Књига Прва. Глава VI
Смрт Антиоха Епифана. Јуда опседа тврђаву у Јерусалиму. Поход новог цара Антиоха V са Лисијем, битка код Ветзахарије: Елеазар убија слона, цар заузима Ветсуру и опседа Сион. Примирје, цар даје верску слободу Јудејима.

1. А цар Антиох (IV Епифан) прохођаше горње земље (=на Иранској висоравни), и чу да има у Персији Елимаида град, славан богатством сребра и злата;[1]
2. И храм у њему веома богат, и тамо војни предмети златни и оклопи и оружје, што je тамо оставио Александар син Филипов, цар Македонски, који први царова међу Јелинима.[2]
3. И дође, и покуша узети град да га оплени, и не могаше, јер би јављена намера његова онима у граду.
4. И супротставише му се они у рат, и побеже, и отиде оданде са великом жалошћу да се врати у Вавилон.
5. И дође неко у Персију казујући му да су поражене војске његове кој е су ишле у земљу Јудејску[3]
6. "И отиде, (рече), прво Лисије са јаком војском, и би поражен од лица њихова, и надјачаше оружјем и снагом и пленом многим што узеше из војних логора које поразите;
7. И срушише мрзост (=идол Зевсов) што га подиже (Антиох) на Жртвенику у Јерусалиму, и Светињу (=Храм) као и пре окружшпе зидовима високим; и Ветсуру, град његов (= царев)"
8. И би, када цар чу вести ове, пренерази се и потресе веома, и паде у постељу разболевши се од јада што му не би како је замислио.
9. И би тамо више дана, jep изнова дође на њега велики јад, и сматраху да умире.
10. И позва све своје пријатеље, и рече им: "Одступи сан од очију мојих, и срце ми се сломи од бриге.
11. И рекох срцу (своме): "До какве ли жалости дођох и буре велике, у којој сам сада? А добар и омиљен бејах у власти мојој.
12. Сада пак сећам се зала·која учиних у Јерусалиму, и узех све сасуде сребрне и златне у њему, и послах да без разлога искорене становнике Јудеје.
13. Схватих, дакле, да ме због њих снађоше зла ова, и ево пропадам од великог јада у земљи туђој."
14. И дозва Филипа, једнога од пријатеља својих, и постави га над свим царством својим.[4]
15. И даде му круну и плашт свој и прстен (с печатом), да васпитава Антиоха сина његовог и одгоји га да царује.
16. И умре тамо Антиох цар године сто четрдесет девете[5].
17. И дознаде Лисије да je цар умро, и постави да царује Антиох (V) син његов, кога je одгајивао у детињству, и надену му име Евпатор.
18. А они у тврђави (Јерусалимској) стешњаваху Израиљ око Светиње (Храма), и тражаху зла свакако, и беху подршка незнабошцима.
19. И одлучи Јуда да их искорени. И сазва на збор (έξεκκλησίασέ) сав народ за опсаду против њих.[6]
20. И окупите се заједно и опседаху je године сто педесете[7]. И начинише против њих стрелоизбациваче и опсадне справе.
21. И изиђоше неки од њих из опсаде; и њима се придружише неки од безбожних из Израиља,
22. И отидоше цару (Антиоху V) и рекоше: "Докле ћеш чекати да не извршиш правду (κρίσιν - суд) и не осветиш браћy нашу?
23. Ми добровольно служисмо оцу твоме, и владасмо се по ономе што je он говорио и следовасмо наредбе његове.
24. И због тога синови народа нашега опседају око тврђаве, и отуђују се од нас; уз то и које од нас нађу убијају, и наше наслеђе (=имовину) разграбљују.
25. И не само на нас пружише руке, него и на све границе њихове (= изван Јудеје).
26. И ево, опколише данас тврђаву у Јерусалиму да је заузму, a Светињу и Ветсуру су оградили утврђењем.
27. И ако их не предухитриш брзо, они ће учинити више од овога, и нећеш их моћи зауставити."
28. И разгњеви се цар (Антиох V Евпатор) кад то чу, и окупи све пријатеље своје, начелнике војне силе и оне над коњицом;
29. И од других царева и морских острва дођоше му најамничке војске.
30. И би број војних снага његових сто хиљада пешадије и двадесет хиљада коњице и тридесет два слона научена ратовању.
31. И дођоше преко Идумеје и опседнуше Ветсуру, и ратоваху дана много, и начинише опсадне справе. Но изиђоше (Јудеји из опсаде) и запалите их огњем и борите се мушки.
