Књига Прва. Глава XI
Цар Птоломеј узима приморске градове и Клеопатру преудаје за Димитрија II. Сукоб царева и смрт обојице. Јонатану потврђена звања, војска помаже Димитрију. Нови цар Антиох VI признаје Јонатана. Победа над иноплеменицима у Галилеји.

1. И цар Египта (Птоломеј VI Филомитор) сабра многе војне снаге као песак на обали мора и многе лађе, и тражаше с преваром да завлада царством Александровим и да га придода царству своме.
2. И изиђе у Сирију с речима мирољубивим, и отвараху му (врата) они из градова и сусретаху га, јер беше наредба цара Александра да га сусретају, пошто му је био таст.
3. Када пак улажаше Птоломеј у градове, постављаше војне снаге као посаду у сваком граду.
4. А кад се приближи Азоту, показаше му храм Дагона спаљен, и Азот и предграђа његова срушена, и тела разбацана и спаљена, оних које (Јонатан) спали у рату, јер их сакупише на гомиле крај пута његовог.
5. И испричаше цару шта учини Јонатан да би га оптужили, а цар оћута.
6. И сусрете Јонатан цара (Птоломеја) у Јопи са славом, и поздравише један другога, и спаваху онде.
7. И иђаше Јонатан са царем до реке зване Елефтер, и врати се у Јерусалим.[1]
8. А цар Птоломеј овлада градовима приморја од Селевкије приморске, и смишљаше на Александра мисли зле.
9. И посла посланике Димитрију (II Никатору) цару, говорећи: "Дођи да склопимо међу собом савез, и даћу ти кћер моју коју има Александар, и царствоваћеш царством оца свога.
10. Јер се покајах давши њему кћер моју, пошто тражаше да ме убије."
11. И оклевета га, зато што пожеле царство његово.
12. И одузевши му кћер даде је Димитрију, и отуђи се од Александра, и показа се непријатељство њихово.
13. И уђе Птоломеј у Антиохију, и стави на се круну Азије; и стави две круне на главу своју: Египта и Азије.
14. А Александар беше у то доба у Киликији, јер се беху одметнули људи оних места.
15. И чу Александар и дође на њега ратом. И изведе Птоломеј војску, и сусрете га моћном руком, и победи га.
16. И побеже Александар у Арабију да се тамо сакрије. А цар Птоломеј се уздиже.
17. И отсече Завдил Арапин главу Александрову и посла je Птоломеју.
18. И цар Птоломеј умре трећега дана, и они који беху у тврђавама његовим (крај мора) бише побијени од становника тврђава.
19. И зацари се Димитрије (II Никатор) године сто шездесет седме[2].
20. У дане оне сабра Јонатан људе из Јудеје да завојује против тврђаве у Јерусалиму, и начини на њу многе опсадне машине.
21. И отидоше неки (Јудеји) мрзитељи народа свога, људи безаконици, цару и јавише му да Јонатан опседа тврђаву.
22. И чувши то разгњеви се, па како чу одмах крете и дође у Птолемаиду, и написа Јонатану да не опседа тврђаву, и да најхитније дође и сусретне га у Птолемаиди ради разговора с њиме.
23. А када Јонатан чу то, нареди да опседају (и даље тврђаву); и изабра (са собом неке) од старешина Израиљевих и од свештеника, и изложи себе опасности.
24. И узевши сребра и злата и одела и других многих дарова и отиде цару у Птолемаиду; и би цару по вољи.[3]
25. И дођоше (цару) и говорише против њега неки безаконици из народа (Јудејског).
26. Но цар му учини као што му учинише они пре њега, и уздиже га пред свима пријатељима својим.
27. И потврди му првосвештенство и остале почасти што је имао раније, и учини га да буде међу првим пријатељима његовим.
28. И затражи Јонатан од цара да ослободи Јудеју од пореза и три топархије (= области) Самарије, и обећа му триста таланата.[4]
29. И би по вољи цару, и написа Јонатану посланице о свему томе, које имају овакав садржај:
30. "Цар Димитрије (II) Јонатану брату - да се радујe, као и народу Јудејском!
31. Препис посланице коју написасмо Ластену сроднику нашем за вас, написасмо и вама, као што видите:
32. Цар Димитрије Ластену оцу (= очинском пријатељу) - да се радујe!
33. Народу Јудејском, пријатељима нашим, који чувају правични однос према нама, одлучисмо да учинимо добро због њихове према нама наклонисти.
34. Потврђујемо им, дакле, границе Јудеје и три области: Аферему (= Јефрем) и Лиду и Ратамин (= Ариматеју), придодате Јудеји од Самарије, и сва места која им припадају - свима који приносе жртве у Јерусалиму, уместо царских (пореза) којe је ранијe добијао цар од њих сваке године од плодова земље и од плодова дрвећа;[5]
35. И остало што нам припада од сада од десетина и од пореза које нам припадају и од точила соли и од крунског данка што нам припада, све потпуно препуштамо њима.
36. И неће се одузети ништа од тога од сада и на сва времена.
37. Зато сада, постарајте се да начините препис овога, и нека се да Јонатану и нек се постави на Гори Светој (Сиону) на месту истакнутом."
