Књига Друга. Глава III
Свети Град спокојан под првосвештеником Онијом, али га Симон оптужује стратегу Целесирије. Долазак Илиодора да опљачка Храм, узбуна у Граду; Илиодор кажњен с Неба.

1. Док се у Светом Граду живљаше са сваким миром и Закони (Божији) беху најбоље поштовани, због Оније првосвештеника побожности и мржње према злу (μισοπονηρίαν),[1]
2. Би тако да су и сами цареви поштовали Место, и Храм су славили најбољима поклонима;
3. Тако да je и Селевк (IV Филопатор), цар Азије, давао од својих прихода све потребне трошкове за приношење жртава.[2]
4. А неки Симон, из племена Венијаминова, поставши настојатељ Храма, посвађа се са првосвештеником (Онијом) око надзора над тржиштем у Граду.
5. И не могући победити Онију, дође код Аполонија Тарсијског, у оно време стратега (= војног заповедника) Целесирије и Феникије,
6. И пријави му да je ризница у Јерусалиму препуна непроцењивог новца, тако да je мноштво разног блага неизбројиво, и да то не спада у потребе за жртве, те да је могуће да све то дође у власт цареву.[3]
7. А када Аполоније срете цара, исприча му за потказани му новац; a овај изабра Илиодора, који беше над стварима државе, и посла га давши му заповест да вишеречени новац покупи и донесе.
8. И Илиодор крете одмах на пут, под видом да ћe походити градове по Целесирији и Феникији, а уствари да би цареву намеру извршио.[4]
9. Дошавши пак у Јерусалим и будући љубазно примљен од првосвештеника Града, каза им за обавештење и објасни зашто је дошао; а питаше да ли заиста то тако стоји.
10. А првосвештеник показа да су то залози удовица и сирочади,[5]
11. А нешто je и Хиркана, сина Товијина, човека врло знаменитог - не (дакле) као што беше оклеветао безбожни Симон - и да свега има четиристо таланата сребра и двеста злата;
12. Учинити пак неправду онима који су поверили (новац) светињи Места и чесности и неповредивости (ασυλία) Храма по свему свету поштованога, сасвим је немогуће.
13. А Илиодор, због добијених наредби царских, говораше да свакако треба да их узме у царску ризницу.
14. И одредивши дан (за узимање), ступаше у Храм хотећи да учини смотру тога. А по свему Граду беше не мала смутња (αγωνία).
15. Свештеници пак, простревши се у свештеничким одеждама испред Жртвеника, призиваху на небу Онога Који je установио закон о залогу, да их заложницима читаве сачува.[6]
16. И беше за гледаоца изглед (ίδέαν) првосвештеников такав да рањаваше срце (διάνοιαν), јер лице и промена боје показиваху душевну агонију.
17. Јер тог мужа обухвати неко страхование и дрхтавица тела, чиме је гледаоцима био пројављен бол који му је захватио срце.
18. A још из кућа грађани групно истрчаваху на свенародну молитву, због тога што је предстојао презир Места (светог).[7]
19. Жене пак, везујући кострет испод дојки, окупљаху се у све већем броју по улицама, а затворене (у одајама) девојке сјурише се једне код врата, а друге на зидинама, док неке извириваху кроз прозоре.[8]
20. И све оне пружаху руке према Небу и чињаху усрдну молитву.
21. За сажаљење беше (видети) падање на земљу свега густог мноштва (народа) и ишчекивање првосвештениково у великој агонији.
22. И они (сви) призиваху Сведржитеља (τον Παγκρατή = Свемоћнога) Господа да заложницима сачува залоге читаве у свакој безбедности.[9]
23. А Илиодор пак извршаваше што беше наумио.
24. Но истога часа кад он са маченосцима беше већ дошао до ризнице, Господар духова и сваке власти учини велику појаву (επιφάνεια ν μεγάλην), тако да сви који се дрзнуше да уђу (у Храм), погођени силом Божијом, падоше у укоченост и ужас.[10]
25. Јер им се појави неки коњ са страшним коњаником, украшен прекрасним покривачем, који пропевши се (на задње ноге) нападе Илиодора предњим копитама, док јахач на њему виђаше се са златним свеоружјем.
26. А и двојица других младића јавише се пред њим (Илиодором), благољепни снагом и предивни славом и сјајни одећом; они му стадоше с обе стране и бијаху га непрестано, наносећи му многе ране.[11]
27. А када изненада падe на земљу и би захваћен великом помраченошћу, зграбише га (војници) и на носила положише,
28. Те (тако) онога, који je малочас са многом свитом и свим маченосцима ушао у вишеречену ризницу, ношаху као немоћнога да помогне себи, познавши (и они) јавно Божију силу.
29. Он, пак, због божанског дејства, беше прострт без гласа и лишен сваке наде и спасења.
30. А ови (Јудеји) благосиљаху Господа, Који прославља (παραδοξάζοντά) Своје Место. И Храм Сведржитеља, који је малопре био пун страха и нереда, појавом Господњом испуни се радошћу и весељем.
31. И убрзо неки од Илиодорових другара мољаху Онију да призове Вишњега да подари живот ономе који лежаше готово у последњем даху.[12]
32. Првосвештеник пак, побојавши се да цар не помисли да су Јудејци учинили неко злодело са Илиодором, принесе жртву за спасење тога човека.
33. И док првосвештеник чињаше умилостивљење, опет се Илиодору појавише исти младићи, одевени у исто одело, и ставши рекоше: "Имај многу захвалност Онији архијереју, јер ради њега ти Господ подари живот.
34. А ти, од Неба кажњен, објављуј свима величанствену Божију моћ!" И то рекавши посташе невидљиви.
35. А Илиодор, приневши Господу жртву и помоливши се превеликим молитвама Ономе који му je живот сачувао, и благодарно поздравивши Онију, врати се с војском цару.
36. И сведочаше свима дела Превеликога Бога која својим очима виде.[13]
37. А када цар запита Илиодора ко би други био погодан да joш једном буде послан у Јерусалим, рече:
38. "Ако имаш неког непријатеља или издајника ствари државних, пошаљи њега тамо, и добићеш га (назад) кажњенога, ако се уопште спасе, зато што око тог Места заиста има нека Божија Сила.
39. Јер сам Онај Који има обиталиште наднебеско, Надзиратељ (επόπτης) je и Помоћник онога Места, и оне који долазе ради зла, ударајући погубљује.
40. Такви су били догађаји око Илиодора и око очувања ризнице (Храма).

