Књига Прва. Глава X
Александар Валас цар. Повластице Димитрија I Јонатану. Писмо и повластице Александра цара: Јонатан првосвештеник. Писмо и обећања Димитрија I, Јонатан одбија. Женидба цара Вале, Јонатан управитељ Јудеје. Нови цар Димитрије II: Аполонијев напад и пораз.

1. У години сто шездесетој[1] узиђе Александар (Валас), син Антиоха (IV), (назван) Епифан, и заузе Птолемаиду; и примише га, и зацари се тамо.
2. И чу то Димитрије цар и сабра врло велику војску и изиђе му на сусрет у рат.
3. И посла Димитрије Јонатану посланице с мирољубивим речима, (обећавајући) да ћe га узвеличати.[2]
4. Јер рече: "Предухитримо да склопимо мир са њим, пре но што он склони са Александром против нас;
5. Jep ћe се сетити свих зала које смо учинили њему и браћи његовој и народу његовом."
6. И даде му власт да окупља војску и прави оружје, и да буде његов савезник, и за таоце у тврђави (Јерусалимској) рече да му их предају.
7. И дође Јонатан у Јерусалим и прочита посланице да чује сав народ и они из тврђаве.
8. И уплашише се (непријатељи) страхом великим, када чуше да je цар дао власт (Joнатану) да окупља војску.
9. И предадоше они из тврђаве Јонатану таоце, и предаде их родитељима њиховим.
10. И настани се Јонатан у Јерусалиму, и поче изграђивати и обнављати Град.
11. И рече онима који су вршили радове: да изграђују зидове и гору Сион унаоколо од камења клесаног ради утврђења, и учинише тако.
12. И побегоше иностранци (плаћеници) који беху у тврђавама које сагради Вакхид,
13. И сваки остави место своје и отиде у земљу своју.
14. Али у Ветсури осташе неки који напустите Закон и заповести (Божије), јер им то беше уточиште.
15. И чу Александар (Валас) цар за обећања која посла Димитрије (V Сотир) Јонатану, и испричаше му о ратовима и јуначким подвизима (τάς άνδραγαθίας) које учини он и браћа његова, и о трудовима које имађаху;
16. И рече: "Можемо ли наћи таквог једног човека? И зато сада учинимо га пријатељем и савезником нашим."
17. И написа посланице и посла му, са следећим речима, говорећи:
18. "Цар Александар брату Јонатану - да се радује!
19. Чули смо за тебе да си човек моћан јунак и достојан си да нам будеш пријатељ.
20. И зато те постависмо данас за првосвештеника народа твојега и да се називаш пријатељем царевим - и посла му порфирни огртач и венац златни - и да пристајеш уз нас, и да држиш пријатељство са нама."
21. И обуче Јонатан свету одежду седмога месеца, године сто шездесете[3], на празник Сјеница (σκη νοπηγίας). И сакупи војску и направи много оружја.
22. И чу Димитрије за те речи (= догађаје) и ожалости се, и рече:
23. "Шта смо то учинили да нас је претекао Александар те успоставио пријатељство с Јудејима на утврђење (себи)?
24. Написаћу им и ja речи уверљиве, и о високим (почастима), и о поклонима, да ми они буду на помоћ."
25. И написа им речима овим: "Цар Димитрије народу Јудејском - да се радује!
26. Пошто сте одржали уговоре с нама и оста ли у пријатељству с нама и нисте пришли непријатељима нашим, чуемо то и обрадовасмо се.
27. И сада оставите и даље да држите верност према нама, и узвратићемо вам доброчинствима за оно што нам чините.
28. И опростићемо вам давања многа (= порезе), и даћемо вам дарове.
29. И сада, ослобађам вас и разрешавам све Јудејце од дажбина и пореза соли и од крунског пореза;
30. И уместо трећине плодова земље и уместо половине плодова дрвећа, што ми припада да узимам, остављам од данас па надаље да узимам од земље Јудине и од трију покрајина (νομών) које су joj придодате од Самарије и Галилеје, и то од данашњег дана и на сва времена.
31. И Јерусалим нек je свет и слободан, и подручја његова, од давања десетка и осталих дажбина.
32. Препуштам и власт над тврђавом у Јерусалиму и дајем је првосвештенику, да постави у њој људе које сам изабере да је чувају.
33. И сваку душу Јудејску која је заробљена из земље Јудине у читавом царству моме пуштам на слободу без откупа; и сви нек буду ослобођени од пореза, и (од пореза) за стоку своју.
34. И сви празници и суботе и новомесечја, и дани (законом) одређени, и три дана пре празника и три дана по празнику, нек буду сви дани беспорезни и (дани) отпуштања свима Јудејима који су у царству мојем.
35. И неће имати власти нико да наплаћује или узнемирава икога од њих за било коју ствар.
36. И нека се упишу од Јудејаца у војску цареву тридесет хиљада људи, и даће им се плата као што припада свим војницима царевим.
37. И биће постављени неки од њих у великим царским утврђењима, и други од њих поставиће се на поверљиве службе царства; и заповедници њихови и старешине нека буду између њих, и нека следују за својим законима као што je одредио цар у земљи Јудиној.
38. И три покрајине, које су придодате Јудеји од земље Самарије, нека се придодају Јудеји да се сматрају сједињене с њом у једно, те да не слушају другу власт осим првосвештеникове.[4]
39. Птолемаиду и област коja joj припада дајем као дар Светињи (Храма) у Јерусалиму за надлежне трошкове Светињи.
40. И ја дајем годишње петнаест хиљада сикала сребра из доходака царевих из места припадајућих (ми).
41. И све преостало што (службеници) нису дали од дуговања, као у пређашњим годинама, од сада ћe давати за потребе Дома (= Храма).
42. И још уз то, пет хиљада сикала сребра, које сам узимао од доходака Светиње према годишњем убирању, и то се оставља, да то припада свештеницима који врше службу (τοις λειτουργοϋσι ν).
