Књига Друга. Глава V
Антиохов поход на Египат. Рат између Јасона и Менелаја у Јерусалиму, смрт Јасонова. Антиох Епифан покољем и пљачком Храма кажњава Свети Град и оставља намесника Аполонија који убија народ. Јуда Макавеј одлази у пустињу.

1. А у ово време крете Антиох (IV Епифан) у други ратни поход на Египат.[1]
2. А догоди се да по целом Граду (Јерусалиму) скоро четрдесет дана показиваху се у ваздуху коњаници где трче, са златном одећом и коњима, наоружани као чете,
3. И редови коњаника у бојном поретку, и са нападима и јуришима са обе стране, и покрети штитова, и мноштво копаља, и звекет мачева, и избацивање стрела, и бљесак златних украса и сваковрсних оклопа на грудима.
4. И због тога се сви мољаху да та појава (την έπιφάνειαν) буде на добро.
5. А када би лажни глас да je Антиох променио животом, узе Јасон не мање од хиљаду (људи) и изненада изврши напад на Град, а браниоци на зиду бише потиснути, и кад већ на крају беше да Град падне, Менелај побеже у врхоград (= акропољ).
6. A Јасон немилосрдно чињаше покољ својих суграђана, не схватајући да задобијање дневног благостања (εύημερίαν) над својим сродницима јесте најгора дневна несрећа (δυσημερίαν), као да задобија трофеје од непријатеља а не од својих сународника.
7. Но власт не освоји, а за крај свог подмуклог зла доби посрамљење, јер опет као бегунац у земљу Амонићана побеже.
8. Снађе га пак крај злог живота: би затворен (у тамницу) од Арете (I), владара Арапског (= Навутејског), и бежећи из града у град гоњен од свију, а омражен као одступник од Закона (отачких) и презрен као џелат отаџбине и суграђана, би изгнан у Египат.
9. И он, који је многе одстранио из отаџбине, пропаде у страној земљи: отиде у Лакедемонију (= у Спарту) мислећи да ћe тамо, због сродства, наћи заштиту.[2]
10. И он, који je многе људе бацио на земљу несахрањене, остаде неоплакан (ниодкога), и немаде никакву сахрану, нити икакав, ни очински гроб.
11. А када цар (Антиох IV Епифан) дознаде за ове догађаје, сматраше да се Јудеја побунила. Зато, вративши се из Египта, раздражен као звер у души, заузе Град (Јерусалим) борбом;
12. И заповеди војницима да беспоштедно секу све које ухвате и кољу оне који бежаху на кровове кућа.
13. И би младића и стараца убијање, људи и жена и деце уништавање, девојака и одојчади клање.[3]
14. Осамдесет хиљада у току цела три дана би уништено, четрдесет хиљада руком поклано, а не мање од закланих би продано (као робље).
15. И не задовољи се само тиме, него се дрзну да уђе у Најсветији на целој земљи Храм, имајући за вођу Менелаја, који би издајник и Закона и отаџбине.[4]
16. И оскврњеним рукама узе свештене сасуде и оно што други цареви подарише за напредак и славу и част Места (Светог), и зграбивши даваше у оскрнављене руке.[5]
17. И узношаше се високо мишљу својом Антиох (IV Епифан), не схватајући да због грехова житеља Града, закратко се разгњеви Господ и одврати очи од Места (Светог).[6]
18. А да не беху (Израиљци) криви за многе грехе, (тако) као што је Илиодор, послан од цара Селевка да уђе у ризницу (Храма), и овај би (= цар Антиох) ушавши био брзо кажњен, те би био одвраћен од дрскости.[7]
19. Јер није Народ (το έθνος) ради Места, него je ради Народа ово Место Господ изабрао.
20. Због тога je и ово Место, узевши удела у несрећама Народа које му се догодише, потом имало удела и у доброчинствима (Господњим); и захваћено гњевом Сведржитеља, опет je у измирењу (καταλλαγή) Великога Господара (с народом), било (и оно) васпостављено са свом славом.
21. Антиох, пак, узевши хиљаду и осам стотина таланата из Храма, брзо се врати у Антиохију, мислећи из гордости да може учинити земљу пловну а море проходно, због надмености срца (свога).
22. А остави и намеснике да злостављају народ: у Јерусалиму Филипа, по пореклу Фригијца, а по нарави варварскијег од онога који га постави;
23. А у Гаризину (у Самарији) Андроника; и joш уз њих Менелаја (првосвештеника), који се горе од других надимаше (злом) над грађанима, а према грађанима Јудејцима имађаше непријатељско расположење.
24. А посла и начелника из Мизије Аполонија са двадесет две хиљаде војника, заповедивши да све одрасле покоље, а жене и млађе да прода (као робље).[8]
25. Овај пак дошавши у Јерусалим и одглумивши мирољупца, суздржа се до светог дана суботњег, па нашавши Јудејце да мирују (тог дана) заповеди потчињеној му војсци да узме оружје,[9]
26. И поби све оне који изиђоше да виде (војску), те јуришну у Град и са оружјем поби велико мноштво.
27. А Јуда Макавеј, са десеторицом, удаљи се у пустињу, и живљаше са својим (саборцима) у горама попут звери; и хранећи се биљном храном живљаху тако да не би учествовали у оскврњењу (с идолопоклоницима).[10]

