Књига Прва. Глава XIII
Симон наслеђује Јонатана. Поход Трифонов, Јонатанова смрт и Погреб. Трифон узурпатор убија цара Антиоха VI, Симон се окреће Димитрију II: ослобађање Јудеје од Пореза и ослобађање тврђаве у Јерусалиму.

1. И чу Симон да Трифон сакупи многу војску да дође у земљу Јудину и да je сатре.
2. И виде да je народ уплашен и устрашен, па узиђе у Јерусалим и сабра народ.
3. И утеши их и рече им: "Сами знате шта смо све ja и браћа моја и дом оца мојега учинили за Законе и Светиње; и ратове и стешњења која видесмо (= преживесмо).
4. Ради тога погибоше браћа моја сва за Израиљ, и остадох ja сам.
5. И сада, нека ми не буде да поштедим душу (= живот) своју у свако време невоље, јер нисам бољи од браће моје.
6. Али ћу се осветити за народ мој и за Светиње и за жене и децу нашу, јер се сабраше сви незнабошци да нас сатру непријатељства ради."
7. И оживе дух народа чим чуше речи ове.
8. И одговорише гласом великим, говорећи: "Ти си нам вођа уместо Јуде и Јонатана брата твога!
9. Ратуј рат наш, и све што нам кажеш, учинићемо!"[1]
10. И сакупи све људе ратнике и похита да доврши зидове Јерусалима и утврди га унаоколо.
11. И посла Јонатана сина Авесаломова и са њим довољну војску у Јопу, и изагна оне који бијаху у њој, и остадe тамо у њој.
12. А крете Трифон из Птолемаиде са војском великом да уђе у земљу Јудину, и са њим Јонатан заробљен.
13. А Симон се улогори у Адиди наспрам долине.
14. И дозна Трифон да устаде Симон уместо Јонатана брата свога и да ће ступити с њиме у рат, и посла посланике њему, говорећи:
15. "Због новца, који дуговаше Јонатан брат твој царској каси, због потреба (χρείας - служби) које имађаше, задржали смо га.
16. И сада пошаљи сто таланата сребра и два сина његова као таоце, да не би он, ослобођен, одметнуо се од нас, па ћемо га пустити."
17. И познаде Симон да му преварно говоре, али посла да дају сребро и децу, да не би подигао велико нерасположење код народа,
18. Који би говорио: Није му послао сребро и децу, и (зато Јонатан) би погубљен!
19. И посла децу и сто таланата. А (Трифон) слага и не пусти Јонатана.
20. А после тога дође Трифон да продре у земљу (Јудину) и сатре je, и опколи пут који води у Адору. А Симон и вој ска његова противстојаху њему на сваком месту где год би пошао.
21. А они из тврђаве (у Јерусалиму) послаше Труфону посланике пожурујући га да им дође кроз пустињу и пошаље им хране.
22. И припреми Трифон сву коњицу своју да дође, и би ону ноћ врло велики снег, и не дође због снега; па се подиже и дође у Галадиту.
23. А када се приближи код Васкаме, уби (заробљеног) Јонатана, и би погребен тамо.
24. И врати се Трифон и отиде у земљу своју.
25. И посла Симон и узе кости Јонатана брата својега и сахрани их у Модину, граду отаца својих.[2]
26. И оплака га сав Израиљ плачем великим и жалише га много дана.[3]
27. И изгради Симон над гробом оца свога и браће своје (споменик) од камена тесаног спреда и отпозади, и уздиже га да се види (издалека).
28. И постави седам пирамида, једну наспрам друге, оцу и мајци и четворици браће.
29. И на њима изради уметничке украсе, придодавши стубове велике, и на стубовима изради свеоружје за вечно име, и крај свеоружја лађе извајане, да виде сви који плове морем.
30. То je гроб којега начини у Модину, до данашњега дана.
31. А Трифон се опхођаше преварно са Антиохом царем, Млађим (VI), и уби га.
32. И зацари се уместо њега, и стави круну Азије, и учини велику рану по земљи.
33. А Симон изгради утврђења по Јудеји, и огради високим пирговима и великим зидовима, и врата и запоре стави, и снабде храном утврђења.
34. И изабра Симон људе и посла их Димитрију (II) цару да учини ослобођење земљи (од пореза), јер сва дела Трифонова беху отмице (= пљачке).
35. И одговори му Димитрије цар по тим речима. И одговори му и написа му овакву посланицу:
36. "Цар Димитрије Симону првосвештенику и пријатељу царева, и старешинама и народу Јудејском - да се радују!
37. Венац златни и палмову гранчицу, коју сте послали, окитисмо се (тиме), и готови смо да вам учинимо мир велики, и да напишемо службеницима да вам изоставе порезе.
38. И што смо утврдили са вама, утврђено je; и тврђаве које сте изградили, нека вам буду.
39. Опраштамо учињено из незнања и погрешке до данашњег дана, и крунски порез који дугујете, и ако се још нешто опорезивало у Јерусалиму да се више не опорезује.
40. И ако су неки од ваших (људи) погодни да се упишу у наше (страже), нека се упишу. И нека буде међу нама мир!"
41. (Тако), године сто седамдесете[4] би скинут јарам незнабожаца са Израиља.
42. И поче народ Израиљски писати у списима и уговорима: "Године прве за (време) Симона, првосвештеника великога и војсковође и игемона (στρατηγού - стратега; ήγουμέvov = eofye) Јудејскога".
43. У дане оне улогори се (Симон) код Газара и опколи га бојним редовима и начини хелеполис (= тврђаворазарач) и приведе га граду, и сруши једну кулу и продре (у град).
44. И изиђоше они који беху у хелеполису у град и настаде велика пометња у граду.
45. И попеше се они из града са женама и децом на зид, и раздравши хаљине своје завапише гласом великим молећи Симона да им да десницу (мира).
46. И рекоше: "Немој поступити с нама по залима нашим, него по милости твојој".
47. И сагласи се Симон и не нападе их; и изагна их из града, и очисти куће где беху идоли, и тако уђе у њега хвалећи и благосиљајући (Бога).
48. И изагна из њега сваку нечистоту и настани тамо људе који извршују Закон, и додатно га утврди, и подиже у њему себи боравиште.
49. А они из тврђаве у Јерусалиму беху спречавани да излазе и улазе у унутрашњост земље и да купују и продају, па изгладнеше веома, и многи од њих умираху од глади.
50. И завапише Симону да добију десницу (мира), и пружи им. И изагна их отуда и очисти тврђаву од оскврњења (идолских).
51. И уђоше (Јудеји) у тврђаву двадесет трећег дана другога месеца, године сто седамдесет прве[5] са хвалама (Богу) и палмовим гранчицама и са харфама и кимвалима и гуслама и са химнама и песмама, јер сатрт би велики непријатељ из Израиља.[6]
52. И одреди (Симон) да се сваке године празнује тај дан са весељем. И додатно утврди гору Светилишта (Храма) која je покрај тврђаве; и обитаваше тамо он и они око њега.
53. И виде Симон Јована, сина свога, да je муж одрастао, и постави га за начелника свих војних снага; и он борављаше у Газари.

