Протојереј Јован Брија
РЕЧНИК ПРАВОСЛАВНЕ ТЕОЛОГИЈЕ

Р

РАЗВОД - РАЗДВАЈАЊЕ, РАСТАВЉАЊЕ (гр. αφιστημι - αποστασιον, лат. divortium-repudium): раскидање брачне везе, допуштено у Старом Завету (Пон. зак. 24,1-3) простом отпусном књигом (Мт. 5,31), забрањено је у Новом Завету који штити моногамијски карактер брака. Упитан о овој мојсијевској установи Исус Христос одговара: "Вама је Мојсије допустио по окорјелости срца вашега да отпуштате жене своје; а из почетка није било тако" (Мт. 19,8; уп. Мк. 10,2-12).

Православна Црква не подржава и не ободрује развод, али га толерише као израз снисхођења према слабостима и немоћима људске природе (Мт. 5,32). По хри-шћанском учењу, муж и жена су допуњавајућа бића не само на полном него и на судбинском плану. Брак не стоји на простој изјави брачника већ на Божијој намери да васпостави род људски у одређеној породици (в. БРАК). Зато "што је Бог саставио човјек да не раставља" (Мт. 19,6). Стога Црква брак који је благословила разрешава са великим болом. Чак и у случају удовства Црква не препоручује удовима да се поново жене или удају (1. Кор. 7,8). Она допушта други и трећи брак (али не и четврти) снисходећи се према немоћи људске природе да носи "врућину и тегобу телесне похоте".

Што се тиче разлога развода и поништења брака, Црква следи важеће грађанске законе. Ипак, Црква не одговора за грађанско стање брака нити се, пак, обавезује да склопи или поништи брак који се не слаже са њеним начелима и канонима.

РАЈ (гр. παραδεισος, лат. paradisus, слов. рај): у библијском смислу место где обитава Бог (Пост. 3,8) и у које је уведен први човек: "И насади Господ Бог врт у Едему на истоку; и ондје намјести човјека, којега створи" (Пост. 2,8). Рај означава не само сферу и заједницу Божију у којој се човек налазио на почетку стварања, него и стање у којем ће човек, на крају творевине, учествовати у божанском животу; дакле означава вечну славу или Царство Божије. По есхатолошком смислу рај је једнак са "парусијом", то јест са присуством прослављеног Господа (Мт. 24,30; 26,64; Откр. 1, 7). Појам раја обухвата две тесно повезане ситуације у којима се Црква налази у историји: предокушање Царства ("И знам да тај човјек ... би однесен у рај и чу неисказане ријечи које човјеку није допуштено говорити" - 2. Кор. 12,3-4), и очекивање обећања ("Данас ћеш са мном бити у рају" - Лк. 23,43). Рај је стање победе: "Ономе ко побиједи даћу му да једе од дрвета живота које је у рају Бога мога" (Откр. 2,7). Иначе, Црква се моли да сви њени чланови постану "житељи раја".

РАСКОЛ (гр. σχισμα, лат. schisma - раскол, одвајање, цепање, дељење, шизма): стање канонског одвајања и прекида литургијске заједнице између Римског и Цариградског престола изазвано булом искључења коју кардинал Хумберт, у име папе Лава IX (умрлог три месеца раније), полаже 16. јула 1054. године на престо Свете Софије против патријарха Михаила Керуларија. Васељенски патријарх због тога искључује папску делегацију присутну у Цариграду. Иако је у строгом смислу анатема из 1054. године само лично искључење које се непосредно тиче двају патријарашких престола, ипак се она дубоко утиснула у доцније односе двају великих делова хришћанске Цркве.

Постоје многобројна тумачења и анализе садржаја и димензије раскола. Ив Конгар (Ynes Congar , "Note sur le schisme oriental" , у тому 1054-1954. L'Eglise et les Eglises, I, стр. 92-95) види раскол као дуги процес узајамног "устрањивања" ("estrangement Иначе, данас се боље схвата да 1054. јесте само једна епизода у том процесу "устрањивања" између Запада и Истока. Овај процес је покренут и убрзан не само богословским или црквеним него и политичким и културним догађајима. Правом одвајању претходе и следе бројна дела и расправе у моментима напетости, од којих помињемо:

- Четврти Васељенски Сабор (451), на Петнаестој седници (канон 28), признаје патријарху Цариграда, "другога Рима", исте повластице као и престолу Рима. На последњој седници папски изасланици протестују против Источних епископа. Папа није потписао тај канон, те тако ривалство између "два Рима" постаје јавно и службено. Два "режима" црквене управе - монархија папства на Западу и колегијална саборност на Истоку -почињу постепено да се уобличују у различне системе и да се отада сучељавају (в. X. Аливизатос, "Les deux regimes dans l'Eglise unie avant le Schisme ", у тому 1054-1954. L'eglise et les Eglisses , П, стр. 106-116).

