Књига Прва. Глава VIII
О Римљанима и савез Јевреја с њима. Писмо Римљана Јудејцима.

1. И чу Јуда за име (= славу) Римљана: да су моћни снагом, и да су благонаклони према свима који им се придружују, и са онима који им приђу склапају пријатељство; и да су моћни снагом.
2. И испричаху му њихове ратове и храбре подвиге (τάς άνδραγαθίας) које чинише међу Галима, и да их надвладаше и потчинише под данак;
3. И шта учинише у земљи Шпанији да овладају тамо рудницима сребра и злата.
4. И овладаше свим оним подручјем разборитошћу (τη βουλή) својом и стрпљивошћу; а место беше врло далеко удалено од њих. И цареве који нападоше на њих с краја земље, скршише их и поразите их раном великом, а остали им плаћају данак сваке године.
5. И Филипа (Македонског) и Персеја цара Китијског (из Македоније), и (друге) који устадоше на њих, победише их у рату и покорише их.
6. И Антиоха Великог (III Селевкида), цара Азије, који je пошао у рат на њих имајући сто двадесет слонова и коњицу и борна кола и веома велику војску, и би поражен од њих;
7. И ухватише га живог, и одредише да њима плаћају данак велики он и они који после њега буду царовали; и да даје таоце; и издвајање (διαστολήν = отцепљење).
8. И (то) земљу Индијску и Мидију и Лидију, најбоље области од тих земаља, и узевши од њега дадоше их Евменију цару (Пергамском).
9. И како су неки из Јеладе намеравали да дођу и истребе их;
10. А они (Римљани) дознаше ту ствар, и послаше на њих једног војсковођу, и ратоваху против њих, и падоше од њих многе жртве; и заробише жене њихове и децу њихову и узеше плен њихов, и овладаше земљом њиховом, и порушите утврђења њихова и поробише их до овога дана.
11. И остала царства и острва, која им се некад супротставише, они скршише и покорише себи.
12. Са пријатељима пак својим и онима који се ослањају на њих одржаше пријатељство. И овладаше царевима оближњим и даљњим, и који чуше за име њихово, бојаху се од њих.
13. А којима одлуче да помогну да царују - они и царују; за које пак одлуче (другачије) - њих свргавају. И веома се узвисише.
14. И у свему томе не стави нико од њих круну и не огрну се порфиром да би се њоме узвеличао.
15. И веће (= Сенат) сачинише себи и свакодневно држаху веће триста двадесет (сенатора) који стално већаху о мноштву (= о народу) ради његовог благостања.
16. И поверавају једноме човеку (= конзулу) да влада над њима за годину и да управља свом земљом њиховом, и сви слушају тога једнога, и нема зависти ни суревњивости међу њима.
17. И изабра Јуда Евполемона сина Јованова, сина Акосова, и Јасона сина Елеазарова, и посла их у Рим да утврде са њима пријатељство и савез.
18. И да скину јарам са њих, јер видеше да царство Јелинско поробљава Израиль ропством.
19. И отидоше у Рим, и пут беше врло далек. И уђоше у веће (= Сенат), и обратише им се и рекоше:
20. "Јуда звани Макавеј и браћа његова и народ (го πλήθος) Јудејаца послаше нас к вама да утврдимо с вама савез и мир и да нас упишете у савезнике и пријатеље своје."
21. И допаде се та реч њима.
22. А ово je препис посланице, коју написаше на бронзаним плочама и послаше у Jeрусалим да буде код њих тамо спомен мира и савеза:
23. "Добро нека буде Римљанима и народу (τω εθνει) Јудејском на мору и на копну вавек! И нека се мач и непријатељ удаљи од њих!
24. Ако ли пак настане рат најпре Риму или свима савезницима њиховим у целој владавини њиховој,
25. Бориће се (као савезник) народ Јудејски, како им време одреди, срцем пуним;
26. И непријатељима неће дати нити дотурати пшеницу, оружје, новац, лађе - како би угодно Риму. И да сачувају обавезе своје, ништа (за то) не узимајући.
27. А на исти, начин ако се народу Јудејском деси најпре рат, бориће cе (као савезници) из душе Римљани, како им време одреди;
28. И савезницима (непријатеља) неће се дати пшеница, оружје, новац, лађе - како би угодно Риму. И сачуваће обавезе ове, и (то) не с преваром.
29. По овим условима тако склопише Римљани савез са народом (~τφ δήμω) Јудејским.
30. Ако пак после ових услова одлуче jeдни и други да нешто додају или одузму, нека то учине од воље своје, и оно што додају или одузму, нека буде важеће.
31. А за зла која цар Димитрије чини њима, написасмо му говорећи: Зашто си отежао јарам твој над пријатељима нашим и савезницима Јудејима?
32. Ако се, дакле, још једном пожале на тебе, учинићемо им правду (την κρίσιν = освету) и завојштићемо на те на мору и на копну."

