Књига Прва. Глава II
Свештеник Мататија и његови синови у Модину устају у одбрану вере и отаџбине. Страдање побожних Асмонеја у пустињи у суботу. Завет Мататијин синовима и смрт.

1. У дане оне устаде Мататија, син Јована Симоновог, свештеник од синова Јоаривових, из Јерусалима, и настани се у Модину.
2. И беше у њега пет синова: Јован звани Гади,
3. Симон звани Таси,
4. Јуда звани Макавеј,
5. Елеазар звани Аваран, Јонатан звани Апфус.
6. И он виде хуле које бивају у Јуди (=Јудеји) и у Јерусалиму,
7. И рече: "Авај, зашто се родих да видим опустошење (σύντριμμα= пропаст) народа мога и опустошење (σύντριμμα= пропаст) Града Светога, и да тамо седим (залудан) када се он даваше у руке непријатеља и Светиња у руке туђинаца?
8. Храм његов постаде као човек неславан;
9. Сасуде славе његове заплењене однеше; поклаше одојчад његову на трговима његовим, младиће његове мачем непријатеља.[1]
10. Који још незнабожни народ не наследи царство његово и не узе плен његов?
11. Сав украс његов би одузет; уместо слободнога постаде роб.
12. И гле, Светиње наше и лепота наша и слава наша опустеше, и оскрнавише их незнабожни народи.[2]
13. Зашто ћe нам још живот?"
14. И раздра Мататија и синови његови хаљине своје, и обукоше се у кострет и плакаху горко.[3]
15. A људи цареви, који присиљаваху на отпадништво, дођоше у Модин град, да принесу жртве.
16. И многи из Израиља приђоше им, a Мататија и синови његови окупише се (посебно).
17. И цареви људи обратише се Мататији и рекоше му, говорећи: "Господар си, и славан, и велики у овом граду, и ослоњен на синове и браћу.
18. Сада, дакле, приђи први и изврши наредбу цареву, као што учинише сви народи и људи Јудејци и они који су остали у Јерусалиму; и бићеш ти и дом твој међу пријатељима царевим; и ти и синови твоји бићете прослављени сребром и златом и многим даровима."
19. И одговори Мататија и рече јаким гласом: "Ако и сви народи, који су у дому царства царевог, послушају њега да одступи сваки од (бого)служења отаца својих, и прихвате наредбе његове,
20. Но ja и синови моји и браћа моја ходићемо у Завету отаца наших.
21. Нека нам се смилује (Небо = Бог) да не оставимо Закон и уредбе (= заповести Његове).
22. Цареве речи нећемо послушати да преступимо (бого)служење наше десно или лево."
23. И кад престаде говорити речи ове, приступи човек Јудејац пред очима свију да по наредби царевој принесе жртву на олтару (идолском) у Модину.
24. И виде то Мататија и узревнова, и задрхташе бубрези (= срце) његови, и подиже гњев по правди, и потрчавши закла га на олтару.
25. И човека царева, који нагоњаше да се принесу жртве, уби у онај час, и олтар сруши.
26. И поревнова за Закон, као што учини Финес Замврији сину Саломовом.[4]
27. И повика Мататија у граду снажним гласом, говорећи: "Сваки који ревнује за Закон и држи се Завета нека изађе за мном!"
28. И избеже он и синови његови у горе, и оставите све што имадоше у граду.
29. Тада многи, који искаху правду (δικαιοσύνην = праведност) и суд (Божији), сиђоше у пустињу да тамо бораве,[5]
30. Они и синови њихови и жене њихове и стока њихова, јер се над њима умножише зла.
31. И би јављено царевим људима и војним снагама којe беху у Јерусалиму у граду Давидовом, да људи, који погазише заповест цареву, изиђоше у склоништа (= пећине) у пустињи.
32. И појурише за њима многи (војници) и достигавши их утаборише се наспрам њих и спремише против њих рат у дан суботњи.
33. И рекоше им: "Доста је досад! Изађите и поступите по речи царевој, и живећете."
34. И рекоше: "Нећемо изаћи, нити ћемо извршити реч цареву да оскврнимо дан суботњи."
