Књига Прва. Глава VII
Нови цар Димитрије I Сотир шаље Вакхида и првосвештеника Алкима на Јудеју. Никаноров поход на Јудеју, претња Храму, пораз код Адасе и смрт његова.

1. Године сто педесет прве[1] изиђе Димитрије ( I Сотир), син Селевка (IV Филопатора), из Рима, и искрца се са малим бројем људи у (jeдан) приморски град и зацари се тамо.
2. И би, када он улажаше у дом царства отаца својих, ухватише војне снаге Антиоха (V Евпатора) и Лисија, да их доведу њему.
3. А кад му јавише ствар, он рече: "Не показујте ми лица њихова".
4. И поби их војска. И седе Димитрије на престо царства свога.
5. И дођоше к њему сви људи безаконици и безбожници из Израиља, и предвођаше их Алким, који се намерио да буде (прво)свештеник.
6. И оптуживаху народ пред царем, говорећи: "Јуда са браћом његовом погуби све пријатеље твоје, и нас растера из земље наше.
7. Зато сада, пошаљи човека којему верујеш, и отишавши нека види сву погибао коју учини (Јуда) нама у земљи царевој, и нека казни њих и све који их помажу."
8. И изабра цар Вакхида између пријатеља царевих, управитеља области с ову страну реке (Еуфрата) и моћнога у царству и вернога цару.
9. И посла њега и Алкима безбожнога, којему одобри (прво)свештенство, и заповеди му да учини освету међу синовима Израшьевим.
10. И отидоше и дођоше са великом војском у земљу Јудину. И послаше гласнике Jyди и браћи његовој речима мирољубивим са лукавошћу.
11. Али они (Макавеји) не придадоше пажњу речима њиховим, jep видеше да су дошли са великом војском.
12. Сабра се (ипак) код Алкима и Вакхида скуп књижевника (=законозналаца) да праведно размотре ствар.
13. А први Асидеји ("Хасидим " = Побожни) беху међу синовима Израшьевим и тражаху од њих мир.
14. Јер рекоше: "Човек свештеник од семена Ароновог дође с војском, и неће нам учинити неправду".
15. И овај говораше с њима речи мирољубиве, и закле им се говорећи: "Нећемо тражити зла вама и пријатељима вашим".
16. И повероваше му. А он ухвати између њих шездесет људи и поби их у je дан дан, по речи коју написа Пророк:
17. "Тела преподобних ("хасидим") Твојих и крв њихову про лише око Јеру салима, и не беше ко да их сахрани".[2]
18. И нападе страх и трепет од њих на сав народ, jep рекоше (Израшьци): "Нема у њима истине и суда (=правде), jep погазише договор и заклетву којом се заклеше".
19. И отиде Вакхид из Jepyсалима и улогори се код Витзете, и посла те похваташе многе од оних људи који њему беху добегли, и неке од народа, и закла их (и баци) у велики бунар.
20. И предаде управи земље Алкиму и остави с њим војску да му помаже; и врати се Вакхид цару.
21. И вођаше Алким борбу око првосвештенства.
22. И сабраше се к њему сви који смућиваху народ свој, и овладаше земљом Јудином, и учинише велику рану у Израиљу.
23. И виде Јуда (Макавеј) све зло које учини Алким и они с њиме међу синовима Израиљевим више него незнабошци.
24. И изиђе у све пределе Јудеје унаоколо, и учини освету међу људима који су одбегли (непријатељима), и бише спречени да ходе по земљи.
25. А када виде Алким да ојача Јуда и они с њиме, и позна да се не може супротставити њима, врати се цару и оптужи их зло.
26. И посла цар Никанора, једнога од славних великаша својих, који је мрзио и непријатељевао Израшьу, и заповеди му да искорени (тај) народ.
27. И дође Никанор у Јерусалим са многом војском и посла Јуди и браћи његовој (поруку) мирољубивим речима са преваром, говорећи:
28. "Нека не буде борбе између мене и вас; доћи ћу са неколико људи да видим ваша лица с миром".
29. И дође Јуди, и поздравише један другога мирно. А непријатељи беху спремни да зграбе Јуду.
30. И дојавише ту ствар Јуди да je с преваром дошао к њему, и побоја се од њега, и не хтеде више видети лице његово.
31. И дознаде Никанор да би откривена намера његова, и изиђе на сусрет Јуди у рату, близу Хафарсалама.
32. И падоше од Никанорових људи око пет стотина, и (остали) побегоше у град Давидов (=у Tврђаву).
33. И после тих речи (=збивања) узиђе Никанор на гору Сион. И изиђоше неки од свештеника из Светиње (Храма) и од старешина народних да га поздраве миролюбиво и да му покажу жртву свеспаљеницу приношену за цара.
34. И наруга им се, и исмеја их, и оскврни их, и говораше надмено (=6огохулно).
35. И закле се гњевом, говорећи: "Ако се не преда Туда и војни табор његов у руке моје сада, биће кад се вратим у миру, да ћу запалити овај Храм". И отиде са гњевом великим.[3]
36. И уђоше свештеници и стадоше пред лицем Жртвеника и Храма и плакаху, и рекоше:
37. "Ти си, (Господе), изабрао Дом овај да се призива Име Твоје у њему, да буде Дом молитве и мољења народу Твоме.[4]
38. Учини освету на овоме човеку и његовој војсци, и нека падну од мача! Опомени се хуљења његових и не да] им останка!"
39. И изиђе Никанор из Јерусалима и улогори се у Веторону, и срете га (=придружи се) војска из Сирије.
40. A Јуда се улогори у Адаси са три хиљаде људи. И помоли се Јуда и рече:
41. "Када послани од цара Асирског (Сенахерима) богохулише, изиђе Анђео Твој, (Господе), и поби међу њима сто осамдесет пет хиљада.[5]
42. Тако сатри војску ову пред нама данас, и нека познају остали да зло говорите на Светиње Твоје; и суди му по злоби његовој!"
43. И сукобише се војске у боју тринаестога (дана) месеца Адара; и скрши се табор Никаноров, и паде он први у[6]
44. А кад виде табор његов да Никанор паде, бацише оружје своје и побегоше.
45. И гонише их (Јудеји) један дан пута од Адасе док не дођоше у Газиру, и трубљаху за њима трубама знамења.
46. И изиђоше из свих села Јудеје унаоколо и опколише их; и повратише се једни на друге; и падоше сви од мача и не оста од њих ни један.[7]
47. И узеше (Јудеји) плен и добит, и главу Никанорову одсекоше и десницу његову коју испружи гордо, и донесоше и обесише пред Јерусалимом.[8]
48. И обрадова се народ веома много, и празноваху дан онај као дан великог весеља.
49. И одредише да празнују сваке године тај дан тринаестог Адара.
50. И смири се земља Јудина за мало дана.

