Књига Друга. Глава IV
Зло издајника Симона; Онија uдe цару. Антиох IV даје Онијином брату Јасону првосвештенсшво и он уводи јелински паганизам у Јерусалим. Менелај, Симонов брат, преотима првосвештенство, Јасон бежи. Смрт праведног Ониje. Нова злодела Менелаја.

1. А напред речени Симон, поставши издајник (свештених) новаца и отаџбине, зло говораше о Онију, да je он тај који је подстакнуо Илиодора и постао чинилац злодела.
2. И (тако) се усудио да добротвора Града и заштитника сународника и ревнитеља Закона, назове непријатељем (општих) ствари.
3. И пошто је непријатељство дотле напредовало, да су неки од Симонових поверљивих људи извршили убиства,
4. Видећи Онија зло од те свађе, и да Аполоније, син Менестејев, војни заповедник Целесирије и Феникије, повећава зло Симонове,
5. Отиде код цара, не да би тужио суграђане, него гледајући на добро заједничко и појединачно свему мноштву (народа).
6. Jep je видео да без царске помоћи (προνοίας) немогуће je да народне ствари добију мир, пошто Симон још није престао са својим безумљем.
7. А када Селевк (IV Филопатор) промени животом и царство преузе Антиох (IV), назван Епифан, намисли Јасон, брат Онијин, да (незаконито) приграби првосвештенство,
8. Обећавши цару у разговору триста шездесет таланата сребра (од Храма) и joш осамдесет од неког другог прихода.
9. Уз то још обећа да ћe писмено дати и других сто педесет ако му се дозволи да својом влашћу оснује гимнасион и ефивион (= стадион и центар омладине) и да житеље Јерусалима упише за грађане Антиохије.[1]
10. А када му то цар одобри и он освоји власт, одмах своје сународнике преведе на грчке обичаје (επί τον έλληνικόν χαρακτήρα).
11. И укину оно што су цареви из човекољубља дали Јудејцима преко Јована, оца Евполемовог, који је ишао као посланик Римљанима ради пријатељства и савезништва у рату. И укидао je начин живота по Закону (τάς νομίμους . πολιτείας), новачећи (туђе) безаконе обичаје.
12. Јер намерно установи гимнасион под самим врхом Града (την άκρόπολην), и вођаше најистакнутије младиће потчињене под (паганским) шеширом (υπό πέτασο ν).
13. Тако би неки велик пораст Јелинизма (ακμή τις Ελληνισμού = врхунац јелинизације) и прилазак туђинштини (άλλοφνλισμοΰ) због прекомерне нечастивости безбожника а не првосвештеника Јасона,
14. Тако да свештеници не беху више вољни да врше службе око Жртвеника већ презревши Храм и не марећи за жртве, хитаху чим се чујаше позивни звук диска, да учествују у противним Закону приредбама на стадиону (εν παλέστρα = у борилшиту).
15. И низашта не сматраху отачке часне обичаје, a јелинска схватања држаху за најбоља.
16. И због тога снађе их страшна невоља; јер оне чијим понашањима завиђаху и жељаху да их у свему подражавају, њих имађаху за непријатеље и казнитеље.
17. Јер, није лако безбожничити (άσεβεΐν) према божанским Законима! Но то ће следеће време показати.
18. А када се одржаваху петогодишње (олимпијске) игре у Тиру и цар беше присутан,
19. Посла нечастиви Јасон гледаоце који беху као из Јерусалима (грађани) Антиохијци, који донесоше триста сребрених драхми за жртву Ираклијеву, за које доносиоци затражише да се не употребе за жртву, јер не приличи, него да се дају за други трошак.
20. Тако је, дакле, то сребро, од пошиљаоца дато за жртву Ираклијеву, због доносиоца (дато цару) допало за прављење ратних лађа.
21. Кад пак Аполоније, син Менестејев, би послан у Египат за устоличење цара (Птоломеја VI) Филомитора, дознаде Антиох (IV Епифан) да je овај (цар) противан његовим стварима (= областима), па се побрину за своју безбедност. Тако, дошавши у Јопу, стиже у Јерусалим.
22. И велелепно примљен од Јасона и од Града улажаше (у Јерусалим) са упаљеним бакљама и клицањима, и тако онда отиде с војском у Феникију.
23. А после три године[2] посла Јасон Менелаја, брата напред поменутог Симона, који донесе новце цару и изнесе му подсетнике о неопходним стварима.