38. И виде Димитрије (II) цар да се умири земља пред њим и ништа му се не противи, па распусти сву војску своју, свакога у својe место, осим стране војске коју је најмљивао са острва иезнабожаца. Али га (зато) замрзоше војне силе (остале) од отаца.
39. А Трифон беше раније међу присталима уз Александра (Валу), и виде да се сва војска буни против Димитрија, и отиде код Ималкуа Арапина, који одгајиваше Антиоха, дете Александрово.
40. И упорно му тражаше да му да дечака да би се зацарио место оца свога. И исприча му шта учини Димитрије и непријатељство којим непријатељује против њега војска његова. И остаде тамо много дана.
41. И посла Јонатан (људе) Димитрију цару (тражећи) да изагна оне из тврђаве из Јерусалима, и оне у тврђавама (Јудеје), јер то беху (непријатељи) који војују против Израиља.
42. И одговори Димитрије Јонатану, говорећи: "Не само то учинићу теби и народу твоме, него славом прославићу тебе и народ твој кад добијем прилику.
43. Сада пак, добро ћеш учинити ако ми пошаљеш људе који ћe се борити уза ме, jep ме напусти сва војска моја.
44. И посла му Јонатан три хиљаде људи снажних јунака у Антиохију; и дођоше цару, и обрадова се цар њиховом доласку.
45. И сакупише се они из града усред града, око сто двадесет хиљада људи, и хтедоше да убију цара.
46. И побеже цар у двор, и заузеше грађани улице градске и почеше ратовати.
47. И позва цар Јудеје у помоћ; и скупише се код њега сви заједно, па се разјурише по граду и побише у граду онога дана око сто хиљада.
48. И запалите град и узеше плен многи онога дана, и спасоше цара.
49. И видеше они из града да Јудејци овладаше градом како хтедоше, и изнемогоше духом својим, и повикаше цару с молбом, гворећи:
50. "Дај нам десницу (мира) и нека престану Јудејци да војују на нас и на град."
51. И бацише оружје (своје), и учинише мир. И прославише се Јудејци пред царем и пред свима у царству његовом; и вратише се у Јерусалим имајући многи плен.
52. И седе Димитрије (II Никанор) цар на престо царства свога, и умири се земља пред њим.
53. Али слага све што рече, и отуђи се од Јонатана, и не узврати за наклоности које му указа (Јонатан), и притискиваше га веома.
54. После тога, врати се Трифон и Антиох (VI Епифан Дионис) са њим, млад дечко, и зацари се, и стави круну.
55. И окупише се око њега све војне снаге које распусти Димитрије, и војеваху против њега (= Димитрија), и он побеже, и би поражен.
56. И узе Трифон звери (= ратне слонове) и овлада Антиохијом.
57. И написа Антиох (VI) Млађи Јонатану, говорећи: "Потврђујем ти првосвештенство и постављам те над четири области, и да си међу пријатељима царевим."
58. И посла му златно посуђе и за служење (на трпези), и даде му власт да пије из златних чаша, и да носи порфиру, и да има златну копчу.
59. И Симона брата његовог постави за војног заповедника од степеница Тира до граница Египта.
60. И изиђе Јонатан и хођаше с ову страну реке (= западно од Еуфрата) и по градовима; и сабраше се к њему сва војна снага Сирије у савезништву, и дође у Аскалон, и сусретоше га они из града славно.
61. И отиде оданде у Газу; и затворите му (град) они из Газе, и опседе je, и запали предграђа њена, и опљачка их.
62. Тада замолише они из Газе Јонатана, и даде им десницу (мира), и узе синове великаша њихових за таоце и посла их у Јерусалим. И прође земљу до Дамаска.
63. И чу Јонатан да дођоше великаши Димитријеви у Кадис који je у Галилеји, са многом војском, намеравајући да га изагнају са положаја (стратега).
64. И пође им у сусрет, а брата свога Симона остави у земљи (Јудејској).
65. И завојшти Симон на Ветсуру и војеваше на њу много дана, и стесни je.
66. И молише га (грађани) да добије десницу (мира), и даде им. И изагна их оданде, и заузе град, и постави у њему војну посаду.
67. A Јонатан и војска његова улогорише се на језеру Генисар(етском); и поранише ујутру у долину Асор.
68. И гле, табор иноплеменика срете га у долини, и беху избацили заседу на њега у горама, а они га сусретоше насупрот.
69. А заседе устадоше из својих места, и започеше борбу. И побегоше они око Јонатана сви;
70. Ниједан од њих не остаде, осим Мататије сина Авесаломова, и Јуде сина Халфијева, начелника војних снага.
71. И раздра Јонатан одећу своју, и баци прах на главу своју, и помоли се (Богу).
72. И поврати се на њих војујући, и победи их, и побегоше.
73. И видеше бегунци његови и вратише му се, и гоњаху их са њиме до Кадиса до логора њиховог, и војеваху тамо.
74. И падоше међу иноплеменицима у дан онај око три хиљаде људи. И врати се Јонатан у Јерусалим.