1 Мак. 7,1-4: Димитрије I Сотир je син Селевка IV Филопатора (187-175. г. пре Христа), споменутог у 2 Мак. 3, 3, а Димитрије I споменут је у 2 Мак. 14, l. Димитрије je, после стрица му Антиоха (Епифана), од 175. год. био као таоц у Риму. Стар 23 године, побегао је (уз помоћ свог пријатеља, чувеног грчког историчара Поливија Мегалополитиса) бродом из Остије код Рима и искрцао се на феникијску обалу у град Триполис (северно од Бејрута), како каже 2 Мак. 14,1 и Јосиф Флавије, који додаје да je војска довела пред њега ухваћеног Антиоха V и Лисија и онда je он заповедно да их побију. Димитрије I je владао Селевкијским царством од 162-150. год. пре Христа.

1 Мак. 7, 5-16: Уз помоћ паралелног али нешто другачијег описа 2 Мак. 14,3-13 видимо да је јелинистичка струја (издајничка свог народа, слично данас евроамеричкој СПС у Српском народу) покушала да новог цара придобије за себе а против Макавеја и Хасидеја, који су, међутим, према ст. 13, ипак били помирљивији од Макавеја. Претходно је цар на предлог намесника Лисија, ради мира с Макавејима, жртвовао Менелаја првосвештеника (2 Мак. 13, 3-4) и поставио за првосвештеника Алкима. Taj Алким, који je своје јеврејско име (Ели)Јаким променио у грчко Алкимос и за кога Јосиф Флавије (Старине XII, 387 и XX, 10,3) тврди да није био од свештеничког рода, али да припада племену Ароновом (што признаје и наш писац у ст. 14), док je свргнути Менелај био из породице првосвештеника Оније, сада се, дакле, тај Алким појављује као вођа јелинистичке странке и претендент на првосвештенство. Алким je због народног оспоравања сада тражио признање и потврду првосвештеничког положаја. Већ спомињани доминикански научник F-M. Abel (Livr. Масс. стр. 130) мисли да наш писац, пишући Прву Макавејску у време Јована Хиркана (134-104. год. пре Христа), овим и даљим (ст. 16) злорадњама и злочињењима Алкимовим као да указије савременим му фарисејима, који су оспоравали Хиркану и претходним му Хасмонејима право првосвештенства, да je Алким, упрљан крвљу свога народа, још мање могао бити првосвештеник него ли Макавејци-Хасмонеји. - У сваком случају, понашање Алкимово (описано у ст. 5-7 и 15-16 и у 2 Мак. 14, 3-10) слично je многим каснијим и данашњим издајицама свог народа, по лицемерном и властољубивом нечовештву, свеједно на којем положају. Алким оптужује и побожне и честите Асидеје, и поистовећује их са Макавејцима, иако они у ставу према јелинском цару и миру нису то били у толикој мери. "Мирољубиви" Алким не признаје у Јеврејском народу никога осим своје, издајничке тог истог народа, партије. Како су Макавејска времена слична са данашњим у Србији!

