Књига Прва. Глава XV
Нови цар Антиох VII признаје власт Симону. Јудејски посланици долазе из Рима, проглашење савеза. Царев човек Атиновије прети Симону; Симон брани наслеђе отаца својих. Поход Кендевеја на Јудеју.

1. И посла Антиох (VII Сидет) син Димитрија (I Сотира) цара, посланице са острва морских Симону (прво)свештенику и етнарху Јудеја и свему народу.
2. И беху са оваквим садржајем: "Цар Антиох - Симону великом свештенику и етнарху и народу Јудејском - да се радује!
3. Пошто неки људи погубни (= зловредни) овладаше царством отаца наших, и намеравам да поново добијем царство, да би га васпоставио како je било пре, па најмих мношто војске и начиних ратне лађе;
4. И намеравам да се искрцам у земљу, да бих казнио упропаститеље земље наше и опустошитеље многих градова у царству мојем.
5. Сада, дакле, потврђујем ти сва ослобођења пореза која су ти отпустили цареви пре мене, и остала давања што су ти отпустили.
6. И дозвољавам ти да чиниш ковање сопственог новца земљи твојој;
7. A Jepyсалим и Светиња да буду слободни; и све оружје које си направио, и утврђења која си саградио и држиш, нека ти остану.
8. И свако дуговање царско, и будућа давања царска, од сада и на сва времена, отпуштају ти се.
9. А када будемо овладали царством нашим, прославићу тебе и народ твој и Светињу (= Храм) славом великом, тако да буде позната слава ваша по свој земљи."
10. Године сто седамдесет четврте[1] дође Антиох (VII Сидет) у земљу отаца својих, и приђоше му све војне снаге, тако да малобројне осташе са Трифоном.
11. И гоњаше га Антиох цар, и бежећи дође у Дору, која je на мору.
12. Jep виде да се скупише на њега зла, и остави га војска.
13. И улогори се Антиох код Доре и са њим сто двадесет хиљада људи ратника и осам хиљада коњице.
14. И опколи град, и лађе са мора приђоше, и притискаше град с копна и с мора, и не пусти никога да изађе или уђе.
15. И дође Нуминије и они с њиме из Рима имајући посланице (упућене од њих) царевима и земљама, у којима беше написано ово:
16. "Левкије конзул Римљана Птоломеју цару (VII Фискону Евергету) - да се радује!
17. Посланици Јудеја дођоше к нама, пријатељи наши и савезници, обнављајући од почетка пријатељство и савезништво, послани од Симона првосвештеника и народа (του δήμου) Јудејског.
18. И донесоше штит златни од хиљаду кеса (вредности).
19. Би нам, зато, угодно да напишемо царевима и земљама да им не траже зла и не ратyjy против њих и градова њихових и земље њихове; и да не буду савезници непријатељима њиховим.
20. А би нам по вољи да примимо штит од њих.
21. Ако пак неки погубници (= издајници) побегоше из земље њихове вама, предајте их Симону првосвештенику да им пресуди по закону њиховом."
22. И исто написаше Димирију ( II Никанору) цару, и Аталу (Пергамском), Ариарату (Кападокијском) и Арсаку (Персијском),
23. И у све земље, и у Сампсаму, и Спартанцима, и на Дилос, и у Миндо, и у Сикион, и у Карију, и на Самос, и у Памфилију, и у Ликију, и у Халикарнас, и на Родос, и у Фасилиду, и на Кос, и у Сиду, и у Арадон, и у Гортину, и у Книду, и на Кипар, и у Кирину.
24. А препис њихов написаше (= доставише) Симону првосвештенику.
25. А Антиох ( VII Сидет) цар улогори се код Доре по други пут, пружајући на сваки начин на њу руке, и правећи опсадне справе; и затвори Трифона да не може улазити ни излазити.
26. И посла њему (= Антиоху) Симон две хиљаде људи изабраних да се боре уз њега, и сребро и злато и оруђа довољно.
27. И не хтеде их примити, него одбаци све што му je paније обећао, и отуђиваше се од њега.
28. И посла к њему Атиновија, једнога од пријатеља својих, да с њиме поразговара, говорећи: "Ви држите Јопу и Газару и тврђаву у Јерусалиму, градове царства мога.
29. Њихове околине опустошисте и учинисте рану велику на земљи; и загосподаристе многим местима у царству мојем.
30. Сада, дакле, предајте градове које заузесте и порезе места којима овладасте, изван граница Јудеје.
31. Ако ли не, дајте уместо њих петсто таланата сребра, и за рушење што порушисте и за порезе градова јoш других петсто таланата. Ако ли не, доћи ћемо и заратити против вас."
32. И дође Атиновије, пријатељ царев, у Јерусалим, и виде славу Симонову, и одају (= кабинет) са златним и сребрним сасудима, и помпу велику (παράστασιν ίκανήν), и би запањен. И изнесе му речи цареве.
33. И одговоривши Симон, рече му: "Нити туђу земљу узесмо, нити туђе држимо, него је наслеђе отаца нашх, које од непријатеља наших за неко време беше неправедно овладано.
34. Ми пак, имајући прилику, држаћемо наслеђе отаца наших.
35. А за Јопу и Газару, које тражиш, оне чињаху народу рану велику у земљи мојој, за њих ћемо дати сто таланата."
36. И не одговори му (Атиновије) ни реч, него се врати с љутином цару и каза му ове речи, и славу Симонову и све што je видео. И разгњеви се цар гњевом великим.
37. А Трифон ушавши у лађу побеже у Ортосију.
38. И постави цар Кендевеја за надстратега (έπιστράτηγον) Приморја, и даде му снаге пешадијске и коњичке.
39. И нареди му да се улогори наспрам Јудеје, и заповеди му да изгради Кедрон и утврди врата, и да (отуда) војује против народа (Јудејског); а сам цар гоњаше Трифона.
40. И дође Кендевеј у Јамнију и поче узнемиравати народ и наступати у Јудеју и заробљавати народ и убијати.
41. И сагради Кедрон и постави тамо коњанике и војску, да би излазећи одатле пролазио путевима Јудеје, као што му нареди цар.

