Књига Прва. Глава XIV
Димитрије II пада у руке Персијанцима. Похвала Симону вођи народа. Обнова савеза са Спартом и Римом. Почасни декрет о делима Симоновим.

1. И године сто седамдесете[1] сабра Димитрије (II Никанор) цар војску своју и отиде у Мирију да прибави помоћ себи да би војевао на Трифона.
2. И чу Арсак цар Персије и Мидије да је дошао Димитрије у његове границе, и посла једнога од великаша својих да га ухвати жива.
3. И отиде и нападе табор Димитријев и ухвати га и доведе га Арсаку, и врже га у тамницу.
4. И умири се земља Јудина у све дане Симонове, и он искаше добра народу своме, и допаде им се власт његова и слава његова у све дане.
5. И са свом славом својом узе Јопу за пристаниште и учини приступ острвима морским.
6. И прошири границе народу своме и владаше (чврсто) земљом.
7. И сакупи много заробљеника (= Јудејаца из руку туђих), и загосподари Газаром и Ветсуром и тврђавом (Јерусалима), и истреби нечистоте из ње. И не беше ко би му се супротставио.[2]
8. И беху (Јудеји) земљоделци земље своје у миру; и земља даваше род свој и дрвеће пољско плод свој.
9. Старији сеђаху на трговима; сви разговараху заједно о добрима, и младићи обукоше славу и одело ратничко.[3]
10. Градовима даваше храну и постави им справе утврђења, док се не спомињаше (= док се не прочу) име славе његове до крајева земље.
11. Учини мир на земљи, и весељаше се Израиљ весељем великим.
12. И седе сваки под чокот свој и смокву своју, и није било ко би их плашио.[4]
13. И нестаде ратујућег против њих на земљи, и цареви бише сатрвени у дане оне.
14. И укрепи све смирене (ταπεινούς= понижене) народа свога. Закон истраживаше (έξεζήτησεν - изучаваше и тражаше извршење), и искорени сваког безаконога и лукавога.[5]
15. Светињу (Храма) прослави и умножи сасуде њене.
16. И чу се у Риму да умре Јонатан, и до Спарте, и ожалостише се веома.
17. А када чуше да Симон брат његов постаде првосвештеник место њега, и да он влада земљом и градовима у њој,
18. Написаше му на таблицама бронзаним да обнове са њим пријатељство и савезништво, које установите са Јудом и Јонатаном, браћом његовом.
19. И бише прочитане пред црквом (= сабрањем народа) у Јерусалиму.[6]
20. И ово је препис посланица, које послаше Спартанци: "Началници Спартанаца и град - Симону свештенику великом и старешинама и свештеницима и осталом народу (δήμω) Јудејском, браћи - да се радују!
21. Посланици послани народу нашем јавише нам о слави вашој и части, и обрадовасмо се доласку њиховом.
22. И исписасмо речено од њих у записнике народне (του δήμου - општине), овако: Нуминије син Антиохов и Антипатар син Јасонов, посланици Јудејаца, дођоше нам обнављајући пријатељство са нама.
23. И би угодно народу да примимо ове људе славно и да унесемо препис речи њихових у званичне народне књиге да народ Спартанаца има успомену. А препис овога написасмо Симону првосвештенику."
24. После овога посла Симон Нуминија у Рим, са великим златним штитом тешким хиљаду кеса, да утврди савез са њима.
25. А кад народ (Римски δήμος) чу те речи, рекоше: "Каквом ћемо захвалношћу узвратити Симону и синовима његовим?
26. Јер остаде чврст он и браћа његова и дом оца његова, и ратом отераше непријатеља Израиља од њих и стекоше себи слободу." И уписаше у таблице бронзане и ставише на стубове на гори Сиону.