2 Мак. 5,1-7: Био jе ово, после I похода (описаног у 1 Мак. 1, 16-20), II поход Антиоха IV Епифана на Египат, у пролеће 168. год. пре Христа. Разлог поновног похода био је што су брат Птоломеја VI Филопатора Птоломеј VIII Фискон и сестражена Клеопатра II збацили овог цара и преузели власт у Александрији, обративши се истовремено за интервенцију Римском Сенату. Антиох je сада продро дубоко у Египат до Мемфиса, где се био сам посветио за цара Египта, као некада фараон, и почео да опседа Александрију. Но послани од Римског Сената Гај Попилије Ленас, јула 168, дошао je у предграђе Александрије Елевсину и на понижавајући за њега начин затражио од Антиоха IV да се одмах повуче из Египта, што je он морао учинити. У време трајања његовог ратног похода у Египту, над Св. Градом je била чудесна појава рата у облацима. Био je то наговештај да ћe Свети Град страдати од цивилног рата, али и од Цареве освете. Тада се у Јерусалиму пронео глас да je Антиох умро. То искористи свргнути првосвештеник Јасон и нападне на Град, где je првосвештеник био Менелај, подржаван од Товијанаца и од Антиоха IV, и упавши у град изврши покољ народа, али не успе да град освоји, него je морао побећи у Трансјорданију. Даљу му судбину и срамни крај описују ст. 8-10.

2 Мак. 5,11: Избијање граћанског рата у Јерусалиму формални je разлог доласка цара Антиоха IV, ионако кивног због свог понижења у Египту, а вероватно и због тога што је чуо да су Јудејци, чувши глас да је цар умро, показали радост због тога. Цар je дошао да помогне својим присташама, Менелају и групи Товијанаца, и да казни град, која се казна, тј. покољ десетине хиљада (број 40 + 40 000 у ст. 14 je вероватно повећано заокружеи) Јерусалимског живља, описује даље у ст. 12-14.