35. И они убрзаше напад на њих.
36. А ови им не одговорише, нити им каменом узвратише, нити заградише склоништа,
37. Говорећи: "Умримо сви у простоти (= невиности) нашој. Сведочи нам Небо и Земља да нас убијате неправедно."
38. И усташе (војници) против њих на борбу у суботу; и ови изгинуше, и жене њихове и деца њихова и стока њихова, око хиљаду душа људских.
39. И дознаде Мататија и пријатељи његови, и плакаху над њима горко.
40. И рече човек ближњему својему: "Ако сви учинимо као што браћа наша учинише, и не будемо ратовали против незнабожаца за душе наше и за уредбе (δικαιώματα = Законске наредбе) наше, сада ћe нас брзо истребити са земље."
41. И одлучише онога дана, говорећи: "Сваки човек који би дошао против нас да ратује у дан суботњи, ратоваћемо против њега, и нећемо изгинути сви, као што изгинуше браћа наша у збеговима."
42. Тада се сабра к њима сва заједница (συναγωγή) Асидеја, моћни јунаци из Израиља, сваки добровољац Закона;
43. И сви који бежаху од зала придодаше се њима и посташе им подршка.
44. И саставише војну снагу, и нападоше на грешнике у гњеву своме, и на људе безакоња у срџби својој. А остали се разбежаше по незнабожачким народима да се спасу.
45. И прокружи онаоколо Мататија и пријатељи његови и срушише олтаре (идолске).
46. И обрезиваху силом децу необрезану, коју нађоше у областима Израиљевим.
47. И протераше синове гордости; и успеваше дело (Божије) у рукама њиховим.
48. И брањаху Закон од руку незнабожаца и од руку царева, и не дадоше рог (= моћ и победу) грешноме.[6]
49. И приближише се дани Мататијини да умре, и рече синовима својим: "Сада се утврди гордост и покор, и време катастрофе, и гњев јарости.
50. И сада, децо, ревнујте за Закон и дајте душе своје за Завет отаца наших.
51. И сећајте се дела отаца наших која учинише у нараштајима својим, и добићете славу велику и име вечно.
52. Не нађе ли се Аврам веран у искушењу, и урачуна му се у праведност?[7]
53. Јосиф у време стешњења свога одржа заповест (Божију), и постаде господар Египта.[8]
54. Финес, отац наш, ревнујући ревношћу (за Закон), доби завет свештенства вечнога.[9]
55. Исус (Навин) испуњујући реч (Мојсијеву), постаде судија у Израиљу.[10]
56. Халев посведочавајући пред црквом (=сабрањем народним), доби наслеђе земље (обећане).[11]
57. Давид у милости (=кротости, побожности) својој, наследи престо царства на векове.[12]
58. Илија, ревнујући ревношћу за Закон, би узнет као у небо.[13]
59. Ананија, Азарија, Мисаил, верујући спасоше се из огња.[14]
60. Данило (пророк), у простоти (= невиности), би избављен из уста лавова.[15]
61. И тако схватите из нараштаја у нараштај, да сви који се уздају у Њега, неће ослабити.
62. И не уплатите се од речи (= претњи) човека грешника, jep je слава његова у ђубрету и у црвима;
63. Данас се уздигне, а сутра га нема нигде, jep се врати у прах свој, и помисао његова пропаде.
64. А ви, децо, храбрите се и јачајте у Закону, јер ћете се у њему прославити.
65. И гле Симеон, брат ваш, знам да је човек од савета, њега слушајте у све дане, он ћe вам бити као отац.
66. И Јуда Макавеј, силан јунак од младости своје, он ћe вам бити војсковођа и ратоваће рат против народа.
67. И ви окупите око вас све који извршују Закон, и осветите правду народу вашем.
68. Узвратите уздарје (=дуг, одмазду) незнабошцима, и пазите на наредбе Закона.[16]
69. И благослови их (Мататија), и би прибројан оцима својим.
70. И умре у сто четрдесет шестој години[17]; и погребоше га синови његови у гробове отаца његових у Модину. И оплака га сав Израиљ плачом великим.