2 Мак. 3,1-3: Онија првосвештеник je из познате првосвештеничке лозе Јадаја, и то je овде Онија III, син Симона II (којега хвали Премудри Сирах у гл. 50), унук Оније I, праунук Симона I Праведног, прапраунук Оније I сина Јадајевог. Спомиње га и Јосиф Флавије (Стар. XII, 225) као савременика египатског цара Селевка IV Филопатора (187-175) и цара Спарте Ариса (али је код последњег Јосиф погрешио, јер је Арис II живео око 255. год. пре Христа када je првосвештеник био Онија I). Спомиње се овај Онија III као врлински човек и у 2 Мак. 15,12-15 са пр. Јеремијом. А овде је истакнута његова побожност: εύσέβειαν и μισοπονηρίαν = одиозност према злу (odium malitiae у старом латинском преводу). - Пре овога времена, ако узмемо за веродостојног Јосифа Флавија (Стар. XI, 336-339; и XII, 50-58; Прот. Апиона II, 42-49), Александар Македонски је почаствовао и даривао Храм у Јерусалиму, а онда и цареви Птоломеји II и III (284-247-222. год.) уважавали су и даривали јерусалимски Храм. Нарочито се благонаклоно односио Сиријски цар Антиох III Велики Селевкијац (223-187), када је овладао Палестином, који je из побожности дао Јеврејима новчану и другу помоћ за приношење жртава (Стар. XII, 140). (Види о њему у историјском Уводу). Његов син Селевк IV Филопатор (187-175), "цар Азије", како га овде зове стих 3, иначе слаб владар и још оптерећен обавезом да отплаћује Риму дугове свога оца, давао je новац за трошкове Храма и богослужења у Јерусалиму. (Али касније, како je описано мало ниже, 2 Мак. 3,9-14, исти цар Селевк послаће Илиодора да опљачка Јерусалимски Храм). Све je, дакле, претходно било добро и мирно, док се није појавио унутрашњи сукоб међу Јеврејима, интригама извесног Симона против побожног првосвештеника Оније, чиме је јелинистичка страна у борби против православних почела добијати моћ, ослањајући се на сиријско-јелинску власт, о чему говори даље цела 3. глава.

2 Мак. 3,4-6: Овај Симон, по грчком рукопису, био je из племена Венијаминовог, које племе иначе није давало свештенике ни левите; зато само стари латински превод (извршен са изгубљеног дела Синајског рукописа каже да je он "de tribu Balgea", дакле, из свештеничке фамилије Валга (Нем. 12, 5-18). Он je био настојатељ у Храму Јерусалимском, надлежан за питања снабдевања Храма и свештеника и вероватно и за питања прихода и новца. Није довољно јасан назив: αγορανομίας = надзорник над тржницом и трговином у граду, што je била цивилна, државна служба, а не црквена, али je Симон вероватно био умешан у неке трансакције с новцем Храма са тржиштем истога у граду. Јер његов сукоб са првосвештеником Онијом управо je због новца Храма, којим je он хтео да располаже, па га сада нуди цару (ст. 6). Нажалост, новац, тај мамон, увек је био камен спотицања и људи и људских односа, а код свештених лица у служби Богу и Храму, он је често узрок трагичних сукоба и духовних банкрота. - Аполоније je био син Менестеја (в. ниже 4, 4), (али није исти са оним у 1 Мак. 10, 69), из града Тарса (град Апостола Павла), који je био главки град области Киликије, па су се грађани те области називали Таршани (в. ниже 4, 30). Што се тиче мноштва новца у Храму, Јосиф Флавије бележи следеће (Стар. XIV, 110): "Нека се нико не чуди толиком богатству новца у нашем Храму, јер сви по васељени Јудеји и који поштују Бога, па и они из Азије и Европе, њему доносе и прилажу од пре много година". (Ср. и 4 Мак. 4, 6).