27. А ово je прение писма: "Осамнаестога дана месеца Елула, године сто седамдесет друге[7] - а то је трећа година Симона првосвештеника великога, у Асарамелу -
28. На великој скупштини свештеника и народа и великаша народних и старешина земље, обзнанише нам:
29. Пошто много пута настадоше ратови у земљи, а Симон син Мататијин, свештеник од синова Јоаривових, и браћа његова, изложише себе опасности и супротставише се противницима народа њиховог, да би опстала Светиња њихова и Закон, и славом великом прославише народ свој.
30. И сабра Јонатан народ њихов и постаде им првосвештеник, и би придодат народу своме.
31. И намерише непријатељи њихови да наступе на земљу њихову [да сатру земљу њихову] и пруже руку на Светињу њихову.
32. Тада устаде Симон и војева за народ свој, и потроши новац многи од своје имовине, и снабде оружјем људе војске народа свога и даде им плате.
33. И утврди градове Јудеје, и Ветсуру која je на границама Јудеје, где је раније било оружје непријатеља, и постави тамо војну посаду - људе Јудејце.
34. И Јопу утврди која je на мору, и Газару која je на границама Азота, где су раније боравили непријатељи, и настани тамо Јудеје; и све што je било погодно за њихову поновну изградњу ставио je у њих.
35. И виде народ верност (την πίστιν = веру) Симонову и славу, коју намераваше учинити народу своме, и поставите га за игемона (= вођу) свога и првосвештеника, jep je он учинио све то, и правду, и веру, коју је очувао народу своме, и тражаше на сваки начин да уздигне народ свој.
36. И у данима његовим би дат успех (ενοδώθή) рукама његовим да искорени незнабошце из земље њихове и оне у граду Давидову у Јерусалиму, који начинише себи тврђаву из које излажаху и скрнављаху унаокруг Светиње и чињаху велику рану у Месту Чистом (έν άγνεία = тамо где je чистота).
37. И настани у њој (= тврђави) људе Јудејце и утврди je за сигурност Земље и Града, и узвиси зидове Јерусалима.
38. И цар Димитрије потврди њему првосвештенство сходно томе;
39. И уврсти га међу пријатеље своје и прослави га славом великом.
40. Јер чу да се Јудеји зову од Римљана пријатељима и савезницима, и да су славно дочекали посланике Симонове;
41. И да су благоизволели Јудеји и свештеници да им Симон буде игемон (= вођа) и првосвештеник вавек, докле не устане Пророк Верни.
42. И да буде над њима стратег (= војсковођа) и како ћe он сам собом да за Светињу поставља (надлежна лица) над пословима њиховим, и над земљом, и над оружјем, и над утврђењима;
43. И како ћe он бринути о Светињи; и како га сви слушају, и како се пишу с именом његовим сви (званични) списи у земљи; и како носи порфиру и златну копчу;
44. И није могуће никоме од народа и свештеника да порекне нешто од тога или да противуречи ономе што он говори; или да окупи збор у земљи без њега; или да огрне порфиру или да понесе златну копчу.
45. А ако неко и поред тога учини или прекрши нешто од тога, биће кривац."
46. И благоизволе сав народ да одобри Симону да ради (= поступа) по овим речима.
47. И прихвати Симон и благоизволе бити првосвештеник и стратег и етнарх (στρατηγός και έθνάχης - војни и иолитички вођа народа) Јудеја и свештеника и да првенствује над свима (προστατήσαι πάντων = први стоји и штити све).
48. И рекоше да се овај напис (= текст) стави на таблице бронзане и оне ставе у двориште Светиње на месту истакнутом.
49. А преписи овога да се ставе у ризницу, да имају Симон и синови његови.

