Књига Друга. Глава II
Наставак и крај Друге Посланице (1-18). Улога Пророка Јеремије у склањању Скиније и Ковчега. Примери Мојсија, Соломона, Немије и Јуде Макавејца, чију историју писац износи скраћено.

1. А налази се у записима (εν ταΐς άπογραφαΐς) да je Јеремија пророк заповедно да одвођени (у ропство) узму огањ, као што је забележено.[1]
2. И како je Пророк заповедио одвођенима (у ропство), давши им Закон, да не забораве заповести Господње, и да не заблуде умом гледајући идоле златне и сребрне и украсе на њима.[2]
3. И друге такве речи говорећи мољаше их да не удаље Закон од срца свога.
4. А беше још у том писму (εν гγραφή - у књизи) како je Пророк, пошто му би откривено, заповедно да Скинију и Ковчег понесу за њим. И када изиђе на гору где је Мојсије попевши се видео Божије наслеђе (= 3емљу Обећану), [3]
5. И дошавши Јеремија (тамо) нађе одају као пећину, и унесе онде Скинију и Ковчег и жртвеник кадиони, и зазида врата.
6. И приђоше неки од његових пратилаца да обележе пут, и не могаху наћи (пећину).
7. А када дозна Јеремија, покара их и рече: "Место ћe бити непознато докле Бог не окупи сабрање (έπισυναγωγήν) народа, и не помилује их;
8. И тада ћe Господ ово показати, и јавиће се слава Господња и облак, као што се показивала у време Мојсија, као што je и Соломон молио да се Место (= Храм) освети веома."[4]
9. A објашњено je и да je (Соломон), као имаоц мудрости, принео жртву обновљења и завршења (έγκαινισμοϋ κα τελειώσεως) Храма.
10. Kao што се и Мојсије помолио Господу, и сиђе огањ с неба и спали жртве, тако се и Соломон помолио, и огањ сишавши спали жртве свеспаљенице. [5]
11. И рече Мојсије: "Зато што се жртва за грехе не једе, она се спали".[6]
12. Тако и Соломон празноваше осам дана (обновљење).[7]
13. A објашњава се и у записима и у подсетницима (= књигама) Немијиним то исто, и како je он (Немија) основавши библиотеку сабрао књиге о Царевима и о Пророцима и о Давиду, и писма царева (персијских) о даровима (Храму).
14. А тако исто и Јуда (Макавеј) сабра све (књиге) што беху растурене због рата који нам je био, и налазе се код нас;
15. Koje (књиге), дакле, ако требате, пошаљите људе који ћe вам их донети.
16. Хотећи, дакле, празновати очишћење (Храма), написасмо вам, зато ћете добро учинити празнујући те дане.
17. А Бог, Који je спасао сав народ Свој и свима дао наслеђе (=3емљу Обећану), и царство, и свештенство, и освећење;[8]
18. Kao што je обећао преко Закона. Jep се уздамо у Бога да ћe нас брзо помиловати и сабрати из свег поднебља (= васељене) у Свето Место. Jep нас је избавио од великих зала и Место (Храм) је очистио.[9]
19. А све (= т.ј. историја) о Јуди Макавеју и његовој браћи и о очишћењу Највећега Храма и обновљењу Жртвеника,
20. И још о ратовима против Антиоха (IV) Епифана и сина његовог (Антиоха V) Евпатора,
21. И о бивалим јављањима (επιφανείας = божанским појавама) с Неба онима који су за Јудаизам часно и јуначки се борили (φιλοτίμως ανδραγάθησα σι ν), тако да су, иако беху малобројни, пленили целу земљу и варварска мноштва протопили;
22. И да су Славни у целој васељени Храм поново повратили, и Град ослободили, и Законе, који су имали бити погажени, васпоставили, јер им je Господ са сваком благонаклоношћу (επιεικείας = кротошћу) бивао милостив -
23. То (све) што је изнео (= описао) Јасон Киринејац у пет књига, покушаћемо да скратимо у један зборник (δι' ενός συ ντάγματος επί τεμεΐν).
24. Јер видећи мноштво бројки и тешкоће које имају они који желе да се упусте у казивања историје, због мноштва материје (= података),
25. Ми смо се побринули да онима који желе читати буде задовољство, а онима који би радо хтели да задрже у памћењу буде лакоћа, свима пак који се овоме буду обраћали буде корист.
26. И нама који смо узели на себе труд скраћивања (της επιτομής) није лако, јер je то ствар мукотрпна и ноћобдијна;
27. Kao што ономе који припрема гозбу и настоји да угоди другима, то није лако. Ипак, ми ћемо, ради задовољства многих, радо поднети овај тешки напор,
28. Остављајући писцу питање тачности излагања о свакоме, a старајући се да следујемо правилима скраћивања.
29. Јер као што архитекта (= градитељ) нове куће треба да брине о читавој изградњи, док онај који узима на се да уживањем изрезбари и украси (кућу) треба да нађе погодности за украшавање, тако сматрам и за нас.
30. Удубљивати се (у ствар) и казивати течно и помно бављење детаљима - то припада ономе који први пише историју;
31. А да настоји да реченица буде кратка и излагање теме сажето обрађено - то остаје ономе који врши препричавање.
32. Зато ћемо сада започети казивањем (повести), додавши овоме напред само оволико. Jep je лоше васпитано (εϋηθες) бити опширан у уводу у историју, а саму историју скраћивати.