1 Мак. 13,2-7: Симон, други син Мататије, брат Јуде Макавеја, био је човек од савета (1 Мак. 2, 65), али и од акције, што сведоче борбе и подвизи његови у време Јуде и Јонатана. Овде наведене речи његове показују га и као саможртвеног правог војника и патриоту, a даљи текст показује његова дела. И заиста, од браће Макавејаца, нарочито од тројице вођа, не може се рећи ко је већи војник, јунак, стратег и патриота. Нама Србима они личе на Немањиће, Хребељановиће, млађе Бранковиће, Петровиће и Карађорђевиће. (Са крвавим комунистичким злочином и осветама над најбољим синовима Српског православног народа наступила je ова полувековна липсандрија (= безљудица). Тек je у овом отаџбинском рату Срба у земљама Српским преко Дрине почела да руди зора новога дана, али je и овде мало било Макавејаца).

1 Мак. 13,12-13: Птолемаида је некадашњи град Акра на мору, и у ово време била је једна од престоница царских. Симон je сусрео Трифона северно од Лиде и Јопе, у приморској долини код Адида.

1 Мак. 13, 20-23: Адора je град јужно у Идумеји (8 км. југозападно од Хеврона). Војни покрет Трифонов имао je за циљ не само продор у Јудеју него и заузимање Јерусалима, зато он "опколи пут", тј. чини заобилазни маневар да заузме Јудеју и Јерусалим с југа. Симон га свуда блокира и спречава. Издајице из тврђаве Јерусалимске одмах се декларишу за Трифона, но велики снег нагони Трифона да заобиђе с јужне стране и пређе Јордан, да би се преко Галадите (источно од Јордана) вратио у Сирију. На том нуту, негде североисточно од Генисаретског језера Трифон убија Јонатана. Одатле га после Симон пренесе у родни Модин. Крвник Трифон је вероватно с Јонатаном убио и његова два синчића, што Вулгата и додаје на крају стиха 23.