1 Мак. 15,1: Млади Антиох VII, брат Димитрија II, одгајен je у граду Сиди у Памфилији, па je тако и назван Сидитис или Сидет. Иначе се на новцу називао Евергетис, слично низу тадашњих царева у Египту и М. Азији. Спремајући се на обрачун са Трифоном (ст. 10), он жели да неутралише или и придобије Симона, моћног вођу целе сатрапије Јудеје. Међутим, убрзо се показује да није био наклоњен Јудејима (ст. 26-27 и даље).

1 Мак. 15,2: Види 1 Мак. 11, 29 и напомену.

1 Мак. 15, 6: Изгледа да je Симон већ био почео да кује сопствени новац не чекајући на дозволу од некога, па je нови цар то само потврдио. Нађени су ретки новчићи Симонови са натписом: "Избављење Симона" и "Симон, вожд Израиља".

1 Мак. 15,10-12: Антиох VII Сидет је имао ту предност што је војска већ била скоро напустила тиранина Трифона. Јосиф Флавије казује да je војска била већ пришла царици Клеопатри Теи, жени заробљеног Димитрија II, која је с малом децом побегла и затворила се у Селевкију приморску. Она je позвала свог девера Антиоха VII и понудила му лично престо. Овај дође и са све више увећаваном војском прогна Трифона до града Доре у Горњој Сирији на мору (Стар. XIII, 221).

1 Мак. 15,16 и 22-23: То је конзул Лукије Калпурније Писо, конзул са Поплијем Ленасом (615. год. Рима = 139. год. пре Христа), који je у ово време био у Шпанији. Циркуларно писмо се упућује прво најважнијем међу осталима: Египатском цару Птоломеју VIII Фискону Евергету II (146-116. год. пре Христа). Остали се цареви спомињу у ст. 22. Цар Димитрије II je или још био слободан у Мидији, или вест о његовом заробљавању није још стигла у Рим. Атал II цар Пергамски (у западној M. Азији, од 159-138. год. пре Христа), Ариарат V Кападокијски (162-131. год. пре Христа) и Арсак цар у Персији и Мидији (171-138. год. пре Христа). Даље навођена места су следећа: Сампсам je град Самсун у Понту на обали Црног мора. Спарта је познати грчки град на југу Пелопонеза, Дилос је градострво међу Кикладама у Јегејском мору, као што су и острово Самос (крај Малоазијске обале), острво Кос јужније у групи Додеканеза и још јужније острво познати Родос. Миндос и Халикарнас и Книда су градови у области Карији на југозападу М. Азије (северно од Родоса). Фасилида je град у Ликији, области јужне M. Азије на Средоземном мору. Памфилија je облает Мале Азије, северније од Ликије и у њој град Сида. Арадос je град у Сиро-Феникији. Гортина je на средишњем Криту, а Кирина je у Африци. Све скупа ово су царства, провинције и градови Источног Медитерана.

1 Мак. 15,25-35: Овде je сличан случај као у 1 Мак. II, 44 и 53 када цар Димитрије II одбацује помоћ и доброчинство Јоната ново, брата Симоновог. - Цар Антиох VII Сидет не признаје ништа више од онога што је имао Јуда Макавеј у почетку, тј. само Јудеју брдовиту са Јерусалимом, и то без тврђаве на Сионској гори! Сада он диктира ултиматум, као Американци и NATO Србима! - Одговор Симона је достојан једног Макавејца: Јудеји нису агресори у својој отаџбини - као ни Срби у БиХ - која је "наслеђе отаца наших, којим привремено и неправедно владаше непријатељи наши", тамо непријатељи Јеврејски, овде непријатељи Српски. То су показали и Јевреји у 20. веку, кад су се вратили, после скоро 2000 година, у своју земљу. Ту Англо-Американци нису рекли, ни чинили ништа од онога што су рекли и учинили Србима у земљи отаца наших. (Шта би било кад би амерички Индијанци повратили своју земљу и државу на тлу континента Америке?).

1 Мак. 15,37: Трифон се ипак некако пробио из блокаде и доспео у град Ортосију, јужно од Триполиса, близу реке Елефтера. По Јосифу Флавију (Стар. XIII, 224) ту je Трифон и ухваћен и погубљен. Погубљен je 138. год. пре Христа. Прича се да je покушао да побегне бацајући иза себе новац, који су купили војници Антиоха VII (Има их и данас сличних Трифону, који опљачкан народни новац не бацају гониоцима правде, него депонују у сигурне банке у иностранству...).

1 Мак. 15, 38-41: Цар Антиох VII поставља Кендевеона (вероватно из Ликије) за врховног стратега (надстратега) (вероватно да покаже да je он изнад стратега Симона), кога спомиње и Ј. Флавије (у Јуд.рату, 1,2,2 и Старине, XIII, 225), као и то да га je Симон са синовима победно и "Јудејце ослободио македонске врховне власти под којом су били 170 година". - Напад на Јудеју почео je из Јамније на мору, па онда из новоизграђеног утврђења Кедрон, источно од Јамније, 15 км. удаљен од Газе, према Азоту, где је резидирао Јован Хиркан, гувернер Јудеје у име свог већ старог оца Симона.

1. 138 г. пре Христа