. Он је за Светотајинску христоцентричну теологију, будући да обожено Христово тело које се даје на Причешћу остаје извор благодати. Ако икономија објективног Спасења има Тројични карактер, икономија субјективног спасења има синергијски карактер - дакле, ни пелагијанство, ни августинство, ни теологија заслуга, него синергија између Христовог присуства у Тајнама и лична слобода верујућега.

После овог периода, Оци Цркве и византијски писци продужују да бране и развијају православно учење у контексту других културних ситуација и теолошких контраверзи, заузимајући став особито према еволуцији Западне традиције и њенога утицаја на Истоку. У богословској обнови и реформи духовнога и црквенога живота главну улогу играло је Светогорско монаштво. Први манастир на Светој Гори основао је 963. год. Атанасије Трапезунтски, за време Никифора II Фоке. Ради илустрације могу се поменути неколико имена Светогораца: Сергије Радоњешки (1314-1392); Сименон Солунски (+1429); Марко Евгеник, митрополит ефески (1392-1444), који одбија да потпише унију са Римом у Флоренци 1439. г.; Нил Сорски (1433-1508), који пише Житија Светих..

* * *

Исто тако овде треба поменути "Исповедања вере" у XVII веку. Иако неки руски теолози (Н. Н. Глубоковски и Г. Флоровски) сумњају у њихов ауторитет зато што, наводно, садрже девијације и западне инфилтрације, католичке или протестантске, ипак их је прихватило цело Православље, предложивши у то време одговор и начин дијалога са неправославним конфесијама. То су: Исповедаље вере Генадија, патријарха цариградског, сачињено 1495. године; Исповедање вере Митрофана, патријарха александријског, сачињено 1625; Исповедање вере Петра Могиле, митрополита кијевског, формулисано 1640. године; Исповедаље вере Доситја, патријарха Јерусалимског, написано 1672. године.

Дошао је ред да Православне помесне Цркве дају праве обновитеље духовног и црквеног живота какви су: Пајсије Величковски (1722-1794) у Молдавској Цркви; Никодим Светогорац (1749-1809) у Грчкој Цркви; Тихон Задонски (1724-1783), у Руској Цркви. Никодим Светогорац, који преузима учење Светог Симеона Новог Богослова и Григорија Паламе, саставља и пише: Филокалију, заједно са Макаријем Коринтским, штампану у Венецији 1782; Пидалион (канонски зборник), Житија Свеших, Живот Григорија Паламе.

* * *

Што се тиче догматске вредности патристичких текстова и закључака, треба знати неколико критеријума које је Црква имала у виду кад је утврђивала Патристичку традицију:

а) Патристичка традиција јесте критеријум догматског јединства Цркве, зато што се она налази у непрекидном континуитету са апостолским учењем, као што се изразио Свети Атанасије: "Постоји традиција, учење и вера прве васељенске Цркве, коју је Господ Исус дао, Апостоли су је проповедали, Оци сачували" (Посланица Серапиону 28; Р.О., 26, 593).

б) И поред тога што се патристика налази у непосредном континуитету са апостолском дидаскалијом, она сачињава њен теолошки развој, а не само просто преношење или тумачење. У процесу тог развоја, из нужности пастирског, катихетског и културног поретка, чува се унутрашња догматска акривија, или експлицитни консенсус са Светим Писмом и Апостолском традицијом.

г) Не представљају сви текстови, подаци или теолошка мишљења, узети издвојено, патристичко предање, него пре дух Отаца и црквених писаца, односно њихове поруке, начела и закључци узети у целини. Јустин Философ и Иринеј Лионски приврженици су хилијазма, а Климент Александријски држи да је материја вечна итд.; уза све то они, због њиховог доприноса Православљу, остају у патристичком консенсусу.

д) Традиција Отаца Цркве јесте заједничко богатство Васељенске Цркве, особито зато што су у првим вековима Оци делали по разним крајевима: Јустин је са Истока, али је учио у Риму; Атанасије је прогнан у Рим, а Иларије Поатијески на Исток. Василије Кесаријски, Јован Златоусти и Григорије Богослов називају се учитељима васељене - учитељима света. Патристичка традиција остаје екуменска база на којој се могу сусрести и споразумети Источна и западна Црква.

ПЕДЕСЕТНИЦА (гр. πεντεκοστη лат. pentecoste, педесетница, педесети дан); догађај и празник силаска Светога Духа у педесети дан по Христовом васкрсењу, наговештен у Староме Завету као месијанско пророчанство (Јоиљ 3,1; уп. Дела 2,1-21). Педесетница се назива "крај празника", дакле догађај којим се довршава историја Спасења остварена у Христу стога што "изливање" Духа на човечанство, или крштење Духом Светим, јесте једна од Месијиних служби. Иако је Дух делао и пре Педесетнице, ипак се Он сада показао у Својој ипостаси, да би историју Спасења довео до савршенства. Сад заправо почиње "икономија" Духа Светога, као онога који сабира народ Божији у Христовоме телу.

Свети Јован Златоусти показује да силаском Светога Духа на апостолску заједницу на дан Педесетнице, Син шаље "дарове помирења" Божијег са вернима, кроз Његову жртву. Између Сина и Духа Светога учинила се не само размена у којој је Син узео залог наше природе коју је узнео на небо и послао нам Свога Духа, него и прослављенога Христа, желећи да покаже да нас је измирио са Оцем, да Га је умилостивио и послао нам као дар Духа Свога. Долазак Духа јесте знак помирења између Бога и човека у Исусу Христу, као што је и заустављање Духа Светога било заиста знак гњева Божијег. Апостол Јован тврди да пре Крста на свету још не беше Дух Свети зато што се још не беше учинило помирење са Богом кроз жртву Сина; а Син се још не беше прославио као правда ради Своје послушности: "...јер Дух Свети још не бјеше дат, зато што Исус још не бјеше прослављен" (Јн. 7,39). Стога сам Спаситељ вели да је Његово Вазнесење потребно да би Духа послао као знак и дар нашег помирења са Богом кроз Његову жртву: "Него вам истину говорим: боље је за вас да ја одем, јер ако ја не одем, Утјешитељ неће доћи к вама; ако ли одем, послаћу га к вама" (Јн. 16,7). Према томе, Дух Свети је тај који раздељује дејство жртве Исуса Христа, Он сведочи да смо усиновљени, да смо постали у Христу синови Божији по благодати: "Овај Дух свједочи нашему духу да смо дјеца Божија" (Рим. 8,16). Зато нико не може на-звати Исуса Господом до у Духу Светоме (1. Кор. 12,3).

Педесетница представља не само порекло и темељ Цркве него и њен узор, јер око Апостола, у заједници, беху присутни и први хришћански ученици. Дух Свети био је дарован првој апостолској заједници (Дела 4,31), обдаривши је свим оним што је неопходно за хришћански организам: проповедање Јеванђеља, Тајне, харизме, ђаконија. Историјска егзистенција, континуитет са Апостолима и свако свештено дејство Цркве зависи од при-зивања Светога Духа. Црква црпе свој унутрашњи живот из сталног актуализовања Педесетнице, призивањем Духа. Управо зато "ми можемо прослављати Педесетницу у свако време", вели Свети Јован Златоусти (0 Светој Педесетници, Р.О., 50,454).

Слање Духа у времену, на Педесетници, значи и почетак есхатолошког Царства које Црква овде предокуша. Нова Црква јесте слика будуће Цркве (Петар Дамаскин). Зато Црква треба да држи запаљен "огањ" који је Христос бацио на земљу (Лк. 12,49), као што саветује и Свети Апостол Павле: "Духа не гасите" (Еф. 4,30). Силом Светога Духа промениће се лице целе творевине (Откр. 21,1), тако да ће на крају Бог бити Све у свему или, како каже Свети Максим Исповедник, "бића ће постати по благодати оно што је Бог по природи" (Гностичке главе, II, 25, Рум. филок., том II, стр. 75). Он обитава у достојнима и у Будућем Веку чинећи бесмртнима и испуњујући вечном славом тела њихова (Свети Григорије Палама, Беседа на дан силаска Светога Духа, прев. 0. Каћула, Митрпиолија Олшеније, XXIII, 1971, бр. 1-2, стр. 44).

Значај Педесетнице састоји се у томе што од тада Дух Свети коначно улази у историју, у којој време и простор више не постоје безличног присуства, стварног доласка и активног Божијег делања.

ПЕНТАРХИЈА (гр. πεντε + αρχη, пет поглавара): редослед пет патријархата у древној Цркви: Рим, Цариград, Александрија, Антиохија и Јерусалим. Тај поредак био је утаначен 36. каноном Шестог Васељенског Сабора (680), који иначе само потврђује 3. канон Другог Васељенског Сабора (381) и 28. канон Четвртог Васељенског Сабора (451): "Обновивши уредбе које су дали сто и педесет Светих Отаца који су се сабрали у Богом чуваном царском граду (Константинопољу), и шест стотина и тридесет, који су се сабрали у Халкидону, ми проглашавамо да престо Константинопоља ужива равно првенство са престолом древнога Рима, а у црквеним питањима да буде чествован као и овај, будући други после претходнога, после кога одмах долази престо великога града Александрије, затим Антиохије, а иза њега престо града Јерусалима". Наравно, епископ Рима налази се на том месту не у смислу неког примата у саборној Цркви, него као "primus inter pares" (в. PRIMUS INTER PARES ). Иначе, сваки патријарх имао је ограничену јурисдикцију и помесну одговорност и није испуњавао функцију васељенског карактера у обичним, него само у изузетним случајевима (васељенски сабори), а и тада као члан свеопштег епископског колегија.

ПЕРИХОРЕЗА (гр. περιχωρησις, лат. circumincessio - прожимање, заједничко борављење): кретање у љубави и међупрожимање ипостаси у унутрашњости Тројичнога живота. Бог је један по Својој суштини и постоји Тројично у Његовим ипостасима у савршеном заједничком животу. Божанство ипак није сложена природа од три ипостаси, него је једна суштина у трима савршеним ипостасима. У Богу, дакле, постоји једна суштина, једна воља и једно делање. Божанство чини савршено јединство, али се оно не ограничава и не затвара се у једно лице. Значи, битише јединствено. Бог има Тројични начин постојања. Отац, Син и Дух Свети имају сопствену ипостас, крећући се једна према другој тако да се свака отвара другој без утапања, мешања или сли-вања, него кроз узајамно поседовање. Три ипостаси постоје једна у другој у стању кретања, а то спојено унутрашње кретање у љубави јесте перихореза; јер божанство битише јединствено, перихоретично, сапостојећи Тројично. Зато кад кажемо "Света Тројица" мислимо на Три ипостаси које се налазе једна у другој и узајамно опште, сусрећу се једна са другом не мешајући и не укидајући сопствене ипостасне разлике. У Томосу који је издао Цариградски Сабор 1285. г., а који одбацује тзв. "унију" коју је наметнуо Лионски сусрет (1274), Григорије (Георгије Кипарски), патријарх цариградски, објашњава исхођење (εκπορεθσις) Духа полазећи од монархије Оца, али инсистирајући на узајамности (περιχωρησις) Духа и Сина. Дух исходи од Оца, али сија и манифестује се кроз Сина.

