Књига Прва. Глава III
Похвала Јуди Макавеју. Победа Jудина над Аполонијем. Цар Антиох Епифан иде у Персију, Лисије шаље Горгију и Никанора на Јудеју. Јуда се улогори у Масифи.

1. И у стаде Јуда звани Макавеј, син његов, уместо њега.
2. И помагаху му сва браћа његова и сви који се придружише оцу његовом; и ратоваху рат Израиљев с радошћу.
3. И рашири (Јуда) славу народа својега, и обуче оклоп као див и опаса се бојним оружјем својим, и учини ратове штитећи табор мачем.
4. И би сличан лаву у делима својим, и као лавић који риче на лов.
5. И гоњаше безаконике истражујући их, и смутљивце народа свога спаљиваше.[1]
6. И устукнуше безаконици од страха његовог, и сви делатељи безакоња смутише се, и би успешно спасење (народа) руком његовом.
7. И ојађиваше Цареве многе и весељаше Јакова делима својим; и довека ћe се благосиљати спомен његов.
8. И прође кроз градове Јудине, и истреби безбожнике из Јудеје, и одврати гњев (Божији) од Израиља.[2]
9. И поста чувен по имену до краја земље; и сабра оне који погибљаваху.
10. И сакупи Аполоније (=управник Самарије) незнабошце и из Самарије велику војну силу да завојшти на Израиљ.
11. И дозна то Јуда и изиђе му у сусрет, и порази га, и погуби га; и падоше многи (на смрт) рањени, а преостали побегоше.
12. И узеше плен њихов, и мач Аполонијев узе Јуда и ратоваше њиме кроз све дане.
13. И чу то Сирон, начелник војске Сирије, да Јуда сабра скуп и цркву (= заједницу) верних са њиме, који крећу у рат,
14. И рече: "Степи ћу себи име и прославићу се у царству, и ратоваћу на Јуду и оне с њиме, који ниподаштавају реч цареву."
15. И реши се (да крене), и узиђе с њиме јака војска безбожника да га помогне да учини освету међу синовима Израиљевим.
16. И приђе до успона Веторона; и изиђе Јуда малобројан у сусрет њему.
17. А када (његови) видеше војску где им долази у сусрет, рекоше Јуди: "Како ми будући малобројни можемо ратовати против мноштва толико јаког? А и исцрпљени смо гладујући данас?"
18. И одговори Јуда: "Лако се може рукама мало људи сколити мноштво. А нема разлике пред [Богом] Неба да спасава с многима или малобројнима.[3]
19. Јер није победа у рату од мноштва војне силе, него је моћ с Неба.[4]
20. Они долазе против нас са мноштвом увреде и безакоња, да би истребили нас и жене наше и децу нашу, и да нас оплене.
21. А ми ратујемо за душе наше и за Законске уредбе наше.
22. Зато ћe их Он (= Господ) скршити пред лицем нашим, а ви се немојте бојати од њих."
23. А када престаде говорити, јуришну изненада међу њих; и скршен би Сирон и војска његова пред њим.
24. И гонише га низ падину Веторона до равнице; и паде од њих осамсто људи, а остали побегоше у земљу Филистејску.
25. И завлада страх од Јуде и браће његове и трепет захвати незнабошце око њих.
26. И дође до цара (Антиоха IV Епифана) име његово. И о војним делима Јудиним говораху сви народи.
27. А када чу цар Антиох те речи, разгњеви се јарошћу и посла те сабраше војне снаге свег царства његовог, војни табор веома јак.
28. И отвори ризницу своју и даде плату војсци својој за годину, и заповеди им да буду готови за сваку потребу.
29. И виде да нестаде новца из ризница и доходци земље све су мањи, због неслоге и раздора који створи у земљи укидањем закона који су постојали од првих дана.
30. И побоја се да неће имати до једном и двапут за трошкове и дарове, које је раније давао обилном руком, надмашајући претходне Цареве.
31. И беше у недоумици душе своје веома; па одлучи да иде у Персију и узме данак од земаља (=сатрапија) и сабере новаца много.
32. И остави Лисија, човека славнога и од рода царскога, над пословима царским од реке Еуфрата до граница Египта.