32. И подиже се Јуда од тврђаве (Јерусалимске) и улогори се у Ветзахарији насупрот табору царевом.
33. И порани цар ујутро и покрену табор у стремљењу своме по путу ка Ветзахарији, и распореди се војска за борбу и затрубите трубама.
34. И слоновима показаше крв од грожђа и дудова, да их подстакне на борбу.
35. И разместите животиње међу бојне редове, и придодаше сваком слону хшьаду пешака у оклопима од ланаца и са бронзаним шлемовима на главама њиховим, и по пет стотина изабрана коњаника придодата свакој животињи.
36. Они (коњаници) на време бијаху тамо где би била звер, и где год би она пошла ишли би зај едно не одвајајући се од ње.
37. И беху на њима куле дрвене утврђене и одбрамбене на свакој звери, повезане на њој подвезима, и на свакој по три војника, који ратоваху на њима, и Индијац (вођа) њен.
38. И осталу коњицу постави с je дне и с друге стране, на два краја војске, да нападају и да штите у бојном строју.
39. А кад обасја сунце по златним и бакарним штитовима, одбљеснуше од њих горе и засјаше се као пламене зубље.
40. И разви се један део бојног реда царевог по горским висовима, а други по низини, и иђаху у чврстом и уређеном поретку.
41. И дрхташе сви који чујаху јеку мноштва њиховог и топот покрета масе и звекет оружја, јер беше бојни строј велик и јак.
42. И ступи Јуда и његов бојни строј у борбу; и падоше из царевог табора шест стотина људи.
43. И виде (брат му) Елеазар, звани Аварон, једнога од слонова покривеног оклопом царским, и беше далеко већи од свих зверова, и помисли да je на њему цар;
44. Па жртвова себе да спасе народ свој и стекне себи вечно име.
45. И појури слону са смелошћу у сред бојног строја, и убијаше десно и лево, и раздвајаху се од њега тамо и овамо.
46. И продре до под слона и прободе га одоздо, и уби га. И паде (слон) на земљу преко њега, и он умре онде.
47. И видеше (Јудеји) снагу царства и јуриш војске, те отступише од њих.
48. А они из табора царевог кретоше горе у Јерусалим да их тамо сретну; и завојшти цар на Јудеју и на гору Сион.
49. И учини мир са онима из Ветсуре, и изиђоше из (тог) града, јер не беше тамо хране да би се затворили у њега, јер беше суботња година земљи.[8]
50. И заузе цар Ветсуру, и постави тамо посаду да је чувају.
51. И опседаше Светињу (Храма) много дана, и постави тамо стрелобацаче и опсадне справе и пламенобацаче и каменобацаче и скорпионе, да би избацивали стреле и праћке.
52. А начинише и ови (Јудеји) справе наспрам справа њихових, и ратоваху много дана.
53. А хране не беше у оставама због тога што беше седма (суботња) година, а и они (=Jудеји избеглице) који се из незнабожаца спасаваху у Јудеји појели су остатке хране из остава.
54. И остадоше у Светињи (Храма) малобројни људи, јер их надвлада глад, а остали се разиђоше сваки у своје место.
55. И чу Лисије да je Филип, кога је цар Антиох (IV), док join беше жив, оставио да одгаји Антиоха (V) сина његовог да царује,
56. Вратио се из Персије и Мидије и са њим војске које су ишле с царем, и да тражи да преузме послове (царства).
57. И пожури нагло да оде (од тврђаве) и каже цару и вођама војске и људима: "Ми оскудевамо свакодневно, и хране нам je мало, и место на које нападамо утврђено je, a предстоје нам поел ови царства.
58. Зато сада, дајмо десницу (мира) овим људима (Јудејцима) и склопимо мир с њима и са свим народом њиховим;
59. И допустимо им да следе за Законима својим као раније, јер због Закона својих, које ми укинусмо, они се разгњевише и учинише све ово."
60. И допаде се реч пред царем и великашима, и посла к њима да склопе мир, и они прихватише.
61. И закле им се цар и великаши; и на то изађоше (опседнути) из утврђења.
62. И узиђе цар на гору Сион, и виде утврђење Места, и погази заклетву којом се закле, и заповеди да сруше зид около (Храма).
63. И отиде брзо и врати се у Антиохију, и нађе Филипа где влада градом, и завојшти на њега, и заузе град силом.