- Помесни сабор у Толеду (598) прихвата уношење додатка "Филиокве" у никејски Символ вере, и поред тога што је папа Лав III против уметка да би се поштовало учење Васељенских Сабора. На почетку значај тог мења ња није примећен, али оно ће потом постати један од теолошких раздора између Запада и Истока.

- Папски централизам, који је формулисао папа Никола I (858-867) - који 853. не признаје Фотија (820-897) као патријарха - до крајњег облика доводе папе Григорије VII - Хилдебранд (1073-1085), Инокентије III и Јован XXII (1316-1334). Заиста, искључење Фотија, једног од највећих ерудита онога времена, најбоље показује захтеве и циљеве папа. На основу писама Николе I, потоњи канонисти израдиће папски "Dictatus"; објављен за време Григорија VII (1073-1085), тај спис прокламује супремацију папства над Саборима и над овосветском власти.

- Такозвана "фотијевска криза" или "Фотијев раскол" (867-879) изазван продором католичких мисионара у Бугарску, која је потпадала под Цариград. Патријарх Фотије (820-897) противи се латинизирању Бугарске и реагује у окружници упућеној Источним патријарсима (867) у којој наводи списак православних примедби против Римске Цркве. За Фотија "Филиокве" није проста несаборна измена Символа који има васељенски карактер, него доктринарна иновација која дотиче Тројични догмат.

Стварни раскол почиње одлукама Цариградског Сабора 869. године, који осуђује Фотија. Сам Фотије сазива Сабор у Цариграду 867. године, који збацује папу и осуђује Римску Цркву. Истина, Цариградски Сабор 879-880. године, на којем учествују и легати папе Јована VIII, признаје Фотија за патријарха, осуђује "Филиокве" (Фотије је збацио папу Николу I који подржаваше додатак "Филиокве", који су унели немачки католички мисионари у Бугарској), признаје једнакост Цариграда са Римом, при чему Рим има πρεσβεια. Многи историчари инсистирају да се овај Сабор назове "васељенским" јер је допринео васпостављању јединства између Запада и Истока.

Признање његове "васељености" било би од велике практичне вредности у зацељењу раскола.

- Године 1052. патријарх Михаило Керуларије затвара латинске храмове у Цариграду због тога што су употребљавали бесквасни хлеб чија материја није ваљана за Евхаристију. Године 1053, на позив цара Константина Мономаха (1042-1054), папски изасланици долазе у Цариград, но патријарх Керуларије одбија да их прими. У тој ситуацији вођа делегације, кардинал Хумберт - кога је папа опуномоћио да одговори Лаву, епископу охридском, који беше припремио списак латинских погрешака и новотарија - полаже на престо цркве Свете Софије "пресуду искључења" патријарха. Са своје стране, Михаило Керуларије осуђује поступак кардинала у својим локалним цариградским едиктима. Затим пише антиохијском патријарху Петру да би објаснио свој став према Риму. За њега, пукотина између Рима и Византије има своје порекло у Шестом Васељенском Сабору (680) и он се чуди како три древне Источне Патријаршије (Александрија, Антиохија и Јерусалим) одржавају заједништво са Римом, кривим за низ догматских грешака.

- Четврти крсташки рат (1202-1204), којије, између осталога, хтео да Источне патријархе и епископе замени западним титуларним, огромно је допринео јачању Источне антипатије према Латинима. Скрнављењем православних цркава у току крсташког похода и устоличењем латинског патријарха у Цариграду 1204. године, стање раскола практично је запечаћено. Папа Инокентије III, који себе називаше "Христовим замеником", није учинио ништа да спречи латинске освајаче да не чине таква срамна дела према седишту Источне Цркве.