24. Овај се препоручи цару, и прослави га, (представивши се) као лице власти, и за себе задоби (од цара) првосвештенство, превазишавши Јасона са триста таланата сребра.
25. Добивши пак Цареве наредбе, дође не доносећи ништа достојно првосвештенства, a имајући (само) гњев грубог тиранина и јарост варварске звери.
26. И (тај) Јасон, који je сопственог брата поткопао, поткопан би од другога, и као бегунац побеже у земљу Аманитску.
27. A Менелај држаше власт, но од обећаног новца цару ништа уредно не даваше.
28. A чињаше потраживање Сострат, управитељ врхограда (= тврђаве Јерусалима), јер њему припадаше наплата пореза, због чега обојица бише позвани од цара.
29. Менелај остави као заменика првосвештенства Лисимаха, свога брата, а Сострат Кратита, управника Кипрана.
30. Док се ово догађаше, деси се побуна грађана Тарса и Малоте (у Киликији) зато што ти градови беху дати као дар Антиохиди, царевој наложници.
31. Цар, зато, брзо отиде да смири ствари, оставивши за заменика Андроника, једнога од великаша.
32. A Менелај, мислећи да му дође погодно време, присвојивши од златних сасуда Храма, даде неке Андронику, а друге продаде у Тир и околне градове.
33. Када то тачно дознаде Онија, изобличи га, удаљивши се (претходно) у место азила у Дафну близу Антиохије.
34. Зато Менелај, узевши насамо Андроника, мољаше га да убије Онију. A овај дође код Оније и, преварно га уверивши, па поздрављен будући пружи десницу са заклетвом, мада беше под подозрением, убеди Онију да изађе из азила; па га одмах уби (παρέκλεισεν) не постидевши се правде (праведника).
35. С овога разлога не само Јудејци (из Антиохије), него и многи из других народа негодоваху и протестоваху због неправедног убиства овога човека.
36. А када се цар врати из Киликијских места, пожалише му се Јудејци из града (Антиохије), и заједно (с њима) и Јелини који мржаху зло, због безразложног убиства Онијиног.
37. А Антиох се ожалости у души и смилова се и заплака за оним који имађаше целомудреност и врлину мирноће (ε ύταξίαν = сталоженост).
38. И планувши гњевом, одмах са Андроника скиде порфиру и одело му поцепа, те га (тако) вођаху кроз цео град до места на коме нечастиво поступи са Онијем; ту овог злочинца смакну, те му Господ узврати достојном казном.
39. А беше у Граду (Јерусалиму) учињена крађа многих свештених ствари, од стране Лисимаха, уз сагласност Менелаја; и кад се тај глас пронесе напољу, окупи се мноштво народа код Лисимаха, јер многи златни сасуди већ беху продани.
40. Пошто се мноштво народа подиже и испуни гњевом, Лисимах наоружа око три хиљаде људи и поче пружати прљаве руке (= насиља), а предњачаше неки Авран, узнапредовао узрастом, а ништа мање лудошћу.
41. А када видеше Лисимахов напад, неки (Јудејци) зграбише камење, а неки дебеле мотке, други пак зграбише ту лежећи пепео, све скупа бацише на Лисимахове људе,
42. Због чега многима нанеше ране, а неке и убише, и све натераше у бекство, а самога оскврнитеља Светиње убише близу ризнице.
43. О овоме пак отпоче суд против Менелаја.
44. Када цар дође у Тир, пред њега изложите праведну ствар (την δικαιολογίαν) тројица људи посланих од герусијe (= скупштине стараца).[3]
45. A Менелај већ ухваћен (у безизлазу), обећаваше много новаца Птолемеју, сину Дорименовом, да убеди цара.
46. Зато Птолемеј, узевши цара (насамо) под неки свод (= атријум) као да га мало освежи, преубеди га,
47. И (тако) Менелаја, узрочника свега зла, ослободи од оптужби, a несрећнике, који да су и пред Ските изнели ту ствар били би пуштени невини, осуди на смрт.
48. Тако, одмах поднеше неправедну казну људи који су пре тога бранили Град и народ и свештене ствари.
49. Због тога и грађани Тира, омрзнувши злодело, дадоше да се њихова сахрана обави велелепно.
50. A Менелај, због грамзивости моћника, остаде на власти; напредујући у злу постаде велики злобник (επίβουλος = подмукли Противник) грађана.