33. И да одгаја Антиоха сина његовог док се он не врати.
34. И предаде му половину војних снага и (бојне) слонове; и даде му наредбе за све што је хтео, и за становнике Јудеје и Јерусалима:
35. Да пошаље против њих војну силу да скрши и уништи моћ Израиљеву и остатак (το κατάλειμμά) Јерусалима, и да избрише спомен њихов из тог места.[5]
36. И да настани синове туђинце у свим границама њиховим и коцком подели земљу њихову.
37. И цар узе преосталу половину војних снага и крете из Антиохије, из града царства свога, године сто четрдесет седме[6], и пређе Еуфрат реку и прохођаше горње земље.
38. A Лисија изабра Птолемеја сина Дорименова, и Никанора и Горгију, људе силне између пријатеља царевих,
39. И посла са њима четрдесет хиљада људи и седам хиљада коњице да нападну земљу Јудину и опустоше je по речи царевој.
40. И одоше са војном силом њиховом; и дођоше и улогорише се близу Емауса на земљи равници.
41. И (кад) чуше трговци те земље за име њихово, узеше сребра и злата врло много и свеза (= окова) и дођоше у табор да купе синове Израиљеве као робље (кад их буду заробили). И овима (Лисијевим) придружише се војна сила Сирије и земље иноплеменика.
42. И виде Јуда и браћа његова да се зла умножише и да војне силе продиру у области њихове; и дознаде за речи цареве којима je заповедно да учине народу (његовом) погибао и коначно затирање (συντέλειαν).
43. И рече сваки ближњему својему: "Да подигнемо из поништења народ наш и да ратујемо за народ наш и за Светиње (своје)."
44. И сабра се збор (συναγωγή) да буду спремни за рат и да се моле и вапију за милост и милосрђе (Божије).
45. И Јерусалим беше ненастањен као пустиња, не беше улазећег и излазећег од деце његове, и Светиња (= Храм) беше поражена, и синови туђинаца беху у тврђави (Јерусалимској), стану незнабожаца. И узе се весеље из Јакова, и неста свирале и гусала.[7]
46. И сабраше се (Јудеји) и дођоше у Масифу наспрам Јерусалима, jep у Масифи беше раније место молитве Израиљу.[8]
47. И постише се онај дан, и оденуше се у кострет, и пепелом посуше главе своје, и раздреше хаљине своје.
48. И отворише књигу Закона (да потраже) оно о чему незнабошци питају кипове својих идола.
49. И донесоше одежде свештеничке, и првине плодова и десетине, и доведоше назореје који испунише дане (завета свога).[9]
50. И завапише гласом ка Небу, говорећи: "Шта да учинимо с овима, и где да их одведемо?
51. И Светиње Твоје гажене су и скрнављене, и свештеници су Твоји у жалости и понижењу.[10]
52. И ево незнабошци се сабраше против нас да нас истребе. Ти знаш шта смишљају на нас.
53. Како можемо одолети пред лицем њиховим, ако нам Ти не помогнеш?"
54. И затрубише у трубе и повикаше гласом великим.
55. И потом постави Јуда старешине народу: хиљадуначелнике, и стоначелнике, и педесетоначелнике, и десетоначелнике.[11]
56. И рече онима који грађаху куће, и онима који се жењаху, и који сађаху винограде, и страшљивима: да се, сходно Закону, врате сваки својој кући.[12]
57. И подиже се војни табор и улогори се јужно од Емауса.
58. И рече Јуда: "Опашите се и будите синови јуначки, и будите спремни ујутро за бој против ових незнабожаца који су се окупили против нас да истребе нас и Светиње наше.[13]
59. Јер боље нам je умрети у рату него да гледамо зло народа нашега и Светиња.
60. И како буде воља на Небу, тако ћe и бити!"

1 Мак. 3, 3-9: Ово је једна химна у част Јудину, речена познатом библијском терминологијом. Израз табор, грч. παρεμβο­λή, употребљавамо овде, и другде (али не увек), за војни логор, понегде за бојни поредак војске у покрету (што је грчки παράταξις, словенски ополчenie = пук под оружјем).