1 Мак. 14,1-3: Према историчарима Јосифу Флавију и Јустину: Димитрије II je отишао у Партију-Мидију због тамошње побуне владара Митридата I (узео име Арсак VI), који je заузео престоницу Вавилоније Селевкију на Тигру (лето 141. год.), око 30 км. јужно од данашњег Багдада. Отуде је затражена Димитријева помоћ и он je, уз помоћ извесних Персијанаца и др. истерао тог освајача из Вавилоније, а онда кренуо на плато Ирански у нове борбе, и касније тамо био заробљен (у 1 Мак. 15,25: он се још спомиње као цар). А надао се да ћe, после победе и сређивања тамошњих прилика, довести већу војску у Сирију и срушити Трифона. Уместо тога, Селевкијско царство од тада губи потпуно "Високу Азију", дакле сатрапије неточно од Тигра, и од тада тамо започиње ера династије Арсакида (Старине XIII, 184-6).

1 Мак. 14, 4-15: Ово је једна ода - похвала Симону Макавеју, која je и писана ритмички. Ту се виде Симонове врлине и успеси и заслуге: умирење земље, дакле: погодан и правичан мир, проширење граница (не смањење, као за нас Србе у Дејтону!) добро своме народу, власт прихватљива за људе, заузеће Јопе и тиме стварање свога пристаништа ("излаз на море" Србима у БиХ!?), ослобођење врхограда-тврђаве у Јерусалиму, очишћење Земље и Града од паганизма (не "етничко" него духовно чишћење), старање о Храму, пољопривреда и економски просперитет (не овај наш "социјалистички"). (Види ниже резиме свега тога у ст. 35). Има заиста пророчке идиле у овој оди Симону, која подсећа на прошли сан о Земљи обећаној и на будући о Месијанском царству. (Ј. Флавије, Старине XIII, 215, сасвим неосновано пише да je Симон све заузете градове, чак и тврђаву у Јерусалиму, порушио до темеља. Историја и археологија то демантују. Јосиф Флавије одавде па надаље све мање користи као извор 1. Мак.).

1 Мак. 14,18-27: Симон није тражио од Рима обнову савеза: текста Римске посланице нема, а Спартанска посланица је вероватно само резимирана. Спартански демос пише демосу Јудејском. Обе демо(со)кратије, Спартанска и Макавејска, у ово време су сличне: борбене и човечне, строге али и правичне и патриотске. - Међутим, ниже, ст. 27-45: дат je текст једног почасног декрета Симону, који је сачуван у епиграфској збирци старих римских докумената (изд. Ditteburger, у Лајпцигу 1903-5).

1 Мак. 14, 27: Месец Елул код Халдејаца je VI месец у источном календару (ср. Нем. 6, 15), а код Римљана је август-септембар. Трећа година Симонова je 140-139. пре Христа. Израз велики првосвештеник само повећава његов значај и величину, али архијерејству ништа не додаје. Асарамел је јеврејска реч, остављена овде намерно непреведена од првог преводиоца 1 Мак., зато што je као таква била у употреби, са неким мистичким призвуком. По читању у Александријском рукопису: са-рам-ел значи: "Вођ народа Божијег", како мисле неки тумачи, али онда остаје необјашњено оно у; па други предлажу читање: хасар-ам-ел (већина старик рукописа), што значи: "Двор(иште) народа Божијег", дакле: "у двору (авлији) народа Божијег", тј. на скупу = сабору (= Цркви) народа Божијег (Суд. 20,2).

1 Мак. 14,41: види 1 Мак. 3,48; 4,46 и напомене тамо. По тумачењу F.-M. Abel-a (стр. 260-1) и других: народна жеља и воља je да Симон буде првосвештеник вавек, што као да оставља сумњу да можда породица Асмонеја неће имати и божанску потврду, док не дође Пророк Верни - не Месија, него један од пророка попут старих Пророка - који би потврдио ову или неку другу породицу свештеничку. То je зато што je и Давидово потомство у царству, и Садоково у првосвештенству, тешко било установљиво у ово време, без оспоравања од стране других. - Наше је мишљење да je раније присуство и садашње ишчекивање Пророка у Израиљу било већ месијански елеменат и није могуће строго разликовати или сасвим раздвојити тај пророчки од месијанског елемента, нити раздвојити сасвим Пророка и Месију, што се види по ономе што се дешавало век и по касније, у време кад се појавио Јован Претеча и Христос.

1 Мак. 14,41-43 и 47: Симон је признат за игемона (политичког вођу), за стратега (војног заповедника) и за архијереја (верског поглавара). У време Селевкијаца, бивало је тако на Кипру, у Сирији и другде да je стратег и првосвештеник био једно исто лице. Као такав, Симон је задужен за све послове око Светилишта. По Јосифу Флавију (Стар. XIII, 214) као протоколарни натпис-заглавље на јавним документима било je: За (време) "Симона... добротвора Јудејаца и етнарха".

1. 141 г. пре Xpиста
2. 1 Мак. 5,23; 9,72
3. Зах. 8,4-6
4. Мих. 4,4
5. Пс.17,28; 118,34
6. Нем. 8,1-2
7. 139 г. пре Христа