Књига Прва. Глава I
Александар Македонски и наследници. Цар Антиох IV Епифан и домаћи отступници уводе многобоштво у Јерусалим; пљачка и оскрнављење Храма, наредба о Прогону Закона и побожних Јудеја.

1. И би пошто победи Александар, син Филипов, Македонски, који изиђе из земље Хетиим (=Јеладе) и порази Дарија, цара Персијског и Мидског, и царева уместо њега, претходно пак над Јеладом.
2. И поведе многе ратове, и овлада многим тврђавама, и поби Цареве земаљске.
3. И прође до крајева Земље, и узе плен многих народа. И умири се Земља пред њиме; и он се уздиже, и погорди се срце његово.[1]
4. И сакупи веома велику војску, и владаше над земљама и народима и владарима, и они му плаћаху данак.
5. И потом паде у постељу, и позна да ће умрети.
6. И дозва слуге своје, оне знаменитије, одрасле с њиме од младости, и раздели им царство своје још за живота.[2]
7. И цароваше Александар година дванаест[3], и умре.
8. И завладаху слуге његове, сваки у месту своме.
9. И пошто он умре сви ставише (себи) круне, и синови њихови после њих за много година. И умножише се зла на Земљи.
10. И произиђе из њих корен греховни - Антиох Епифан (= Славни), син цара Антиоха (III Великог), који беше талац у Риму. И зацари се године сто тридесет седме[4] царовања Јелинског.
11. У дане оне изиђоше у Израиљу синови преступници (Закона) и убеђиваху многе говорећи: "Хајде да склопимо савез са незнабошцима који су око нас, јер откако се одвојисмо од њих снађоше нас многа зла."
12. И допаде се реч (ова) у очима њиховим.
13. И показаше се вољни неки из народа (Јудејског), и отидоше цару, и он им даде власт да чине обичаје незнабожаца.
14. И начинише у Јерусалиму гимнасион (=училиште и стадион) по обичајима незнабожаца.
15. И учинише себи необрезања (άκροβνστίας = преправише обрезање), и одступише од Завета Светога, и подјармише се незнабошцима, и продадоше се да чине зло.[5]
16. И кад се утврди царство Антиохово, намисли он да се зацари и над земљом Египатском, да би царовао над двама царствима.
17. И уђе у Египат са силном војском, са борним колима и слоновима и са коњицом и са бродовљем многим.
18. И започе рат против Птоломеја (VI Филомитора) цара Египатског; и уплаши се Птоломеј од лица његовог и побеже, и паде много (насмрт) рањених.
19. И заузе (Антиох) утврђене градове у земљи Египатској, и узе плен земље Египта.
20. И пошто порази Египат, врати се Антиох, године сто четрдесет треће.[6] И крете против Израиља, и попе се у Јерусалим са силном војском.
21. И уђе у Светињу (Храма) са гордошћу, и заплени златни жртвеник кадиони, и свећњак светлости, и све сасуде Храма;
22. И трпезу хлебова предложења, и судове за жртве излива вина, и путире, и златне кадионице, и завесу, и венце, и златне украсе који беху с лица Храма, и све оголи (и однесе).
23. И узе сребро и злато и сасуде драгоцене, и покупи тајне ризнице, које нађе.
24. И узевши све то, врати се у своју земљу. И учини оскврњење убиством, и говораше велику гордост (= богохулство).
25. И би велики плач у Израиљу у сваком месту њиховом.
26. И уздисаху начелници и старци, девојке и младићи разболеше се, и измени се лепота женска.
27. Сваки женик узе на се плач, и невеста у брачној одаји поста ожалошћена.
28. И потресе се земља (од жалости) на становнике њене, и сав дом Јаковљев одену се у срамоту.[7]
29. И после две године дана, посла цар начелника за порез у градове Јудине, и он дође у Јерусалим са великом војском.[8]
30. И говораше им с лукавошћу речи о миру, и повероваше му. И нападе изненада на Град, и удари га великом раном, и погуби многи народ из Израиља.
31. И узе плен из Града, и запали га огњем, и сруши куће његове и зидове око њега.
32. И зароби жене и децу; и разделише међу собом стоку.
33. И обзидаше (Антиохови људи) град Давидов са великим и јаким зидом и с утврђеним кулама, и постаде им тврђава (Акра = акропољ, врхоград).
34. И поставите онде народ греховни, људе безаконе, који се осилише у њему.
35. И нагомилаше оружја и хране, и сабравши плен из Јерусалима положише тамо, и беше (то) велика замка (Израиљу).
36. И постаде (та тврђава) заседа Светињи (Храма) и стални зли противник (διάβολον = клеветник) Израиљу.
37. И пролише крв невиних око Светиње, и оскрнавише Светињу.
38. И побегоше становници Јерусалима због њих, и постаде стан туђинцима; и поста (Град) туђинац својему породу, и деца његова напустише га.
39. Светиња његова опусте као пустиња, празници његови претворите се у жалост, суботе његове у посрамљење, част његова у понижење.
40. Kao (раније) слава његова, умножи се (сада) срамота његова, и величина његова претвори се у жалост.
41. И написа цар Антиох (IV Епифан) проглас свему царству своме: да сви буду један народ (είναι  πάντας εις λαό ν ε να).
42. И да сваки напусти своје законе (τα νόμιμα= обичаје). И покорише се сви народи по речи царевoj.
43. И многи се из Израиља сагласише са његовим (идоло)служењем (τη λατρεία) и принеше жртве идолима и оскрнавише суботу.
44. И посла цар књиге рукама гласника у Јерусалим и у градове Јудине да (сви) следују обичајима туђинаца земље (Јудине);
45. И да се забране свеспаљенице, и жртве, и жртве излива вина у Светињи, и да се оскрнаве суботе и празници;
46. И да се упрља Светиња и свети (= свештенство и народ).
47. Да се подигну олтари и храмови и идолишта, и да се приносе жртве свињске и од нечистих животиња.
48. И да остављају синове своје необрезане, и да упрљају душе своје у свему нечистоме и скверноме.
49. Да би (тако) заборавили Закон и изменили све уредбе (δικαιώματα = заповести Божије).[9]
50. И ако неко не би поступио по речи царевој, биће погубљен.
51. По свим тим речима (= питањима) написа свему царству своме, и постави надзорнике над свим народом; и заповеди градовима Јудиним да приносе жртве (идолима) од града до града.
52. И придружише се од народа (Јудејског) к њима многи, сваки који напушта Закон. И учинише зла (велика) у земљи.
53. И примораше Израиљ да се скрива у сваком збегу њиховом.[10]
54. И петнаестога дана Хасалева (= Кислева месеца), године сто четрдесет пете[11] подигоше гнусобу оиустошења над Жртвеником, и у градовима Јудиним унаоколо подигоше олтаре (идолима).[12]
55. И на вратима кућа и по трговима палише тамјан (идолима).
56. И књиге Закона, које нађоше, поцепаше и спалише на ватри.
57. И где налажаху код некога Књигу Завета, и ако се неко држаше Закона, одлука царева га је убијала.[13]
58. У своме насиљу чињаху тако Израиљу, свима које налажаху из месеца у месец по градовима.
59. И двадесет петога у месецу приношаху жртве на олтару (идолском), који беше подигнут на Жртвенику.
60. И жене које обрезиваху децу своју, побише по наредби (царевој);
61. И вешаху децу (мртву) о вратове њихове, и куће њихове пљачкаху, и извршиоце обрезања побише.[14]
62. И (уза све то) многи у Израиљу оснажише се и утврдише у себи да не једу од нечистих (животиња),[15]
63. И изабраше (рађе) да умру да се не би опоганили јелима (идолским) и да не оскрнаве Завет свети; и умреше (тако).
64. И беше гњев (Божји) врло велики на Израиљу.[16]

