Књига Прва. Увод

Прва Макавејска спада у ред јеврејских библијских хроника, како и сам њен писац, иначе анониман и у књизи врло дискретан, жели да је читаоци схвате. Не бисмо га могли убројати у неког званичног историографа дома Асмонејског, јер он je више библијски дневничар послевавилонског Јудаизма, који добро зна библијски језик, историју свог Изабраног народа и географију Палестине. Зато се с правом претпоставља да je био Јудеј из Палестине, можда и Јерусалимљанин, али је сигурно у Јерусалиму стекао образовање. Неки од научника убрајају га међу фарисеје, други међу садукеје, налазећи за своје мишљење разне, углавном узгредне, потврде у самом тексту књиге (махом неубедљиве, као нпр. кад га сматрају присталицом садукеја, који не верују у бесмртност душе, па тај садукејски утицај виде, наводно, у 2, 51 - неколико њих цитирају погрешно 2, 52 - мада ту нема никаквог доказа у прилог тој тези). Писац je био један верујући Израиљац, веран Закону и патриота, који притом не припада ниједној групи, а несумњиво je привржен Макавејцима-Асмонејима, пре свега тројици Браће војсковођа за ослобођење и очишћење Светиња и Народа (што се јасно види у 5, 62), али не партијски, него патриотски: због њихових заслуга за Веру и Отаџбину. Њих наш писац сматра сличнима Исусу Навину и Судијама Израиљевим, а донекле и Јездри и Немији, у ком смислу 1 Мак. има сличности са тим библијским књигама, као и са књигом Дневника.

Но да најпре укратко наведемо садржај 1 Макавејске.

После кратког увода (1, 1-9) о Александру Македонском и његовим наследницима, у наставку (1,10-64) писац износи тиранију насилног наметања паганске јелинизације и идололатрије, као и обесвећење Храма, од стране Антиоха IV Епифана, а уз потпуни отпад немалог броја Јудејаца који су прихватили јелински паганизам, што ћe све бити узрок Макавејског устанка. Глава 2 описује прве жртве Антиоховог гоњења верних Израиљаца и почетак отпора свештеника Мататије и његових пет синова. Књига се надаље може поделити на три дела: 1) Од главе 3 до 9,22 излаже догађаје и борбе под вођством Јуде Макавеја, где је најважније очишћење и обновљење Храма и Жртвеника и повратак верске слободе у Јудеји. 2) Од 9,23 до 12,53 описани су догађаји и борбе под вођством Јонатана, који постаје и првосвештеник. 3) Главе 13 до 16 доносе догађаје, борбе и успехе под вођством Симона, који постаје војни, верски и национални вођа Јудејског народа: стратег, првосвештеник и етнарх, и тако стиче прлитичку самосталност Јудеје, прошириване још пре њега на извесне територије Идумеје, Самарије, Галилеје и Трансјорданије. Књига се завршава смрћу Симоновом, кога наслеђује његов син Јован Хиркан, но наш писац своју хронику доводи само до Хиркановог ступања на очеву троструку дужност у Јудејском народу (134 г. пре Христа). - Иако je 1 Мак. једна историјска углавном тачна хроника пре свега Израиљског народа, она je хроника и свога доба, па тако описује укратко и владавину савремених Селевкијских царева: Антиоха IV (1,10 - 6,16); Антиоха V (6,17 - 7, 4); Димитрија I (7,1 -10,50); Димитрија II (10,67 -11,53 и 14,3); Антиоха VI (11, 54 - 13, 31); Трифона (13, 31 -15, 39) и Антиоха VII (15,10 -16,24). - Наш писац посматра и износи и политичку историју Истока, и донекле Запада, али тако како се она односи и какве последице има на развој историје Израиља у време Макавеја-Асмонеја, тако да му је својствен библијски јудеоцентризам. У књизи je коришћена хронологија грчкосиријског Селевкијског царства, која започиње од 312 г. пре Христа.