2 Мак. 3, 7-10: Илиодор je био син Есхилов, родом из Антиохије, пријатељ и службеник цара Селевка IV Филопатора, по положају као државни министар, али је касније постао издајник и убица тога цара, како вели историчар Апијен. Он је дошао у име цара Селевка IV да узме, уствари опљачка новац, и био je срдачно примљен у Јерусалиму и Храму. Taj догађај се збио негде између 180. и 176. год. пре Христа. Чудно je да je то затражио цар Селевк, који je мало пре тога, у 3,3 поменут као дародавац Храму Јерусалимском, али се објашњење може наћи у томе да га je Рим притискао да отплати очево дуговање Риму (по уговору у Апамеји 188. год.). Мишљење бројних историчара je да je Рим ускоро и потстакао Илиодора да убије Селевка да би за цара дошао његов брат Антиох IV Епифан (а притом су Римљани задржали као таоца у Риму Селевковог сина Димитрија). - Новац удовица и сирочади може значити и њихове залоге даване у Храм на чување, али и новце Храма намењене за храну њима (5 Mojс. 14, 25 и 29).

2 Мак. 3,11: О овом Хиркану пише опширно Јосиф Флавије (Стар. XII, 223 и 228-236), називајући га сином Јосифовим, иначе су они родом из познате старе породице Товијаца, па се зато сви зову Bene Tobiah = Товијини синови (као: Bene Hashmonai = синови Хасмонејеви). Та породица je била у сродству са породицом првосвештеника Оније. Хиркан je био знаменит и богат; после сукоба са својом старијом браћом побегао je пpeко Јордана и тамо у пустињи изградио јаку и богату тврђаву звану Тир и живео тамо седам година (183-175) ратујући са околним Арапима. Кад je на власт дошао Антиох IV Епифан, 175. год., он се није слагао са његовом политиком према Јеврејима и, уплашивши се освете овога због односа према Арапима, убио се, па му је имовину присвојио Антиох Тирании (Епифан).

2 Мак. 3,16: Сасвим је разумљива унутрашња агонија побожног првосвештеника Оније, која се видно пројављивала и споља. Израз ιδέα за спољни изглед лица чест је у Пастиру Јермином. У Сирији je обичај да уместо питања: "Како сте?" питају "Каква ти је боја (лица)?" Са модерним шминкањима лица, и код мушкараца, људи постају маске, као мумије, нарочито званична лица.

2 Мак. 3,24-26: Овде и ниже описано је кажњавање дрскости Илиодорове у Храму (у 4 Мак. 4,6-14, која се обично ослања на 2 Мак., то je сам Аполоније а не Илиодор) појавом небеске Силе. Господар (=δυνάστης) духова je Бог Анђела (4 Mojс. 27,16; Јевр. 12, 9). Појава, овде још и велика - επιφάνεια μεγάλη (реч je ова врло честа у 2 Мак. (2,30; 5,4; 12,22; 14,15; 15,27) - јесте библијски израз за пројаву присуства и дејства Свемоћнога Бога, Који је Својим енергијама свудаприсутан и делатан. Стари Завет je пун божанских епифанија, било као ангелофанија или делимичних теофанија, док ћe пуноћа Епифаније (тако се зове православии празник Богојављења) бити тек у Новом Завету (2 Сол. 2, 8; 2 Тим. 1,10; 4,1). Појаве Божије увек су чудесне и чудотворне (в. ниже 15, 21) и увек спасоносне, макар кад и кажњавају. - Овде су посреди ангелофаније - појаве Анђела Божијег са два пратиоца. У постегзилно доба у Израиљу све je више испољена ангелофанија у библијским текстовима овог периода. Али није тачна теза неких западних библијских критичара да анђели нису познати и пре тога у Изабраном народу Јеврејском, него да је, наводно, ангелологија позајмљена из Вавилона.

2 Мак. 3, 31: Назив за Бога Вишњи - ύψιστος, врло je чест у Светом Писму: l Mojс. 14,18; 4 Mojс. 16, 22 и 24,16; Дан. 5, 18 итд. Taj назив је био у честој употреби у Макавејско време, тако да су га употребљавали и Јевреји и незнабошци. Јелинистички Јевреји су тај назив често употребљавали за Зевса, а незнабошци су га употребљавали најчешће за Бога Израиљског.

1. 4. Мак. 3, 20; 2. Мак. 15,12-14; Прем. Сирах. 50,1
2. 4. Мак. 3,20
3. 4. Мак. 4,6
4. 4. Мак. 4,8
5. 5. Мојс. 27,19
6. 3. Мак. 1,16
7. 3. Мак. 1,17
8. 3. Мак. 1,18-19
9. Јудит. 4,9
10. 4. Мојс. 27,16; Јевр. 12,9
11. 2. Мак. 10,29; 3. Мак. 3,18
12. 4. Mojc. 16,22
13. Дан. 6,27