1 Mak. 1,1-4: Почетак наше књиге "И би пошто"... истоветан je са почетком Ис. Нав. 1,1; Суд. 1,1; 2 Цар. 1,1. - Назив Хетиим је јеврејско библијско име за Јелине - Грке. У Јерем. 2, 10 тај израз означава Грке са Кипра, вероватно по тамошњем граду Китиону (данас Ларнака), па je то име (понекад и као Китиеи, као у 1 Мак. 8, 5) проширено и за остале грчке крајеве, па и Македонију (све до јужне Италије, као у Дан. 11, 30, прев. Теод.). - Александар Македонски (владао 336-323. год. пре Христа), познат је доста и о њему смо у Уводу рекли оно што je у вези с Макавејима. Његове, овде споменуте, победе над Даријем III Персијским (335-330. г. пре Христа) биле су: на реци Гранику (иза Дарданела) 334. г., код Иса у Киликији 333. г. и коначно на пољу Гаугамелу код Арбела источно од реке Тигра 1. октобра 331. г. Није потребно овде набрајати колико је битака Александар водио, које владаре победно, које градове и земље освојио и како je стигао до реке Инда, што се тада сматрало "крајем Земље". Писац Прве Макавејске види Александра Великог, као и библијски писци скоро сваког династа и властодршца, испуњеног надменошћу и гордошћу, о чему нарочито говоре пророни (Јез. 28, 2; Дан. 8, 25). Александар je све више усвајао обичаје источник династа, све је више постајао апсолутиста, како сведоче стари историчари. По угледу на персијске Цареве, тражио je да му се и његови најближи сарадници клањају. Почео je да се сматра сином богова и 324. г. тражио je чак од Атињана да га сматрају богом и да га обоготворе. - Бpoj војске Александрове постелено је растао, тако да je у походу на Инд, према Плутарху, достигао 120 хиљада пешадије и 15 хиљада коњице. - Израз владари (τύραννοι) овде означава сатрапе, персијски назив за владаоце већих области потчињених цару (Јестир. 9, 3). Иначе је Александрово, а после и Селевкијско царство, увелико наследило организацију и уређење Персијског царства, па тако и плаћање данка = пореза.