1 Мак. 11,1: Цар Птоломеј VI Филомитор, можда чак и удајом кћери Клеопатре за Александра Валу, али сигурно овде описаним поступком (који стари историчари Диодор и Јосиф Флавије тумаче као долазак у помоћ зету!) настоји да поврати Целесирију од Селевкијаца коју је Птоломејима одузео Антиох III Велики (описано у 1 Мак. 1,16-19).

l Мак. 11,5-7: Египатски цар зна да је Јонатан пријатељ зету му цару Александру и зато је оћутао на клевете, јер би могао изазвати подршку овога Александру. Зато и при сусрету с Јонатаном лепо га прими. Јонатан пак показује далековидост дипломате и патриотског државника и с Египатским царем сусреће се достојанствено, као и пре четири године у Птолемаиди (1 Мак. 10,60). Јонатан je пратио цара до реке Елефтера (1 Мак. 12, 30), која увире у Средоземно море измећу Сидона и Тира у Феникији (сматра се да je то река Нахрел-Кебир, северно од Триполија).

1 Мак. 11, 9-19: Птоломеј је већ био позвао своју кћер Клеопатру из Антиохије у Селевкију, а Александар je уствари побегао у Киликију (у ст. 14. се каже да су се у Киликији били одметнули од њега, међутим, он je управо из Киликије сакупио војску и кренуо на таста - ст. 15). У стиху 10. наш писац помиње да Птоломеј оптужује Александра за покушај атентата против њега, што Јосиф Флавије и други историчари изричито тврде и кажу да je атентат покушао блиски Александру Амоније, којега je затим Александар одбио да преда Птоломеју. Но Египатски цар je иначе видео неспособност Александра Вале, а тражио je и иначе начин да поврати изгубљену Целесирију. Сада je успео да стави себи и другу круну, али закратко, јер како пише историчар Страбон, у борби са зетом Валасом, у Антиохијској долини на једној реци, бива рањен у главу и победивши умре. Нешто после тога трагично је окончао живот и царевање и Александар Вала, избегли у Арабију (северну Сирију = Палмиру - ст. 16-17). У његовом убиству, по Диодору, учествовала су и два његова генерала, који су тиме откупили животе своје код цара Димитрија II Никатора, и арапски великаш Диоклис-Завдил, да се препоручи новом цару. Мећутим, тамо ћe остати код неког Ималкула, палмирског емира, мали син Александров Антиох (ст. 39). Победник над обојицом био је Димитрије II, који je од тада и узео за себе име Никатор = Победник.