1 Мак. 3, 18: У Синајском, Венецијанском и још неким рукописима стоји: "Пред Богом Неба", а критичка издања (Rahlfs и др.) имају само "пред Небом".

1 Мак. 3, 31 и 37: Још око 247. год. пре Христа сатрапије Александра Великог источно од Месопотамије: у Јерменији, Мидији, Персији и даље на Иранској висоравни ("горње земље") осамосталиле су се од Селевкијаца. Око 210-202. год. биле су повраћене, па опет изгубљене после пораза Антиоха III Великог код Магнезије 190. год., па je зато сада године 165. Антиох IV покушао да их поврати под своју власт. Ове источне земље, посебно Парти (= Персија) користиле су за себе ослабљеност Селевкијског царства поразима од Рима и побуном Јудејаца под Макавејем.

1 Мак. 3, 32: "Од рода царског" значи да је Лисије био "царски сродник" (како стоји у 2 Мак. 11, 1), тј. имао je титулу највишег дворског чина и положаја како je то био обичај у Македонском царству. Сродник царски била је већа титула од "иријатељ царев", и значила je нешто као "министар државе". Лисије изгледа да je био и телесно у сродству са царем.

1 Мак. 3, 35: Израз "остатак" (το κατάλειμμα) овде je као и у 2 Цар. 19, 30-31, што у контексту Рим. 11, 5 (λεΐμμά) има месијанско значеље: указује на "мало стадо" које Бог очувава за долазак Месије у којем ћe они наследити есхатолошко Царство Божије. Књиге Макавејске, иако мало, ипак имају понегде и месијанских места.

1 Мак. 3,38-39: Овај Птолемеј је онај из 2 Мак. 4,45-47 који je протежирао Менелаја првосвештеника као вођу отпадништва у Јерусалиму. Он се такође, заједно са Никанором и Горгијом, помиње и у 2 Мак. 8, 8-9 (и 2 Мак. 10,10-13; види тамо напомену), где се говори о 20 хиљада војника.

1 Мак. 3, 41: Осим победе над Јудејом и умирењем земље и утврђењем јелинског паганизма, требало je сакупити и новац од продаје робова за финансијски ослабело Селевкијско царство. Види 2 Мак. 8,11... Јосиф Флавије вели овде, уместо "војске Сирије", да су се многи из Идумеје и Филистеје (а то су "иноплеменици") придружили војсци Сирије.

1 Мак. 3, 48: Овај нејасни догађај са ишчитавањем божанске поруке из књиге Закона описан je јасније у 2 Мак. 8,23. Јевреји у поствавилонско време нису имали Пророка као живог преносиоца живе Речи Божије, па су у невољама све више прибегавали слову Закона из Светих Књига. Зато је упоређење са незнабошцима, из другог дела стиха, и нехотице понижујуће за Јевреје овога доба. Отуда је онако Христово читање и тумачење Светога Писма (Лк. 4, 13-21-29; Мр. 7, 5-13) за Фарисеје, строге чуваре слова Закона, било саблазан.

1 Мак. 3,54: У 4 Mojс. 10, 2-9 дате су заповести Божије о трубама и начину трубљења, и посебно у време поласка у рат "трубама знамења".

1 Мак. 3, 60: Као што смо већ рекли Небо овде значи Бог. Овако je и наш српски православни народ кроз своју мукотрпну историју увек говорио: Нека буде воља Божија!

1. l Мак. 5,5.44
2. 1 Мак. 1, 64
3. 1 Сам.14,6
4. 2 Мак. 15,21
5. 2 Цар. 19,30--31;Рм. 11,5
6. 465 г. пpe Христа
7. Јерем. 33/40 10.12; Ис. 24,8-10
8. Суд. 20,1
9. 4Мојс.6,1-13
10. 3 Мак.2,18
11. 2 Mojc.18,25
12. 5. Мојс. 20, 5-8
13. 2 Мојс.12,11; 2 Сам. 2,7