ПОДОБИЈЕ (гр. ομοιωσις - лат. similitudo): стање савршенства које је позван да достигне човек, ство-рен по лику и подобију Божијем (Пост. 1,26), које је изгубио падом у грех и које поново добија у Исусу Христу (Мт. 5,48). Подобије јесте основно усмеравање и кретање лика (в. лик.) ка Божијем савршенству, одакле и динамички карактер православне антропологије и духовности. Ако је лик "природно" својство, подобије је плод слободе и подвига воље, синергије. Подобије је стање које претпоставља слободно и свесно искуство обожујуће благодати. Човек се креће између лика и подобија, превазилазећи на тај начин супротност између "старог" и "новог човека" (Еф. 4,24), између негативног човечанског после пада у грех и новог човечанског, обоженога у Христу. Отуда и питање слободе као самоодређење личности. За оце Цркве, подобије је ширење лепоте лика Божијег по души, просвећењем Светога Духа. То је "облик" који Бог узима у човековој икони. Тако се и ствара специфично црквени естетички речник који обилује духом православне етике: поново доћи на лепоту природе, до царскога лика, обновити првобитну лепоту. Подобије се односи на есхатолошку судбину човечанскога, које је више приказано у пењању "из славе у славу" (II Кор. 3,18) неголи као враћање у изгубљено стање. За Светог Василија Великог, подобије са Богом, онолико колико је могуће човековој природи, представља саму суштину хришћанства (0 пореклу човека, Беседа I, 17, стр. 211) и једнако је са обожењем (0 Духу Светоме IX, 23; XV, 36; стр. 329 и 371).

ПРАВОСЛАВЉЕ (гр. ορθος + δοξα, права вера и право саборно поклоњење): учење које је непосредно, непрекидно и стално повезано са Апостолском Традицијом, и то посредством патристичког и неопатристичког богословља, а формира заједничку веру неподељене Цркве првог миленијума. Православље се поистовећује са самом Апостолском Традицијом онаквом каква је била потврђена и развијана сагласношћу Саборне Цркве. Заправо, дидаскалија или правила апостолске вере основни је критеријум сваке православне традиције. Зато се сваки прекид континуитета са Апостолском Традицијом сматрао као кварење или напуштање Православља, што може да узме било облик јереси, било облик одвојене "вероисповести". Док Православље оправдава догмате апостолским и отачким континуитетом, друге цркве или конфесије, на овај или на онај начин, произашле су чином одвајања и формирањем сопствених конфесионалних традиција. Тако, источне или нехалкидонске Цркве, монофизитског или несторијевског кова, појавиле су се у V веку, у тренутку христолошких спорова. Римокатоличка црква оформљује се као црквени ентитет у периоду од 1054-1204. године. Са конфесионалне тачке гледишта, као посебна теолошка традиција у односу на Протестантизам, Римокатолицизам се дефинише на Тридентском Сабору (1563). Цркве које су изашле из протестантске Реформације у XVI веку: Лутеранска, Англиканска, Презвитеријанска, имају свака своју засебну конфесионалну традицију. У крилу Протестантизма настао је низ дисидентских конфесија: конгрегационалисти и баптисти у XVII веку; методисти у ХVIII веку; покрети и групе са хришћанским карактером без одређеног конфесионалног идентитета, изникли у XIX веку, као што су Ученици (Квекери - Quaquers) и Војска спаса (Salvation Army ).

Као догматска традиција Православље има своје корене на Истоку, а у историјском смислу поистовећује се са великом патристичком синтезом, односно са уобличавањем теолошке, литургијске и канонске мисли на темељу правила апостолске вере у периоду Васељенских Сабора. Наравно, ни патристичка теологија ни Православље не могу се ограничити на овај период, јер је Традиција у сталном процесу тумачења и осавремењивања. Период Васељенских Сабора узима се овде само као тачка историјског поређења, да би се утаначили неки од главних тренутака у историјској еволуцији Православља, од којих помињемо:

- Оформљивање византијског обреда (VI-VIII век), у којем главно место заузимају византијске Литургије; овај обред је играо главну улогу у очувању богослужебеног и духовног јединства Православља.

- Догматска синтеза коју је сачинио Свети Јован Дамаскин (VIII век), а нарочито његов богословски допринос у борби против иконоборства које је било инспирисано исламом.

- Богословски допринос патријарха Фотија (820-895), особито његове окружнице из 867. године, у којима окривљује за јерес папу Николу I (858-867).

- Сабор 879-880. који поново поставља Фотијево питање помирења са Римском Црквом (папа Јован VIII 872-889).

- Мисионарска активност у централној Европи словенске браће Кирила (+869) и Методија (+884), "словенских апостола", посланих од византијског цара Михаила III на молбу моравског кнеза Растислава (око 860). Кирило проповеда у Моравској, Методије у Панонији; они преводе православне текстове на словенски, стварају глагољску азбуку (глагољицу), старији облик ћирилске азбуке. После упада Мађара у Моравску, њихови ученици прогнани су од латинаша (католика) у Бугарску, где су преводили књиге на словенски језик.

- Отпор против унионистичких сабора (Лион: 1274, Ферара-Флоренца: 1438-1439), који су имали антиправославни карактер. Иначе, Цариградски Сабор 1459. године ~ одржан за време Генадија Схоларија, првог патријарха после пада Цариграда (1453) - одбацио је флорентинску унију, премда њу беше признао цар Јован VIII.

- Исихастичка обнова у XIV веку која је довела до формирања праве византијске теологије. Исихазам су артикулисали велики богослови и мистици какви су: Свети Максим Исповедник (VII век), Свети Симеон Нови Богослов (XI век), Свети Григорије Синаит (XIV век) и Свети Григорије Палама, солунски архиепископ (XIV век). Паламовска доктрина о разликовању између суштине Божије, која је превасходно неизрецива и недокучива створеноме духу, и нестворених божанских енергија, преко којих се човек непосредно причешћује животом божанства - учење одобрено на Цариградским Саборима 1341, 1347. и 1351. године - чини нову или неопатристичку дефиницију Православља.

- Под утицајем неопатристичког Православља у XIV веку, које има и одбрамбени карактер у сучељавању са схоластичком латинском теологијом, покушава се и делимично одвајање Цркве од царевине, јер термини симфоније које је засновао цар Јустинијан (527-565) беху постали превише неподесни.

- Цариградски Сабор 1484. год. одређује миропомазање као начин примања католика у Православље.

- Учење о Светим Тајнама добија коначан облик, нарочито благодарећи Симеону Солунском (XV век).

- Пред Контрареформацијом, која непосредно напада Исток са намером да одвоји источне провинције од Православља, православна теологија заузима наглашено одбрамбени и полемички карактер, исказан у делима као што су: Критички коментар о Протестантизму патријарха Јеремије II као одговор достављен тибингенским лутеранским теолозима (који беху послали патријарху 1573-1574. год. Аугзбуршко исповедање); Изложење о Православљу, које је сачинио потоњи александријски патријарх Митрофан Критопул (1630-1639), у Исповедаљу вере (1625) упућено протестантским хелмштадским теолозима.

- 1629. год. патријарх Кирило Лукарис објављује у Женеви Исповедање вере у којем прихвата начелна учења калвинизма. Низ помесних сабора осуђује ово исповедање: Цариградски (1638), Кијевски (1640), Јашки (1642), Јерусалимски (1672), Цариградски (1691).

- Православно исповедање Петра Могиле, митрополита кијевког (1633-1646), о којем се расправљало на Сабору у Јашу 1642. год., превео је на грчки богослов Мелетије Сириг, а одобрено је на Цариградском Сабору 1643. године.

- Исповедање патријарха Доситеја и акта Јерусалимског Сабора (1672) одбацују калвинизам Кирила Лукариса. Исти патријарх штампа у Румунији збирку богословских византијских текстова.

- Помесни сабори у XVII веку (Јаш - 1642, Москва - 1666-1667. и Јерусалим - 1672) дали су важан допринос поновном откривању Светотајинске природе Цркве и наглашавању вредности динамичког карактера Предања, које није увек и свуда критички схватано. (Московски Сабор осуђује "старообрајдце", који Православље свођаху на обредну религију).

- Формирање унијатских цркава (или грко-католичких) остварује се притиском римокатоличког царства у Аустрији и Пољској, у православним областима (Брест - 1596, Угород -1646, Мукачево - 1664, Трансилванија - 1700). Отпор православних показао је не само да се Исток не може сматрати простом римском дијецезом, него и то да постоји начелна противречност између уређења помесних Цркава на Истоку и папског система на Западу. Сабор Источних патријараха, одржан 1755. године, проглашава невалидним крштење Латина и Јермена; стога ће они бити примани у Православље поновним крштењем.

- Филокалија, велика збирка духовног штива коју је сакупио Никодим Светогорац (1748-1808), канонизован 1955, заједно са Макаријем Коринтским, штампа се 1792. године у Венецији. Старац Пајсије Величковски (1722-1794) преводи је на словенски као Добротољубије; збирка је штампана у Петровграду 1793. год. и сачувала је руско Православље од латинизације.

Иначе, у XVIII и XIX веку православна теологија трпи јак утицај латинизације, који се појавио не само у Кијеву, под упливом католичких пољских школа, него и у другим православним средиштима балканских земаља.

Године 1848. Источни патријарси штампају окружницу осуђујући папство као јерес а као одговор на позив папе Пија IX. У истом смислу, патријарх Антим, у одговору датом 1894. год. на енциклику папе Лава ХШ Preclara Gratulationis, осуђује римокатоличке догмате о безгрешном зачећу и о "папској непогрешивости".

Главни проблем који данас занима православну теологију јесте припрема и одржавање "Светог и великог сабора Православне Источне Цркве". Идеју о сазиву свеправославног Сабора покренула је 1930. год. Свеправославна комисија која се састала у манастиру Ватопеду (Света Гора). На иницијативу васељенског патријарха Атинагоре, организовано је низ свеправославних конференција с циљем да се одреде и припреме теме за сабор: Родос - 1961, Родос - 1963, Родос - 1964. Четврта свеправославна конференција (Шамбези (Chambesy) Женева, 8-15 јуна 1968) одлучила је да задржи само шест тема из списка који је предложила Прва конференција на Родосу (1961), те да се сабор припреми не преко предсабора, него низом предсаборских конференција. Прва свеправославна предсаборска конференција (Шамбези, 21-28. новембра 1976) бавила се последњом ревизијом списка тема, одобрила је Прву конференцију на Родосу (1961) и поново потврдила на Четвртој конференцији у Шамбезију (1968), препоручивши за дневни ред будућег сабора следећих десет тема: православна дијаспора; аутокефалија и начин на који се проглашава; аутономија и начин на који се проглашава; диптиси; питање заједничког календара; брачне сметње; прилагођавање црквених правила у погледу поста; односи Православних Цркава са хришћанским светом; Православље и Екуменски покрет; допринос Православних помесних Цркава у остварењу хришћанских идеала мира, слободе, братства и љубави међу народима, као и одстрањењу расних дискриминација.