1 Мак. 11, 20-27: Обећање дато првосвештенику Јонатану у 10,32: да се јерусалимска цитадела Акра преда њему, није било остварено. Без обзира на нове промене у Селевкијском царству, Јонатан се понаша као добар дипломата и још бољи патриота: он жели да свој Град и народ очисти од паганиста страних и домаћих, од којих су ови последњи били гори, јер опет тужакају цару Јонатана и свој народ (ст. 21 и 25).

1 Мак. 11,26-28: Нови цар не мора признати привилегије дате од претходног. Зато Димитрије II потврђује Јонатану све дотадашње привилегије. Јонатан тражи од цара оно што му je његов отац Димитрије I већ био дао (в. 1 Мак. 10, 30 и 38 и напомену) и то цар и чини, ниже у 11, 34, где се привилегије поименице набрајају. Постоји овде проблем у тексту, који у оригиналу гласи: "и (και)... Самарију" (сви рукописи имају και), но из целог контекста 10. и 11. главе (нароч. 11, 34) јасно je да није цела Самарија у питању. Зато сви тумачи и преводиоци изостављају и, па и ми.

1 Мак. 11,29: Изразом "имајући овакав садржај" превели смо грчку класичну и византијску формулу: "τον τρόπον τούτον"" = "овај манир", или "овакав образ(ац)", како je преведен на словенски. (Словен je тако преводио у Д. Ап. 23, 25: "τον τύπον τούτον", што је тачније). Исти грчки израз je и даље у 15,2 и 2 Мак. 1, 24; II, 16.

1 Мак. 11, 34: Види горе 11,28 и напред 10, 30. 38 и напомене. - Јудеја je земља ограничена овако: са севера: Ветиљ и Гаваон; са запада: Емаус и Одолам; с југа: Ветсура; с истока Јерихон. То је провинција Јехуд у време персијске владавине, поново насељена у време Немије. Јудеја се проширила за око 20-ак км. северно и источно са напред поменута три округа припојена од Самарије: 3 Области (округа) добијена од Самарије у време Јонатана: Аферема = Јефремова земља, крај северно од Јудеје око 30 км. Лида (Лод, земља Венијаминова, 44 км. западно од Јерусалима, ту спада и Модин Макавејски). Раматаим - отаџбина пророка Самуила, то је Ариматеја, североисточно од Лиде. Ускоро (1 Мак. II, 47) добија и 4. облает Акраватину, 50 км. северно од Јерусалима, и све то постаје једна Јудеја. Ови крајеви (окрузи) су придодати Јудеји, тј. Јерусалиму, где су правоверни приносили жртве, зато што je и у њима било остало још доста верних култу у Јерусалиму (за разлику од Самарјана) (F.-М. Abel, 209-210). Ово значи појачање Асмонејаца, a јеврејски ренегати ништа нису добили, па би требало да приђу њима.

1 Мак. 11, 38-44: Димитрије II je препустио управу царством крићанину Ластену (11, 32), који га je и довео са Крита на престо, а по историчару Диодору, то je био "човек без вере, без савести, који je свог господара гурнуо у најгоре поступке". Јосиф Флавије такође говори о Димитријевој погрешци распуштања војске и зато - побуни исте против цара. Вођа побуне био je преварант и мафијаш Трифон, који je био стекао Димитријево поверење (колико таквих има око наших председника у 20. веку!), па je сад склопио савез са једним династом у Арабији: Ималкуа (= Јамвлихос, или Јамлеку) који је чувао сина Александра Вале (в. ст. 17 и напомену). - И Јонатан користи повољну прилику да очисти Акру - тврђаву у Јерусалиму, јер тамо опет стари шљам безбожни-безакони чињаше зла Израиљу. Он то чини за свој народ, али остаје и веран Димитрију, и шаље му помоћ. - (Како би наши српски политичари, као некада прави српски вођи, научили се да дружење и пријатељство са моћницима Запада не сме ићи у корист личног престижа и властољубља, него увек у корист патриотизма, у корист свог народа?) - Долазак Јонатанове војске у помоћ цару, није, била једина одбрана Димитријева, јер Јосиф Флавије и Диодор бележе да je и цар имао још подоста плаћене војске од странаца, коју спомиње и ст. 38. (али Диодор прећуткује учешће Јевреја).