1 Мак. 1, 5-9: Болест Александрова и смрт дошла је изненада. Вративши се са далеког Инда у Вавилон и спремајући се за поход на Арабију, 3. јуна 323. г. добио је високу температуру, која и поред честих купања потраје десет дана, од 15-24. месеца Десеја, тј. 3-13. јуна, од које je изгубио и моћ говора. Каже се да су му последње речи биле: "Велику самртну битку видим на себи". Ту битку je изгубио, умро je 13. јуна 323. г. поживевши 32 године и 8 месеци. Владао je 12 година и 8 месеци. - Израз слуге је уобичајен библијски израз, овде означава високе официре, генерале Александрове. Окупљање генерала око његове постеље схваћено je, по смрти Александровој, као договарање с њим о подели царства, што историјски није потврђено. Подела се, међутим, заиста и десила за десетак година, па писац 1 Мак. овде то узима као факат. (И Јосип Броз је мислио да му се "царство" неће поделити, и на сахрани су му се сатрапи заклињали на верност, но требало је једва десетак година па да и ми у несрећној Југославији доживимо ово што писац Прве Макавејске каже овде за Александрове наследнике). - Војсковође - генерали - сатрапи Александрови имали су први уговор 321. г. у Трипарадису (Титови су имали 6 договора у 6 својих "престоница" - република), па опет 311. г. када је почела деоба; подела се учврстила тек 305. г. кад су заиста почели да "стављају себи круне". Коначно је Александрово царство подељено на четири царства 301. г. (после победе над Антигоном код Ипса) и то овако: Птоломеј Лаг зацарио се у Египту са Киринаиком, делом Феникије и Кипром (његова династија Лагида - Птоломеја траје у време Макавеја); Селевк Никанор зацари се у Сирији, Киликији и Вавилонији (његова династија Селевкијаца такође влада у време Макавејаца); Касандр се зацарио у Македонији, и Лисимах (после победе над Антигоном) царевао je над Малом Азијом до Тавроса и делом Јеладе. За наше књиге Макавејаца, то јест за Јудеју и Јудејце у доба Макавеја, важна су прва два јелинска царства: јужно Птоломејско - Египатско, под којим је Јудеја била до 200. године, и северно Селевкијско - Сиријско, које је владало Јудејом у време које описују наше Прва и Друга књига Макавејска. - Израз "умножише се зла" (ст. 9) значи и сталне борбе између Птоломејаца и Селевкијаца, а Јудеја и Палестина била је средиште тих борби, "јабука раздора" међу њима; такође су ти ратови "умножили зла" унутрашњим расцепом и сукобом у самом Јудаизму. - Догађаји око Александра Македонског, који je са својим царством дошао да смени Персијско царство, пророчки су описани у књизи Пророка Данила (7, 7-8. 17-20; 8, 5-12. 20-25; 9, 24-27 и цела 11. глава). Навешћемо овде одломак тумачења тих Данилових места, сличних овима у Првој Макавејској, које је почетком 3. века Хришћанске Цркве дао Свети Иполит: "После уздигнућа царства Александровог, и пораста и прочувења по целом свету, подели се његово царство на четири власти. Јер умревши Александар подели га својим сврсницима, који су рода његовог, и то четворици мужева: Селевку, Димитрију, Птоломеју, и Филипу, и они "ставише сви круне" себи, као што Данило најављује и као што je написано у Првој књизи Макавеја" (Комент. на Данила, IV, 3; изд. ВЕПЕС, Атина 1956,10, 90). (Уп. и Бл. Јероним, Тумач, на Пр. Данила, рус. превод, Кијев 1913, ч. 12, стр. 54-57, 76-81, 98-99).