2 Мак. 4,1-6: Сходно излагању Јасона Киринејца у овој 4. глави, коју наш епитомист изгледа није много скраћивао, јасно се види да je гоњењу Јевреја од стране Антиоха IV Епифана и увоћењу јелинистичких обичаја претходила мећусобна борба двеју струја у Израиљском народу, које нису предводили пеки анонимни, него водећа лица у свештенству и аристократији. Чак се може рећи да Антиох IV Епифан није био први покретач, вероватгю ни главни, оног сукоба који је пројавио велику кризу унутар Јудаизма овога доба. Али, и из ових и других текстова 1 и 2 Мак. се види да су се они само утркивали у испуњењу тиранских жеља и наума Антиохових, те би његово гоњење и тако и тако дошло. Један од таквих првих злоделатеља био je Симон, свештеник у Храму Јерусалимском, који је вероватно намеравао да смени Онију (што ће нешто касније учинити његов брат по природи и по злоћуди Менелај), али ћe зато требати претходно раскринкати Онију пред царем. Најпре је, наравно, почео пропаганду против њега мећу народом: да je он подстицао и довео Илиодора да доће да опљачка ризнице Храма и да је Онија "народни непријатељ", иако je стари првосвештеник био заштитник народа, вере и отаџбине. Симон је преко својих партијских људи крену о у убијање политичких противника. (Колико све ово данас личи на кампању председника Србије и његових слугу на српске воће у Српској Босни и Херцеговини и Крајини да су они "истрговали" Српске земље, а зна се да је једино Милошевић могао то да учини и стварну распродају и учинио). На овакву опаку акцију Симонову, која je већ и крв пролила, Онија одлази цару у Антиохију ради општег добра свог народа. Био je то joш увек цар Селевк IV, али je у време Онијиног боравка у Антиохији Илиодор убио Селевка IV (ст. 7 каже само да je Селевк "променио животом"). Нови цар Антиох IV Епифан задржао је Онију у Антиохији у некој врсти притвора.