Сходно арбитрарној схеми коју користи руски теолог обраћен у римокатолицизам, Владимир Соловјев (1853-1900), на дух Православља утиче јовановска теологија, Католицизам ствара петровски утицај, а Протеста-тизам носи павловски карактер. Начелно, дакле, Православље одбија да себе сматра једном од хришћанских конфесија те да поистовети своје учење са неким конфесионалним текстом. Од Светог Игњатија Антиохијског оно је сачувало идеју да је саборност или васељеност Цркве дата православним карактером правила вере. Црква је "католичанска" само ако исповеда православно, истинито учење, то јест оно које је саобразно са апостолским правилом. Православље подразумева теолошки смисао католичности. Што се тиче теолошке методе, Православље је установило да учење мора имати критеријуме или унутрашње очигледности, односно искуство Цркве, будући да је истина сама заједница у Духу Светоме. Православље једног учења не може се условити неким спољним критеријумима. Свакако, Православље има садржај и он се може идентификовати у Светоме Писму, у Предању, у догматским текстовима; међутим, Дух Свети је тај који дела у Цркви, Онај који једини даје аутентичност тим текстовима. Црква има своје унутрашње потврде; стога искуство Цркве антиципира свако формулисање доктрине.

Православље је спознало своју драму коју је створио раскол (1054) или спор око власти у Цркви. Оно није поставило питање "папа или сабор", зато што је саборско начело прихваћено као еклисиолошко правило. Васељенски сабор није независни магистеријски ауторитет. У Сабору епископи колегијално представљају своје помесне Цркве. Отуд ауторитет Васељенског Синода стоји и пада сагласношћу ових Цркава. Из еклисиологије помесне Цркве потиче и поштовање према помесној црквеној јурисдикцији: нема епископа који би имао универзалну јурисдикцију, будући да се поштује начело аутономије и аутокефалије у управљању помесним Црквама. Исто тако, Православље није покушало да дела као "јерархија истина", односно да врши одвајање између основног учења и споредних прописа, зато што за иравославну еклисиологију догматика и иначе чини неодвојиву целину са литургијским и духовним животом, као и са канонском организацијом и пастирским животом.

Православље је одувек настојало да очува ту двоструку целину између пастирске и теолошке одговорности, између догматике и духовности, између вере и етике. Православни богослови руског утицаја и словенског језика више воле да реч ορθοδοξια преводе са Православље (право слављење - богопоштовање), одакле происходи и њихова јача наклоност према Литургији, побожности и иконографији, а мања према систематизовању учења, која се примећује у византијској грчкој теологији.

ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ (в. и ПРАВОСЛАВЉЕ) - скуп помесних Цркава које: са догматске тачке гледишта исповедају исто учење вере, формулисано на Васељенским Саборима а развијено новопатристичком традицијом; с литургијске тачке гледишта, све употребљавају византијски обред и врше га најезицима народа којима припадају; с организацијске тачке гледишта, једне су аутокефалне или самосталне, то јест имају сопствену управу, док су друге аутономне, односно канонски везане за одређену патријаршију или аутокефалну Цркву.

Стварање аутокефалних Цркава на Истоку јесте историјски процес који је започео успостављањем четири древне патријаршије: Александрије, која обухвата Либију, Египат (Пентапољ); Јерусалима, који је обухватао Палестину; Антиохије, од које су зависили Арабија, Феникија и Сирија; и Цариграда, чија се црквена власт простирала на Малу Азију, Понт, Балканско Полуострво и Румунске Земље. Данас су познате следеће:

Васељенска или Цариградска Патријаршија. Византион је у почетку био епископија потчињена престолу Хераклеје, у Тракији, али чим је, благодарећи цару Константину (306-331), постао престоница царства, други Рим, он је стекао велику црквену и политичку важност. Јурисдикцију цариградског патријарха одредили су васељенски сабори: Цариградски (381), Трећим каноном, даје му првенство части, после Рима; Халкидонски (451), Двадесет осмим каноном, додаје му епархије Тракије, Мале Азије и Понта. У XI веку под његовом јурисдикцијом налазе се не само Грци византијског царства него и хр-шћани Северне Африке, Јужне Италије и Сицилије, Мале Азије, Балканског Полуострва, Русије и Румунских Земаља. У то време Васељенска Патријаршија имала је 600 епископских тронова. Латински крсташи освајају Цариград 1204. године; после тога патријарх премешта своје седиште у Никеју, где је остао у изгнанству све до 1272. године. Затим Цариград пада под Турке 1453. године. Тај догађај је утицао да се знатно сведе црквена важност Васељенске Патријаршије. Исто тако и формирањем помесних аутокефалних Цркава, на крају XIX века, њена се јурисдикција сужава. Године 1928. четрдесет и девет епископија било је предато Грчкој Цркви. Под садашњу њену јурисдикцију улазе Грци верници у Истанбулу, епархије у Турској, неколико додеканиских епархија, као и Света Гора. На темељу једног канона Халкидонског Сабора, цариградском патријарху припада јурисдикција над целом православном "дијаспором". Стварно, он врши то право само над грчким колонијама у Северној и Јужној Америци (које сачињавају једну аутономну архиепископију), у Западној Европи и Аустралији.

Православна Грчка Александријска Патријаршија. То је најстарији патријарашки престо; помиње га већ Први Васељенски Сабор. Патријарх, који себе сматра наследником јеванђелиста Марка и носи титулу "папа и патријарх Александрије и Африке", у почетку по части заузимаше друго место, после епископа Рима. Услед монофизитског спора, 457. год. Александријска Црква поцепала се на две групе: једну која је прихватила христолошко халкидонско учење (451) и власт византијског цара ("мелкити"), и другу која је одбацила Халкидон и оформила се као Коптска Египатска Црква ("монофизити"). Александријски патријарх потиче од "мелкита" из Египта. Испрва је Александријска Црква употребљавала коптски или александријски обред, а између XI и XIII века прешла је на византијски обред пошто су и верници и јерархија грчког порекла. Садашња јурисдикција Александријске Патријаршије пружа се на Египат, Судан, Тунис, Конго, Кенију, Камерун и Јужну Африку, земље за које су хиротонисали афричке епископе и свештенике. Патријаршија има седиште у Александрији (Египат).

Антиохијска Патријаршија. Помиње је Други канон Другог Васељенског Сабора (381). У V веку, због монофизитске јереси, настаје и овде исти раскол као и у Александрији. Данашња Антиохијска Патријаршија потиче од Сиријаца халкидонаца (или мелкита). Она је употребљавала антиохијски или сиријски обред све до XIII века, када је од Цариграда преузела византијски обред. Године 1366. седиште патријарха сели се из Антиохије (данас град у Турској) у Дамаск у Сирији. А 1899. патријарх је Арапин, као и већина клира и верника. Арапски је литургијски језик. Патријаршија, са седиштем у Дамаску, обухвата епархије у Сирији, Либану, Ираку, Сједињеним Америчким Државама, Аустралији, Новом Зеланду, Бразилу и Аргентини.

Грчка Православна Јерусалимска Патријаршија. На Сабору у Халкидону (451) епископ Јувеналије добија сагласност да Јерусалим буде аутономна патријаршија. Заузевши пето место у поретку пентархије (в. ПЕНТAРХИЈA), имала је јурисдикцију над Палестином и Синајским Полуострвом. Услед инвазије Персијанаца и Арапа у VII веку, а нарочито због оснивања латинских држава у XII и XIII веку, Јерусалим је изгубио од свог црквеног значаја. Касније је ушао под утицај Цариградске Патријаршије, а тек у XIX веку поново је стекао древну аутономију. Већина верника пореклом су Арапи, насељени у Израелу и Јордану.

Московска Патријаршија и све Русије. Обухвата православне у некадашњем Совјетском Савезу, сем оних у Грузији који чувају стари, неисправљени календар и у богослужењу употребљавају црквенословенски језик. Године 989. кијевски кнез Владимир намеће крштење народу те тако хришћанско православље постаје службена вера његове државе. Кнез Јарослав (1019-1054) ставља Цркву под јурисдикцију цариградског патријарха, који именоваше кијевског митрополита. Године 1240. Кијево су освојили Монголи. Московски кнез Димитрије устаје против Татара 1380, али је тек Иван III Московски (1440-1505), одмах после пада Цариграда (1453), успео да ослободи земљу. Иван је сматрао Москву "трећим Римом". Године 1589. цариградски патријарх Јеремија даје митрополиту Јову титулу патријарха Русије. Патријаршију је укинуо Петар Велики (1721) и заменио је Светим Синодом. Патријаршија је поново васпостављена тек после 1917. избором патријарха Тихона (+1925). После извесног интеррегнмума, 1943. године изабран је за патријарха митрополит Сергије, кога је наследио патријарх Алексије (1945-1971). Историја Руске Цркве познаје велике црквене и духовне вође, као Сергија Радоњешког (1314-1391), Димитрија Ростовског (1651-1709), Тихона Задонског (1724-1783), Серафима Саровског (1759-1833), али и велике расколничке покрете, као "раскољнике", за време патријарха Никона (1652-1658).

Сриска Патријаршија. Оснивач Српске Цркве био је Свети Сава, син жупана Стефана Немање (око 1167-1196). Монах на Светој Гори, Свети Сава се враћа у земљу 1204, а хиротонисан је за архиепископа Србије 1219. године у Никеји од васељенског патријарха Манојла I. Познате су у историји три Српске патријаршије: 1) она коју је прогласио цар Душан Велики 1346, а Турци је укинули 1458; 2) Српска Патријаршија између 1557. и 1776. (са седиштем у Пећи), кад је Цариград поново укида; 3) Патријаршија тек обновљена 1920. после оснивања државе Југославије, са седиштем у Београду, иако је Србија стекла независну државу још 1830. године. У периоду Другог светског рата Српска Црква и њен патријарх Гаврило (1937-1950), претрпели су највеће губитке и страдања у целој својој историји. Године 1959. од Српске Патријаршије одвојила се аутономна Црква Македоније. Њен митрополит има седиште у Скопљу и носи титулу архиепископа охридског. Канонска позиција ове Цркве није призната од православних Цркава.