2 Мак. 2,1: Пред читаоцима је наставак II посланице, написане пре I посланице. - У време Макавејско Пророк Јеремија био je врло омиљен (в. даље 15,13-16). Јеремији се иначе приписује низ списа канонских, али нажалост и апокрифних. Из једног од тих списа или из усменог предања je овде описани догађај. Енглески коментатор код R. N. Charles-a, 1,132 сматра ово "легендом", која "без скрупула претвара једног пророка (Јеремију) од радикално индиферентног, ако не и непријатељски расположеног према ритуалу Храма, у једног побожног конзервативца". Овакви су, нажалост, не малобројни "теолози" секуларизованог Западног Хришћанства! Јер, по чему je то Jeремија "противан храмовном култу" Живог и Истинитог Бога? Само je противан безживотном и безверном формализму и лажном култу лажним боговима, као уосталом и сам Месија Христос (Jep. l, 10; 2,13; 3,12-13.17; 7,2-7 и 11 (=Мт. 21,13); 32, 34; 29, 10-14 итд.). - Истина, постоји код Јеремије (у његовој књизи Пророштава) месијанска мисао: да се неће у време Месије помињати ковчег Господњи нити правити више, али ћe Jeрусалим бити престо Господњи, и сви ћe к њему доћи. Ср. речи Христове у Јн. 2,19-21 о телу храма Свога... Јасно да су пророци, нарочито Исаија и Јеремија, превазишли закон Мојсијев и приближили се Месијанским временима. Али то не значи да су одбацили Закон и Храм и богослужење у Храму. Уп. Ап. Павле у Посланици Јеврејима: 8, 8-13. Свакако je рано то приписати овим људима у доба Макавеја. По тој логици ни Макавеји нису требали обнављати и освећивати Храм. Писци Макавејских књига боље познају Јеремију од наших савремених "библиста" рационалиста.

2 Мак. 2, 2: Поуке Јеремијине Јеврејима одвођеним у ропство у Вавилон да не забораве Закон и Слово Божије, и да се не занесу фасцинацијом сјаја мртвих металних идола, садрже се индиректно у његовој књизи Пророштава, a овој последњој теми посвећена je тзв. Посланица Јеремијина, коју je послао заробљеним и одведеним у Вавилон: да им објави као што му je наређено од Бога (Посл. Јерем., увод LXX). Та посланица је сва усмерена против идола и идолопоклонства и као стални рефрен њен je: "Идоли са свим својим сјајем нису богови, зато их се немојте бојати". Ова посланица није у првоканонским књигама. (Ех, кад би неки пророк Божији данас објаснио савременим Србима да се не заносе лажним сјајем модерног идолопоклонства Европске цивилизације! Уосталом, донекле слично тужном пророку Јеремији говорили су и писали Србима два Божија пророка наших дана: Епископ Николај Жички и Отац Јустин (Поповић). Сви савремени евроамерички идоли остављају у души, савести и природи пустош, као мрзосшт запушћења Антиоха Епифана и његових слугерања).