2 Мак. 4,7-10: Онија није ништа успео с тражењем помоћи од цара Селевка IV Филопатора, jep je у то време Илиодор убио цара, а на престо је дошао царев млађи брат Антиох IV Епифан, који је одбацио Онију и поставио за првосвештеника брата му Јасона, једног полтрона и издајицу вере и Закона и отаџбине, који je и име своје јеврејско: Исус променио у грчко Јасон. Јасон му је понудио већа годишња фискална давања царевој каси, што наш писац и назива једним грчим изразом: ύπονόθευσεν = нечасно плативши узурпирао место. Јосиф Флавије (Стар. XII, 237) каже да је Онија умро, па je Антиох IV дао првосвештенство брату му Јасону, но потом се разгневио на њега и поставио Менелаја. Међутим, из даљег текста наше књиге види се да није било тако. Јасон се утркује да што више угоди Антиоху IV и плаћа цару да изврши оно што цар баш жели: увођење јелинизма у Св. Град и Св. Земљу. Несрећни Јасон je платно новом цару Антиоху IV већу суму (300 таланата) него што је Антиох III Велики био ослободио Јерусалимски Храм да не плаћа. Сада je та раније дата царска привилегија укинута (в. ст. 11). Он још плаћа унапред да добије дозволу да подигне гимназију и дом омладине за вежбање - έφηβίαν(што су скоро сва критичка издања променили у έφηβεΐον незасведочено рукописима). У том придодатом гимназији (в. 1 Мак. 1, 14) центру за младе вежбали су уписани младићи 18-20 год. све атлетске спортске вежбе, али и учили предмете из грчке културе: говора, музике, литературе, философије, све оно што су млади у грчким градовима упражњавали дружећи се у организованим друштвима у једном граду, или у међусобном повезивању градова (што се звало "филантропија"). Јасон je добио, тј. купио такву власт, и како je неко од коментатора духовито приметно, да је променио име Јерусалиму и назвао га Антиохија, по цару Антиоху, не би имао потешкоћа, тако и Јерусалимљане да je променио у Антиохијце, не би се много бунили! Уствари, он je и створио неку трупу, друштво, организацију, корпорацију, партију од извесног броја Јерусалимљана који су се звали Антиохијци, тј. постали су Антиохијски грађани ("почасни грађанин" не знам још којег града у несрећној Србији постао je и савремени издајник Српског народа и његових земаља и светиња). После је Јасон ове младе Јерусалимљане-Антиохијце и послао као гледаоце у Тир (ст. 18). Стих 10. потврђује докле je он отишао у прекрајању и мењању народа и његовог верско-народног бића и идентитета. (Историчар Стравон такође бележи за Напуљ: да је имао "гимназије и омладинске дружбе и имена грчка, мада су Напуљци били Римљани" - код F.-M. Abel-a, стр. 332). Посебно за младе, припадност дружинама, "братствима" (φράτριά) омладинским, био је предуслов да добију право грађанства и укључе се у друштво јелинско (тачно као у комунистичка времена: да су млади морали проћи кроз комунистички "комсомољ" или "савез омладине" и потом кроз чланство у партији да би се лако школовали, и добили посао, и поготову неки руководећи положај). Макар како и колико напредна била Јелинистичка култура и цивилизација, она je за младе истински верујуће Јевреје била равна исламизацији и јаничарству (в. 1 Мак. 1,13-15 и 50 и 59-63 и Јосиф. Флавије, Стар. XV, 241).

2 Мак. 4,11: У овом стиху je само поменуто какве су Јевреји имали од царева дозволе за несметано држање своје вере и обичаја, и повластице за Град и Храм. Пре свега се мисли на оно што су Јеврејском народу били дали Персијски цареви, па по угледу на њих онда и Јелински, у првом реду Антиох III Велики (види у Уводу "Селевкијска повеља Јерусалиму"). У посредовању тих привилегија видну улогу је имао извесни Јован, чији je син Евполемон потом наставио дипломатску улогу свога оца, па га је Јуда Макавеј слао у Рим (1 Мак. 8,17). - Под противним Закону Мојсијевом животом и безаконим обичајима треба разумети све оно што је уз гимназију-ефивион и спортске игре ишло: нераздвојни култ Хераклиту, Хермесу, Дионису и свакако култ владару као богу. (Нажалост, и данас има таквих источњачких спортова који су повезани са незнабожачким религијским праксама и тајним култовима Индије, Кипе и Јапана).