- После ослобађања Цариграда од власти Латина (1204-1261), византијски цареви желели су са политичких разлога помирење са Римском Црквом. Цар Михаило VIII Палеолог године, сложио се да се сазове "Сабор сједињења" Грка и Латина. Сазван 4. маја 1274. године од папе Григорија Х (1271-1276), Сабор у Лиону (Шести општи сабор одржан на Западу или Други лионски) добио је углед по неким великим римокатоличким теолозима - Алберту Великом, Томи Аквинском и Бонавентури - који заиста формирају "врхунац теолошке средњовековне културе" (папа Павле VI). Грчки делегати, први пут на једном Сабору на Западу, прихватили су догматски декрет "Fideli", којије потврдио да Свети Дух исходи од Оца и од Сина као из једног начела, а не као из два различита начела. Иако је Михаило Палеолог (+1282) ратификовао Лионски Сабор, а патријарх Јован XI (1275-1282) прихватио помирење, Грчка Црква није прихватила унију са Латинима. Штавише, Цар није примио обећану помоћ од Сабора. Напротив, његова унионистичка религиозна политика подгрејала је антилатински покрет који је повео његов наследник Андроник II (1282-1328).

И поред неуспеха Лионског Сабора, византијски цареви и даље форсирају унију са политичких разлога. Иначе, унионистички сабори и унија као метод помирења и услов сједињења, поспешили су нетрпељивост између Истока и Запада. Стога се предлаже нови Сабор сједињења, који је сазвао папа Евген IV (1431-1447), прво у Базелу а затим је у јануару 1438. пренет у Ферару. На Сабору учествује васељенски патријарх Јосиф, представници Источних патријархата и Источних Цркава, као и цар Јован VIII (1422-1448), који се надао да ће добити помоћ од Латина за крсташки поход против Турака. У јануару 1439. Сабор се премешта у Флоренцу. "Филиокве" је изродило оштру полемику између православног епископа Марка Ефеског и латинских теолога (Јована од Монтенера и Јована Торквемаде), којима се придружио и Висарион Никејски. Шестога јула 1439. потписан је декрет о унији ,,Laententur caeli", у коме Грци прихватају (1258-1282), који заузима Цариград 1261.

"Филиокве", пургаториј, Евхаристију са бесквасним хлебом и духовни примат римског епископа. У новембру 1439. године потписан је други декрет о унији са представницима Јерменске Цркве. (Заредом, Коптска Црква 1442, Сиријска Црква 1445. и Халдејска Црква 1445. присиљене су да закључе унију са Римом.)

Унија закључена у Ферари била је кратког даха. Марко Ефески организује у Цариграду велики протестни покрет против оних који су потписали унију. "Унијати" су били истерани и из других православних земаља. Генадије Схоларије, први патријарх после пада Цариграда, успева да сазове Сабор 1484. године који је одбацио унију у Ферари.

Грчко-латинске полемике (ХI-ХV век), започете расправом о "Филиокве", кулминирају у спору око паламовске доктрине о нествореној природи благодати (в. плллмизлм). Реакције схоластичких латинских теолога према паламизму јасно су показале да је одвојеност између Запада и Истока досегла веома озбиљан догматски ниво. Није реч само о промени саборне власти приматском влашћу, нити пак о прихватању неких предања Истоку непознатих, него је проблем у доктринарном развоју унутар Западне Цркве који хришћане не сједињује већ их разбија. Уосталом, нови католички догмати са краја XIX века потврђују ту истину.

Тумачења раскола, нови покушаји унијаћења и прозелитства, а особито догмати из друге половине XIX века који су потврдили искључиву власт папства, несумњиво су допринели одређивању Католицизма као једног конфесионалног система који Православље "не прихвата". Више папа форсирају унијатство (којем већ подлегоше православни у Украјини 1595. и Трансилванији 1700): Пије IX у енциклики "Litterae ad Orientales" (1848), Лав XIII у "Praeclara Gratulationis" (1894), Пије XI у "Rerum Orientalis" (1928) и "Lux veritas" (1931). У децембру 1854. год. Пије IX, онај који ће 1864. објавити "Syllabus", проглашава, без консултације ма ког сабора, "Bulu Ineffabilis", догмат о непорочном зачећу Дјеве Марије. Исти папа сазива Први Ватикански Концил (1869-1870) који је донео догмат о универзалној јурисдикцији и непогрешивој власти папе, и поред свих протестних покрета који су се организовали унутар и ван Концила. Нови догмат, заснован на начелу "развоја" доктрине, никад није прихватила Православна Црква, особито због његових последица по патристичку еклисиологију.