2 Мак. 2,4-12: Писац ове посланице даље казује из непознатог списа-књиге (за коју се ни у стиху 1, ни у стиху 4. не може рећи да је Јеремијина): да je Јеремија по Божијем откривењу склонио Скинију и Ковчег Завета и Кадиони Жртвеник у једну пећину на брду Небо, где је умро Мојсије и нико не зна где је његов гроб (5 Mojс. 32, 50 и 31,5-6). Мисао аутора је ова: да је најбоље склонити све покретне светиње Мојсијевог Закона и богослужења под покровительство самог Законодавца. Талмудска традиција не зна ништа о Јеремијиној улози у склањању Скиније. - Скинија = шатор Сведочанства, пошто je Соломон сазидао Храм, није нестала, него је чувана у Храму. (1 Цар. 8, 4-9). Међутим, наш писац посланице враћа се месијанској идеји пророка Јеремије и говори (стих 8) да ћe се, после "еписинагоге" = сабрања свих верних око Месије, опет јавити Слава Господња, као у време Мојсија и Соломона. Тешко je од нашег писца очекивати да се пренесе у позицију Ап. Павла и његове посланице Јеврејима, он чак није ни на висини Јеремијине књиге Пророштава, али му се не може порећи свака месијанска нада, и не треба га враћати као "конзервативца" у прошлост (како чини Divo Barsotti, Le seconde Livre des Maccabees, стр. 28-30), jep онда и саме књиге Макавејске губе сваки смисао. И Соломон je градио Богу Храм, иако je знао да Га "небо ни небеса над небесима не могу сместити, а камо ли овај дом што он сагради" (1 Цар. 8,27; Д. Ап. 7, 49). Православна светоотачка и црквено-литургијска егзегеза ту су трезвеније и аутентичније, ближе духу саме Библије, која je код православних увек схватана као књига сведочења о Месији.

2 Мак. 2,9-12: Ови примери: Мојсија и Соломона о празновању освећења Храма треба да убеде и jош више подстакну Jeвреје у Египту да празнују Макавејски празник Хануку - Освећење Храма.

2 Мак. 2, 13-15: Наводећи овде из списа и књига Немијиних (коментатори се не слажу шта то тачно значи: да ли познате нам књиге Јездре и Немије или још неке подсетнике, хронике, и сл.) да je и Немија (са Јездром) тако исто празновао обновљење Храма (и освећење градских зидова: Нем. 8,14-18), писац Посланице вели да је Немија учинио и још једно важно дело: сакупио је књиге у једну библиотеку и наводи четири трупе тих књига: 1. Књиге о Царевима; 2. Књиге о Пророцима; 3. Књиге Давидове и 4. Писма Персијских царева о даровима Храму и Јудејима у Јерусалиму. Од свих ових књига у Књизи Немије помиње се само ова четврта група (Нем. 2,7-9). У Књизи Немијиној помиње се још и Мојсијев Закон-Тора који je читао окупљеном народу књижевник Јездра (Нем. 8,1-14). Прва група књига je вероватно у то време обухватала књиге од Исуса Навина до Царева (рабини су то звали: "Први Пророци"). Друга група су Пророци у буквалном значењу ("Последњи Пророци" по рабинском називу). Трећа група су Псалми Давидови. Очигледно да још нема збирке Мудросних књига - хагиографија, која група je оформљена у међувремену од Немије до Хасмонеја-Макавеја. - Навођење ове три групе светих књига у овој нашој II посланици неки научници сматрају као својеврсно навођење канона књига Старог Завета (Loisy, Hist, du Conon de VА. Т., 45). Ова збирка светих књига (наравно, без 4. трупе) била je у употреби у Палестини и у Александрији. - У наставку (стих 14), наводи се да, попут Немије, и Јуда Макавеј (који je у l, 10 потписник ове посланице) сабрао све свете књиге, разнете и разбацане због рата и те књиге сада нуде Јевреји Палестине браћи у Египту. То су књиге које је Немија сабрао у библиотеку, а вероватно и више од претходно набројаних, јер у у међувремену Јевреји имали оформљен канон Светог Писма Старога Завета, који се уопштено спомињу у 1 Мак. 12, 9. Ово je вероватно и разлог што наше Макавејске књиге, које тада још нису биле написане, нису ушле у јеврејски канон.

2 Мак. 2,17-18: Ове задње молитвене жеље изражене на крају II посланице показују њеног писца као човека духовног и широко библијских, месијанских видика. Ако се подсетимо на 2 Mojс. 14, 30: избављење Израиља из египатског ропства, и 4 Moje. 36,2: давање Земље Обећане у наслеђе Изабраном народу, који je по 2 Mojс. 19, 6 (=1 Петр. 2, 9), народ царски, свештенички и освећени, и који ћe, по обећању 5 Mojс. 30, 3-5, бити сабран из расејања по свој васељени (овде се писац враћа на 2, 7), онда се види да je наш писац обухватио све главне елементе свештене историје спасења, коja je месијанска истopuja, историја завета и савеза Бога и Његовог народа. Потврда и продужетак те свете историје и светог савеза јесте и догађај Макавејских доба: ослобођење од опасности идолопоклонства и очишћење Храма: светог Места сусрета и савеза Бога и Његовог народа. То је, такође, доказ месијанске наде писца и целог Јеврејског народа (а и у Новом Завету сва вера хришћанског народа названа je надом - 1 Петр. 3, 15). Тако примећује, мада донекле ослабљено својеврсном непрецизношћу и F.-M. Abel (стр. 310): "Овај повратак и сабрање (ст. 7 и 18), на којем се све наде кондензују јесте једна есхатолошка тема раширена међу побожним светом (Јудеја) са оном истом неодређеношћу какву има појам парусије (=другог доласка) на почетку Хришћанства". Он овде подсећа на истоветну молитву садржану у Пс. 105/6, 47.

