Књига Друга. Глава I
Прва празнична Посланица (1-9) и Друга посланица (10-36) Јудејцима у Егпиту. Немија и свештеници налазе огањ и уз молитву Приносе жртву.

1. "Браћи Јудејцима у Египту - да се радују! Браћа Јудејци у Јерусалиму и у земљи Јудејској - мир добри!
2. И да вам Бог чини добро (άγαθοποιήσαί), и опомене се Завета Свога Авраму и Исаку и Јакову, верним слугама Својим.[1]
3. И да вам свима да срце да Га поштујете, и да творите вољу Његову срцем великим и душом усрдном.[2]
4. И да отвори срце ваше за Закон Његов и за заповести, и да учини мир![3]
5. И да услиши молитве ваше и измири се с вама, и да вас не остави у времену злом!
6. И сада се ми овде молимо за вас.
7. За царовања Димитрија, (II Никанора) године сто шездесет девете,[4] ми Јудејци, написали смо вам: У жалости и у страдању (εν τη ακμή = у кризи) које наиђе на нас у овим годинама, од када одступи Јасон и они с њиме од Свете Земље и царства;[5]
8. И запалише врата (Храма), и пролише крв невину. И помолисмо се Господу и бисмо услишени, и принесмо жртву и брашно (σεμίδαλην), и упалисмо светилнике и предложисмо хлебове.
9. И сада, да празнујете дане Сјеница (= обновљења) Хаселева месеца. Године сто осамдесет и осме."[6]
10. "Ми у Јерусалиму и у Јудеји и герусија (= скупштина стараца) и Јуда - Аристовулу учитељу цара Птоломеја (VI Филомитора), који je од рода помазаних свештеника, и Јудејцима у Египту - желимо радост и здравље!
11. Од великих опасности Богом спасени, веома My благодаримо, пошто против цара ратујемо.
12. Jep je Он одагнао оне који су ратовали против Светог Града.
13. Јер кад је владар (о ήγεμών = цар Антиох IV Епифан) био у Персији и око њега војна сила, која изгледаше неодољива, бише исечени у храму Нанеје (богиње), пошто жречева Нанејини употребите превару.
14. Јер када Антиох дође у то место (с намером) да се венча с њом (= богињом), и са њим његови пријатељи, с циљем да узме многе новце као мираз;
15. И кад жречеви Нанејини новац изнесоше, и он са неколицином уђе у двориште храма, они чим Антиох уђе затворише храм;
16. И отворивши скривени отвор на своду, почете бацати камење и згромосаше (συνεκεραύνωσαν) владара, па исекавши на комаде и одсекавши главе, избацише (их) онима напоље.
17. Благословен за све Бог наш, који предаде безбожнике (на смрт).
18. Хотећи, пак, да празнујемо двадесет и петог дана (месеца) Хаселева очишћење Храма, сматрасмо за потребно да вас известимо да и ви празнујете празник Сјеница и огња: када је Немија, подигавши Храм и Жртвеник, принео жртве.[7]
19. Jep кад оци наши бише вођени у Персију, тадашњи побожни свештеници, узевши од огња са Жртвеника, тајно сакрише у удубљење бунара који беше безводан, и ту обезбедише тако да нико не знађаше то место.
20. И пошто прође много година, када Богу би угодно, би послан Немија од цара Персијског; и посла по огањ потомке оних свештеника који су га сакрили; а када нас они обавестише да нису нашли огањ, него густу воду, заповеди им да je захвате и донесу.[8]
21. А када би готово све за приношење жртава, Немија заповеди свештеницима да том водом полију дрва и што je на њима.
22. Кад то би учињено и прође неко време, и изгреја сунце, које претходно беше за облаком, запали се велика ватра, тако да се сви дивљаху.
23. А свештеници чињаху молитву док жртва сагореваше, свештеници и сви остали; започињаше Јонатан, а остали са Немијом понављаху.
24. А беше молитва оваквог садржаја (τον τρόπον): "Господе, Господе Боже, Творче свега, Страшни и Моћни и Праведни и Милостиви, Једини Царе и (једини) Добри,[9]
25. Једини Даваоче (свега), Једини Праведни и Сведржитељу и Вечни, Који спасаваш Израиља од свакога зла, Који си учинио оце (наше) изабраницима (Твојим) и осветио си их.