1 Мак. 6,1-5: За стих 1 види 1 Мак. 3,31 и 37 и напомену тамо. - Ове догађаје описује опширније и нешто другачије 2 Мак. 9, 1-4. Уместо Елимаиде тамо je наведен Персепољ (који је, међутим, од Александра Великог био спаљен и још необновљен). Такође, тамо је уместо Вавилона (ст. 4) наведен Екбатан, мада стари историчари тврде да je се Антиох IV вратио у град Таба, где je и умро.

1 Мак. 6, 8-9 и 12-15: Антички историчари Порфирије и Поливије сматрају да je Антиох IV умро од жалости и да га је казнио неки демон што је оскрнавио храм богиње Дијане-Артемиде. Наш писац у смрти овог цара антихриста види прст Божији, али и извесно покајање Антиохово због зла које је учинио Јерусалиму. За нашим писцем следује Јосиф Флавије и исправља Поливија: смрт Антиоха IV дошла је "због оскврњења Храма Јерусалимског" (Старине XII, 9, 1). Писац 2 Мак. 9, 5. 13-20 иде и даље и описује закаснело (неискрено) покајање Антиохово, које личи на оно прво "кајање" стаљинистичког тиранина у филму православног Грузинца Абуладзеа Покајање. (Код наших комуниста, од Броза до данас, не само да нема никаквог кајања, него се још и хвале својим "успесима" у свенародној српској несрећи, за коју су они први и највећи кривци).

1 Мак. 6,16-17: Стари историчар Апијен (Syr. 64) вели да je Антиох Епифан "умро остављајући дете од 9 година, Антиоха (V), кога су Сиријци (Грци Селевкијци) назвали Евпатор због очеве врлине". Евпатор уствари значи: добро сећање на оца због врлина његових. Јосиф Флавије (Јуд. рат 1,4) вели: "Умре Антиох (IV), а наследник његовог царства и мржње против Јудејаца постаде његов син Антиох (V)". Антиох V је тада имао 12 година (Јевсевије Кесаријски, Хроника 1,40,15). Иначе, Антиох IV Епифан je умро вероватније почетком 163. него ли крајем 164. год. пре Христа, али већина историчара бележи 164. год. као годину његове смрти (Bickerman, Chronology... p. 189.).

1 Мак. 6,18: Јосиф Флавије (Старине XII, 9, 3) описује да су војници у Тврђави Јерусалимској, која је доминирала над Храмом, и Јевреји колаборатери њихови (в. ст. 21), нападали Јудејце који су узлазили у Храм ради приношења жртава и убијали их.

1 Мак. 6, 21-22: Према 2 Мак. 13, 3 овој групи издајника свог народа, која одлази пред цара Антиоха V, придружио се и Менелај, преступник Закона, мада првосвештеник, који je лицемерно говорио цару да je он "за мир који нема алтернативу", само треба ликвидирати "ратног хушкача" Јуду Макавејца и његове "националисте (четнике)"! Колико сав говор (ст. 22-27) ових издајника свог народа а полтрона пред светским моћницима личи на говоре наших данашњих полтрона и издајника у Српском народу!

1 Мак. 6, 28-33: Антиох V Евпатор je имао тек 12 година, па је главнокомандујући огромне војске био намесник Лисије, како то бележи 2 Мак. 13, 2 и Јосиф Флавије (Старине XII, 9, 4). Наш писац спомиње Лисија тек у стиху 55 и даље. Број војске 120 хиљада наш писац даје вероватно сходно библијским преседанима (Суд. 8,10; 1 Цар. 12, 2), у чему га следи и Јосиф Флавије у Старинама, док исти у Јудејском рату (I, 1, 5) доноси број од 50 хиљада, коњице 5 хиљада и 80 слонова. - Ветзахpuja je идући из Јерусалима на југ десетак километара пре Ветсуре. (То село и данас постоји, као и остаци тврђаве Ветсуре). Јуда Макавеј je настојао да цареве снаге одвуче од опседнуте тврђаве, но и ако се храбро и дуго борио Јуда je, због велике бројне надмоћи цареве војске, морао да одступи, како бележи и Јосиф Флавије, као и јуначку али трагичну смрт брата му Елеазара под прободеним слоном (ст. 43-46; Јуд. рат 1,1, 5).

1 Мак. 6,37: Бојни слонови (који су често у антици називани звери, а слон je био породични знак Селевкијаца на кованом новцу), са високим кулама на њима и посадом од 3-4 војника и вођом слона (званим "Индус" без обзира на порекло), били су познати у ратовима још пре овога доба. (Отуда и назив у шаховској игри за топа - кула, тј. слон са кулом). - Што се тиче броја војника на слону, рукописи наводе 30 или 32. Критичко издање Rahlfs-a усваја 4 (сматрајући да je у рукописима грешком замешено грчко δ' = 4 са А'= 30). F-M. Abel (Les Livres de Maccabes, 119) сматра да je првобитно у јевр. оригиналу било не шелошим = 30, него шалшиим што Септуагинта преводи са τρίσταται (2 Mojс. 14, 7; 15, 4 и 2 Цар. 10, 25), што значи три елитна борца (Ђ. Даничип преводи са војводе, док словенски превод оставља тристати).