Румунска Патријаршија. Хришћанство се укоренило у Дакији још почетком II века, у периоду окупирања ове регије од Римљана, што значи једновремено са формирањем румунског народа. Већ 325. године један готски епископ присуствује Никејском Сабору. Аријански свештеник Улфила (око 310-381) преводи Свето Писмо на готски језик. У XV веку организују се две велике митрополије, у Влашкој и Молдавији, под јурисдикцијом цариградског патријарха. Такође, постојала је и митрополија за православне Румуне у Трансилванији, затворена за време аустроугарког царства. После сједињења румунских земаља 1859. године, Румунија 1877. добија државну независност, а 1885. године Румунска Црква стиче аутономију. Године 1925. оснива се Румунска Патријаршија, уздизањем букурештанског архиепископа на сте пен патријарха. Први патријарх био је Мирон Кристеа (1925-1939). Литургија и проповеди врше се на румунском језику.

Бугарска Патријаршија. Бугаре, огранак јужних Словена, покрстили су византијски мисионари које је послао патријарх Фотије 865. године. Цар Борис (853-889) примио је хришћанство у форми византијског обреда. Бугарска Патријаршија основана је 1017. године, за време цара Симеона, али њу је укинуо византијски цар Василије II (Бугароубица) 1019. Године 1186. обнавља се Патријаршија са центром у Трнову, но њу су укинули отомански Турци (1393). За време отоманске окупације Црква се налазила под Цариградском Патријаршијом, која је покушала да укине литургију на црквенословенском језику. Године 1879. Бугари добијају од султана Абдул Азиза право да имају независну Патријаршију. То Цариград није прихватио, те 1882. Бугарску Цркву проглашава "расколничком". Та се неслога превазилази 1945. године, када Цариград даје аутокефалију Бугарској Цркви, признавши за егзарха митрополита Стефана. Тек 1959. године, после 560 година, поново је васпостављена Бугарска Патријаршија избором патријарха Кирила (+1971). Бугарска Патријаршија прешлаје на нови календар, у богослужењу чува стари словенскијезик, а седиште јој је у Софији.

Кипарска Црква (аутокефална архиепископија) проглашена је за независну на Ефеском Сабору (431) са разлога што су је основали Свети Павле и Варнава. Острво је било заредом окупирано од Арапа, Византинаца, латинских крсташа (1191-1571), од отоманских Турака (1571-1878) и Енглеза (1878-1960). Под архиепископом Макаријем (1950-1977), који је у исто време био и председник земље ("етнарх"), Црква је била ангажована у покрету уједињења са Грчком. Архиепископија има седиште у Никозији.

Грчка Црква (у рангу архиепископије). Грчка је једина земља где је Православна Црква државна Црква. Још у IV веку грчке провинције биле су под јурисдикцијом Цариграда, али су оне биле и под бугарском доминацијом (Х-ХI век), затим отоманском (ХV-ХIХ век). Одмах после остварења националне независности Грчке (1833), Грчка Црква проглашава себе аутокефалном, али Цариградска Патријаршија ту аутокефалију признаје тек 1850. године. Године 1928. прима под своју јурисдикцију неке митрополије које су припадале Цариграду.

Православна Пољска Црква. Основана је после Првог светског рата за стару словенску популацију (православне Бјелорусе и Украјинце) на територији Пољске. Један део православних прихватили су унију (Брест 1596). Године 1924. Васељенска Патријаршија дајејој статус аутокефалне Цркве. После Другог светског рата, 1948. год. патријарх московски Алексеј обнавља тај статус. Црква употребљава у богослужењу црквенословенски језик.

Грузијска Патријаршија (католикосат). Хришћанство је продрло у Грузију још у V веку преко Свете Нине. До 1053. године, кад постаје аутокефална, Грузијска Црква била је у тесној вези са Антиохијском Патријаршијом. Од 1817. па до 1917. зависила је од Московске Патријаршије и није имала аутономију. Године 1918. поново постаје независна, али Руска Црква признаје јој статус аутокефалне Патријаршије тек 1944. године. Седиште Патријаршије је у Тбилисију. Црква употребљава у богослужењу грузијски језик. Аутокефалију Грузијске Цркве не признаје Васељенска Патријаршија.

Православна Чехословачка Црква формирала се од разних група православних. Једна мала православна група постојала је у Прагу још 1870. године. А 1923. године васељенски патријарх именује епископа Саватија за епископа. Друга група јесте она која се одвојила од Рима и прешла у Православље 1925. године, под управом Горазда Павлика, кога је хиротонисао српски патријарх. Године 1930. једна група унијата Карпато-Руса враћа се у Православље и формира епархију у Мукачеву. Друга група сачињена је од Рутена Гркокатолика из прешевске епархије, који су се вратили у Православље 1950. Московска Патријаршија доделила је аутокефалију овој Цркви 1951. године са седиштем у Прагу.

Православна Финска Црква обухвата православне у Карелији. Године 1918. оформила се као од Московске Патријаршије независна Црква, а 1923. цариградски патријарх Мелетије IV даје јој ранг аутономне архиепископије под његовом јурисдикцијом. То је Московска Патријаршија признала тек 1958. год. Црква има административни центар у Куопиу, где је и седиште архиепископа Карелије и целе Финске.

Синајска Архиепискоиија обухвата, у ствари, само један манастир, Свете Катарине, који је основао цар Јустинијан I (VI век), у подножју Мојсијеве Горе. У почетку манастир је био зависан од Јерусалимске Патријаршије, али 1575. Цариградски Синод признао му је аутокефалију, док су 1782. године то учиниле и четири древне Источне патријаршије.

Последњих деценија неколико Цркава успеле су да стекну статус аутономије или аутокефалије, после процедуре непознате у историји организације помесних Цркава. "Аутокефалију" ових Цркава остале Православне Цркве сматрају за релативно неканонску, сем мајке Цркве која им је исту доделила. Реч је о следећима: Америчка Православна Црква. Већина православних у Америци, различитог етничког порекла и сопственог литургијског језика, обухваћена је у епархије које се на лазе под јурисдикцијом дотичних помесних Цркава. Епископи ових епархија формирају "Сталну конференцију канонских православних епископа у Америци". Московски патријарх Алексеј додељује аутокефалију Руској православној саборној митроиолији у Америци (Митрополија), око које су се окупиле неке епархије и парохије са још непризнатим канонским статусом.

Православна Јапанска Црква. Православље је засађено у Јапану 1860. године. Испрва свештенике домороце рукополагали су руски епископи. После Другог светског рата Јапанска Црква зависила је од руске аутокефалне Митрополије у Њујорку, све до 1970. године када је од московског патријарха добила аутономију.

Православни који се налазе ван граница помесних традиционалних Цркава, било као плод мисије, било као последица скорашње емиграције (тзв. православна "дијаспора"), формирају више категорија: епархије и парохије са канонским статусом, које непосредно зависе од мајки Цркава и које су у заједници са свим православним Црквама; аутономне групе, од којих неке нису признате у канонској позицији; изоловане групе емиграната које немају заједницу ни са једном православном аутокефалном или аутономном Црквом.

ПРАВОСЛАВНА ТЕОЛОГИЈА. Више неголи општа наука и средство тумачења, теологија је за православни дух била пут богопознања и облик исказивања искустава помесне Цркве. Историја православне теологије показује да Православне Цркве никада нису биле без теолога или теолошких школа.

Грчка теологија. Најпознатији грчки теолог у другој половини XVI века јесте александријски патријарх Мелетије Пигас (1537-1601). Он је руководио покретом против католика - који су основали унијатску словенску Цркву у Украјини, под влашћу Пољака, после Брестовске уније 1596. године. Написао је полемичко антилатинско дело 0 правој Цркви и њеној истинитој глави.

У првој половини XVII века актуелна је контраверза изазвана догађајима у Женеви 1629. год., тојест изла ском Исповедање вере, списа који се приписује Кирилу Лукарису (1572-1638). У спису је било калвинистичких примеса; у њему је негирана непогрешивост Цркве, прихваћене су само две Тајне и одбачена транссубстанцијација и објективна делотворност Тајни. У расправи о овим питањима учествовали су Мелетије Сириг, Петар Могила и Доситеј Јерусалимски, последљи аутори православних Исповедања. Серију ових православних символичких текстова започео је патријарх александријски Митрофан Критопул (1633-1639) списом Исповедањем вере (1589), написаним на тражење професора Хелмштадског универзитета, а у којем се примећују извесни протестантски утицаји (прихвата само три Тајне).

Мелетије Сириг (1585-1650) пише 1640. год. Одбацивање Исповедања Кирила Лукариса, које је штампао патријарх Доситеј у Букурешту 1690. године; учествује на Сабору у Јашу (1642) као изасланик Васељенског патријарха Партенија I; преводи 1643. на грчки језик Православно исповедање Петра Могиле, у којем врши извесне исправке (нарочито у поглављу о одбацивању пургаторија и о епиклези). Јерусалимски патријарх Доситеј (1641-1707) познат је по Историји јерусалимских патријараха, коју је штампао Хрисант Нотарас под називом Додекавивлос (Букурешт, 1715). Године 1666. као митрополит кесаријски послат је за егзарха у Румунију, где штампа бројне приручнике и чланке са антиримским и антипротестантским темама: Томос помирења (Јаш, 1692); Томос љубави (Јаш, 1648); Томос радости (Римник, 1705). Такође објављује: Одбацивање калвинистичких заблуда Кирила Лукариса, од Мелетија Сирига (Букурешт, 1690) и Исповедање Петра Могиле, које је превео и исправио Мелетије Сириг (Снагов, 1699). У свом Исповедању вере, које се јавља као други део Аката Јерусалимског Сабора (1672), он даје тумачење тридентинском евхаристијском претварању употребљавајући термин "транссубстанцијација", односно μετουσιωσις, против којег устаје Јован Кариофил, кога је подржавао и Антим Иверски. Уопште, то је епоха кад грчке теологе почиње да привлачи Западна теологија, било римска, било протестантска. На пример, међу латинофилима ("латинофрони") помиње се Никола Вулгарис, који у Венецији 1681. год. штампа Катихизис, и Пајсије Лугаридис (1609-1678), кога су послали за проповедника и теолога у Молдавију и Кијев. Јован Кариофил (+1645) узима у заштиту Кирила Лукариса и пише против учења о транссубстанцијацији, а Илије Минијат (1662-1714) - аутор збирке Дидахија, штампане у Венецији 1720. год. - пише полемичко дело против папског примата Стена саблазни, које Доситеј штапма у Томосу радости (Римник, 1705).

У XVIII веку утицаји западне методологије све се више и више примећују у Грчкој теологији, нарочито у делима Евгенија Вулгариса (1717-1806) и Никифора Теотокиса (1736-1800); обојица су били позвани да раде у Руској Цркви, у коју су пренели те утицаје. Најважније Вулгарисово дело јесте Θεολογικον, штампано у Венецији 1872; то је уџбеник догматике написан по схоластичкој методи. Један од његових ученика јесте Атанасије Парошки (1723-1813), који пише Епитоме - уџбеник о догматима вере (Лајпциг, 1806). Никифор Теотокис познат је по Киријакодромиону, збирци тумачења недељних јеванђеља, преведеној и штампаној у свим Православним Црквама.