26. Прими жртву за сав народ Твој Израиљ и сачувај удео Твој и посвети га.[10]
27. Сабери расејање наше, ослободи оне који робују међу незнабошцима, погледај на понижене и омражене, и нека познају незнабошци да си Ти Бог наш.[11]
28. Казни оне који нас тиранишу и вређају у гордости (својој).
29. Засади народ Твој у Месту Светоме Твоме, као што рече Мојсије."[12]
30. А свештеници припеваху песме.
31. Када пак жртве сагореше, Немија нареди да остатак воде пролију на веће камење.
32. И када то би, пламен се запали, и кад светлост од Жртвеника одбљесну, све сагори (= сва вода).
33. А када јавна постаде ова ствар, и би јављено цару Персијском: да на месту где су одведени (у ропство) свештеници сакрили огањ, појави се вода, којом су људи око Немије очистили (= спалили) жртву;
34. Цар огради место и прогласи га светим, пошто je (претходно) испитао ствар.
35. А онима којима цар дариваше, многе и различите даре добијаше и раздаваше.
36. Људи око Немије назваше то Нефтар, што значи: Очишћење, а многи га зову Нефтаи.

2 Мак. 1,1-9: Прва празнична Посланица коју Јевреји из града Јерусалима и из целе земље Јудеје yпyћyjy Јеврејима у Египту писана je 188. год. селевкијске, тј. 124. год. пре Христа. Она, међутим, садржи и одломак из једног ранијег писма-Посланице (ст. 7-8), упућене из Јудеје у Египат године 169. селевкијске, тј. 143. год. пре Христа. По тексту се претпоставља да је ова I Посланица била написана на јеврејском (изрази: "браћо".... "мир = ?alom", "отвори срце", "у закону његовом" итд.). - Стихови 2-5 јесу молитвене жеље, које по некима чине одломак из Јерусалимског Евхологиона (=Молитвослова). Њихов садржај, класично библијски и антрополошки, израз je живе и дубоке побожности која обухвата сво људско биће и све што je у човеку и око човека, у народу и у његовој историји, а пред лицем Неба и Вечности. Карактеристична je молитва за отварање срца великог (као 1 Дневн. 28, 9: срце у Соломона; или Лк. 24,45: у Луке и Клеопе; или Д. Ап. 16,14: у Лидије) и душе хотеће (βουλομέvη = ycpднe, добровољне, а не малодушне, половичне, најамничке, лицемерне). Такође је карактеристично мољење Богу за мир, не "мир по сваку цену", "мир без алтернативе", него "мир добри" (ст. 1), мир најпре с Богом (Рм. 1,5) и онда из њега мир са свима око нас, jep само то je прави, праведни, трајни и спасоносни мир. Иначе лажне миротворце, на речима а не у срцу, видећемо у овој књизи још на много места, као и у 1 Мак. и код Божијих пророка Исаије и Јеремије (6, 14; 8, 11; 33, 6). Стих 5: могуће да je то алузија на време зло за Јевреје и у Египту у време писања ове Посланице, под царем Птоломејем VII Фисконом, које je почело од 130. год. пре Христа због άμιξία = немешања Јевреја са незнабошцима у Египту и то je од цара сматрано револтом. То је трајало и до пред само ово писмо 124. год. пре Христа. Зато се Јевреји у Јудеји моле Богу за њих (ст. 6), где се види да се ради о посебној и усрдној, продуженој молитви. У том контексту Јевреји Јерусалима и Јудеје подсећају Jeвреје у Египту да су и они прошли сличне невоље и гоњење, па зато цитирају део из ранијег писма (ст. 7-8) писаног 169 = 143. год. у коме наводе та своја страдања под Антиохом IV Епифаном, подвлачећи како су молитвом и служењем Богу били спасени. Пошто их je Бог тада. ослободио и обновили су Храм и богослужење у њему, Јудејци су у отаџбини увели празник Обновљења-Ханука, па су тада и писали Јеврејима у Египат да