1 Мак. 8,1-16: Ова пишчева похвала Риму и Римљанима плод је тадашњег јеврејског незадовољства грчком владавином над њима, као и нарастања све веће моћи Рима и његовог све јачег мешања у послове Сиријског и Египатског царства и читавог Источног Медитерана и Блиског Истока (баш као данас Американци, само што они још и нагоне, или прете бомбардовањем, да се њихова мерила "људских права" и "новог поретка" беспоречно признају и прихватају). Римски сенат је преко својих изасланика и конзула формално "штитио слабије стране" на Блиском Истоку, да би помоћу њих слабио моћне цареве и царства. Ова похвала рационалности и методичности и ефикасности Римске власти као да још није ништа знала (осим дискретно у ст. 13) о перфидности с којом су Римљани већ у ово време смењивали цареве изазивајући побуне у позадини и потајно подстичући једне против других суседне владаре (американци: опет то исто само мало друкчије!). Наш писац очигледно навија за Рим. Наравне, ово пише пре но што ћe Римљани покорити и саму његову и нашу Свету Земљу Јудеју (63. године пре Христа), a један век касније сасвим уништити Свети Храм и Свети Град и све Јевреје раселити. У језгру Римске власти, иако je у ово време била још како-тако демократична, лежи она тиранија с којом ћe Римски императори после Христа гонити, горе од Антиоха IV Епифана, хришћане, не три године као Антиох, него пуна три века. И још: у римској политици се већ тада налази оно семе политике "западне цивилизације", чије плодове гледамо у нашем веку на Западу, посебно код нас на Балкану, а нарочито у тоталитаризму данашње Америке. Стих 13, који се у целом контексту некритичке похвале Риму отео писцу као критички, показује да je Рим радио већ онда као што данас ради Вашингтон: кога xoћe да свргне или уништи, то и оствари, не бирајући средства, а кога xoћe на власти, тај и остаје, свеједно да ли га народ xoћe или неће. (О Римској политици видети више у историјском Уводу).

l Мак. 8,2-4: Галати су Келти на Западу, пре свега Гали (Gaulois) у данашњој јужној Француској и северној Италији под Алпима. Гали су у време Ханибаловог напада на Рим били устали против Рима (око 219. год. пре Христа), па су им се Римљани потом осветили. - Шпанија, која се у ово време звала Иберија, била je богата рудама. Походи Рима на Шпанију били су 195. год. под Катоном и 180. год. под Грахом. Коначно освајање Иберијског полуострва Рим је остварио тек 19. год. пре Христа.

1 Мак. 8,5: Победа Рима над Филипом V царем Македонским била је јуна 197. год. пре Христа код Кинокефале (у Фтиотиди, jyжно од Тесалије) под вођством Тита Фламинија и над Персејем, сином и наследником Филиповим, јуна 168. год. код Пидне испод Олимпа под вођством Лсвкија Павла.

1 Мак. 8,6-8: О Антиоху III Великом речено је доста у Уводу, овде подсећамо укратко: поражен je од Римљана под вођством Сципиона и источних му савезника, мећу којима je главки био Пергамски цар Евменије (коме су зато Римљани дали оно што се набраја овде у ст. 8), код Магнезије у Малој Азији 190. год. пре Христа и понижен уговором у Апамеји 188. г. (в. Увод). - Није познато да je Антиох III ухваћен жив од Римљана, мада му je спремана завера од римског конзула Вулса 189. године.