Повратак традиционалним аскетским изворима започели су Макарије Коринтски и Никодим Светогорац, који сарађују на издању двеју збирки патристичких текстова: Филокалија (Венеција, 1782) и Евергетикос (1784). Макарије саставља Лимонар, који обухвата житија грчких светих и мученика, а Никодим Пидалион, 1808 год.; издаје најпознатији зборник канона; затим преводи и прилагођава, по Лоренцу Скуполију, Невидљиву борбу (Венеција, 1796). Традиционалистичку струју представља Евстартије Аргенти, који пише низ расправа у којима побија учења римокатолика (пресне хлебове или азиму, пургаториј, папски примат), а најпознатије његово делоје Енхиридион (Цариград, 1756), у којем одбацује римокатоличко крште њејер се врши кропљењем а не погружавањем.

Аутокефалија Православне Грчке Цркве, добијена 1833. и призната 1850. године, била је предмет дуге распре између Теоклита Фармакидиса (+1860), приврженика црквене аутономије, и Константина Иконома (+1857), који је против аутономије или отцепљења од Васељенске Патријаршије зато што је Византија једна стална установа.

Године 1837. оснива се Богословски факултет у Атини, а 1844. факултет на Халки; солунски се отвара тек 1942. године.

Почетком XX века настају велика дела систематског догматичког и моралног богословља која су имала одлучујућу улогу у доцнијем оријентисању јелинског Православља: Ј. Месоролас, Символика Православне Источне Цркве (4 тома, Атина, 1901-1904); Зикос Росис, Догматички систем Православне Цркве (том 1, Атина, 1902); Христос Андруцос, Догматика Источне Православне Цркве (Атина, 1907) и Символика (Атина, 1930); Константин Диовуниотис, Критика Андруцосове догматике (Атина 1907); Димитрије Баланос, Увод у познање теологије (1906) и Тајне Православне Цркве (Атина, 1913). На Конгресу Теолошких факултета у Атини (1936) грчку теологију заступало је низ чувених професора теологије, на челу са Хамилкаром Аливисатосом, председником Конгреса, који тада констатује да ипак постоји грчка теолошка литература примљена "испод руке", дакле из извора који су страни Православљу.

Последњи представници ове генерације су: П.Н. Трембелас, који објављује Догматику Православне Цркве(3 тома, 1959-1961, којује превео на француски 0. Димон (0. Dumont) у Editions de Chevtogne,, 1969) и Јован Кармирис, који сем студија о Исповедањима вере XVII века и дела Православље и Протестантизам (1938), Православље и Католицизам (1964-1965), Православље и Старокатолици (1966), штампа у два тома Догматичке и символичке споменике Православне Цркве (Атина, 1952-1953 и Грац, 1960. и 1968).

Садашњу генерацију грчких теолога предводи Никос Нисиотис. На грчком је издао Егзистенцијализам и хришћанска вера (1956), Пролегомена за теолошку гносеологију (1965), Философија религије и теологија философије (1965). Он је увео екуменску тематику у православну теологију (Die Theologie der Ostkirche in Oekumenischen Dialog Kirche und Welt in Ortodoxes Sicht, 1968; Types and Problems оf Ecumenical Dialoge, 1977). Уз студије професора специјалности: Сава Агуридис (Нови Завет), Г. Манзаридис (Морално богословље), Е. Теодору (Литургика), В. Иставридис (екуменизам), и издавања патристичких текстова, које је добило замах благодарећи П. Христуу и П. Неласу, нове доприносе теологији дали су: Јован Романидис (0 прародитељском греху, гр., 1956); Јован Зизиулас (0 јединству Цркве у Евхаристији и етискоиу у трва три века, гр., 1965; Apostolic Continiunity and Orthodox Church, 1975; Verite et communion (dans la perspective de la pensee patristique greque, 1977); Христос Јанарас De l' absence et de l' inconnaissance de Dieu, Парис, 1971; Онтолошки садржај теолошког концепта личности, гр., 1970; Метафизика тела ио Светом Јовану Лествичнику, гр., 1971). Овде треба поменути имена неких писаца који су третирали екуменске проблеме: Емилијанос Тимијадис (Lebendige Orthodoxie, 1960; La place de l' Orthodoxie dans la Mouvement oecumenique, 1969; Pneumatologia ortodossa,, The Centrality of the Holy Spirit in Orthodox Worship , 1978); Методије Фујас (The Person of Jesus Christ in the Decisions оf the Ecumenical Councils , 1976); Максим Сардски (The oecumenical Patriarchate in е Orthodox Church , Солун, 1971); Дамаскин Папандреу (чланак о "Свеправославном сабору"); Калистос Вер (The Orthodox Church, 1967); Ев стратије Аргенти (The Orthodox Way, 1979); Philip Sherrard (The Greek East and Latin West, 1959; Constantinopole Iconography оf а Sacred City,, Oxford, 1965; Сhurch Ppapacy у and Schism, 1978).

Руска теологија. Руска теологија постала је нарочито позната у другој половини XIX века по серији катихизиса и догматичких зборника који су имали снажну циркулацију у целом Православљу. На Конгресу Теолошких факултета 1936. године руски теолог Георгије Флоровски констатовао је недовољно коришћење патристичких извора у руској теолошкој литератури. Доиста, Кијевска школа коју је основао Петар Могила више је волела схоластичке методе; утицај ове школе продужио се и за време Степана Јаворског (1658-1722) који 1713. пише Камен вере (објављен 1729), по катихизису Роберта Белармина. С циљем да се умањи утицај Кијевске школе, архиепископ Теофан Прокоповић (1681-1738), бивши унијата који оснива богословију у Петровграду, отвара и усмерава Руску теологију према протестантским методама. У тим стремљењима подржава га митрополит Платон (Левшин - 1737-1811), велики беседник и богослов, који 1765. објављује Катихизис у коме се јасно препознају ти нови западни утицаји.

На почетку низа великих писаца катихизиса, уџбеника и зборника стоје Силвестар Лебедински (+1808), који 1799. и 1805. штампа Зборник, и Јувеналије Медвједески (+1809), који пише Хришћанско богословље (Москва, 1806). Затим следе: Филарет Дроздов (1782-1867), ректор петровградске Академије и митрополит московски од 1821, који 1823. год. пише најпознатији катихизис те епохе, поново прегледан 1827. и прештампан 1839; московски митрополит Макарије Булгаков (1816-1883), аутор уџбеника Православно догматичко богословље у пет томова (Петровград, 1849-1853), преведен у исто време на француски, као и дело Увод у иравославно богословље (Петровград, 1847); најважнији уџбеник догматичког богословља штампао је у Кијеву 1848. Антоније Амфитеатров (+1879). Филарет Гумиљевски (+1860) пише Православну догматику у којој се, за разлику од Макарија Булгакова, користи патристичким изворима. Такође овде треба поменути студије В.В. Болотова о "Filioque (Thesen uber das Filioque , 1898) и о проблемима везаним за конференцију са старокатолицима из Бона (1874-1875), као и студије будућег патријарха Сергија (Старогодског), о суштини православног учења о спасењу (Петровград, 1910).

Оснивање теолошких факултета (Кијев, Москва, Петровград, Казан), монашки и филокалички препород, као и словенофилски покрет, снажно су обележили Руску теологију XIX века. Филокалију (Добротољубије) Пајсије Величковски (1722-1794), старешина ман. Њамца, већ беше превео са грчког на црквенословенски. Ту су традицију продужили Тихон Задонски (1724-1783), канонизован 1861; Серафим Саровски (1759-1833), канонизован 1903; епископ Игњатије Брајнчанинов (1807-1908), као и монаси манастира Оптина који преводе Филокалију на руски (5 томова, између 1876-1880), старањем епископа Теофана Пустињака (1815-1894), који је допунио и издао Невидљиву борбу. Словенофилски покрет желео је враћање на руску изворну културу а био је против западног утицаја. Алексеј Степановић Хомјаков (1804-1860), вођа овог покрета, иако без правог теолошког образовања, познатје по свом делу Једна Црква и L' Eglise latine et le protestantisme аи point de vue de l' Eglise d' Orient (1872); он уводи у руску теологију појам "собор ност који исказује помирљивост и одсуство спољне власти у Православљу и афирмише битне одлике које деле Православље од Католицизма и Протестантизма. Истом покрету припада и Фјодор Достојевски (1821-1881), писац познатог романа Браћа Карамазови.

Почетком XX века најважније дело у руској теологији јесте Православна богословска енциклоиедија (само тринаест томова), коју је издао А. Опухин (1905) и Н. Глубоковски (+1937). Такође су познате студије Н. Малиновског (Православна догматика, 4 тома, Каменец-Подољск, 1904) и Павла Свјетлова (1861-1942). Најзначајнији руски теолог у овом периоду јесте Сергије Булгаков (1871-1944), декан Руског Богословског института у Паризу (основан 1925. г.). Сергије Булгаков преузима софиологију или панентеизам, систем који је формулисао мистични философ Владимир Соловјев (1853-1900), који у делу La Russie et l' Eglise universelle (1889) признаје ауторитет папе и 1896. прелази у римокатолицизам. Булгаков излаже своја богословска мишљења у трилогији Божанска премудрост и теантропија, Оваплоћени Логос, Параклит и Невеста Јагњетова. Софија или премудрост јесте синоним божанске суштине, вечни женски принцип, једна врста посредничке ипостаси између Бога и света. Године 1935. митрополит московски Сергије осуђује Булгаковљево учење због примеса гностичких и оригеновских спекулација, а Синод митрополита Антонија Храповицког (Карловачки синод) проглашава га јеретиком. Владимир Лоски критикује Булгакова да не прави разлику између суштине и енергије, одакле произлази пометња између света и Цркве, односно катафатике и апофатике.

Религиозну руску философију доцније представљају Павле Флоренски (1882-1943): La Colonne et le fondement de la Verite (1954), прев. К. Андроников, Лозана, 1975; Н. Берђајев (1874-1948): Freedom and the Spirit,, 1935; The (destiny of man , 1937; The Meaning of the Creative Act, , 1955; Л. Карсавин (+1952), В. Зјенковски (+963): History оf Russian Philosophy, 2 тома, 1953; Н. Арсенијев (1888-1977): Ostkirche und Mystik, 1925; La piete russe,, 1963. Са делима The Orthodox Church (1935), Du Verbe Incarne (1943) и La Paraclet (1946), С. Булгаков отвара серију монографија и студија у којима се приказује православно богословље на Западу, а продужују: Вл. Лоски, проф. на Институту Св. Дионисија (Париз): Theologie mystique da l' Eglise d' Orient (1944), Vision de Dieu, Париз, 1960; А limage et a la ressemblance, 1967; Павле Евдокимов (+1976): L'Orthodoxie (1959); L'art de l' icone. Theologie da la Beaute,, 1970; Le Christ dans la pensee russe, , 1970; Les ages de la vie spirituelle, 1964; John Meyendorf: L' Eglise Orthodoxie: hier et aujurd' hui (1960); St. Gregoire Palamas et la mystique orthodoxe, Paris,, 1959; Le Christ dans la theologie byzantine,, 1969.