и они славе тај празник. Сада, у ст. 9, позивају их поново да заједнички празнују празник Обновљења. - Одлазак Јасона у ст. 7. из Свете Земље није био почетак несреће, jep je тај издајник и пре тога ратовао против Закона Божијег. (Овај се Јасон спомиње опширније даље и његова апостазија описана je у 4, 7-26). Израз "одступи" значи Јасонову издају ствари Изабраног народа у Израиљској земљи. Израз пак βασιλεία може значити: царство Селевкијско (као у 1 Мак. l, 16; 6, 47; 7, 8), али може значити и јеврejску теократију (као у 2,17). - Спаљивање монументалних врата Храма (ст. 8) спомиње се и касније у 8, 33 и у 1 Мак. 4,38. Проливање невине крви споменуто je и у 1 Мак. 1, 37. Побожни Јевреји су, ради очишћења од тих богохулних дела, привели жртве крвне и бескрвне (према 2 Mojс. 2, 1). Иначе, детаљан опис око обновљења Храма доноси 1 Мак. 4, 50 и даље. - Израз Сјеница (σκηνοπηγίας) у ст. 9. не значи да се овде препоручује празновање познатог празника Сјеница (јевр. Sukkoth: 5 Mojс. 16,13; 3 Mojс. 23, 24), који се празнује 15. дана седмог месеца Тисри (септ./окт.), него писац Посланице хоће да каже да, као што je у време Соломона празник Сјеница био дуплиран празновањем освећења Храма (2 Дневн. 5, 3), тако треба и Египатски Јевреји да свечано празнују Хануку=О6новљење, који празник иначе има сличности са празником Сјеница (паљење доста светиљки, ношење гранчица, прављење шатора). - Како примећује F. M. Abel (Livres Maccabees, стр, 301-2) Јевреји из Палестине писали су Јеврејима у Египту једну Посланицу (уграђену у ову сада) у време цара Димитрија II Никатора, године 169. селевкијске = 143. год. пре Христа, када je Симон Макавејац, по убиству брата му Јонатана, а пре свог пуног осамостаљења, још признавао Димитријеву власт насупрот узурпатору Трифону (1 Мак. 13, 34 и 41), па je Храм опет био у Макавејском поседу (још кад je брат Јонатан постао првосвештеник, али су га пре тога, по првом Јудином ослобођењу и очишћењу, за неко време правоверни Јевреји били изгубили). А пишу ову Посланицу баш сада зато што су Јевреји у Египту претходно били под Птоломејем VI Филомитором (181-170. и 164-145. год. пре Хр.), који je фаворизовао новоподигнути јеврејски храм у Леонтопољу у Египту, иначе ривалски храм ономе на Сиону у Јерусалиму. По смрти Филомитора 145. год. пре Христа жена му Клеопатра II у унутарегипатским борбама ослања се на Јевреје, нарочито на моћне војсковође Онију и Доситеја, но како je Птоломеј VIII Фискон убрзо дошао на власт, он се разгњеви на Јевреје и запрети им масакром. Тада су јеврејске вође биле у царевој немилости, па је могуће да тај моменат користе Јевреји из Јерусалима да им пишу и препоруче да празнују нови празник Ханука = обновљење Храма, али онога Храма у Јерусалиму, не спомињући ту имена, него само начелно говоре о невољи, о одступницима и о спасењу молитвама Богу, због чега, из благодарности за обнову Храма, и славе тај Празник. То дакле прво Писмо, од пре две деценије, сада им напомињу и додају препоруку за празновање Обновљења, тешећи их (слично писму и тешењу цара Језекије - 2 Дневн. 30,1-9). На овај начин браћа из Палестине најављују браћи у Египту време празновања Хануке у месецу Кислеву једном (новом) Празничном Посланицом. (Слично ћe касније, у Хришћанској Цркви, Александријски Патријарх најављивати време празновања Пасхе свим Црквама у свету). То би био разлог настанка, и цитирања на почетку 2 Мак., ове I Посланице.