Рекли смо већ да je књига писана на јеврејском језику (не на арамејском којим се говорило у то време у Палестини, него је управо била писана свештеним језиком Библије (а обнову тог језика у време Хасмонеја посведочују Кумрански текстови), како о томе говори Блажени Јероним (мада сам не каже да ли je имао у рукама јеврејски оригинал), и као што Ориген наводи семитски назив 1 Мак. (али изгледа да je то арамејски пазив): Σαρβηθ Σαρβαναι ελ. Језик врло раног грчког превода је чист и једноставан. (Латински превод са тог грчког настао је већ око 200 г., a сиријски превод Пешито неки век касније.) Стил писца je прост и сличан хроничарима Старог Завета, нарочито књигама о Царевима и књизи Дневника. Види се да одлично познаје Библију, чак и библијску поезију, и историју свога народа. Његова дискретност и објективиост у опису догађаја и личности за дивљење je, тако да улива поверење у аутентичност описаних догађаја и људи. Писац очигледно не симпатише Јелине пагане и нарочито не своје сународнике Јевреје ренегате, који су прихватили идолопоклонички Јелинизам, али, за разлику од писца 2 Мак., он њих описује с пажњом и опрезним речима. Очигледно je да он намерно избегава да спомене имена двојице више него недостојних јудејских првосвештеника, Јасона и Менелаја, за које писац 2 Мак. не штеди речи критике и осуде. Ипак, у 1 Мак. 7,5 и 9, писац помиње првосвештеника "Алкима безбожнога".

Нема сумње да се 1 Мак. може назвати националном јеврејском књигом, али je "национализам" њеног писца укорењен у бићу, животу и историји Израиља као Изабраног народа Божијег. Историјска вредност ове књиге je велика. Има се утисак често да je писац, осим што добро зна топографију догађаја, каткад био и лични сведок и очевидац многих збивања и сусрета (нпр. 1 Мак. 6,39; 7,33; 8,19; 9,43), па и докумената из прве руке. Зато се с правом закључује да је савременик тих догађаја. Писац помиње у 1 Мак. 9,22, да je користио извесне записе историје ратова и добрих подвига Јуде Макавејца, што може означити и записе других (нпр. Јудине браће), али и његове личне, док у случају Јована Хиркана (16,24), он упућује читаоца, слично хроничарима из Књига о Царевима, на документа која он није даље користио, jep je свесно своју књигу ограничио на Мататију и његове синове: Јуду Макавејца и његову Браћу (што је учинио веома мудро, jep историја Мататијиних унука, и нарочито праунука, срозала би га са библијских висина, ваљда и зато што догађаји њиховог времена нису имали онај значај за Израиљ Божији који има Макавејска историја).

У своју књигу наш писац уграђује 12 докумената-писама која се тичу историје Израиља, којима су неки критичари склони да порекну аутентичност, но други научници их бране и доказују њихову историјску достоверност. Ти документи су: Писмо Римљана Јуди (8,22-32); Писмо селевкијског цара Вале Јонатану (10,17-20); писмо царева Димитрија I и II и Антиоха VI истоме (10,25-45; 11,30-37 и 57); писмо Јонатаново Спартанцима и цитирано писмо спартанског краља Арија првосвештенику Онији (12,6-18 и 20-23); писмо царева Димитрија II и Антиоха VI Симону (13, 36-40 и 15, 2-9); писмо Спартанаца Симону (14,20-23); писмо конзула Луција цару Птоломеју (15,16-21) и копија једног натписа у част Симонову (14, 27-45). (О већини ових писама говоримо у напоменама).

Не могући поближе одредити самога писца 1 Мак., библисти и историчари настоје да макар приближно одреде време писања и појаве ове књиге. Како 1 Мак. описује време између 175-135 г. пре Христа и како у 13, 30 писац каже за споменик на породичном гробу Макавејаца у Модину, који je Симон подигао по смрти Јонатановој, око 142 г., да стоји "до данашњега дана", што претпоставља временско растојање од деценију-две, већина научника, сматрајући да је књига записивана одраније, ставља њену појаву негде око 120-110 г. пре Христа. Неки пак снижују овај датум и до смрти Јована Хиркана, 104 г., јер писац упућује на Хирканову хронику: "књигу дана његовог првосвештеништва" (16,24), што индиректно упућује да je он писао, бар тај завршетак, непосредно по смрти Хиркановој. Тако би се година појаве 1 Мак. одредила негде око 100 г. пре Христа. Taj датум, међутим, ниуком случају не може бити померан наниже до 63 г. пре Хр., када су Римљани заузели Јудеју и Јерусалим и уласком самога Помпеја у Светињу над Светињама (Јосиф Флавије, Јуд. рат, I, 7,6,152) опет оскрнавили Храм, јер у том случају став писца 1 Мак. према Римљанима не би могао бити онако похвалан какав је изнет у 8 глави.