1 Мак. 6,43-46: Епизоду са јуначким подвигом Јудиног брата Елеазара забележио je и Јосиф Флавије (Јуд. рат. I, 1, 5), али са извесним потцењивањем: Елеазар, пише он, "ништа више није постигао него je само покушао једно велико дело и жртвовао свој живот славољубљу". Јер, вели даље Јосиф, на слону није био цар (који je обично јахао на коњу), него обичан војник, па наставља: "А да се догодило да je и сам Антиох био, смели ратник не би ништа друго постигао осим хвале да се због несигурне наде у сјајан успех драговољно бацио у смрт. A тај догађај био je за његовог брата рђав предзнак о исходу целе битке" (превод Д. Глумца). Док 2 Мак. 13,15 спомиње убијање предводећега слона и целу битку слави као Јудину Победу, јер битка је вођена под покличем: "Победа Божија!", поримљени Јосиф (који je узео и римско име Флавије) показује свој нејуначки и нејеврејски, бар не библијски, карактер кад саможртвени подвиг Елеазаров овако потцењује. Писац Прве Макавејске у томе види, као и наш српски епски песник Косовског завета у сличном подвигу Милоша Обилића на Косову (јер ова два подвига имају доста сличности), смрт Елеазарову као својеврсну жртву искупитељну за свој народ (εδωκεν εαυτόν - даде себе = да спасе народ), сличну оној Самсоновој (Суд. 16, 28-30).

1 Мак. 6,49-50 и 53: Година суботна била je 150. селевкијска, тј. пролеће 162-пролеће 161. г. пре Христа. У јесен претходне године није било сетве, тако да су лето и јесен 162. били без жетве. Сходно 2 Мак. 13,20-22 Јуда је споља послао помоћ у храни браниоцима Ветсуре, али је Јевреје изнутра издао неки Родокос, па се град предао цару Антиоху и био испражњен од Макавејских присталица. - Велики број Јевреја избеглица из Галада и Галилеје, као у ове дане у Српској БиХ, створио је "хуманитарну катастрофу". Стање je било доста слично данашњем, само што није било NATO-бомбардовања народа Божијег и није било америчког "миротворства" и комуњарских "мир-без-алтернативаца", а уствари издајника свог народа, и, уопште, тада je било много мање лицемерја него данас.

1 Мак. 6,55-62: Наш писац верно представља реалне разлоге одступања цара Антиоха V и склапања мира с Јудејцима, док 2 Мак. 13, 22-26 нешто другачије описује ове догађаје. Јосиф Флавије у Јудејском рату (I, 1, 5) наводи "помањкање животних намирница" као разлог царевог повлачења "на зимовање у Сирију"; док у Старинама (XII, 381) наводи да je цар оценио да je боље да "целом народу Јеврејском" допусти верску слободу, него да око њихових "народних закона" ратује с њима, као што то вели и Лисије код нашег писца (ст. 59). - Израз "дати руку или десницу" (ст. 58) знак је поверења и помирења, чест код античких писаца (ср. Јез. 17,18). - Јевреји код Храма на Сиону добили су од цара гарантије верске слободе и зато су изашли, приставши да се под тим условом потчине царевој власти (ст. 61). Друга Макавејска 11, 22-26 и 27-33 наводи писмо царево Лисију и Јудејима о том давању верске слободе, што наш писац не спомиње, али наводи да je цар погазио своју заклетву и порушио зидове утврђења око Храма на Сиону (не дирајући притом у сам Храм). Из контекста 2 Мак. И, 15-33 и 13,22-24 види се да је престао рат јелинског цара с Јеврејима, али се може посредно закључити да су две струје међу Јеврејима: правоверних око Макавеја (=Асмонеји) и оних јелинизирајућих (=европеизирајућих) око првосвештеника Менелаја, остале у међусобном сукобу (=грађански рат четника и партизана?), с тим што су верни патриоти Јуда Макавејац и Асмонеји предоминирали (што се види и у 2 Мак. 14, 6), како бележи и Јосиф Флавије (Старине XIV 16, 4 и 490), који каже да je од тада почела владавина Асмонеја, која ћe трајати пуних 126 година (све до 37. год. пре Христа кад je убијен задњи принц Антигон Мататија и власт преузео Идумејац Ирод Велики).

1 Мак. 6,63: По 2 Мак. 9, 2 Филип je побегао на двор Птоломеју VI Филомитору у Александрију, док Јосиф Флавије тврди да је био ухваћен и убијен.

1. 2 мак. 9, 1-2
2. 1 Mак. 1,1
3. 2 Мак. 9, 3
4. 2 Мак 9,29
5. 163 г. пре Христа
6. 5 M ojс. 4,10
7. 162 г. пpe Христа
8. 2 Моjс.23,10-11; 4 Mојс.25,4-7