1 Мак. 1,10: Антиох IV звани Епифанис, што значи: Знаменит, Славан, био је син Антиоха III Великог (223-187. г. пре Христа), Селевкијског цара доста наклоњеног Јудејском народу (види Увод и ниже 1 Мак. 1,13-15 и напомену). После пораза код Магнезије 190. г. и пониженьа од стране Рима уговором у Апамеји 188. г., отац је морао дати млађег сина Антиоха, тада 26 година, као таоца у Рим, где је остао пуних 13 година, док му старији брат, потоњи цар Селевк IV Филопатор (187-175. г. пре Христа), није као замену 176. г. послао свог сина Димитрија. Антиох IV тада из Рима оде у Атину, где остане годину дана. Чим je дознао за убиство брата му, цара Селевка 175. г., пожурио je, преко Пергама, у Антиохију и исте године постао цар јелинског Селевкијског царства. Тек после 6 година владавине, после победе над Египатским царством, 169. г. крунишући се у Мемфису као фараон, прогласио се за бога и на свом кованом новцу писао се као θεός 'Επιφανής = бог Славнојављени! И управо после 6 година почео је јавно, не славно него срамно, гоњење Истинитога Бога у Светом Граду Изабраног народа Божијег. - Израз "корен греховни" узет je с поводом из књиге Пророка Данила 11, 7 и 20 ("изданак из корена његовог"), али са садржајем из 5 Mojс. 29,21-27, где су "речи завета који Господ заповеди Мојсију" и где је опомена народу да не иду за идолима околних многобожаца: "да не буде међу вама корен на којем би растао отров и пелен" (ср. Јевр. 12,15). У књизи Пророка Да нила (гл. 11.) Антиох Епифан упоређен je, и пророчки означен, као Антихрист, и тако га je видела и описала и старозаветна jeврејска и новозаветна хришћанска литература. (О њему ћe још бити речи даље у овој књизи и у Другој Макавејској; види нарочито 1 Мак. 1, 20... 1,41... 1,54... и напомене тамо). Наводимо овде, за пример, одломак из тумачења Светог Иполита на пророка Данила (књ. 4, 26): "Из тих четири рога (Дан. 7, 8; 8,22-25; И, 30-32) уздиже се један рог и уздиже се до силе небеске, и због њега би укинута жртва и правда оборена доле на земљу. Постаде, дакле, цар Антиох, назван Епифан, који je из рода Александровог. Царовавши Сиријом заузео је тада и цео Египат, потом узиђе у Јерусалим, и уђе у Светињу (Храма), и узе све ризнице из Дома Господњег". Даље Свети Иполит описује како је опустошење трајало три и по године "док није устао Јуда Макавејац и супротставио се њему (Антиоху) и победно Антиохову војску и ослободио Град и опет задобио Светињу и обновио их, учинивши Све по Закону Мојсијевом" (исто, IV, 2). (Уп. и Бл. Јероним, Тумач, на Пр. Данила, стр. 108-113).