1 Мак. 13,27-30: Познаваоци топографије Палестине говоре да су Макавеји сахрањивани у гробу ископаном у стени и затвореном једним покретним каменом, као што се и сада види близу Модина. Симон је подигао оцу и браћи споменик над гробом, на брежуљку (?), и изидао га увис да би се видео издалека, чак и са мора од Јопе = Јафе. Седму je пирамиду Симон вероватно наменио за себе. Јевсевије Кесаријски (у свом Ономастикону) још у 4. веку помиње μνήματα = споменике у Модину. - Цар je постао Антиох VII Евергет, звани још Сидитис или Сидет.

1 Мак. 13, 31-32: Убица Трифон je убио дечака (од 8-10 година) Антиоха VI, 170. год. селевкијске (= 141. год. пре Христа) и прогласио се не за цара него за автократора, императора. Ковао је новац бројећи године само своје владавине, али је остао на власти свега 4 године.

1 Мак. 13, 34-40: Димитрије II Никатор и даље je владао деловима Селевкијског царства. Видећи Трифонове подмуклости и пљачке, Симон се обраћа цару Димитрију II и добија пуно ослобођење Јеврејског народа од сваке потчињености Селевкијцима. Писмо Димитријево Симону сматра се аутентичним, чак и без семитизма (осим што неки сматрају да израз "пријатељу царева" није првобитно био у множини, али можда Димитрије II има у виду и оца цара). Димитрије даје аутономију Јудеји, јер joj даје и тврђаве, што Јевреји сматрају и независношћу, пуном самосталношћу. Аутентичност писма се види и по томе што Димитрије II прашта "учињено из незнања и погрешке" (ст. 39), тј. оно што je Симон чинио раније неправилно према легалитету једне власти: опседање Акре Цареве у Јерусалиму (11, 22), привремено приступање Трифону и Антиоху IV (11, 59), итд. Симон постаје религиозни, војни и народни вођа: велики архијереј, стратег и хегемон. Нешто касније Симон je назван и етнархом (1 Мак. 14,47 и 15,1). Ипак, и поред тога остаје неко вазалство, што се види и даље (14, 38). То је неко стање као што је имао наш Деспот Стефан Лазаревић.

1 Мак. 13, 41: Јосиф Флавије, не помињући да je цар Димитрије ослободио Јудејце од пореза, пише: "Симон, поставши од народа првосвештеник, од прве године свог првосвештенства ослобађа Јевреје служења Македонцима и обавеза да плаћа данак" (Стар. XIII, 213). - Година 170. селевкијска je март 142. - март 141. пре Христа, по источном календару, а по македонском календару: октобар 143. - октобар 142. Према једном другом документу: ослобођење je било маја 142. год. пре Христа (К-М. Abel, стр. 244).

1 Мак. 13, 43-44: Газара или Гезар je град западно од Емауса према Лиди у приморској равници. У Газари ћe Симон настанити са војском свога сина Јована (ст. 53), а то je наследник Макавејаца: Јован Хиркан I (135-104. год. пре Христа). Хелеполис је опсадна покретна кула за опсаду градова и пробијања градских зидова, као неки дрвени тенк. Конструисао га је Димитрије Полиоркитис (= Градоопколитељ), који je 307. год. пре Христа заузео Атину, оснивач Димитријаде = Волоса, града у средњој Грчкој.

1 Мак. 13, 47-48 и 50: Симон је спровео очишћење града Газера од идола и идолопоклоника, и благосиљајући Бога, настанио добровољне творце Закона Божијег. Град је постао тврђава (замак) Макавејаца, где je гувернер сада био Симонов син Јован Хиркан. Симон је затим очистио и тврђаву Јерусалимску од идолопоклоничких намештеника. Данас би то назвали "етничким чишћењем", но Макавејци настављају дело својих библијских праотаца: Исуса Навина, Судија, Давида, Јездре и Немије. Интересантно je да у савременој историји стварање или обнову данашње Израиљске државе, уз помоћ Енглеза и Американаца, нико није поменуо као "етничко чишћење". Нажалост, у садашњем Израиљу и око њега: Сирији, Либану, Египту - понајвише су страдали недужни православни хришћани Јерусалимске, Антиохијске и Александријске Патријаршије.

1 Мак. 13, 52: Симон и његови настане се на Гори (утврђењу) Светишта, док je у цитадели Акри ускоро настанио чету Јудејске војске (14, 37).

1. 2 Днев. 32,8
2. 1 Мак.. 2,70
3. 1 Мак. 2, 65; 3, 1-9; 14,4-12
4. 142 г. пpe Христа
5. јуна 141 г. пpe Xpucтa
6. 1 Днев.15,16; 1 Мак. 4,54