2 Мак. 4,12-15: Гимназија je била под самом тврђавом = акропољем Јерусалима, који се опет издизао уза сам Храм, тако да су свештеници из Храма лако могли чути позив звуком бронзаног диска на атлетске вежбе и игре, на које су наги младићи вођени под посебним шеширима сличним фризури бога Хермеса. У свему томе је предњачио безбожни несвештеник Јасон, који je изнутра разривао ткиво народног бића (као што су то код нас Срба чинили комунисти).

2 Мак. 4,16-17: Многе присталице јелинизма у Јудеји у време кад je почео Макавејски отпор били су кажњени од властодржаца цара Антиоха, који нису много гледали кога ћe казнити. На то мисли наш писац овде. Но нарочито има у виду самог Jaсона и затим Менелаја (следећег њему сличног првосвештеника издајицу) који ћe бити кажњени управо од оних које су лакејски подражавали. (Тако су комунисти на Голом Отоку најстрашније кажњавали управо своје партизане-присталице). Писац закључује да не може проћи некажњено безбоштво и гажење божанских Закона. Као што каже и Премудрост: "Сваки се заплиће у замке сопствених грехова".

2 Мак. 4,18-20: Ове игре или борбе петогодишње, организовано у Тиру, нису биле олимпијске у строгом смислу речи, јер било је више врста петогодишњих игара (тако да су многе игре у току 9 година игране 2 пута, тј. чим прођу 4 године од претходних игара), као што су: Панатинске у Атини, Питијске у Делфима, Птоломејске у Александрији. Ове у Тиру вероватно су биле такве врсте (можда у част Херакла који je био јако поштован у Феникији) и изгледа тако важне да je на њих дошао и сам цар. Слање трупе делегираних гледалаца из једног града у други, био је грчки обичај, па је Јасон послао своје изабранике јелинисте, које је назвао Антиохијцима, тј. Јерусалимљане са грађанским правима тог царског града. Они су понели новац за жртву Хераклу, али су доносиоци из неког разлога променили измену и новац дали цару за градњу бродова. Тим ратним бродовима ћe ускоро Антиох IV кренути на Египат.

2 Мак. 4,21-22: Аполоиије, по историчару Титу-Ливију (XLII, 6), за време претходног цара био се повукао на острво Милет. Одатле га je Антиох IV као искусног дипломату позвао и послао најпре у Рим (173. год.) да изрази верност Сенату. Године 170. шаље га у Египат, где је Антиохова сестра Клеопатра I, регент царства Птоломејског, тада умрла, па је празновано проглашење царем младог (14 година) Птоломеја VI Филопатора (празник се звао τа πρωτοκλίσιά). - Тамо су (по Титу-Ливију, XLII, 29) млади цар и његови регенти изразили јасну жељу да од Епифана врате под своју власт области Целесирије и Феникију, дакле и Јудеју и Самарију (које je Антиох III био обећао као дар кћерци Клеопатри, мајци младог цара - Јосиф Флавије, Старине, XI, 154). Чувши за те намере новог цара Птоломејског царства, Антиох IV долази у Јопу, своју морску војну луку, одакле je био ближи Египту (jep je већ спремао поход на Египат), па одатле у Јерусалим где буде примљен свечано. Овим je цар свакако учврстио позицију Јасона. Био je то први долазак царев у Јерусалим. Ф.-М. Абел (стр. 337) мисли, с разлогом, да je цар дошао у Јерусалим и зато да лично види да ли га раније постојећа у Јерусалиму проегипатска (птоломејска) струја, не изда при скором нападу на Египат (в. даље 5, 5 и 11).