Што се тиче религиозног садржаја и значаја 1 Мак. рећи ћемо само неколико основних мисли (читалац ће наћи више у нашим напоменама на значајнија места, на крају ове књиге). 1 Мак. је књига која наставља библијску традицију јеврејских хроника из времена Судија и Царева, само што је ово сада послевавилонско време, чак два и по века после Јездре и Немије, а то je време престанка деловања великих Пророка и Божијег директног општења преко њих са Својим Народом, нарочито када је овај у невољи. Но у 1 Мак. је јако изражена вера у Божији Промисао и Божије присуство и појаву - епифанију - ради ванредне интервенције у штићењу и спасавању Свога Народа и његових Светиња. Аутор књиге и његови хероји верују оно што, по речима Мартина Бубера, сваки прави библијски Јеврејин (и сваки православии Србин, додајемо ми) верује: да се ништа не дешава без Бога и ниједно дело не може успети без помоћи Божије. (Ово још више од 1 Мак. наглашава 2 Мак.). Но, како рече један енглески коментатор, у књизи је такође јако присутна вера у ону истину која je изражена у народној пословици: "Бог помаже онима који помажу сами себи" (R. H. Charles, стр. 61). Погрешно би, опет, било закључити из тога да јунаци 1 Мак., и пре свега њен главни див-јунак Јуда Макавејац, верују у моћ и ефикасност људског активизма (још мање: људског разума!), јер управо највећи од свих њих јунак, Јуда Макавејац (витез каквога је приближно имала и Косовска, Карађорђева и доверсајска Србија), највише се моли Богу за помоћ, пред сваку битку прво позива свој народ и борце на усрдну молитву Богу Небескоме да Својом небеском појавом спасе Свој народ - "остатак Израиљев", коме није до борбе него до очувања "Завета Отаца" са Богом Отаца.

Истина, по већ преовладалом обичају из персијских времена владавине над Јеврејима, када je за Бога био устаљен назив "Бог Неба" јер се свето тетраграмно Име Бога Јахвеа (ЈХВХ), из побожности, није ни читало ни изговарало, у 1 Мак. се име Бог не спомиње, него га замењује израз Небо (3,18-19; 4,10. 24. 40; 9,46; 12,15; 16,3), или пак обраћају Му се у заменицама: Ти, Он, Светиње Твоје (2,61; 3,22. 51; 7,37. 42). Но у књизи je присутна јака вера да постоји "Избавитељ и Спаситељ Израиља" (4,11: како смо ми превели, а у оригиналу је партицип, но са чланом "о λυτρούμενος και σώζων = Избављајући и Спасавајући Израиља, док у 4, 30 стоји баш именица: "Благословен си, Спаситељу (о σωτήρ) Израиљев!"). Наш писац, затим, има Даниловско виђење историје Израиља. Он не пише само националну, него религиозно-народну, библијску историју. "То је опис рата којим je спасен Јудаизам, носилац Откривења" (La Sainte Вible, р. 539). Књига Пророка Данила му je позната и он цитира догађаје из њеног првог дела, а из кључне II. Главе Данилове узима (тешко би било рећи: поклапа се) назив "гнусоба опустошења" (Дан. 11,31 = 1 Мак. 1,54), кључни именитељ за све оне апокалиптичке "пропасти (σύντριμμά) Народа и Града Светога" (2, 7), које су наступиле са антихристом Епифаном и његовим ренегатским слугама у Израиљу, a који ћe израз и сам Господ Христос употребити у Своме говору о крају Јерусалима и крају света (Мт. 24,1.5).