2 Мак. 1,10: Овде почиње II писмо - II Посланица Јевреја из Палестине Јеврејима у Египту и Аристовулу (она обухвата 1, 10 - 2, 18), која би, по наслову, требало да je писана пре оне I Посланице, и то негде 148. год. селевкијске = 164. год. пре Христа, одмах по смрти Антиоха IV Епифана (ст. 17 и 2,18). Међутим, два задња стиха на крају ове Посланице (2,17 и 18), по мишљењу F.-M. Abel-a (стр. 310), тешко се могу ускладити. Стих 18. би указивао да je написана одмах после 164. год. пре Христа, када je Храм очишћен, док стих 17. не иде томе у прилог, јер писац Посланице има очигледно теократско схватање и зато говори о царству и свештенству које je Бог дао, па je стога, сматра Абел, вероватније да je писана касније, у време првосвештеника Симона (око 140-134), када је добијена пуна самосталност, или чак у време Симоновог сина Јована Хиркана, када je он постао првосвештеник и цар (134-104. год. пре Христа). По нашем мишљењу, нема противречности између стихова 17 и 18, јер се царство и свештенство може односити и на раније доба свештене историје Израиља. Нешто пре тога исти Абел (стр. 289) примећује другачије: да je ова Посланица ипак написана раниje, 164. год., па зато закључује следеће: да je у време писања ове II Посланице неко од Асмонеја (Макавеја) био тада првосвештеник (а с обзиром да je у Израшьу само један) они не би спомињали да је Аристовул у Египту од првосвештеничког рода, али како Јуда Макавеј није био првосвештеник, њега у наслову спомињу обично, те онда могу споменути и Аристовула "из рода помазаних свештеника", насупрот оним назови првосвештеницима издајицама народа и Закона и Храма какве су они у Јерусалиму тада имали. - Израз герусија у наслову (што би латински било Senatus), цитирана и у 1 Мак. 12, 6 (и код Јосифа Флавија, Стар. XII, 142), претеча је јеврејског Синедриона. Јуда у наслову, како већ рекосмо, јесте Јуда Макавеј. Адресат Аристовул je учени александријски Јеврејин, познат и иначе као писац алегоријског тумачења Петокњижја Мојсијевог, које дело je посветио цару Птоломеју VI Филомитору (181-145. год. пре Христа), па можда је овде зато и назван учитељем Птоломејевим. (Иначе, Аристовул у овом свом делу износи ученим Грцима тезу: да Закон Мојсијев већ садржи оно што су грчки философи касније учили, коју мисао ћe после хришћански апологети Климент Александријски (Стромате) и Јевсевије Кесаријски (Јеванђ. припрема), који га и спомињу, обилно користити). - Миропомазани свештеници су првосвештеници, и Аристовул je један од њих, вероватно из фамилије Онијада.

2 Мак. 1, 11: Израз "ми ратујемо" - παρατασσόμενοι - који имају сви рукописи, неки научници мењају у датив једнине: παρατασσομένω, па преводе: "као дa je Он (Бог) ратовао против цара" (и упућују на Зах. 14, 3 и Малах. 1, 4). Међутим, за такво одступање од рукописа нема потребе, jep je и овако смисао текста сасвим јасан.

2 Мак. 1,13-16: Владар - ήγεμών - je овде иесумњиво цар Антиох IV Епифан. Персија je овде провинција око града Персепоља на обали Персијског залива, како писац 2 Мак. каже у 9, 2. Али у 1 Мак. 6,1-4 стоји да је Антиох IV насрнуо на храм у Елимаиди, северније у Персији. Био je то храм посвећен богињи Нанији (старовавилонски пазив: Нина', персијски назив: Анахита), коју су Грци поистоветили са Артемидом. И историчари Поливије, Јосиф Флавије и Порфирије сведоче да je Антиох IV покушао да опљачка храм Артемиде у Алимаиди. Тамо je похлепни цар хтео тобож да се "венча" са богињом и узме новац храма као мираз. (Исти цар је једно такво венчање хтео да учини и са богињом Дианом у Јерапољу у Сирији и да покупи ризнице храма као дар). - Даљи опис (ст. 16) убиства цара десио се у ствари са Антиохом III Великим у храму Бела (јуна 187. год. пре Христа), а не са Антиохом IV, но како je Антиох III увек био наклоњен Јеврејима, писац ове Посланице je сматрао да тако страшна смрт више приличи опаком прогонитељу Јевреја Антиоху IV (чија je смрт иначе другачије описана у 1 Мак. 6,1-16 и код старих историчара).