2 Мак. 4, 23-29: Претходно описано устоличење Птоломеја VI Филомитора и први долазак Антиоха IV у Јерусалим било je 170. год. пре Христа. Менелај je брат Симона (в. 3,4 и 4,1), а не брат Онијин и Јасонов, како тврди Јосиф Флавије (Стар. XII, 237-239) који се ослања на јеврејску првосвештеничку хронику, која је настојала да прејемство њихово покаже легитимним. Тако, када Менелај преотме првосвештенство од Јасона, доћи ћe "на Аронову столицу" још гори од горега. - Менелај je вероватно ишао да плати од Јасона обећане паре цару и да среди друга питања. Он се међутим представио цару ласкањем и сопствепом наметљивошћу и новцем, а очигледно да је таквом цару такав нечовек одговарао, те је задобио првосвештенство, тј. преотео га од отимача Јасона - са зла на горе за напаћени Израиљски народ и његове светиње! Изразом наредбе у ст. 25. као да писац xoћe да укаже на нелегитимност добијања првосвештенства од незнабожачког цара, а без наследие подлоге јудејске. Овим наш писац испољава своју верност првосвештенику Онији, те отуда карактерише Менелаја као тиранина и као звер. - Јасон je побегао вероватно у празан двор Хиркана Товијца у Трансјорданију, то је територија земље Аманитске. Менелај ћe се показати као лажов и према цару и даље ћe наставити своја злодела. - Управник Кипрана (ст. 29) није гувернер острва Кипра (који je у ово време припадао Птоломејском Египту), него шеф војне јединице Кипрана која je била у служби Селевкијаца.

2 Мак. 4,32-38: Рекосмо да Менелај није мировао у злочињењу. Овде je описано како је убио честитог и праведног старца Онију, који je све дотле био у Антиохији (близу Антиохије je чувени зелени врт Дафни са азилом, и ту се Онија био склонно), где je на царев позив (ст. 23) дошао и Менелај, али са златним сасудима Јерусалимског Храма које је пустио у распродају (као бољшевици руски и српски што су по доласку на власт продавали светиње православне, иконе и друге духовне уметничке драгоцености). Менелај се бојао да се Онија не поврати на положај првосвештеника и желео je да га ликвидира, па je зато потплатио Андроника. - Израз πάρε κλείσε ν (буквапно: искључи) у ст. 34 дискретан је израз нашег писца за убиство, ликвидацију, слично као касније у 13, 21 за издајника Родокоса. - Онија je био такав човек кога је обичан свет волео, не само Јудејци у Антиохији (где их je било доста), него и Грци и људи других нација у том граду, па чак се и променљиве ћуди Антиох IV смиловао и сажалио и заплакао(!), због његове невине смрти. (Кад ли ћe наши комунисти пустити сузу, макар и за туђе муке и над туђинима учињене злочине!?). - Док су Јевреји код старог Оније уважавали побожност и праведност, код Јелина je то било дивљење према његовој врлини скромности: σωφροσύνης и ευταξίας = мудрости и сталожености (ст. 37). - Израз "смакну" - άπεκόσμησεν има значење уби (коју реч има и један рукопис 5-6 века), али је, изгледа, наш писац употребио израз άπόκοσμώ у значењу космос-а и као у краса и као света: дакле, Андроник је истовремено лишен и знакова (= украса) свога чина (достојанства) и лишен овога света. Андроник je, дакле, због Онијине смрти убијен од Антиоха IV (истоимени Андроник ниже у 5, 23 није исто лице са овим), али, према старим историчарима, убијен je и зато што je он био саучесник и живи сведок кад je, по жељи Антиоха IV, убијен млади син Селевка IV (дакле, Антиохов синовац и претендент на престо). Зликовац Антиох скинуо је једног свог сарадника зликовца, и то je, споља гледано, учињено тобоже због убиства невиног Оније. Тако ради сваки тирании овога света у сваком веку, па и у нашем: кад му саучесници у злу послуже и одслуже своје, онда их се отараси. - По извесним тумачима, књига Пр. Данила 9, 26 je предвидела смрт Онијину, јер се Masiah = Χριστός назива: и цар, и пророк, и првосвештеник (као у 2 Мак. 1,10). Овим би, онда, познате Данилове седмине односиле се и на ово доба: смрт Онијина била би 171. год. пре Христа, што је почетак седмине (7 год.) гоњења Антиоховог, које кулминира после три и по године = 167. године: кад je на Жртвеник у Храму стављен идол Зевсов као "мрзост запушћења". Очишћење Храма и освећење новог Жртвеника било је крајем те седмине, тј. године 164., кад се завршава седмина која је почела 171. год. и кад je тирании и гонитељ (= антихрист) Антиох Епифан умро. Али Данилово пророштво о седминама има и свој даљи месијански, есхатолошки карактер и односи се на време Месије-Христа. (Види Блажени Јероним, Тумач. на Пр. Данила, рус. прев., Кијев 1913, ч. 12, стр., 67 и 75-77, 80-87,108-110).