1 Мак. 8, 9-11: Око 195. год. пре Христа савез грчких држава у Јелади: Етолијци, Ахајци, Спартанци и Филип V Македонски борили су се против Рима у Грчкој и тада је грчки војсковођа генерал Демокритос, на постављаље услова од римског конзула Фламиниуса, одговорио: да ћe он диктирати своје услове Римљанима на обалама Тира! Вероватно на ту претњу мисли наш писац у стиху 8. - Међутим, наш писац наводи и оне успехе Римљана које су они остварили у једну или више деценија после овде описиваног доба Јуде Макавејца. Он једноставно навија за Рим и све што иде у похвалу Риму он наводи, макар то било и касније од ниже описиваног уговора с Римом о пријатељству (што свакако сведочи да он пише 1 Мак. после тих успеха Рима). Тако у стиху 9. поменути римски пораз нанет Јелади и покољ и поробљавање жена и деце највероватније се односи на годину 146. пре Христа када je лига Ахајаца, уз подршку и Фокиђаиа, Евбејаца и Тебанаца, ратовала с Римом. Цецилије Метулус и конзул Мумиус сруши тада до темеља град Коринт, лепоту и украс античке Јеладе (и није био оптужен за "бомбардовање Дубровника!"), а сав живаљ, што није побио, одвео je у ропство. Maca грчких војника била је искасапљена, све уметничке вредности и богатство разграбљено (историчар Поливије описује ову несрећу своје отаџбине). - Рим je такође тада покорно Илирију, Картагину (срушену 146. год. у Пунским ратовима), Нумидију и Либију.

1 Мак. 8,14-16: Римски генерали, после победе, на церемонији свог тријумфа ипак су огртали пурпурни огртач за тај дан. Сенат je у ово време имао обично 300 чланова, али наш писац вероватпо у 320 чланова увршћује и чланове градског магистрата. Сенат је заседао често, иако не сваки дан. Конзула je било уствари два, али наш писац вероватно има у виду само једног конзула који je контактирао са Теврејима или им се писмено обраћао (као у 1 Мак. 15,16).

1 Мак. 8,17: Изасланик Евполсмон поменут je у 2 Мак. 4,11 као успешан посланик преговарач (његов отац Јован успео je да од Антиоха III Великог добије привилегије за Јевреје), и врло је могуће да je то јеврејски иисац којег спомињу Јосиф Флавије, Климент Алексаидријски, Јевсевије Кесаријски и Јероним. Иначе био je из свештеиичке породице Акос (Језд. 2, 61; 5, 38). - Други посланик Јасон такође je био из свештеничке породице; постоји мишљење да je био син свештеника Елеазара, учитеља Закона, чије je мученичко страдање, заједно сa Ceдам Браће, описано у Другој Макавејској (6,18-31) и у Четвртој Макавејској.

1 Мак. 8,17-32: Што се тиче савеза Јевреја с Римљанима позната у Европи радикална "критичка библијска школа" Велхаузенова, из прошлог века, која иначе није оставила скоро ништа у Библији неоспоравано и непосумњано, као и још неки критичари, оспоравали су аутентичност целе ове приче нашег писца. Међутим, декрет Јулија Цезара из 47. год. пре Христа потврђује Асмонеју (=Макавејцу) Хиркану II "посед града Јопе који Јевреји поседују од почетка њиховог савеза са Римљанима" (F-M. Abel, Livr. Maccab. 152), а познато je да je Јопу заузео тек Јонатан, наследник Јудин. Историчар Јустин Маркус (Epitome T.R, 363, 9) помиње јеврејско пријатељство с Римљанима у време Димитрија I Сотира (162-150. г.), а то je време кад je овај савез Јудеја с Римом остварен, што се може видети и по писму Сената Кају Фаниусу конзулу, 161. год. пре Христа. - Што се тиче садржаја писма Римског Сената (ст. 22 и даље) оно je слично, донекле, тексту уговора у Апамеји 188. год. пре Христа између Рима и Антиоха III Великог (који доноси Поливије, Ист. XXI, 42,1-27); такође je слично са извесним каснијим текстовима Сената, као што је писмо острву Астипалеји у Егеју 105. год. пре Христа. Рим je иначе подржавао мање народе на Истоку кад су се бунили против тамошњих моћнијих владара, па су тако подржавали и Јуду Макавејца, као и друге побуњенике, нпр. Тимарха у Вавилону. - У стиху 18 говори се да су Римљани "видели", тј. дознали за тиранисање Јудеја од стране Селевкијаца. Рим je добро знао и много ситније ствари на Истоку (као данас америчка CIA).

1 Мак. 8, 22: Јосиф Флавије (Стар. XII, 417) о овоме пише: "Сенат je донео један декрет, и послао једну копију у Јудеју, а оригинал оставио на Каптолу, исписан на бронзаној табли", као што је већ био обичај у Римљана. F-M. Abel (стр. 155) запажа да je наш писац изоставио преамбулу посланице Сената, где се наводе магистри Римски, датум и званичне формуле: Капитол, бог Јупитер и жртве, што би за Јевреје било неугодно као спомињање паганизма.