За познавање историје Руске теологије и за осветљавање односа Православља са другим хришћанским конфесијама важне су студије Г. Федотова (А Treasury of Russian Spiriutality , 1950), а нарочито Н. Зернова (The Russians and their Church, 1954; The Reintergrations оf the Church, 1952; Orthodox Encounter and Eastern Christendom, 1961) и Георгија Флоровског (+1979: Пушеви руског богословља, Париз, 1937; "The Orthodox Churches and the Ecumenical Movement prior to 1910", in А History of the Ecumenical Movemment 1517-1948, изд. Ruth Rouse and Stephen Neil, London, , , 1954) и Леонида Зандщора (Vision апд. Action,, Лондон, 1952).

Развоју Руске ееологије допринели су и богослови који су се прикључили руским центрима на Западу, у Француској, Енглеској, Белгији и Сједињеним Америчким Државама, као што су: Б. Вишеславцев (+1954), А. Карташов (+960), Н. Афанасјев (+1966, L' Eglise du Saint Spirit,, Париз, 1975); К. Керн (Аншроиологија Св. Григорија Паламе, 1950); Pierre Kovalevsky (St.Serge et la spirituallite russe, Париз, 1958); митрополит Антоније Блум Living Рraуеr, 1966; Meditations, 1971; God and Man , 1971); митрополит Василије Кривошејин (Lex textes Symboliques dans l' Egliuse Orthodoxe, , 1964-1965, са преводима и студијама о Светом Симеону Новом Богослову); епископ Pierre L' Huillier (L' exparience politique de l' Orthodoxie, 1967; Le Concile Oecumenique сотте autorite supreme dans l' Eglise, 1975); Александар Шмеман Historical Road of Eastern Orthodoxy, Orthodoxy, 1965; Introduction to Liturgical Theology 1966; Ultimate (Questions,, 1977); Myrra Lot-Borodine La Deification de l'homme selon la doctrine des Peres Grecs, 1970) и писац Olivier Clement (L' Eglise ОпНос1охе, 1965; L'essar du christianisme ( oriental и Byzance et le christianisme, 1964; Questions sur l'homme,, Париз, 1972; Dialogues avec le Patriarche Athenagoras,, 1969).

Руска теологија позната је данас по студијама професора Богословских академија у Москви и Петровграду: Л. Паријски - патристика, Н. Успенски - литургика, Л. Воронов - догматика, В. Боровој - црквена историја, Н. Заболоцки -друштвена етика, Ал. Осипов - екуменизам.

Сриска ?еологија. Почетак црквене културе у Срба који припадају словенској групи народа, везан је за преводе браће Кирила (Константина) и Методија (863/864), који су сачинили старословенску азбуку названу глагољица (од глагола - глаголати, говорити матерњим језиком), азбуке коју су потом упростили њихови ученици назвавши је ћирилицом. Већ почетком XII века старословенске књиге преведене су на словеносрпски црквени језик и кружиле су у рукописима какав је на пример Мирослаељево Јеванђеље (1199). Године 1219. васељенски патријарх Манојло рукоположио је архимандрита Саву за архиепископа. Године 1346. Стефан Ш Душан (1331-1355) проглашава аутокефалност и законик за Српску Патријаршију, са седиштем у Пећи. Свети Сава је подстакнуо развој српске књижевности написавши живот Светог Симеона (Немање), а (деспот) Стефан Лазаревић (1389-1427) отвара школу у манастиру Ресави (Манасија). У XIV веку познате су збирке биографија светих српских јерараха, краљева и царева које су писали српски калуђери у манастиру Хиландару: Доментијан, Теодосије и Данило.

Доминација фанариота завршава се 1832. године, кад Цариград признаје београдском архиепископу титулу "митрополита Србије". У овом периоду познато је неколико имена великих јерараха и књижевника: Стефан Стратимировић (+1836), који отвара Богословију у Сремским Карловцима, чувеном српском црквеном и културном седишту; Петар Јовановић, који оснива Богословију у Београду (1836) и штампа Псалтир и Требник. У другој половини XIX века најзначајнији српски теолог био је митрополит Михаило (+1898), који пише неколико историјских књига, међу којима је и Историја Српске Цркве (1856). Године 1879. Српска Црква стиче потпуну аутономију, а 1920. обнавља се Српска Патријаршија, сједињењем Карловаца са Београдом. Карловачка богословија 1900. год. постаје Академија. У овом периоду српска богословска литература зависи од превода са руског (нарочито Православна догматика, Макарија Булгакова). Задарски епископ Никодим Милаш пише један од најбољих уџбеника Црквеног ирава, а Сергије Тројицки издаје Крмчију, књигу Светога Саве.

Године 1920. оснива се београдски Православни богословски факултет. Први декан био је Стева Димитријевић, професор историје Српске Цркве, који 1926. год. издаје часопис Богословље. Професори који су пронели славу овог Факултета били су: Александар Доброклонски, Драгутин Анастасијевић, Атанасије Поповић, Јустин Поповић (Догматика Православие Цркве, 3 тома, 1932, 1935, 1938), Јордан Илић, Филарет Гранић, на челу са Димитријем Стефановићем и Стевом Димитријевићем, који су га представљали на Атинском конгресу (1936). Данас је факултет познат по студијама професора Чедомира Драшковића, Благоте Гардашевића, Стојана Гошевића, Емилијана Чарнића, Димитрија Димитр-јевића, Лазара Милина, Атанасија Јевтића и других.

Бугарска теологија. После обраћања кнеза Бориса I (865), хришћанство постаје државном религијом за словенско-бугарску државу, која је вазда остала привржена Православљу, имавши аутономну архиепископију под јурисдикцијом Цариградске Патријаршије. Почетак литургијске књижевности и библијских коментара приписује се Клименту Охридском (+916). Њега је наследио грчки митрополит Теофилакт Охридски (1004-1107), који је написао Тумачења Јеванђеља (штампана у Венецији, 4 тома, 1754-1763). Из школе у Трнову, престоници друге бугарске државе, познати су Теодосије Трновски, а нарочито његов ученик патријарх Јефтимије (+1404), који је увео исихастичку традицију и сачинио Служебник, а одавно је био познат и Видински зборник (1345). У другој половини XVIII века најпознатији бугарски богослов је Пајсије Хиландарац, који се у Бугарско-словенској историји (1762) изјашњава за националну Бугарско-словенску Цркву. Тај је дух продужио и развио Софроније Врачански (1739-1814), који са Киријакодромионом (или Недељником), тумачењима недељних јеванђеља, штампаним у Римнику 1806. године, уводи говорни бугарски језик. После вековне зависности од Цариграда (почевши од 1393) и васпостављања Бугарског егзархата са седиштем у Цариграду 1870. год., Бугарској Цркви призната је аутокефалност 1945. год., а 1953. васпостављена је Патријаршија (при-зната 1961. год.). Словенско-бугарска теологија зависила је од превода са руског: Платонов Катихизис 1844. и Фи-ларетов Катихизис 1979, Догматика Амфитеатрова 1867. као и Догматика Макарија Булгакова 1901. године.

Године 1902. отвара се Богословија Светог Климента Охридског, а 1923. оснива се Богословски факул тет у Софији, познат по именима као што су: Јефтимије Сапуџијев, Н. Глубоковски (+1937), А. Родественски и, нарочито, Стефан Цанков (+1959), под чијимје утицајем Конгрес у Атини (1936) заузео позитиван став према Екуменксом покрету у процесу формирања. Охрабрени патријархом Кирилом (+1971), а он сам био је истраживач националне историје Цркве, неколико бугарских теолога у савременој епохи познати су по доприносу у различитим доменима: Дјулгеров, Зоневски и Т. Котев (догматика), Иван Панчовски (етика), Еп. Николај (литургика), Т. Сабев (општа црквена историја).

ПРАВОСЛАВНА РУМУНСКА ТЕОЛОГИЈА. Полазећи од начела даје теологија облик и израз искуства и живота једне помесне Цркве, у једној студији о Савременој румунској теологији (Глас Цркве, XXX, 1971, бр. 1-2, стр. 49-72, француска верзија у тому De la ologie orthodoxe roumaine des origines а nos jours,, Bucarest, 1974, стр. 500-526), показано је да је Православна румунска мисао прешла више етапа: први богословски покушаји (XIV-XVI век); уобличавање црквене катихетске и дидактичке културе (XVII и XVIII век); организовање црквенобогословског школства (XIX век); савремена теологија између два светска рата; садашњи период.

Овде ћемо поменути неколико важнијих имена, датума и дела који показују ту корелацију између црквене историје и помесне теологије.

Скорашња испитивања и студије потврдиле су не само да је у Добруџи у IV и V веку постојало хришћанство (старохришћанска црква у Славени-Олт и хришћанска базилика у Сућидави), него и да је аутохтона Црква активно учествовала на Васељенским Саборима (Теофило Готски у Никеји 325), на помесним (Сардика 343), као и у теолошким расправама тога времена. У IV веку романизирана Црква у Дакији дала је јерархе (епископе у Томису), богослове и црквене писце чију су славу признали велики духовници Византијске и Латинске Цркве као што су Василије Кесаријски (који репродукује вест коју је донео неки сведок [мартир] из Дакије о хришћанској вери у овим крајевима), Јован Златоуст, Епифаније итд. Зна се, на пример, за допринос скитских монаха мисионара у христолошким расправама које су биле предмет Васељенског Сабора (Цариград, 553), за календарске прорачуне (таблице) Дионисија Малог, преводе Светога Писма на готски језик (превео га је Вулфила), а особито је позната улога Светог Јована Касијана у успостављању веза између главних хришћанских центара Истока и Запада.

Рођен 365. у породици која је живела на ушћу Дунава, у Добруџи, он је био монах у Витлејему и Египту, ђакон Светог Јована Златоустог у Цариграду, свештеник у Антиохији односно Риму. У Марсеј долази 416. год., где оснива чувену монашку заједницу и где умире почетком 435. Својим списима Монашке установе, Растраве и 0 оватлоћењу Логоса, Јован Касијан може се назвати прететчом древне румунске теологије.