2 Мак. 4,39-42: Брат Менелајев у међувремену je у Јерусалиму пљачкао Храм Божији од драгоцених сасуда и продавао их по Светом Граду, уз сагласност псевдо-првосвештеника, који je то исто чинио у граду Тиру (ст. 32). Ово је изазвало револт побожних Јудејаца у Св. Граду, па је зликовац "кренуо тенкове на сопствени народ" у самом најсветијем Граду. Али отпор народа камењем, моткама, и пепелом (од спаљених жртава) био је тако јак да су и "снаге реда" = око 3 000 Лисимахове "полиције", на челу са неким старијим вођом јелиниста по имену Авран, биле разбијене, претрпеле пораз и сам оскврнитељ убијен, управо близу ризнице Храма, коју су он и брат му пљачкали и скрнавили. - Побожни Јевреји су били народ без много увијања и цифрања, како се то види и у све 3 књиге Макавејске. Народ тежак и себи и Богу, али ревностан за себе и Бога. На жалост, и народ са увек пратећим издајама и издајницима. Много им је сличан, по манама и врлинама, Српски православии народ, такође библијски народ.

2 Мак. 4,44-50: Менелаја су пред царем у Тиру (где je цар боравио припремајући нови поход на Египат - в. даље 5,1) оптужила тројица посланих од Јерусалимске герусије да сведоче (сходно 5 Mojс. 19, 15), али овај лисац прибегне пријатељу царевом Птолемеју, гувернеру Целесирије и Феникије (в. 8, 8 и 1 Мак. 3, 38), те исти преубеди цара у корист Менелаја, вероватно као главног вође процарске партије јелиниста, тако да цар осуди на смрт посланике Јерусалимске герусије, који су управо штитили Град, народ и светиње, који по убиству бише сахрањени од грађана Тира, дакле од пезнабожаца. Наш писац је искрен и поштен, не скрива врлине ни пагана, па чак ни мало пре тога сузе сажаљења тиранина Антиоха. Ово му не смета да опет примети да се исти цар и његова клика понео према тројици Јерусалимљана горе него најварварскији Скити (ср. Кол. 3,11 и 3 Мак. 7, 5). О већој милосрдности Скита наспрам немилосрдности Римског Сената и Римљана говорио je и Цицерон (In verrines, II, 5,150). (Тако су прошле и све молбе православиих Срба из наших дана пред Европском заједницом и Америчким Сенатом, пред Уједињеним Нацијама, а да и не говоримо пред Клинтоном и NATO, као уосталом и пред председником Србије комунистом Милошевићем). - Израз народ у ст. 48. je уопштен превод грчког израза των δήμων, тј. народне трупе, масе слободних грађана, а у Старом Завету значи и племена, породице (4 Mojс. 1, 20; 3, 20; Ис. Нав. 13,15). - Са "омрзнуше злодело" превели смо глагол μισοπονηρήσαντες као напред у 3, 1 сличну именицу. Менелај је буквално "растао све више у злу" (ст. 50) и постао злочинитељ и издајник сопственог народа. Страшне речи изречене за једног првосвештеника властодршца!

1. 1. Мак. 1, 14
2. 171 г. Пре Христа
3. 5. Mojс. 19,25