1 Мак. 11,47-48: Јосиф Флавије пише да су Јонатанови војници успели да се испењу на кровове двора и осталих кућа и одозго гађали и рушили аркаде на масу, и онда палили дрвене купе (Стар. XIII, 137-9).

1 Мак. 11, 52-53: Шта пре да учине моћници овог света него да слажу, као што је Србе слагао у наше дане самозвани сатрап моћника западних, председник Србије, који Србима прећаше и са Дедиња, а због његове осионости бомбардоваху нас без разлога, као што је Димитрије, по J. Флавију (Стар. XIII, 143), запретно да ћe Јонатана напасти ако му не да све порезе (од којих га je био ослободио), али га је долазак Трифона и Антиоха VI спречио (ст. 54-55).

1 Мак. 11, 54-60: Млади цар Антиох VI, који je добио име Епифан Дионисос, имао je само 6 година. Остаје на власти непуне 4 године. Трифон га je убио - 1 Мак. 12,39, као што ћe ycкоро преварити и убити и Јонатана, који ћe га помоћи у борби против Димитрија. За све време овог кратког Антиоховог царовања управљао je Трифон, и он је вероватно рекао детету-цару да потврди Јонатану привилегије (ст. 57), да Симона унапреди за стратега Приморја (ст. 59), зато што је тиме задржавао за новог цара (уствари за себе) Целесирију до долине Јордана, уз Антиохију и долину Оронта, пошто је Димитрије II пребегао само у Селевкију и владао приморјем Феникије и Киликијом и источним сатрапијама. - Слонове бојне нашао je Трифон у Антиохији, што их је Димитрије II узео од египатске војске после смрти Птоломеја VI Филопатора. Јонатан се зато (у ст. 60/62) креће као стратег слободно по Целесирији од Аскалона на југу до Дамаска на северу, јер му је Сиријска (Трифонова) војска савезник.

1 Мак. 11, 60-67: Димитрије је још увек владао Селевкијом и феникијским приморјем и Киликијом (зато je лукав потез Трифона да на тај простор постави Симона за стратега: од Тира на северу до границе Египта на југу - ст. 59). Јонатан као стратег Трансеуфрата (то je ст. 60: не "преко Јордана" него по персијском речнику: "с ону страну Еуфрата", значи ка западу: до мора и Египта), дакле стратег новог цара Антиоха VI окупља војску по Приморју, где у Гази (Филистејској) сусреће краћи отпор, и стиже на север до Дамаска, jep je потребно с већом војском ратовати против преостале војске Димитрија II. - Радећи за царство Селевкијског цара, Макавеји не заборављају своје отаџбинске интересе: Симеон на југу осваја и ослобађа тврђаву Ветсуру, изгони из ње окупаторе и колаборатере, и чини je својом. - Јонатан на северу, преноћивши на Генисаретском језеру, крене северније ка језеру Меромском (Семехонитском) и у долини Асора сукоби се са туђинском војском Димитријевих војсковођа, која je била поставила заседу јужније од Кадиса.

1 Мак. 11,70-73: Јосиф Флавије каже да је са Јонатаном ипак остало око 50 ратника. Првосвештенику није било дозвољено да цепа своје хаљине (3 Mojс. 10, 6; 21,10), али вероватно само у некој личној тузи, док у општој невољи то није било забрањено. Вероватно је Јонатанов први успешни контранапад охрабрио његове саборце, па су се повратили њему у помоћ и тако однели победу. Боље je то него што је Вук Бранковић урадио: у почетку се добро борио, а онда напустио бој Косовски. Данашњи српски комунисти нису ни једно ни друго.

1. 1 Мак. 12, 30
2. 145 г. Пре Христа
3. 1 Мак. 10, 60-61
4. 1 Мак. 11,34
5. 1 Мак. 10,30,38