2 Мак. 5, 15-16: Ово је опис богохулства Антиоховог кад je оскрнавио најсветији Храм у васиони Бога Истинитога у Јерусалиму. Он се понео као Антихрист, како га пророчки описује књ. Пр. Данила (11, 30-36). Безбожно многобоштво Јелинских моћника посталександровог доба нигде и ниодкога од Јелина није било осуђено, него, напротив, Јелини су, иешто касније, тумачили дрско ступање Антиоха IV Епифана у јерусалимску Светињу као демаскирање "њихових лажи и обмана" (што бележи Јосиф Флавије, Против Апиона, II, 79-80). А ево једног нешто каснијег описа овог безбожног поступка Антиоховог, који доноси Диодор Сицилијански као фрагмент писан од Посидонија Апамејског из године 135-4. пре Христа, кад je Антиох VII Сидет опседао Јерусалим у време Јована Хиркана (сина Симона Макавејца). Јудејци су тада послали парламентарце за преговоре, али су цареви пријатељи били против преговарања и тражили да цар спали Св. Град и уништи Јеврејску нацију као "непријатеље рода људског": "Пријатељи цареви су га.подсетили на стару мржњу његових предака према тој раси. Јер, рекоше, Антиох назван Епифанис, победивши Јудејце, ушао je у неприступни Божији Храм, где је законито било улазити само првосвештенику. Он je тамо нашао камену статуу једног човека са брадом, на једном магарцу, који држи књигу у рукама. Мислио je да овај кип представља Мојсија, оснивача Јерусалима и организатора Јеврејског народа, онога који је њима наметнуо законе супротне човечности и правди. Антиох, погођен и сам овом њиховом мржњом против других народа, сматрао je за знак части да уништи јеврејске установе. Зато, на кипу Творца и на спољњем жртвенику. Бога, он принесе на жртву једну велику свињу и крв од ње изли преко њих; затим, припремивши месо са салом, наредио je да поцепају свете књиге пуне њихових прописа против гостопримства, па је угасио вечни огањ који је непрекидно горео у Храму, и, на крају, натерао je првосвештеника и друге Јевреје да једу месо од оне жртве (= свиње)." (цит. F.-M. Abel, стр. 358). - Сличан, мада нешто другачији, опис поступка Антиоховог, када је дошао у Јерусалим које je све злочине починио, даје и Јосиф Фавије (Јуд. рат, 1,1, 1-2 (31), који доносимо у преводу Д. Глумца, стр. 25-26): "Цар Антиох ... провали у Јудеји и сам на челу велике војске заузе Град, и велико мноштво Птоломејевих присталица даде побити и дозволи својим војницима да неограничено пљачкају, а сам опљачка Храм и обустави приношење свакодневних жртава за три године и шест месеци... А Антиоху није било доста што је неочекивано заузео Град, нити пљачка, нити крвави поход, него патећи од неумерености, и у сећању на оно што je претрпео за време опсаде, присили Јудејце да напусте отачке обичаје и да не обрезују децу, а на Жртвенику да се жртвује свиња. Томе сви отказаше послушност, а платише главом најугледнији. Вакхидис, заповедник окупационих трупа, кога je Антиох био послао, пооштрио je безбожна наређења природном суровошћу и превазишао је сваку меру злочина да није само мучио поједине најугледније личности, једну за другом, него је свим граћанима сваког дана претио разарањем Града док коначно није натерао страдалнике на покушај освете, када je била превршена мера његових злочина." - Оба наведена текста, осим царевог дрског скрнављења и пљачкања Храма, јасно говоре и о гоњењу побожних Јудејаца, које je спроводио Антиох Епифан, о чему говоре следеће две главе (2 Мак. 6-7 гл.).