1 Мак. 2,1-5: Мататија je син Јована, унук Симона, а праунук Хасмона (Јосиф Флавије, Јуд. рат, 1,1, 3) због чега je цело потомство и названо Хасмонеји, па и династија Хасмонејаца, а по свештеничкој линији потиче од "синова Јоаривових", прве од древних чреда свештеничких (седмичних служби у Храму) која се помише у 2 Дневн. 24,7. Име Мататија значи: Божидар! а надимци синова му значе приближно: Гади = Срећко, Таси = Ревносни, Макавеј = Чекић, Аваран = Бодар (или Бодеж), Апфус = Вештак. (О значењу назива Макавеј види у Уводу о Макавејима). Родни крај им је Модин (данас Ел-Мидије у Израелу), насеље (градић) на 30 км западно од Јерусалима, а 12 км. пре Лиде (данас Лод - аеродром Тел Авива).

1 Мак. 2,7-14: Овај текст у целини чини једно песничко нарицање над несрећом Јерусалима и Изабраног народа; подсећа на Плач Јеремијин, који је јадиковање над оном првом, пре три века, катастрофом Јерусалима од стране Вавилонаца. Раздирање одеће, облачење у кострет и посипање пепелом (ст. 14) било je обичај на Истоку одувек, људско и народно јавно испољавање жалости (l Mojс. 37, 34; Ис. Нав. 7, 6; Јов 1, 20; Јерем. 6, 26; Јона 3, 6; Јестира 4,1-3). Нарочито je то било код Јевреја: у свим изразима живота, отвореног пред Богом, небом и људима (без каснијег европског лицемерја), учествује драстично и људско тело. Тако je и данас остало у живом животу и предању православног Истока.

1 Мак. 2,10: На грчком стоји (τα) βασίλεια, што ћe пре значити: царска Права града Јерусалима, његову царску славу и самосталност.

1 Мак. 2, 18: "Пријатељи цареви" je титула Селевкијског царства давана царским великашима, обученим у порфиру, који имају директан приступ цару; то звање им je давало положаje у палати, у управи државе и у војсци, са различитим степенима: обични и први пријатељи.

1 Мак. 2,19-22: Ове Мататијине речи јасан су став реакције правих, верујућих Јудејаца у одбрани личне и народне слободе савести, душе и отаџбине. Мататијин даљи поступак, стих 24-25, јесте почетак Макавејског устанка и борбе побожних патриота Јевреја против јелинског паганског насиља, о чему даље говори цела ова књига. Овај став Мататије и синова му израз je живе вере и побожности библијских Јевреја у служењу само Једином Живом и Истинитом Богу, сходно Првој Заповести: Нема над Богом бога! Ова вера и истинска побожност прешла je и у Нови Завет и сачувана у Православљу до данас. - У време после Вавилонског ропства побожни Јевреји свесно избегавају да узму у уста и изговоре име Бог, него најчешће употребљавају реч Небо (види и ниже ст. 37).

1 Мак. 2,24-26: Пример ватрене ревности једног живоверујућег Јеврејина Старог Завета, разумљив je за Стари али непоновљив у Новом Завету. Слична je била реакција великог ревнитеља Илије Тесвићанина (1 Цар. 18,40), Пророка којег je и сам Бог, исти у Старом и Новом Завету, морао да смирује и да Својим милосрђем надилази и лечи Громовников гњев (в. Икос у Служба Св. Пр. Илије, 20. јула).

1 Мак. 2,27-28: Ово je почетак организованог отпора Макавејаца на едикт цара Антиоха IV Епифана о прогону Јудаизма, који почетак није забележен у Другој Макавејској, док je у овој књизи то полазиште за даље излагање историје Макавејских подвига. Разлог томе je највероватније што je писац 1 Мак. био и лично наклољен Асмонејској династији која потиче од Мататије. - Бекство и многих других Јудеја (в. и ст. 41), верних Закону и Завету Божијем са оцима њиховим, било je у збегове у горама (пустињским брдима) пустиње Такое, западно од Мртвог мора. - Нама Србима, посебно у Херцеговини, збегови су вековима па и данас такође били једини начин спасавања вере, части, живота, имена, слободе и отаџбине.

1 Мак. 2, 31-32: Достављачи су били свакако Јудејци ренегати, отпадници од Закона, који су добро знали менталитет своје побожне сабраће, па су војницима из Јерусалимске тврђаве препоручили да их нападну у суботу кад је Мојсијевим Законом забрањено веће кретање и одбрана. Овде прогон побожних Јудејаца није у присиљавању да принесу жртве идолима, него да профанишу (= не поштују) суботу.

1 Мак. 2, 37: Простота je безазленост и невиност, очишћење чак и кад се има грехова. "Простота укида неслагање између бити и изгледати" (F-M. Abel, с. 41).

1 Мак. 2,38: Према 2 Мак. 6,11, по Св. Иполиту Римском сви су они били "у пећинама спаљени". На ово указује и Дан 11, 33 по преводу Теодотиона. - У историји Српског народа има оваквих случајева страдања верног хришћанског народа: у Овчарско-кабларској клисури има пећина Кађеница коју je Eп. Жички Николај тридесетих година овог века осветио, и том приликом у беседи описао: у време једног српског збега испред исмаилћанског прогона, Турци су у тој пећини спалили велики број жена, деце и стараца. Таквих је масовних убистава и спаљивања православних Срба било на више места у време усташко-муслиманског геноцида над Србима током 1941-45. год. по злогласној NDH-зији.