43. И они који затраже уточиште у Светињи у Јерусалиму и у свим подручјима његовим, дугујући цару порезу или неку другу ствар, нека буду слободни и они и све што je њихово у царству мојем.
44. И да се изграде и обнове радови око Светиње, и трошак he се дати из дохотка царевог.
45. И да се изграде зидови Јерусалима и да се утврди унаоколо, а трошак ћe се дати из дохотка царевог, и да се изграде зидови (по градовима) у Јудеји."
46. Кад пак чу Јонатан и народ ове речи (= обећања), не повероваше им нити их прихватише, јер се присетише зла великога које (цар) учини у Израиљу и како их je много угњетавао.
47. И већма пристадоше са Александром, јер им je он први упутио речи мирољубиве, и бише његови савезници у све дане.
48. И сакупи Александар цар велику војску и завојшти против Димитрија.[5]
49. И започе рат два цара, и побеже табор Димитријев, и гоњаше га Александар, и надјача их;
50. И појача рат жестоко до заласка сунца, и паде Димитрије у онај дан.
51. И посла Александар посланике Птоломеју цару Египатском (VI Филомитору) са следећим речима, говорећи:
52. "Пошто се повратих у земљу царства мога и седох на престо отаца мојих, и узех власт, и скрших Димитрија и овладах земљом нашом;
53. И започех с њиме борбу, и би поражен он и војска његова од нас; и седосмо на престо царства његовог.
54. И зато, да склопимо међу собом пријатељство, и сада дај ми кћер твоју за жену, и постаћу ти зет, и даћу дарове теби и њој достојне тебе."
55. И одговори Птоломеј цар, говорећи: "Срећан je дан у који си се вратио у земљу отаца твојих и ceo на престо царства њихова.
56. И сада, учинићу ти што си (ми) написао, но дођи ми у Птолемаиду да видимо један другога, и учинићу те зетом, као што си рекао."
57. И изиђе Птоломеј из Египта, он и Клеопатра кћи његова, и дођоше у Птолемаиду године сто шездесет друге[6].
58. И изиђе му Александар цар у сусрет, и (овај) му даде Клеопатру кћер своју, и учини свадбу њену у Птолемаиди, као цареви у слави великој.
59. И написа Александар цар Јонатану да му дође на сусрет.
60. И отиде (Јонатан) са славом у Птолемаиду и сусрете двојицу царева; и даде им сребро и злато и пријатељима њиховим, и дарове многе, и стече наклоност њихову.
61. И скупише се против њега људи погубни из Израиља, људи безаконици, да би га оптужили (код цара), но цар им не обрати пажњу.
62. И нареди цар да скину Јонатану одећу његову и да му обуку порфиру, и учинише тако.
63. И посади га цар крај себе и рече својим великашима: "Прођите с њиме посред града и објавите да нико не долази да говори против њега за било коју ствар, и да га нико не узнемирава из било ког разлога".
64. И би кад видеше они тужитељи славу његову, као што се објави, и да је огрнут порфиром, сви побегоше.
65. И прослави га цар, и записа га у прве пријатеље, и постави га за војног заповедника и управитеља области (Јудеје).
66. И врати се Јонатан у Јерусалим с миром и весељем.
67. И у години сто шездесет петој[7], дође Димитрије (II Никанор) син Димитрија (I Сотира) са Крита у земљу отаца својих.
68. И чу Александар цар и ожалости се веома и врати се у Антиохију (из Птолемаиде).
69. И постави Димитрије (II) Аполонија, начелника над Целесиријом, (за стратега), и сакупи војску велику и улогори се у Јамнији. И посла к Joпатану првосвештенику, говорећи:
70. "Ти се jедини гордиш на нас, a ja бих извргнут подсмеху и порузи ради тебе! И зашто ти владаш против нас у горама?
71. Сада, дакле, ако се уздаш у војску твоју, сиђи на нас у долину, и одмерићемо се тамо међу собом, jep je са мном војска из градова.
72. Запитај и дознај ко сам ja и остали који нам помажу, и рећи ћe ти: Не можеш ни на ноге стати пред лицем нашим, jep два пута бише побеђени оци твоји у земљи својој.
73. И сада не можеш одолети коњици и оваквој војној сили у долини, где нема камена ни заклона ни места за бежање."
74. А када чу Јонатан речи Аполонијеве, потресе се срцем, и изабра десет хиљада људи и изиђе из Јерусалима, и сусрете га Симон брат његов да му помогне.
75. И улогори се код Јопе, и затворише je они из града, jep беше стража Аполонијева у Јопи. И нападоше je,
76. И уплашивши се отворише они из града, и Јонатан завлада Јопом.
77. И чу то Аполоније, и сакупи табор од три хиљаде коњице и велику војску и пође у Азот, као да ћe само проћи, и заокрену одмах у долину зато што имађаше велику коњицу и уздаше се у њу.
78. И гоњаше за њим (Јонатан) до Азота, и ту се сукобише табори у борби.
79. Али остави Аполоније хиљаду коњаника скривених иза њих.
80. И дозна Јонатан да има заседа иза њега. И (непријатељи) опколише његов табор и избациваху стреле на народ (= војску Јонатанову) од јутра до вечера.
81. Но народ стајаше као што заповеди Јонатан, и уморише се коњаници њихови.
82. Тада Симон уведе своју војску и нападе на бојни ред, јер коњица (им) беше изнемогла. И бише (непријатељи) сломљени од њега, и побегоше,
83. И коњица се разбеже по долини. И побегоше у Азот и уђоше у Вит Дагон, идолиште њихово, да се спасу.
84. И запали Јонатан Азот и градове око њега, и узе плен њихов; и храм Дагона и побегле у њега запали огњем.
85. И палих од мача са спаљенима беше око осам хиљада људи.
86. И отиде оданде Јонатан и утабори се на Аскалон, и изиђоше они из града на сусрет њему са слављем великим.
87. И врати се Јонатан у Јерусалим са онима око њега, носећи плен многи.
88. И би, кад чу Александар цар ове речи (= догађаје), одлучи да још више прослави Joнатана.
89. И посла му златну копчу, као што је обичај давати сродницима царевим; и даде му Акарон и све подручје његово у наслеђе.