Теолошка активност се продужила сконцетрисавши се око епархијских седишта која постојаху не само у Томису и Добруџи (пре Вићине, где је поникао први митрополит Влашке), него и у Трансилванији (1376. год. познато је име архиепископа Геласија), у којој папа Григорије IX 1234. год. констатује постојање неких "шизматичких псевдоепископа", против којих тражи помоћ мађарског краља. Оснивање Угарско-влашке митрополије 1359. у Арђешу, у доба Николе Басараба (1352-1364), као и потом оснивање друге Угарско-влашке архиепископије 1370. год., настојањем васељенског патријарха Филотеја (1353-1354. и 1364-1376), то јест Северинске митрополије којом је пастирствовао Антим Критопол, те признавање Молдавске митрополије са седиштем у Сучави 1401. год., за време Александра Доброг, чији је први митрополит био Јосиф Мушат, - потврдили су не само полет нових помесних аутохтоних Цркава него и улогу коју је позвано да игра влашко и молдавско Православље у свеправославној васељени. Поред тога, у XIV веку, у свим румунским покрајинама, велика монашка седишта у Прислоу, Водици, Козији, Тисмани, Снагову, Њамцу, Молдовици, Бистрици (нека од њих основао је Никодим Тисмански (+1401) или пак његови ученици) - почињу да преузимају значајну духовну и културну улогу. Зна се на пример за Четверојеванђеље које је преписао и украсио Гаврил Урик 1429. год., монах манастира Њамца. Захваљујући томе у току XV века Цркве у Влашкој, Молдавији и Трансилванији у снажни православни круг улазе са аутономним статусом, а то омогућава полет у локалној и општој литургијској и катихетичкој култури. Та аутономна културна позиција потврђена је и учешћем ових Цркава на унионистичким саборима тога времена: у Констанци 1415. делегацију Цркве из Влашке води бољар Драгомир, а у Флоренци 1438. учествује митрополит сучавски Дамјан (+1451).

0 стању и култури Цркве у Влашкој почетком XVI века сведочи јеромонах Гаврило Светогорац у делу историјско-биографског карактера под насловом Житије Светога Нифона, патријарха цариградског (+1508), који је иначе провео неколико година у Влашкој. Канонизован је 1518. год. У то време богословска медитација била је под снажним утицајем народног стваралаштва које је изнедрило Легенду Мајстора Манојла, распрострањену тему у књижевности тога доба. Легенда велича личну жртву Мајстора Манојла и његове супруге Ане у име хришћанске заједнице, а символ тога јесте манастир Куртеа де Арђеш, освећен 1517. год. У том догађају учествује и господар Раду Негру (Црни). Тада се појављује не само прва румунска штампана књига (Макаријев словенски Служебник, Деал, 1508. год.) него и прво дело у којем се може приметити богословски садржај: Поуке Неагоја Басараба (1512-1521) сину своме Теодосију (на словенском) је спис у којем је остварена синтеза елемената духовности, богословља, етике и политичке визије. Благодарећи својим румунским делима штампаним у Скеји Брашова између 1559-1581. год., ђакон Кореси из Трговишта наметнуо је у Цркви румунски језик. То су дела: Хришћанско питање (1561), Јеванђеље са поукама (1564) и први румунски Псалтир (1570), два православна катихизиса са неким реформаторским идејама тога доба, те Омилије, други део (1581), у којима критикује калвинизам. Али најбоље омилитичко дело те епохе јесте Јеванђеље са поукама (беседе) штампано у Говори-Деал (1642).

Румунска теологија XVI века, као и она нешто каснијег периода не може се разумети ако се нема на уму њено порекло и њено исказивање у иконографији и архитектури. Грађевински стил цркава у Влашкој (Деал, Арђеш, Козија, Трговиште или Михај Вода у Букурешту), цркава брвнара у Трансилванији и манастирских цркава у Молдавији - изграђених највише за време Стефана Великог (1457-1504), Петра Рареша (1527-1538; 1541-1546) и Александра Лепушнјануа (1552-1561) - обликују литургијски простор који указује на извесну еклисиолошку концепцију. Но најјачи доказ те иконографске и символичке теологије јесте мурално сликарство и спољашње фреске манастира у Буковини и Молдавији: Воронец, Пробота, Хумор, Молдовица, Арборе, Сучевица. Том јединственом иконографијом већ се оцртавају и осветљавају велике координате ваздашњег румунског Православља: преплетеност црквене и националне историје, с једне стране, и њихова подударност са библијском историјом спасења, с друге стране. Теологија је не само реч, вербално изражавање, него и икона, символичко представљање. Историјска помесна Црква имала је и генијалност и методу да ствара аналогију небеске Цркве и Раја у прасликама и представама; хришћанска вера обогатила је културно стваралаштво приказано у уметничким и сликовним споменицима (в. Иринеј Краћунаш, "Цркве са спољашњим сликарством", Митроиолија Молдавије и Сучаве, 1969, бр. 7-8, стр. 406-444; 1970, бр. 3-6, стр. 133-153 и бр. 9-10, стр. 480-520).

Сабор у Јашу (1642) потврђује живост помесне Цркве у Молдавији и њену улогу у међуправославној политици. Иначе, Сабор је одржан благодарећи Василију Лупуу (1634-1653), личности великог угледа у целом Православљу, стеченом преко својих веза са Јерусали мом и Епиром. Он зида храм Света Три Јерарха у Јашул; поред њега оснива вишу богословску школу. Петар Могила (1596-1646), рођен у Молдавији од породице Могила, васпитаван у Лавову и на Сорбони, постаје кијевски митрополит (1633-1644), где оснива Богословску академију по узору на латинске школе са циљем да спречи прелазак православних у Католицизам у Пољској и Украјини. Заједно са Митрофаном Критопулом и Мелетијем Сиригом, Петар Могила учествује на Сабору који је сазвао Кирило Контари (Цариград, 1638) ради осуде Исповедања Кирила Лукариса (1572-1638), штампаног у Женеви 1629. год. А он сам 1640. год. сазива Сабор у Кијеву и пише на латинском Православно исповедање, које потом представља Међуправославном са-бору у Јашу (мај-септембар 1642), сазваном на молбу патријарха Партенија да би се потврдила осуда Исповедања Кирила Лукариса коју је донео Сабор у Цариграду (1638). Православно исповедање прихваћено је као део аката Сабора у Јашу. Мелетије Сириг, већ познат у Румунској Цркви, био је превео текст на грчки, поправивши доцније неке делове. Верује се да Петар Могила није прихватио поправљене делове како је предложио Мелетије Сириг, па је стога написао Мали катихизис (Кијев, 1645). И поред тога, четири Источна патријарха прихватили су 1643. Православно исповедање Петра Могиле у поправљеном облику; штампано 1667, дело временом постаје један од главних православних символичких текстова. Румунска верзија сачињена је 1691, а словенскаје штампана 1696. године.

Теолошку културу овог времена обележавају и митрополити Варлаам (1632-1653), савременик Петра Могиле, и Доситеј (+1693). Они се потврђују као теолози делима првог ранга. Варлаам пише Румунску књига поука (Јаш, 1643), која се нашироко користила, Одговор на калвински катихизис (Сучава, 1645) - калвински катихизис беше штампан у Алба Јулији 1640. године - и Седам Тајни Цркве (Јаш, 1644). Доситеј пише Псалтир у стиховима (1673) и преводи Исповедање вере Генадија Схоларија (1454), покушавајући први да на румунском језику изгради и фиксира православну теолошку терминологију. Доситеј има велику заслугу што је увео румунски језик у Литургију преко Служебника (преведен је 1679, а штампан 1683. год.). Исто тако, њему се признаје да је био наставник православних у Пољској, са којима је Румунска Црква одржавала добре односе (1925. г. митрополит пољски Владимир хиротонисан је у Румунској Патријаршији).

Са митрополитима Варлаамом и Доситејем румунска помесна теологија XVII века чини прве прагматичке покушаје да пронађе свој сопствени стил и речник, да се одвоји од словенства и византијства, који су дотад имали доминантан утицај, а да ипак остане верна православној традицији. Истина, више векова (XIV - XVI) словенски језик, затим латински и грчки, употребљавали су се било на кнежевским дворовима, било у црквеној књижевности, пошто је сфера словенско-византијског утицаја била веома широка. Словенски језик употребљавао се на богослужењу, али никад није играо улогу говорног језика. Иначе, још веома рано вршени су преводи са словенског на говорне језике помесних Цркава: бугарски, српски, румунски, руски. Византијски утицај продро је услед веза са великим духовним и културним центрима Православља: Јерусалимом, Атосом, Синајем, где је румунско присуство било познато преко даривања, помоћи и градње.

У покрету очувања православне саборности на румунској територији у поствизантијском периоду, али упоредо и уобличавања локалног румунског Православља, велику су улогу, уз митрополије, одиграле више школе и богословске академије, као што су: Трговиштанска, коју је основао Матеј Басараб (1632-1654); Света Три Јераха у Јашу, отворио је Василије Лупу (1634-1653) по узору на Кијевску, а за њу се бринуо митрополит Варлаам 1640; богословија Светога Саве у Букурешту, основана 1680. трудом Шербана Кантакузина (1678-1688) којује преуредио Константин Брнковјану (1688-1714). Одлучујући чинилац и епохалан значај представљали су библијски преводи на румунски: Нови Завет штампан у Белграду (1648), превео га трансилванијски митрополит Стефан и Целокуина Библија коју су превели Раду и Шербан Грећану, штампана у Букурешту 1688. год. доприносом кнеза Константина Кантакузина. Интелектуални хоризонт овога покрета обележили су и двојица ерудита византијске и европске културе, васпитавани на Богословској академији у Цариградској Патријаршији: спатар Николај Милеску (1636-1708), који штампа Енхиридион (Штокхолм, 1667), у којем осветљава евхаристијско православно учење у контексту спорова између католика (јансениста) и протестаната у Француској; Димитрије Кантемир (1673-1723), који пише Диван или Препирка мудрога са светом (Јаш, 1698, на грчком и румунском), "Descriptio "" и "Loca obscura" (катихизис Теофана Прокоповића).

Оно што је град Јаш био под Василијем Лупуом, то постаје град Букурешт под Константином Брнковјануом: велико међуправославно културно и богословско средиште. Константин Брнковјану доводи у Букурешт чувена имена: Хрисанта Нотара, патријарха јерусалимског, Антима Грузијанца (Грузије), Максима Пелопонеског и Атанасија (Дабаса) Антиохијског. Антим Грузијац (+1716), који штампа серију богословских дела у грчкој штампарији у Снагову и пише збирку Дидахиа, узима у заштиту Јована Кариофила, ректора Патријаршијске академије у Цариграду, који одбија да уместо претварања (μεταβολη) прихвати транссубстанцијацију (μετουσιωσις), термин који је узео Доситеј у своме Исповедаљу (увео га је Мелетије Сириг у Исповедаље Петра Могиле). Ову школу теолошке културе помаже Николај Маврокордат, са чувеном својом библиотеком у манастиру Вакарешт, као и митрополит Григорије IV Даскал (1765-1854).