Године 1894. папа Лав XIII поново се враћа на унијатство и понавља апел за повратак апостолском римском престолу, док у новембру 1950. папа Пије ХП прокламује догмат телесног вазнесења на небо Дјеве Марије ( у Апостолској конституцији ,,Munificentissimus").

Други Ватикански Концил (окт. 1962 - дец. 1965) усваја 21. новембра 1964. године догматску конституцију о Цркви, "Lumen Gentium ", где се понавља доктрина Првог Ватиканског Концила, формулисана у "Pastor aeternus", о супрематији римског понтифекса, Петровог наследника, видљиве главе целе Цркве (бр. 18 и 25), као и декрет о екуменизму, "Unitatis Redintegratio", у којем се изјављује да је једина права Црква Римокатоличка Црква, док се друге Цркве и црквене заједнице одвојене од апостолског римског престола стављају на разне споредне концентричне кругове.

У јануару 1964. папа Павле VI посећује Јерусалим, где се сусреће са Васељенским патријархом Атинагором I. У јесен исте године, Свеправославна конференција на Родосу одлучује да се започну припреме за отварање теолошког дијалога "на равној нози" са Римском Црквом.

У предвечерје завршетка Другог Ватиканксог Концила, 7. децембра 1965. године, папа Павле VI, у катедрали Светога Петра у Риму, а патријарх Атинагора у Патријаршијској катедрали у Истанбулу, дижу у исто време анатему која је између две Цркве трајала девет векова. Два поглавара Цркава ипак су свесни да "овај гест правде и узајамног опроштаја није довољан да би се ставио конац разликама, новијим и старијим, између Римокатоличке и Православне Цркве". Практично, раздељеност још постоји.

РЕЧ (гр. Λογος, лат. Vebum реч, слово, глагол): означава како реч "која излази из уста Божијих" (Ис. 55,11), односно науку Господњу (Ис. 1,10 и Јерем. 1,4), тако и ипостасну стварност, Субјекат, Ипостас, у Којој се манифестује божанство (Јн. 1,1) у историји. Према томе, може се говорити о ипостасној Речи, личности божанског Логоса који лично открива и објављује Себе у речима, делима и догађајима откривења: "Ја сам пут и истина и живот; нико не долази Оцу осим кроз мене" (Јн. 14,6); и о откривајућој речи или речи вере (Рим. 10,8), дакле поруци у којој божански Субјекат објављује Себе, ипостасну Реч, а која чини предмет проповедања. У изговореној или написаној речи, божанско лице, у исто време, открива се и скрива се. Речи које исказују откривену поруку само су путеви ка главној тајни Спасења односно личности Сина; зато Свети Максим прави разлику између "гласа" и речи. Изговорена или написана реч јесте глас(ник) или претеча који објављује долазак ипостасне Речи.

Начелно, речи немају потпору у себи самима, него оне саопштавају личност, стварност и смисао субјекта који се изражава. Речи Писма имају, дакле, улогу претходника или водича ипостасне Речи. У том смислу откривење Писма јесте само претеча Његовог ипостасног откривања, глас Његове кенотичке појаве у свету и Његовог есхатолошког јављања пуног славе. У Његовим речима ми примећујемо лично Божије присуство, премда немамо потпун смисао и јасно виђење стварности тог присуства. Иако се манифестује кроз изговорене речи, знаке и чуда, који садрже Његову мисао, Ипостас остаје несазнатљива и скривена стварност. Но, све што више ипостасна Реч узима видљиви облик у животу хришћанина, све се више та стварност открива. Као што се изговорена реч не може саопштити без дисања или гласа, исто тако Реч Божија (λογος) не може се примити без Духа (πνευμα) - (Дела 4,25; 28,25; 2. Петр. 1,21). Стога Реч означава силу (λογος - δυναμις), радњу, дела Ипостаси у Духу и кроз Духа. Светје био створен енергијом Речи Божије (Јевр. 113).