1 Мак. 10,1: Млади узурпатор Валас, узео је име Александра Великог, додао назив Епифанис и прогласио се за сина (ванбрачнога) Антиоха IV Епифана, што му антички историчари поричу. Тит Ливије га зове homo ignotus, a Апијен вели: "лагао je да je од рода Селевкијаца", но наш писац и Јосиф Флавије, два Јеврејина, прихватају овог узурпатора као сина свог највећег непријатеља - Антиоха IV, a Јонатан Макавеј, као што се види даље у тексту књиге, прихвата његове а не Димитријеве мирољубиве предлоге и унапређења, ваљда зато што је Димитрије био актуелно опак непријатељ. Валаса су, иначе, узели из Смирне суседни цареви, непријатељи Селевкијског царства: пергамски Атал II уз сарадњу египатског Птоломеја VI Филомитора, Ариарх V Кападокијски, и уз сагласност Римског Сената, он буде одвежен из Киликије бродовима Птоломеја и искрцан са царским знањем у Птолемаиду, где у зиму 153-152. год. буде крунисан, и где га војска Димитријева прими. Нешто касније (ст. 51-58) египатски цар, чијим je бродовима и довежен у Птолемаиду, даће му своју кћер Клеопатру за жену, што може ићи у прилог царском пореклу Александровом, али с обзиром да су у игри биле првенствено прикривене намере остваривања политичких циљева помоћу брака, па ћe исти Птоломеј касније одузети од њега своју кћер и дати je Димитрију II, то није јак доказ његовог царског порекла (1 Мак. 11,1 и 9).