И поред тога што је Сабор који је сазвао Атанасије Ангел 1700. године присилно одлучио о стварању унијатске Цркве са Римом у Трансилванији, римокатоличко мисионарство остало је немоћно пред отпором православних, те је присиљено да се пресели у Аустроугарску. Покрет који је водио Софроније постаје символ борбе православних у Ердељу за сопствени етнички, културни и верски идентитет. Ердељска школа - иако су је водили унијатски корифеји васпитавани у Бечу и Риму: Самуило Мали (1745-1806), Ђорђе Шинкај (1754-1816) и Петар Мајор (1754-1821) - заслужна је што је показала латинско порекло и романску припадност румунског народа разобличавајући концепције неких саских и мађарских историчара који су негирали ту историјску истину.

У другој половини XVIII века позната су два центра богословског и аскетског жара: Путна и Њамц. Школу у Путни основао је Јаков Путнански, као епископ Радауца (1745-1750). Њомеје после 1750. год., управљао архимандрит Вартоломеј Мазарјану (+1778), који је написао Историју манастира Пушне (1761). Монашки и филокалистички препород у Њамцу везан је за име Пајсија Величковоског (+1792), рођеног у Полтави (Украјина), монаха на Атосу, који се потом настањује у Њамцу, где преводи Филокалију (Добротољубље) са грчког на словенски. Благодарећи тој струји, патристичка теологија, исихастичка духовност и православна аскетска литература поново улази у живот Цркава у Молдавији, али и у Русији, гдеје тадашња теологија била заробљена од схоластике којаје дошла из латинских школа у Пољској.

Оснивање Богословских семинарија у манастиру Соколи, Јашу, 1804; Сибињу, 1811; Араду, 1892; Букуре шту (Централна), 1834; Бузеу, 1836; Куртеа де Арђешу, 1836; Римник Вилчи, 1837; Букурешту (Митрополит Нифон), 1872 -дало је велики замах православној литератури са дидактичким и пасторалним карактером. Јерарси великих интелектуалних и организаторских способности дали су допринос теолошкој култури овога раздобља. Међу њима се истичу: молдавски митрополит Венијамин Костаки (1768-1846), који преводи, пише и објављује серију дела велике вредности: Киријакодромион (Недељеник) - недељне беседе - Никифора Теотока (превођен и штампан у више наврата) - 1810. и 1811. у Њамцу, Тумачења Посланица Светога Аиостола Павла Теофилакта Охридског (штампао између 1904-1906. епископ Атанасије Миронеску), Лествица Јована Лествичника, 1814, Катихизис митрополита московског Платона (1839), Пидалион (1844), Црквена историја Теодорита Кирског; затим Мелхиседек Штефанеску (1822-1842), епископ града Романа, члан Академије, који први саставља виши уџбеник за Догматско богословље Православне Цркве (Роман, 1855), и пише дела Папство и садашње стање Православне Цркве у Румунији и Православна Црква у борби против Протестантизма; митрополит угарсковлашки Григорије IV Даскал (1824-1834) преводи следећа дела: Догматику Јована Дамаскина (1805), Тумачење четверојеванђеља Теофилакта Охридског (1805), Посланицу ппатријарха Фотија Источним патријарсима (1832), Исповедање Петра Могиле (1827), 0 исхођењу Светога Духа Јосифа Вријенијског (1832), Патерик (3. изд, 1832); Андреј Шагуна (1809-1873), потпредседник Народне скупштине у Блау (мај 1848), оснивач "Астре" (1861), писац Основног статута проглашеног 1869, написао је Историју Православне Источне Саборне Цркве (два тома, Сибињ, 1860), Приручник црквеног права (1868), Енхиридион - протумачени канони (1871); хроничар Наум Римнички (1764-1838) добар познавалац грчких рукописа.

Неколико важнијих политичких догађаја означили су прелазак у другу половину XIX века: покрет 1848. год. против анексирања Трансилваније Мађарској у коме су учествовали православни и унијати; обновљење Румунске трансилванијске митрополије, које је добио Андреј Шагуна; Уједињење Румунских кнежевина под Александром Јованом Кузом 1859. године, секуларизовање манастирских имања 1864, кад су и богословске школе прешле под управу јавнога школства. Али најзначајнији догађај у овом периоду јесте оснивање богословских факултета у свим румунским провинцијама: Јаш 1860-1864; Черновци 1875; Букурешт 1881-1883 (интегрисан у Универзитет између 1890-1948); Богословска академија у Сибињу (1811) постаје факултет 1943. У исто време појављују се црквени и теолошки часописи: Румунски телеграф (1853), Румунска Православна Црква (1874), Кандило (1882), Теолошки часоиис (1907). Наравно, признање аутокефалности Румунској Цркви, 25. априла 1885. године, чини одлучујући тренутак у историји румунског Православља.

У овом прелазном периоду румунска теологија зависи од превода, посебно дела руских теолога који су писали по западним узорима. То је потпомогло да схоластички западни утицаји - посредством превода руских писаца, али и неких грчких теолога који су предавали у Русији и увели идеје западне ренесансе (Евгеније Вулгарис 1717-1806. и Никифор Теотокис 1736-1800) - продру и у румунску теологију. Карактеристични примери западног утицаја виде се у делима Кириакодромион Никифора Теотокиса (патријарх Јустинијан штампао је поправљено издање 1960), Катихизис Платона московског и Теофана Прокоповића, Уџбеник православне догматике Макарија Булгакова (са француског превео Герасим Тимуш, 1885. и 1887), као и Силвестра Канева (5 томова, 1889-1906) и Петра Свјетлова (превели Сергије Беан и Константин Томеску, 1935). Иста се појава запажа у неким преводима из грчке теологије. Најпознатији у Румунији грчки теолог у савременој епохи јесте Христу Ан-друцос по својој Догматици (превео Д. Станилоје, Сибињ, 1930) и Символици (превео Јустин Мојсеску, Крајова,1955).

Но, тренутак оригиналне помесне теологије није закаснио. Непобитна заслуга у том послу припада ктиторима вишег богословског школства. У овом периоду огроман значај имају универзитетска предавања и уџбеници: за литургику Василије Митрофановић (+1888), за теологију Старога Завета Василије Тарнавски (+1914), за теологију Новога Завета Василије Георгиу (1872-1959) и Харалампије Ровенца; за морално богословље Јулије Скрибан (Уџбеник моралног богословља, 1921) и Атанасије Миронеску; за црквену историју Јевсевије Поповић (1838-1922) писац Опшше црквене историје, штампане на немачком у три тома, превео ју је и издао А. Миронеску (4 тома 1925-1928); за црквено право Валерије Шесан (Сазивање васељенског сабора, 1973) и Константин Клементије Поповић (1846-1938); за основно богословље Василије Гаина; за патристику Цицерон Јордакеску (Историја хришћанске литерашуре, 3 тома 1934-1940); за Историју Румунске Цркве Николај Добреску (1875-1914), Симеон Рели, Стефан Лупша и Николај М. Попеску; за пастирку и омилитику Петар Винтилеску, Григорије Кристеску и Димитрије Белу; за православну догматику и символику Јован Михалћеску, за мисионарство Василије Испир.

Професор догматике на Букурештанском факултету (1904-1939), потом митрополит молдавски, Иринеј Михалћеску био је најпознатији и најплоднији румунски теолог првих деценија XX века, познат особито по: Θησαυρος της ορθοδοξιας; (Лајпциг, 1904), у којем објављује и тумачи догматске текстове Васељенских Сабора и исповедања православне вере; Сотириолошка догматика - Предавања о Тајнама (Букурешт, 1926-1928); Уџбеник символичког богословља (1904), преведен на француски: La Theologie Symbolique au point de vue de l'eglise Orientale (Париз, 1932); Одбрамбена теологија, 1941. Заједно са Параскивом Ангелескуом он 1937. издаје најестетскији савремени Служебник, са словима и вињетама у нововизантијском стилу које је урадио Ђорђе Русу. Дела догматског карактера такође су објавили Стефан Сагин (Догматика Оваплоћења, 1902. и Сотириолошка догматика, 1903) и Василије Лојкица (Патријарх Кирило Лукарис, Карансебеш, 1912, Библијски називи Бога, 1927).

У овом периоду формирања румунског православља и богословља позната је друга група оснивача, утемељивача, црквених личности, ерудита и интелектуалаца, почасних, активних или дописних чланова Румунске академије: епископ Хуша и Романа, Мелхиседек Стефанеску (1822-1892); унијати Тимотеј Ципариу (1805-1887) и Јован Мику Молдован (1833-1915); епископ карансебешки Николај Попеа (1826-1908); свештеник Симеон Фло-реа Маријан (+1907); митрополит трансилванијски Василије Мангра (1850-1918); митрополит примас, Атанасије Миронеску (1858-1931); професори: Николај Добреску (1875-1914), Иларион Пушкариу (1852-1922), Јован Лупаш (1880-1967), Николај Попеску (1887-1963), Ђорђе Ћухандру (1875-1948), Василије Георгиу (+1959), Григорије Пишкулеску - Гала Галактион (1879-1961) - који је превео Свето Писмо између 1936-1938. са Василијем Радуом (1887-1940), Стефан Метеш (р. 1887), Николај Колан (1893-1967).

Плодови богословских трудова почетком XX века концентришу се око неколико догађаја првога реда:

а) Богословске и патристичке збирке, на пример: Богословска збирка (1927-1928), настала старањем Јована Михалћескуа, Матеја Псларуа и Г. Н. Нице; Древна хри шћанска књижевност (Јаш, 1933) у редакцији Цицерона Јордакескуа; Теолошка серија (Сибињ, 1933), под покровитељством митрополита Николаја Балана (1882-1955), Практично хришћанство (живот и дело). У теолошкој едицији појављују се многобројна дела изузетне вредности, као: Евхаристијска епиклеза (1933) Николаја Поповића (1903-1960), Павловска антропологија Григорија Маркуа;

Библиотека црквених отаца Матеја Псларуа (Римник Вилча, 1935) и Извори Православља Димитрија Фећоруа и Олимпа Каћуле (Букурешт, 1938).

б) Нова и потпуна мисионарска литература објављена је између 1925. и 1935. године благодарећи арадском епископу Григорију Комши (1889-1935). Најважније дело ове едиције јесте Уџбеник сектологије проф. П. Дехелјануа (1909-1979). У тој области и Иларион Фелеа (1903-1961) је написао уџбеник Православни кашихизис.

в) Теолошки разговори са Англиканцима у Букурешту 1935. године, непосредном подршком и учешћем патријарха Мирона (Кристеа), после чега је Румунска патријаршија признала валидност англиканских хиротонија.

г) Покрет друштвеног апостолата који је основало удружење "Обновљење" у Крајови; покрет је промовисан у социјално-хришћанским студијама "Солидарност" као и у часопису Солидарност, 1920. године. Друштвена хришћанска етика, лична и групна, постаје главним