1 Мак. 1, 11-13: Овде се доста јасно види (а још јасније у 2 Мак. 3. гл.) да је међу Јудејским народом у ово време већ постојала јака пројелинска струја, издајничка своје вере, Закона Божијег и отаџбине. Она je сада, с пројавом агресивног паганства Епифановог, само постала активна у злоделима. Израз "изиђоше синови преступници"... итд. потиче скоро дословно из 5 Mojс. 13,14: "изиђоше људи безакони између вас и одпадише све који живе у граду њиховом, говорећи: Хајде да идемо да служимо другим боговима које не познајете". Овим повезивањем наш се писац враћа времену кад се Израиљ настањивао у Земљи Обећаној па им je Господ тада говорио да се чувају идолопоклонства суседних народа незнабожаца. Издајице Јудејци Макавејских времена, уместо одржања савеза с Богом, склапају контрасавез с Велијаром-ђаволом и његовим слугама. Они су тражили да се Јерусалим учлани у савез грчких идолопоклоничких градова и у разна друштва паганскогимнастичка, јер су код Јелина све игре биле тесно повезане са култом лажним божанствима. По Божијем Закону (5 Mojс. 7, 2) било је забранено склапање савеза са гојима-паганима. Несрећници јудеојелинисти осећали су се изоловани, снобовски уморни од своје посебности; досађивали су се с отачком верношћу Закону и обичајима отаџбинско-предањским; утучени, буквално искомплексирани због лишености ласкања и признања од светске средине политеистичке и идолопоклонске. (Ситуација много слична са духовно отуђеним и отпадничко непатриотским стањем многих Срба данас, нарочито неких обескорењених интелектуалаца српских, усијаних Западом глава a људски хладнога срца, фрустрираних "Балканом" пред "цивилизованом" Европом, који "неће да се подају емоцијама да не би повредили интегритет интелектуалца"! итд., итсл; преливоде и превере, којима је увек милије да гледају преко плота у туђе авлије, него да у својој раде и своје воће једу). - Ови јеврејски апостати, које ћемо још много пута срести у Макавејским књигама (и у читавој јеврејској и нашој српској историји), говоре овде исто оно што су Пророку Јеремији (44,16-19) говорили њему савремени богоодступници: да хоће рађе да служе идолима, "као и остали народи", него да слушају глас истинског Пророка и остану верни Јахвеу "па колико кошта да кошта". Наш писац 1. Мак. добро познаје историју свога народа и речи Пророчких сведочења у томе народу. После Јеремије, велику су муку имали Јездра и Немија да Израиљце одрже да се не помешају са идолопоклоницима паганима око себе. А и Пророк Данило провидео их је унапред и описао кратко и јасно: "И синови пропасти (зликовци - Ђ. Даничић) народа твојега надуће се и подигнуће се" (Дан. 11, 14 - Теодотион). - Мора се признати да je зло увек агресивно у односу на добро, да je лаж љигаво прилепљива а истина опора, да je грех лако заводљив, а педагогија Бога Живог и Истинитог тешка, мукотрпна и крстоносна (Јевр. 12,1-15), како у Старом тако још више у Новом Завету, па je многим Јеврејима, и верујућима но слабодушнима, поготову пак лицемерним полуверницима и преливодама, додијало стално јелинско и римско пребацивање да су "човекомрсци", да "мрзе цео род људски" и да су им "обичаји (верски) гори од скитских" (Диодор, Дион Касиус и други антички писци; в. и 3 Мак. 7,4). Зато многи Јудејци, савременици Антиоха Епифана, као да су таквог владара, наметљивца и насилника у преверавању, тајно прижељкивали и жудно очекивали, па кад je он као цар то зажелео, одмах су се без остатка предали паганизму, као што детаљно описује 2 Мак. 4,10-15.

1 Мак. 1,13-15: Као што је већ речено у Уводу, цар Антиох III Велики био je дао (око 200. г. пре Христа) "народу Јудејском" декрет, повељу о слободи живљења "по отачким законима" (текст код Јосифа Флавија, Старине XII, 138-153; наш превод у Уводу), тако да je Закон - Тора била загарантована царском влашћу, заштићена државним законодавством. Зато сада "синови безакоња" траже одобрење - εξουσία ν - од новог цара да могу мењати "обичаје народа" дотле законом загарантоване. (То се види и у 2 Мак. 4,10). - Опис подизања гимназије и ефивије (= вежбалиште, игралиште, стадион, спортско-култни, паганско-религиозни центар омладине) у Јерусалиму детаљније доноси 2 Мак. 4,7-15 (в. тамо опширније напомене). Овде ћемо рећи само толико да је гимназија обухватала: салу за вежбање нагих младића за припрему за игре и борбе, купатило, тркалиште (стадион), затим борилиште, стое-аркаде за шеталиште са киповима идола и хероја, и, наравно, гледалиште. Младићи у играма, тркама, борбама били су потпуно наги, и то je била новост за Семите-Јевреје. Како су Јеврејски младићи били обрезани, Јелини су им се вероватно ругали што су обрезањем "кварили лепоту људског тела", па су се Јудејци стидели своје телесне разлике од Јелинских младића, те су зато "чинили себи акровистију" (ср. 1 Кор. 7,18), тј. неким хируршким захватом настојали су да уклоне трагове обрезања, које je од праоца Аврама (l Mojс. 17,9-16) било видљиви знак свештеног Завета с Јахвеом: Богом Аврама, Исака и Јакова. Овим поступком они су се, у пракси и видљиво, одрицали Завета, негирали су своју припадност Синовима Израиљевима, Народу Изабраном.