1 Мак. 10,15: Могуће je да je дипломатија Јонатанова директно обавестила новог цара Александра о предлозима Димитријевим, јер се та дипломатија показала способном да правилно процењује сложену ситуацију и извлачи већу корист за свој народ. (И Српски народ, осим нашег доба, имао је способне дипломате који су народ извлачили много пута из тешких стања и нису се хвалили распродајом земље и крчмењем класичних Српских крајева и Светиња као својим "великим успехом", као што то раде данашњи српски комунистички осионици).

1 Мак. 10,18: Александар Вала пише директно Јонатану и тиме га већма придобија (в. ст. 25). Назив брат у селевкијској царској титулацији значио je висок положај; као што je титула: сродник (види раније 1 Мак. 3, 32).

1 Мак. 10,20-21: Од последњег првосвештеника Алкима, који какав-такав држаше тај верско-народни положај, протекло je 7 година ваканта. Јонатан сада, иначе из свештеничке лозе, месеца Тишрија=октобра 152. год. пре Христа, на празник Скинопигија (види 3 Мак. 23, 33-34), први започиње серију првосвештеника Асмонеја, која ћe трајати до Мататије Антигона (40-37. год. пре Христа). Царево постављање првосвештеника значи одобравање да он може носити одежде и друге знаке тог достојанства, дакле, дозволу јавног функционисања. Јонатанов положај постаје положај теократског владара, као у Црној Гори у време Владика Петровића.

1 Мак. 10, 25: Цар Димитрије не пише Јонатану, него народу Јудејском, вероватно зато што га не симпатише и што он ипак није вођа свега народа, jep има и противнике. У писму Димитријевом има доста демагогије и он све своди углавном на економске мере ("укидање санкција") према народу Јудејском.

1 Мак. 10,29: Порез соли је био индивидуални порез, по процени колико појединац годишње потроши соли. Овде се може подразумевати порез у новцу на количине соли испоручиване из царских солана са обале Мртвог мора. Порез крунски јесу "добровољни" дарови цару за годишњицу крунисања (венчавања круном). Неки критичари оспоравају аутентичност овог писма Димитријевог са таквим детаљима фискалног система, но треба знати да су Селевкијци у Целесирији само наследили порески систем Лагида-Птоломеја, који је потврђен папирусима (F.-M. Abel, стр. 186).

l Мак. 10,30: Три покрајине, буквално три округа (των τριών νομών) су поименице поменута у 1 Мак. 11, 34: Афрема (=Јефрем), Лида и Ратамин (или Раматем, тј. Ариматеја) и узети су од сатрапије Самарије-Галилеје. Јосиф Флавије (Стар. XIII, 50) погрешно сматра да су то три топархије: Самарија, Галилеја и Переја, али тако је можда било у његово време, но не у време Макавеја.

1 Мак. 10, 31-32 и 43: Давање једном граду званичног карактера да је свети укључивало je одмах и право азила. Тако je J. Флавије и записао (Стар. XIII, 51): "И Јерусалим хоћу да буде град свети и азил". Шта је значио азил говори стих 43. Међутим, царска обећаља права азила Јерусалиму углавном су увек остајала на папиру. Град са привилегиям светога имао je право да се сам брани, без стране војске. Ту власт добија првосвештеник Јудејаца, не само Јонатан лично.

1 Мак. 10, 37: Одраније je бивало да Јевреји ступају у царску војску и на државне службе. Гоњење Антиоха IV Епифана било je то ускратило, осим ако ее неко одрекне своје вере и закона и обичаја и прими пагански Јелинизам. Овим je сада дозвољено Јеврејима војницима, официрима и службеницима да се држе своје вере и закона. (Само су комунисти код нас били гори од античких тирана, јер су и то војсци и чиновништву забрањивали, што смо и сами осетили на сопствепој кожи).

1 Мак. 10,41: Ранији цареви Антиох III и Селевк V Филопатор давали су и субвенције и дарове Храму (2 Мак. 3, 3); Антиох IV и Вакхид били су то укинули, и сада то обећава цар Димитрије I.

1 Мак. 10,48-50: Овде се наш писац враћа на оно што je било поменуто у ст. 2, само што je овде Александар у контранападу. Јосиф Флавије (Стар. XIII, 59-61) описује најпре продор Димитријевог левог крила, али пораз десног му крила, где je био и он сам, па се борио храбро али је упао с коњем у неки просек и коњ му je пао, те je тако бранећи се и он пао убијен.