1 Мак. 7, 8: Вакхид je био уз Антиоха IV Епифана, што довољно сведочи како мрзи Јевреје, па je под Димитријем I добио положај гувернера од реке Еуфрата до Средоземног мора. (Израз πέραν του πόταμου не значи Месопотамију, него сходно 1 Цар. 4, 24 (5, 4) значи земљу од Еуфрата до Египта, као што стоји и за Лисија у 1 Мак. 3,3, а Вакхид je наследио Лисија. Овај изразити јевреомрзац, а способан војсковођа, изабран je за егзекутора над побожнима у Јудеји, док је цар Димитрије у то време отишао у Месопотамију, где је савладао одметника и тиранина Тимархоса, због чега су му Вавилонци дали назив Сотир = Спасилац.

1 Мак. 7,11-16: Иако je Алким у 2 Мак. 14, 6 поистоветио побожне Асидеје са трупом присталица Јуде и Макавејског покрета отпора, Асидеји су то били само у прво време јелинског прогона вере и Закона Мојсијевог, кад je "свети рат" био оправдан (1 Мак. 2, 42), но сада су они и други законопознаваоци и поштоваоци предака, пошто je од претходног цара дат мир и верска слобода, a војсковођа новог цара није сада дошао да ратује него "с речима мирољубивим" и у пратњи "човека свештеника из рода Ароновог", сматрали да треба прихватити "преговарачки процес мирољубивог - и праведног - решења", што je Јуда с Макавејцима одбијао (ст. 2), и завршила се та њихова свакако искрена мирољубивост: покољем свију њих (данас: бомбардовањем NATO-авијацијом и слањем на Хашки суд!). - Књижевници (Јевр. соферим, грч. γραμματείς) су изучавали, преписивали, јавно читали и тумачили Тору - Закон народу Божијем и нису се "бавили дневном политиком", него богомудрошћу (Сирах 38,24 и 39,1-10). Они су сада са Асидејима "тражили мир" (ст. 13) од моћнога царевог емисара за свој напаћени народ. "Небављење политиком" није за њих значило и небављење судбином свога народа. - Јосиф Флавије пише (Старине XII, 396) да је Асидеје и књижевнике побио Вакхид, док наш писац то приписује Алкиму, јер више и дубље боли око ископано од свога брата, али издајника. Вероватно да цар Димитрије није то хтео, али је рачунао на Алкима "који је сасвим прешао на нашу страну" (речи су недавно једног западног моћника за председника Србије), да номоћу ibera неутралише борбене Макавејце, па су ипак Асидеји главом платили, иако су били мирни и мирољубиви. Злочиначки издајник Алким стрпао их je све у исти кош "националиста" и "ратних хушкача" (2 Мак. 14, 6).

1 Мак. 7,17: Ово су речи Псалма 78/79,2-3 (донекле парафразиране), где је јеврејска реч "хасидим" преведена грчком речју όσιοι - Преподобни. Тумачећи овај Псалам Св. Атанасије Велики га примењује управо на страдање побожних у време Макавеја: "Овај Псалам пева за горко побијене у врсме Антиоха (Епифана), тражећи молбом освету (έκδίκησιν) за бивше народу масовно убиство, тј. да се несреће окрену на њихове почипитеље... Јер довевши многе незнабошце Антиох, уђе у Јерусалим и запали божанствени Храм... Оставише мртве слуге Твоје за храну птицама небеским. Због мноштва нечовештва непријатељи нису дозвољавали ни да сродници сахране своје мртве. Тела преподобних Твојих дадоше зверовима земаљским. Како нису преподобии они који су крв своју пролили за очување Закона, међу којима су били Макавеји?" (Тумач, на Псалме, PG 27, 357).

1 Мак. 7,19: Вакхид се с логором преселио око 20 км. јужније од Јерусалима и послао своју полицију да похватају, доведу му и побију oнe Јудејце, присталице Макавеја, који су му добегли (постоји у рецензији Лукијановој уместо "добегли к њему" покушај исправке у "одбегли oд њега"), као што је побио и дошавше му Хасидеје, јер није имао поверење у дојучерашње побуњенике. Уз то он je побио и "неке из народа", вероватно оне који нису признавали Алкима за првосвештеника (в. ст. 21). Поклао их je и бацио у неки бунар или цистерну (као и Исмаило у Миспи - Јерем. 41/48, 7-9).