1 Мак. 2,42: Асидеји (у Синајском рукопису овде стоји "Јудејци"), јеврејски ХАСИДИМ (2 Мак. 14,6), то су мудри или још тачније преподобни (Пс. 78, 2) или ираведни (по књизи Еноховој), иначе историјски гледано претходници фарисеја у њиховом почетном ставу према Тори=3акоиу. Дакле, Асидеји су група побожних Јудеја верних Закону: "добровољци Закона" (ср. Пс. 1, 2: "у Закону Господњем воља je њихова"), који су још пре Макавеја пружили отпор, до сада пасивни, прогоњењу вере и насилној паганској јелинизацији, тј. многобоштву и идолопоклонству. Иако су се сада придружили Мататији и синовима, Асидеји ћe и надаље одржавати своју посебност. Касније ћe се супротставити Асмонејима (= потомцима Макавеја) и узети име фарисеји, што значи одвојени. У време Макавејског устанка Асидеји су се више задовољавали верском слободом, a мање национално-политичком борбом, но ипак су се и они борили макар до очишћења Храма. (Види о њима у Уводу у 1 Мак.).

1 Мак. 2, 44 и 47: Грешници су овде незнабошци, а безаконици су јеврејски одступници од Закона, отпадници и издајници вере и отапбине; а остали су: и јелински незнабошци и јудејски јелинисти; синови гордости су цареви људи који су се гордили као и њихов газда.

1 Мак. 2,45: Јосиф Флавије (Старине XII, 6, 2) пише: "Мататија je наредио да се сва необрезана деца обрежу, и прогонио све који су се тој његовој мери противили".

1 Мак. 2,49-61: Као и други праоци Израиљски: Јаков (l Moje. 49. гл.), Мојсије (5 Mojс. 33. гл.), Исус Навин (23. гл.), Давид (1 Цар. 2. гл.), тако и Мататија библијски надахнуто изговара савет синовима. Ово je било, и остало, у Старом Завету (Сирах 44-50. гл.) и Новом Завету (Јевр. 11. гл.) истинско живо предање, неумирућа отачка традиција, завет отаца (ст. 50), којим се живело и живи у сваком Божијем библијском народу и у Старозаветној и у Новозаветној Цркви Бога отаца наших; не Бога мртвих, него Бога живих (Лк. 20, 37-38; 4 Мак. 7,19; 16, 25). У Православној Цркви то je вера Божија.у Христу, која се Духом Светим предаје од Патријараха, Пророка, Апостола, Светих Отаца, Мученика и Праведника од века и до века. То je "вера једном предана Светима" (Јуд. 1, 3). Та вера није идеологија, него дела Божија и дела Отаца и дела наша. То није религиозна теорија, него свештена историја.

1. Мак. 2, 62: "Човек грешник" je овде и сваки незнабожац или многобожац, или антибожац (атеиста и антитеиста), који се сили и надима против Бога и Божијих људи, али текст подразумева пре свега Антиоха IV Епифана, претечу Антихриста (који се у 2 Сол. 2, 3 назива "човек греха"). И тада су силници светски тирански претили побожнима у народу Јудејском, као данас што прете незнабожни Американци православним Србима, уз сарадњу и српских безаконика и одступника од Божијег закона, правде и човечности.

1 Мак. 2, 65: Једино се овде назива Симеон, а иначе свугде у књизи: Симон.

1 Мак. 2, 69: Оци своји овде су не толико они физички, биолошки, колико они из ст. 50-51 (види и напомену предпретходну). За безаконике се не каже у Светом Писму да су "прибројани оцима". Ово је (као и у претходној напомени) код православних Срба прави смисао поштовања преминулих покојника (не тзв. "култ мртвих", како кажу наше учене недоучке, школовани код незнабожаца јелинистичких или европејских).

1. Плач 2, 11, 21
2. Плач 1,5-10; 2, 1-16
3. 1.Мојс.37,34; Јов.1,20; Јона 3,6; Јес.4,1
4. 4 Мој. 25,6-15
5. Јез.18, 27
6. Пс. 74,5-6
7. l Mojс. 22, 1-12; Рм. 4,9
8. l Mojс. 39, 4-12; 40, 39-42
9. 4 Mojс. 25,7-13
10. 4 Mojс. 27,16-23
11. 4 Mojс. 14,6-10.38
12. 2 Сам. 7, 8-9
13. l Цар. 19,10, 14; 2 Цар. 2, 1
14. Дан. 3,16--18.28
15. Дан. 6,16.22
16. Јез. 25,12-14; Јона 3/4,4.7
17. 166 г. Пре Христа