1 Мак. 10,61-64: Ово су апостати од вере и профитери несрећом свога народа, па су сада, иезадовољни, покушали да зауставе признаваље Макавеја, jcp je то онда значило њихову пропаст, и политичку - не само духовну. Јавно и свечано провођење Јонатана кроз град значило je и јавно проглашење цареве одлуке и спрсчавање сваког даљег напора од стране противника. - У нашој најновијој историји десио се овакав, обратно сличан случај: у једном граду средње Србије у рату 41-44. године свештеник је спасао мајку једног великог комунисте и Титовог функционера (значи: зликовца и србождера, мада је био Србин, али као ови Јевреји издајници против Макавеја и он je био српски издајник). Кад су 1945. године дошли комунисти на власт, тај je комуниста наишао у свој град и тражио да види тог свештеника који му je спасао мајку. Тада га је свештеник узео за руку, да тобож нешто поприча са њим насамо, и прошли су тако главном улицом града - што је затим спасло овог свештеника од комунистичких прогона, који су иначе доживели многи српски свештеници и владике и верници.

1 Мак. 10, 62 и 65: Давање пурпурног огртача (који свакако није исти са оним првосвештспичким, ст. 20) знак је почасти означених у стиху 65, а то је ступање у цареве пријатеље (високе функционере у царској власти) што (већ у стиху 20. дато, сада појачано) овде значи: стратег и меридарх, војни и цивилни гувернер у Јудеји. Сличне су почасти и пурпурни огртач раније давно добили Јосиф у Египту (l Mojс. 41, 38-43) и Мардохеј у Персији (Јестира 8, 2 и 15).

1 Мак. 10,69: Овде je текст нсдоречен. Нови цар је поставио (κατέστησε) Аполонија, "који јесте (τον οντά) над Целесиријом и он сакупи војску"... Неки тумачи сматрају да га je тек сада поставио за "начелника" (άρχοντα) (тако некако и Јосиф Флавије) што текст дословно не каже, па зато други тумачи, и ми овде у нашем преводу, додајемо: да га је "поставио за војсковођу да сакупи војску"... Иначе, Целесирија (први пут се у Библији спомиње у 1 Јездр. 2,18) обухватала je долину између Ливана и Антиливана (ср. Исуса Навина 11, 17: "поље Ливанско") и сву источну Палестину.

1 Мак. 10, 70-73: Ароганција војсковође Димитријевог Аполонија (иначе пријатељ цара Димитрија I, Скит, пореклом из Дагестана код Каспијског мора) je видна; са њим je организована војска из градова (и филистејских такође), а пред собом има неке герилце из гора (брда и планина) који су готови и да се склоне у пећине и да побегну (стих 73), а он пркосно позива Јонатана на битку прса у прса у долини. Јонатан je прихватио изазов и победно.

1 Мак. 10,74: Израз "потресе се срцем" сличан je у l Mojс. 45, 26: Јакову "срце пренеможе" (прев. Ђ. Даничића).

1 Мак. 10,75-84: Аполоније је био с војском у Јамнији (ст. 69), 20 км. јужније од Јопе, коју je Јонатан сада лако заузео (није било одбране с мора, јер je Рим поодавно принудио Селевкијце да бродове униште). Аполоније не иде да брани Јопу, него се тактички повлачи још јужније ка Азоту, на већу и ширу равницу, да навуче Макавејца, верујући у надмоћ своје коњице, остављајући притом успут и заседу (као Кутузов Наполеону у Русији). Јонатан иде храбро ка Азоту у сукоб, а у битку се из резерве укључује брат му Симон и заједно извојују велику победу. Непријатељ је бежао у идолопоклонички храм бога Дагона (спомиње се у Суд. 16, 23 и у 1 Сам. 5,1-8), но Јонатан запали и храм и њих, па настави тријумфално продор на југ све до града Аскалона, вероватно да покаже да je и у равници и око градова надмоћнији над непријатељима. (Лако му je било кад није имао над собом неког председника комунисту, који би прокоцкао и продао све војне му успехе).

1 Мак. 10, 89: Јонатан је унапређен у сродника царевог, тј. у сами врх дворских великаша, чега je знак био ношење, уз пурпурни огртач, још и златне копче; и још је добио град Акарон у близини приморске границе (7 км. од мора).

1. 152 г. пре Христа
2. 1 Мак. 10, 48-50
3. 152 г. пре Христа
4. 1 Мак. 11, 34
5. 1 Мак. 10,2
6. 150 г. пpe Христа
7. 147 г. пpe Христа