1 Мак. 7.22-25: Узурпатор и злочиначки тирании Алким привукао je себи све смутљивцс и мафијаше, продаваче вере за вечеру, преверице и потурице, улизице моћника овога света и века, па je народ патио више од својих безбожника, "од зла домаћегa", неголи од туђинаца незнабожаца. То је изазвало Јуду Макавејца да, као у почетку устанка (1 Мак. 3, 5), крене у "чишћење губе из торине", што рекао Владика Његош. Јер, по сведочењу Јосифа Флавија, Алким je кружио са својим бандама отпадника (вероватно "специјалци" његовог МУП-а или "зелене беретке") и "убијао све који мисле као Јуда Макавеј" (Старине XII, 398). Пред православним борцима Макавејима комуњара Алким морао je да бежи својим послодавцима.

1 Мак. 7, 26: Никанор је био слуга и пријатељ још Антиоха IV Епифана (1 Мак. 3, 38 и 2 Мак. 8,2), када je безуспешно војевао против Макавејаца и тада je назван "проклетник" (2 Мак. 8, 34); у време Антиоха V био је начелник Кипрана (2 Мак. 12, 2); сада у време Димитрија I (кога је допратио у лађи из Рима) постаје елефантархис - командант ратних слонова (2 Мак. 14,12) и затим стратег, тј. војни и политички гувернер све Јудеje. Kao познати мрзитељ Јевреја, кад je своју патолошку мржњу испољио према побожном Разису (2 Мак. 14, 37-39), послан je сада да "уништи народ", тј. према 2 Мак. 14,13: да уништи Јуду и све око Макавејаца. Али не открива се одмах него, као перфидни човекомрзитељ, он наступа "мирољубиво"... (ст. 27-30).

1 Мак. 7, 27-32: Овај сусрет Јуде и Никанора описао је писац 2 Мак. 14,16-29 шире и са више сложености у односима и променама. Јосиф Флавије (Стар, XII, 404-5) наводи детаљ како je у време грљења са Јудом Никанор дао знак заседи да га ухвате, али је Јуда нагло одскочио уназад и побегао својима. Даље je сукоб међу њима био неизбежан.

1 Мак. 7, 33-35: Из стиха 32. види се да је део Јудине војске доживео пораз, али није поражен сам Јуда, и бес Никаноров због тога (забележен у 2 Мак. 14, 31-33) искалио се у подсмеху над свештеницима и у богохуљењу и пљувању на светињу Храма, иако су свештеници, по већ устаљеној пракси од Јездре (Јездр. 6, 10: жртве за персијског цара), приносили жртве за владара (као и у време првосвештеника Оније за цара Селевка IV Филопатора - 2 Мак. 3, 35).

1 Мак. 7,43-46: Сукоб je био код места Адасе, 8 км. северно од Јерусалима на путу ка Веторону. Одатле је Јудина победничка војска гонила поражену Никанорову до Газера, око 35 км. на запад, трубећи уз пут у знак победе а и да народ из села изађе да им запречи пут (као у Суд. 3,27-28), што је изазвало невиђену, фаталну конфузију у разбијеној војсци. - Писац 2 Мак. посвећује опису ове битке целу 15. главу, завршну у књизи (јер Друга Макавејска покрива период историје само од 176-160. год. пре Христа, закључно са Јудом Макавејцем). - По Јосифу Флавију (Стар. XII, 409) Никанор се дуго борио и нанео бројне жртве Јудиној војсци, док једно друго казивање каже да je измећу њега и Јуде дошло до директног двобоја и да га je Јуда располовио мачем.

1 Мак. 7, 47-49: По примеру одсецања главе Голијатове од стране младог Давида и одношења у Јерусалим (1 Сам. 17, 54) и главе Холофернове од Јудите (Јуд. 13,28; 14,1), и овде је учињено тако са главом Никаноровом. Такође je, по примеру Jeстире (Јест. 9, 17. 26), установљен народни празник 13. Адара месеца, последњег у јеврејској години, који пада негде фебруара-марта, који се звао Никаноров дан (в. и 2 Мак. 15,25-37 и напомену). Догађај се збио 151. Селевкијске, тј. 160. год. пре Христа.

1. 161 г. пpe Христа
2. Пс. 78/79, 2-3
3. 2 Мак. 14, 33
4. 1 Цар. 8, 43.29. 59
5. 2 Цар. 19, 35; 2 Мак. 8, 19; 15, 22
6. 2 Мак. 15, 28
7. Ис.Нав.8,22
8. 2 Мак. 15, 35