Има неке туге, али и носталгије, чини нам се више окренуте будућности него прошлости, у 1 Макавејској; неке потајне чежње за Верним Пророком Божијим (4,46; 9,27; 14,41), чиме ова књига скривено садржи месијанску наду, чију празнину у души, усудили би се да кажемо достојевсковски, као да заклања она у књизи наглашавана веза са Богом све више преко Закона, јер нема Пророка! У сукобу, апокалиптичких размера, двају различитих светова, сукобу Изабраног народа са надолазећим, насилие и брутално, а наизглед "природно" и "цивилизацијски", светом и менталитетом паганског Јелинизма (читај данас: неопаганског Евроамериканизма), који je толико туђ библијском Израиљу, постегзилни Јудаизам у 1 Мак. нашао се распет. Лева страна, или табор лево од тога распећа-крста, срљала je све више и све масовније у катаклизму апостазије, укиданье сваке везе са светом историјом и раскидање Завета са Богом Аврама, Исака и Јакова, Мојсија и Закона, у нихилистичко гажење "Отачких предања" и Светиња, све до оних којима је Израиљ васкрсао из Асиро-Вавилонског ропства под Зоровавељем, Јездром и Немијом. Друга страна, или десни табор, били су они који су пружили отпор паганској јелинизацији, "пасивни" отпор као Асидеји, ако се пасивним може назвати мученички избор којим неки од њих: "изабраше рађе да умру да се не би опоганили јелима идолским и да не оскрнаве Завет Свети" (1, 63). Макавеји су из тога десног табора кренули у активни, борбени отпор, у свети "рат Израиљев" (као неки земаљски "Михаил, велики кнез (небески), који брани твој народ" код Дан. 12,1 и исти у Апокалипсису: 12,7). Њима се затим придружује, бар у почетку, "сва заједница Асидеја, моћни јунаци из Израиља, сваки добровољац Закона; и сви који бежаху од зала (από των κακών) придодаше се њима и посташе им подршка (έγένοντο αύτοΐς εις στήριγμα)" (2, 42-43). Код Пророка Данила (11, 32-35) гоњење Антиоха Епифана против вере и верујућих, и народно страдање и борење за веру, описано је овако: "Народ који познаје Бога свога охрабриће се, и извршиће (тј. деловаће). И разумни у народу научиће многе, и падаће од мача и огња, ропства и грабежи много дана. И падајући, добиће помоћ малу (βοηθήσονται βοήθειαν μικράν); и многи ћe им се придружити дволичећи. И од разумних ће пасти неки да би се окушали и очистили и убелили до одређеног рока".

Ако упоредимо ова два наведена описа углавном истих догађаја у 1 Мак. и у Књизи Пророка Данила, a који се односе на оно што се догађало у Јерусалиму и читавој Јудеји после наметања идолопоклонства: "гнусобе опустошења" на "Месту Светом", идола Зевсовог и идолослужења у самом срцу Светиње народа који се сматрао Изабраним Божијим, нећемо наћи битне разлике. (2 Мак. посветиће више места мученичком страдању, и самим тим мање места Макавејевим борбама, али ћe зато дати више места унутрашњим издајама самих Јудеја, почев од коловођа зла, првосвештеника Јасона и Менелаја).

Тако je то било у почетку Мататијиног отпора и устанка за одбрану слободе вере, Закона, Храма, Града, Отаџбине. Тако je било и до Јудиног ослобођења и очишћења и освећења Храма (14 децембра 164 године, докле не иде Данилова књига); тако je било и за све време Јуде Макавејца (докле иде 2 Мак.); тако je било и за време Јудине браће Јонатана и Симеона (докле иде 1 Мак). (3 Мак. не говори уопште о Јудеји ни о Макавејима, него о страдању Јеврејске колоније у Египту, а 4 Мак. je само похвала Мученицима из 2 Макавејске).

А шта je било даље, после тога?

То што је доба Макавејских наследника, синова и унука, Асмонејских царева, које није ни описано као свештена историја Изабраног народа (Макавејске књиге о њима не говоре, само Јосиф Флавије описује њихова дела и недела), што je то доба пало у искушење да обновљену Јеврејску државу и царство сматра својим циљем и тако потамни обновљени свети огањ у Месту Светом (како сликовито каже 2 Мак. 1, 18. 29), то је општеадамовска трагична прича о изгубљеном Рају и о лутању Јевреја кроз пустињу историје, док се не збуде једно од двога: или остављање костију у пустињи, или улазак у Земљу Обећану, како Апостол свих народа Јеврејин Савле-Павле поручује свим Јеврејима (Јевр. З, 8-19 и 4, 8-10).

Јуда Макавеј и његова Браћа повели су свој и Божији Народ, као Исус Навин, ка Земљи Обећаној. Неки су од њих и ушли у њен Покој. О томе нам говори опширније 2 књига Макавејска.