2 Мак. 1,18-23: У овом одлумку писац II Посланице описује чудесни догађај из времена Немије: како је пронађен огањ из првог Храма (који je, према 3 Mojс. 6, 5-6, требао бити вечно горући на Жртвенику), сакривен на дну једног сувог бунара од стране свештеника кад су одвођени у вавилонско ропство, како се он претворио у густу течност, којом je, изливеном на сунцу, ипак запаљена жртва на Жртвенику. - Празновање у ст. 18. није био празник Сјеница, него празник Ханука-Обновљења Храма и Огња. И за празник Сјеница и за празник Ханука паљена су многа светла (па je Ханука називан и Φώτα = Светлост), а у опису Макавејског празника Ханука у Мишни стоји да су Израиљци палили многа светла због радости. - Већ смо рекли да је опис очишћења Храма и празновања тог догађаја дат детаљније у 1 Мак. 4, 36 и 52 (види тамо напомену), а и у 2 Мак. 10, 1-3. У књизи Немије нема описа овог празника него само празника Сјеница (Нем. 8, 13-18) и посвећења обновљених зидова Јерусалима (12, 27-30). За то дело Немију похваљује Прем. Сирах (49,11-13), али заједно са Зоровавељом. Међутим, пун опис обнове и освећења Храма доноси књ. Јездре (гл. 3-6). - Поменута у ст. 19 Персија, земља преко Еуфрата, где су одведени Јевреји у ропство, није то тада још била, него je било Асирско и Вавилонско царство, но у време повратка из ропства то је већ било Персијско царство, како се и каже у ст. 20. Немија je иначе долазио више пута из града Сусана у Персији у Палестину и Јерусалим (Нем. 2, 5-12). Извесни тумачи с правом сматрају да опис догађаја у овој Посланици претпоставља да je у овоме догађају учествовао не само Немија него и Јездра, који je био свештеник, док Немија то није, а такође и Зоровавељ, али аутор Посланице то не наводи. - Јонатан у ст. 23. није добро познат, осим ако није онај у Нем. 12,11,14 и 22, који je био првосвештеник, али прилично касније од Немијиног времена. (Међутим, тачна хронологија доба Јездре и Немије у науци je jош увек проблем).

2 Мак. 1,24-29: Ова молитва, којој je припевао хор свештеника и свих осталих, потиче можда из неког молитвеног, богослужбеног чина око Храма, али може бити и нова, инспирисаиа библијским елементима из Псалама. Слична је молитви цара Манасије (2 Днев. 33,18 и у додатку LXX = у нашем Часловцу), молитви Мардохејевој (књ. Јестир 4,17,1-24: LXX) и молитви Елеазаревој (3 Мак. 6,2-15). - Идеја Изабраног народа, изабраног у време праотаца између масе нагана, незнабожаца и многобожаца, основна је идеја свештене историје Старог и Новог Завета (Д. Ап. 13,17; 1 Петр. 2, 9-10; Рм. 11, 5. 28; Еф. 1, 4; Откр. 17,14). Истог је значења и израз у ст. 26: "удео" Божији (5 Mojс. 32, 9; Кол. 1,12); такође и израз у ст. 27: "сабери расејање" - έπισυνάγαγε την διασποράν (5 Mojс. 30, 4; ср. Ис. 49, 6), као и израз у ст. 29: "засађивање" народа - καταφύτενσον τον λαόν σον - у месту Божијем, све су то кључни изрази и појмови месијанских, нада Израиља Божијег и свих оних тежњи ка иуноћи у Цркви Божијој као пуноћу свих и свега у Месији-Христу. Скоро сви ови изрази ушли су у најстарије молитве Цркве на православном Истоку у чину Крштења и Евхаристије (=Литургије) и остали до данас (види Велики Требник. Најдубље пак тумачење тих израза дао je Св. Максим у Тумачењу на Беседу 14, 7 Св. Григорија Богослова, срп. превод у кн.. еп. Игњатија (Мидић), Сећање на будућност, Београд 1995, 184-215). - Та месијанска идеја, јако наглашена у завршном поглављу Пророка Исаије (66,18-22 и у Јерем. 30, 31-34 и 32, 37-42), води нас директно ка стварности есхатолошког сабрања (έπισυναγωγή) све деце Божије у Царство Небеско (Мт. 23, 27; 24, 31; Лк. 17, 37; 2 Сол. 2,1)·

2 Мак. 1, 31-32: Овај догађај спаљивања жртве проливањем воде подсећа на чудесни догађај на гори Кармилу молитвама Пророка Илије (1 Цар. 18, 32-38).