1 Мак. 1,16-19: Не знамо тачно колико je времена протекло између догађаја описаних у 15. и ових у 16. стиху и даље. Ту празнину, чини се, попуњавају догађаји описани у 2 Мак. гл. 3-4, а нарочито у 4,18-50. - Био је ово, после пуних 5 година владавине, први поход Антиоха IV Епифана на Птоломејско царство у Египту, после претњи отуда младог цара Птоломеја VI Филомитора (181-145. г.) и нарочито његових регената, који су тражили повратак Целесирије у коју je спадала и Јудеја, трону Птоломејском. Антиох IV лако je "са великом војском" ушао у Египат и јула 169. г. победно Птоломеја код Пелусије у источној делти Нила, са доста бродова и слонова. Селевкијци су иначе имали много ратних слонова; слон је био и породични знак њихов и имали су га на свом новцу. Имали су такође и доста бродова, али, уговором у Апамеји 188. г. Сенат je Римски наредио Антиоху III велико смањење броја слонова и забранио употребу ратних бродова, што je Антиох IV Епифан игнорисао, те je у другом походу на Египат користио бродове и њима одузео од Египта Кипар. У даљем току овог првог похода исте 169. г., после победе код Пелусије, Епифан је наметнуо понижавајући мир Египту, али није успео да Птоломејско царство учини себи вазалним, због јаког отпора регената у Александрии, царевог брата Фискона и сестре-жене Клеопатре II (по египатском обичају сестре су постајале супруге владара), који затраже интервенцију Рима. Антиох тада, оставивши јаку војску у Пелусији, врати се у Сирију и том приликом, године 143. селевкијске = 769. г. пpe Христа, дође први пут у Јерусалим и опљачка Свети Храм. 2 Мак. 4, 21-22 описује кратко овај први улазак Епифанов у Јерусалим, али не помиње његово пљачкање Храма, као што то чини 1 Мак. одмах даље.

1 Мак. 1,20-23 = 2 Мак. 5,11-18: Овде je описан тирански поход на Свети Град и јеросилија, светотатство Светиње Храма Божијег, у пролеће 169. г. пре Христа. Антиох IV је пљачкао и друге храмове, као уосталом и други владари тога доба. Антиох је имао и посебне финансијске проблеме да отплаћује дугове свог оца Риму и да плаћа војску, па му je зато требао новац.

1 Мак. 1,24: Ово место слично je код Пророка Данила 11,28. Израз φονοκτονία значи: оскврнити (упрљати) кроз човекоубиство. Тако je у 4 Mojс. 35, 33 и Пс. 105/6, 38: "И оскврни се земља крвним делима". Убиство човека је увек прљање Земље и богохулство према Небу. Тако je исто и гордост богохулна (ср. Пс. 17/18, 9-10), а и античовечна. У Библији је однос према Богу и човеку тесно повезан, узајамно условљен и последичан. О гордом понашању Антиоха IV говори и Данило 11, 36.

1 Мак. 1, 29-32 = 2 Мак. 5, 24-26: То је Аполоније, начелник области Мизије у Малој Азији, који je дошао у Јерусалим 167. г. пре Христа и, као сваки тирании наступа с речима да "мир нема алтернативе". Међутим, алтернатива правом миру и јесу овакви и њима слични, стари и најновији, лажни миротворци. Такве лажне "мирољупце", псевдомиротворце описује горки Пророк Јеремија 6, 14 (и 8,11): "И лече ране народа мога овлаш, говорећи: Мир, мир! а мира нема" (ср. и Јез. 13, 10). Насупрот лажним миротворцима стоје смеле речи Светог Григорија Богослова: "Бољи је похвални рат од мира који од Бога одваја" (Бес. 2, 82. PG 35, 488).

1 Мак. 1, 33-36: Град Давидов je гора (= брдо) Сион у Jepycaлиму, где je било високо утврђење Јевусеја које je Давид од њих заузео (2 Сам. 5,7-9) и изградио тврђаву (врхоград = вишеград, акропољ, цитаделу) на том брегу који се зове Офел (Нем. 3,26-27; 11,21) и који je само јужна страна горе Сиона на којој je Храм, a јужније од њега je Давидов град. Та тврђава на Офелу, јужно од Храма, после Вавилонског ропства ушла je унутар спољних зидова Храма. Ову гору Сион обновиће мало касније Јуда Макавеј (1 Мак. 4, 37 и 60). - Овде пак "град Давидов" (ст. 33) је висока тврђава Јелиносиријаца, западно али недалеко од Храма, на западном брду иза увале Тиропигион. У ту тврђаву, звану грчки Акра, смештен је војни гарнизон састављен од незнабожаца и јудејских издајника свог народа и Закона Божијег, који су од тада па надаље стално чинили зла Израиљу. Страни окупатори скоро увек су имали међу Израиљцима своје Јуде Искариоте ("зло домаће" српског Вука и Вујице и потурица и комуниста). У овој књизи, као и у Другој Макавејској и код Пророка Данила (11, 14 и 39), они ће се појављивати више пута као "људи безакоња", "синови погибли", "злочиниоци", чија je заједничка партијска веза и девиза: служење лажним боговима и издаја Божијег Закона, вере и отаџбине (2 Мак. 5,15). Последице делатности таквих људи у народу описује даљи пасус, ст. 36-40 (и даље 6,18), где се очигледно подражавају Псалми и Плач Јеремијин.