2 Мак. 5,17-20: Ово је један значајан пасаж нашег писца који га показује као изврсног библијског мудраца и зналца богооткривене теологије, која обухвата човека, град, народ, место; дакле, не само свештену историју него и свештену географију, не само време него и простор, не само хоризонтална земаљска збивања него и њихово небеско, есхатолошко значење. И притом, критикујући гордост Антиохову, писац показује смирење пред праведним гњевом Божијим, али тај његов смирени покајнички став пун je наде. Kao да je ученик великих пророка и праведника Старог Завета он тако пише; посебно пак овај део личи, по духу и слову, на молитву великог Пророка Данила (7, 4-19). Има у нашег овде писца пробљесака новозаветне светлости, јеремијевских плачева, али и даниловских месијанских нада; павловских ламентација, али и јовановских радости. Основне су му две мисли: Свето Место - Град и Храм нису само циљ, него су богомизабрани ради Изабраног Народа. А страдају jep je народ згрешио па се страдањима приводи покајању и очишћењу, а у томе узимају удела и Св. Храм и Град (ст. 20). Тако je код нас Срба говорио, писао и певао Св. Владика Николај Жички: кад су му октобра 1941. у заточењу у манастиру Љубостињи јавили да су окупатори Немци (Хитлер је био тада за Србе као Антиох за Јевреје) бомбардовали Жичу, рекао je Свети Првосвештеник Српски: "Кад год је страдао Српски народ, страдала je и Седмоврата Жича; кад год се народ обнављао, обнављала се и Жича". Тако je и са нашим херцеговачким Житомислићем и са мученичким Пребиловцима. - Мисао нашег писца je слична мисли Месије-Христа: "Није човек ради суботе, него је субота ради човека" (Мк. 2,27-28). Бог је Господар и од Суботе, и од Храма, и од целокупне своје творевине. Ако јe, по Ап. Павлу, сву творевину Бог потчинио пропадљивости "да би се јавили синови Божији", када ћe се и сама природа, сада невољна ропкиња, ослободити (Рм. 8,19-21), онда треба имати поверење и паду у Бога Који промишља о свему и спасава свет и човека путевима и начинима које само Он премудро зна. - У ст. 20. je видно да писац ово нише после Макавејског ослобођења Јерусалима и очишћења Храма, и још после тога, тј. после осамостаљења Јудеје под Симоном, а можда и под сином његовим Јованом Хирканом, кад je у Израиљу васпостављено царство.

2 Мак. 5,22-23: Надмени Антиох је узевши огромне новце из ризнице Храма отишао, оставивши своје блиске људе за "намеснике злостављања народа". Страшан израз који карактерише Антиохову намсру да јелинским идолопоклонством паганизује Израиљ Божији. Да му je то намера види се из тога што je поставио ове намеснике на кључна два култна места: у Јерусалиму код Храма Јудејског и на гори Гаризииу код Храма Самарјанског, која оба Храма ћe Антиох IV претворити у идолиште Зевса Олимпијског и Зевса Ксенија, као што се види даље у 6, 2 и у 1 Мак. 1, 54. У свему томе овим зликовцима помагао је архизликовац Менелај, не првосвештеник народни него претеча Јуде Искариотског.

2 Мак. 5, 24-26: Аполоније је био генерал родом из Мисије (или начелник Мисије, области између Фригије и Мраморног мора), a Мизијци су били омражени међу Грцима (Платон у Тетеју вели за неког "најзадњи од Мизијаца" уместо "последљи човек"). Постоји овде, по некима и игра речи: од речи μύσος = мржња, па би назив Аиолонијев у том случају био: "зловођа", "начелник мржње" према Јеврејима. Он се спомиње у 1 Мак. 1, 29 и послан je у Јерусалим (као што је тамо описано) да казни Јудејце и Свети Град. Злочинац се представио као мирољубац, па је онда искористио празновање суботе, коју Јевреји скрупулозио поштују ништа тога дана не чинећи, направио масакр у Светом Граду. (Колико смо слично доживели ми у Српској БиХ?! И они су на наш празник Успења Богородице 28/15. августа почели NATO-бомбардовање нас православних Срба).

2 Мак. 5,27: Наш писац овде само напомиње постојаље трупе око Јуде Макавејца, као припремајући читаоце за нешто касније описану Јудину борбу отпора злу оскврњења Храма и Жртвеника, укидања јеврејског Закона и обичаја, и наметања идолопоклонства, као и прогона верујућих који осташе у Граду (нису избегли са Јудом), о којем ћe страдању најпре говорити (у гл. 6-7), па ћe тек онда од 8. гл. говорити о борби Макавејаца. Код Пр. Данила 11, 32-33 говори се да, у свом отпору, побожни Израиљци "добиће малу помоћ" - од Макавејаца.

1. 168 г. пpe Христа
2. 1. Мак. 12,21
3. 1. Мак. 1,30-32
4. 1. Мак.1,21
5. 1. Мак. 1,22-23
6. Дан. 7,16-17
7. Дан. 7,11; 2 Мак.3,8-40
8. 1. Мак. 1,29-32
9. 1. Мак. 2,32
10. 1. Мак. 2, 28-30