2 Мак. 1, 33-36: По неким савременим тумачима (римокатоличким у француској Јерусалимској La Santa Bible, 1961): "ова историја комбинује сећање на култ огња код Персијанаца и неко знање о својствима нафте, природног петрола, коме су се дивили географи и природњаци грчки и римски". Тако модерни тумачи упро(па)шћују ову тему, која je овде сложенија и богатија. Наиме, како је запазио један други, нешто старији француски библиста, F.-M. Abel (Livres Maccabees, с. 297-8), из нашег текста пре je вероватно да је персијски цар поштовање према чудесно јављеном код Немије у Јерусалиму огњу показао код себе, у Персији, кад му је јављен и проверен тај догађај и кад му је највероватније донет тај огањ из Јерусалима (као што хришћани вековима носе Св. Огањ са Гроба Христовог у своју отаџбину), па je исти цар код себе поставио, оградио и то место "прогласио светим" (ст. 34). Персијски цар је био "први служитељ, ако не и сама слика Ормузда, бога светлости, оличеног у огњу". Цар je тамо, у том новом светилишту, добијао дарове и прилоге и онда их делио својим миљеницима (ст. 35). - Немијини људи називали су густу воду и чудо с њом нефтар = очишћење (мада та реч ни јеврејски, ни грчки, ни персијски не значи то, него је назив дат њеном резултату), а народ je то назвао нефтај, тј. нафта (од персијске речи naft). Jош у 16. веку римокатолички монаси Свете Земље показивали су хаџијама бунар Немијин у Кедронској долини, јужно од Силоамске бање у Јерусалиму. Касније je то место затрпано и данас је непознато. У Персији, тачније у Арбелу у Асирији, стари географ Страбон je забележио "извор нафте и огањ и храм Ненејин", а у Вавилону исти географ спомиње стврднут асфалт, а у граду Сусану "асфалт течан, који зову нафта", која има "чудну природу", јер гори, а вода je не гаси него распаљује. - Ако се сетимо чуда Пророка Илије с водом запаљеном с неба на гори Кармилу, и чуда у Вавилонској пећи, распаљиваној највероватније нафтом, која није опаљивала Три Младића (често навођених у у нашим књигама Макавејским), зашто и овде, у случају Немије и свештеника, не би било чудо Божије! Истина, у књизи Немијиној нема описа таквог догађаја, али усмено предање, и тада и данас, старије je и богатије од записанога. (Само уско школска европска "историјска наука", нарочито тзв. "religionsgeschichte" и савремена мас-медијска пропаганда, сматрају да оно што није забележено као текст, или објављено као вест, није ни постојало).

1. 1 Mojс. 17, 2-10; Д.?п. 7,8
2. 1 Дневн. 28,9
3. Д.Ап. 16,14
4. 143 г. пре Христа
5. 2 Мак. 4, 13
6. 124 г. пре Христа
7. 1. Мак.4,52; Прем. Сир. 49, 11-13
8. Нем. 2,5-12
9. 3. Мак.2,2;6,2-3; 5. Мојс.10,17
10. 5. Мојс.32,9; 2. Мак.14,15; 3. Мак. 6,3
11. 5. Мојс. 30,3-5; Нем. 1,9
12. 2. Мојс.15,17; 23,22