1 Мак. 1, 41: Не зна се у историји за неки едикт цара Антиоха IV Епифана (2 Мак. и Јосиф Флавије). Но пошто је раније био едикт Антиоха III Великог којим је Јеврејима дозвољен Мојсијев Закон као законски статут (народни устав), требало га je укинути, па се зато може претпоставити доношење оваквог царског акта, као што је касније Антиох V Евпатор упутио писмо Јеврејској герусији у Јерусалиму и другде, којим је анулирао противјудејску одлуку Антиоха IV (2 Мак. 11, 27). Антиохов едикт je дао законску подршку јелинизираним Јудејима, прозападној аристократији и другим издајницима Светог Завета да могу прогонити сада већ "противзаконите" поштоваоце Мојсијеве вере и Закона. На основу овога с правом је књига Пророка Данила и рана Хришћанска Црква сматрала Антиоха IV Епифана за Антихриста, претечу свих каснијих гонитеља хришћана (од Нерона до комуниста). (Ово нарочито истиче Свети Иполит у својим Коментарима на Данила). Антиох IV je и називао себе: "Цар Анитох Бог Славни Победоносни" и поставио je кип Зевса Олимпијског - Победника (Νικηφόρος) изнад Жртвеника Бога Истинога Израиљевог у Јерусалиму (ст. 54 и 2 Мак. 6,2), чиме је уствари себе истакао за предмет религиозног култа (то потврђују и историчари, који га иначе бране од Поливијеве оптужбе да je Έπιμανής= манијак, признајући да je систематски и насилно наметао обичаје паганске из Атине и Рима и развио јак религиозни култ цара - Ист. Елинику Етнус (на грч.) т. 5,146). То се види и даље из стиха 59: кад су сваког 25. у месецу, на дан царевог рођендана, сви морали да приносе жртве и учествују у дионисијевским гозбама у част цареву (као донедавно у штафетама о 25. мају!). У истом смислу и стих 43. може се схватити као култно служење цару као представнику и инкарнацији богова на земљи. То ћe кроз два века преузети и римски цареви, па ћe зато гонити непокорне томе култу хришћане као "атеисте", јер нису признавали другог бога осим Јединог Живог и Истинитог. Претече хришћана овде су побожни Мататија (2,19) и Свети Мученици Макавеји описани у 2 Мак. 6-7 глави.

1 Мак. 1, 47-49: Мојсијев богомдани Закон забранио је јеђење и приношење на жртву извесног броја животиња, међу којима и свиње (3 Mojс. 11. гл. нароч. 11, 7; 5 Moje. 14. гл.). Обрезана пак било je на телу мушке деце видљиви знак савеза с Богом, свети Завет од праоца народа и свих верних, патријарха Аврама (l Moje. 17,10), и тиме обележје припадности Изабраном народу.

1 Мак. 1, 51: Један од таквих надзорника-инспектора ("удбаша") царевих поменут je у 2 Мак. 6,1: "старац Атињанин" (неки данашњи "европски посматрач" на Дрини).

1 Мак. 1, 52-53: О одступницима, издајицама, преверама, потурицама јелинских, римских, турских, аустрогерманских и комунистичких времена и данашњим евроамеричким преливодама, као овде и другде у Књигама Макавејским код Јевреја, није данас Србима потребно посебно говорити, као ни о збеговима, познатим свим Србима од Косова до Јадовна и до Пребиловаца. У време превођења ових Светих Књига на српски, српски збегови се устостручише од зла туђинскога и од зла домаћега. Јер обоје "зла велика учинише у земљи" Србиновој.