2 Мак. 2,19-20: Одавде па до краја ове друге главе јесте предговор самог писца 2 књиге Макавејске, што ћe рећи да напред наведене I и II посланица нису његово дело, него их је, написане на јеврејском или арамејском, он само превео (или нашао преведене) и навео на почетку своје књиге. - Обе посланице кратко описују Божије дело очишћења и освећења Храма и Жртвеника, скоро не спомињући главне актере: Јуду и браћу Макавеје. Сада тек писац xoћe да нише о томе, о тим борцима и њиховој борби, који су до тог остварења довели. Из кратког резимеа Макавејског дела, ст. 19-22, који стихови су права химна - егзалтација Јуде, браће му и њихове борбе, уз, наравно, помоћ милости Божије, очигледно се види да су неумесна сва "учена" нагваждања како, тобоже, писац 2 Мак. није за Макавејце и њихову борбу. - Израз у стиху 19. и 22. Највећи Храм стављен је вероватно за веће истицање јерусалимског Храма и над оним Самарјанским у Гаризину, и над оним египатских Јевреја у Леонтополису.

2 Мак. 2, 21-22: Не схватамо неке од критичара или тумача Макавејских књига кад говоре да писац 2 Мак. дезавуише Јуду и браћу Макавеје и њихову целокупну, дакле и национално-политичку борбу, кад се овде у ст. 21. јасно види да тај писац, истичући истина у први план Божија јављања и дејствовања - επιφανείας (в. и 3, 24; 5, 2-4; 11, 8; 12, 22; 14,15; 15, 27), он јасно овде каже да je то била Божија подршка онима који су се часно и јуначки борили за Јудаизам, и даље у стиху 22: шта су све они, а не неко други, урадили, и то зато што су Богу били угодни. Свакако, треба рећи да писац 2 Мак. има други приступ опису историје Макавејских борби од писца 1 Мак., али нема битно другачији став према самом Јуди и Браћи његовој као вођама и првоборцима у тој свештеној борби за свој и Божији Народ, Закон и Светиње. - Овде споменути Јудаизам (стих 21) споменут je и касније (14, 38), насупрот Јелинизму и άλλοφυλισμοϋ = иноплеменству, туђинштини, тј. синонимима паганизма. - Интересантно je да је ову идеју из наше 2 Мак. о очишћењу Храма и Жртвеника и тиме преокрету Господњег гњева на милост, Владика Његош у Горском Вијенцу (ст. 2358-2360) дословно преточио у своје стихове: "Поругани Олтар јазичеством / на милост ће окренут Небеса!" Уопште, треба приметити да je цео Горски Вијенац написан у истом макавејском духу и са истим здравим људским библијским осећањем борбе против паганизма и сваке лажне вере и нечовештва.

2 Мак. 2,23: Као што je речено и у Уводу у 2 Мак. о овом Jaсону Киринејцу (из области Киринаике у Африци, западно од Египта) не зна се ништа поуздано. Сигурно je да наш писац ове књиге, оваква каква je 2 Мак. јесте стварно епитомист, скраћивач и редактор, што се види касније у тексту јасније, тако да овај стих 23. није литерарна фикција, него израз пишчеве коректности и поштења.

2 Мак. 2, 24-32: Иако одличан зналац оновремене, јелинске историографије и јелинистичког стила, који добро зна правила писања историје и правила скраћивања, резимирања - наш писац у овим стиховима детаљније описује свој "књижевни поступак". Писац претпоставља да читалац може и сам доћи до петотомног дела Јасоновог (иначе непознатог у историји литературе и у рукописима), којег Јасона он сматра архитектом грађевине, док себи оставља улогу простог унутрашњег декоратера. - Завршна реч (стих 32): да je "знак лошег васпитања" бити опширан у уводу а саму историју скраћивати, нашег писца замал извлачи из те грешке.

1. 2. Мак. 1,19
2. Пocл. Јерем. 3-4
3. 5. Мојс. 34,1-4
4. 2. Moje. 40, 34-35; l. Цар. 8,10-11; 28-30
5. 3. Мојс. 9,24; 2. Днев. 7,1
6. 3. Мојс. 10,16-18
7. 1. Днев. 7, 8-9
8. 2. Мојс. 14,36; 4. Мојс. 36,2; 1. Петр. 2,9
9. 2. Мојс. 19,6; 5. Мојс. 30,3-5