1 Мак. 1, 54: Овде као и код Пророка Данила 11, 31, реч je о постављању од стране Цара Антиоха IV Епифана многобожачког идола над Жртвеником библијског Бога Живога ЈАХВЕ-а и о подизању паганског капишта (= идолопоклоничког олтара) на Светом Месту. (И Јосиф Флавије посведочује: "Цар je надградио олтар - βωμόν - над Жртвеником" - (уп. Старине, XII, 5,4). Био je то кип Зевса Олимпијског (2 Мак. 6,2), што je све овде названо помало тајанственим изразом "гнусоба опустошења" или "гадост запушћења" (или "гнусоба пустоши" у Дан. 11, 31, превод Ђ. Даничића; "мрзост опушћења" у Мт. 24, 15, Вуков превод). Блажени Јероним (тумачећи Дан. 11, 31) тврди, на основу историчара Порфирија, да je уз Зевсов идол био постављен у Храм Божији и кип (биста) самог Антиоха IV Епифана. - Овај израз "гнусоба опустошења" пре свега значи: да верујући библијски човек није могао без гађења, физичког, душевног, егзистенцијалног, да погледа или назове идол лажног божанства постављен на Свето Место где се служи Богу Живом и Истинитом. Таква религиозна лаж је пустош(ење) свега светог и достојног побожног поштовања: пустошење Неба, душе, срца, савести, свих светиња људског бића, светих места и светилишта подизаних на Земљи Богу Правом и Праведном. И заиста, идол - лажни бог све чини мрским и пустоши: небеса и земљу, душу и тело, савест и срце, живот и историју човека и света. Филон Александријски (Legat, ad Caium, 580) говорио je да je за верујућег Јеврејина прихватљивије чак и самоубиство него да види пагански идол у Јерусалимском Храму Јахвеовом. - Друго што треба рећи јесте: јеврејски назив за "Мрзост опусшошења": ШИКУС ШОМЕМ, највероватније је намерно изврнуто арамејско име идола лажног сирофеничанског бога Баала: Баал Шамем, што значи: "Господар неба". А Зевс je овде управо асимилован са Баалом. Како су Јевреји у доба после Вавилонског ропства библијског Бога најчешће називали Бог Неба (2 Јездр. 1,2: "Господар Бог Неба"; 5,11-12; 6, 9-10; Нем. 1, 4-5; 1 Јездр. 6, 14: "Господ Небески Израиљев": 1 Мак. 3,18; 2 Мак. 15, 4; 3 Мак. 2, 2), онда је сасвим вероватно да је најпре писац књиге Пророка Данила 11, 31 (овај део текста књиге Данилове сматра се у новије време да је настао у време Антиоха IV, око 167-165. г. пре Христа), а затим и наш писац с горком иронијом и игром речи изврнуо назив псевдобогова Баала=3евса у оно што њихово идолопоклонство стварно доноси: гађење. и пустош! - Исти израз употребио je и Спаситељ Христос у есхатолошког карактера Беседи о разорењу Јерусалима (Мт. 24,15: "Када видите гнусобу опустошења, о којој говори Пророк Данило, где стоји на Месту Светом - који чита да разумије"...). Ово значи да je, за старозаветно и новозаветно библијско-црквено схватање, гоњење правоверних и гнусно пустошење Светиња од стране Антиоха Епимана имало заиста апокалиптичке димензије и наговештава оног правог Антихриста (ср. Апок. 17, 4-5; 21, 27). О томе опширније говори још Свети Иполит Римски (поч. 3. века по Христу), тумачећи књигу Пророка Данила и опширно цитирајући Прву Макавејску, па каже за цара Антиоха да је "мрзост запушћења сам он постао", а онда ћe после њега то постати за цео свет сам Антихрист (Комент. на Данила 4, 50-55). (Уп. и Бл. Јероним, Тумач. на Пр. Данила, стр. 113-116).

1 Мак. 1, 59: Био je то рођендан царев, који се славно сваког 25. у месецу са жртвовањем идолима и скверним гозбама. По признању и оних историчара који иначе бране Антиоха Епифана, тај религиозни култ цара он je сам систематски развијао и наметао. Новији култ личности (Хитлер, Стаљин, Тито), са штафетама и масовним приредбама за рођендан, обнова je паганизма.

1. Јез. 28, 2; Дан. 8,25
2. Дан. 11, 4
3. 336-323 г. пpe Христа
4. 175 г. прe Христа
5. 1 Цар. 21, 20
6. 169 г. после Христа
7. Јез. 30, 1-3; 25, 23-37; 26, 31-33; Јерем. 14, 2-3; 7, 34; 16, 9; 25, 10; Плач 1, 4; 8, 21 Варух 2, 23; Пс. 34/35, 26; Јоил 2,16; 2 Цар. 5, 7; 1 Днев. 11,5.
8. 2 Мак. 5, 24-26
9. Ис. 24,5
10. 1 Сам. 13,6
11. 8 децембра 167 г. upe Христа
12. 1. Мак. 4,52-53; Мат. 24,15; Дап. 11,31;
13. 2 Мојс.24,7
14. 2 Мак. 6,10
15. Пс. 26/27
16. 3ax.l,2;7,12