Књига Друга. Глава VI
Оскврњење Храма Зевсовим идолом, Прогон вере и Закона; увођење јелинског паганског култа и разврата у Јерусалиму и Јудеји. Мученичко страдање старца Елеазара.

1. После немного времена посла цар (Антиох IV Епифан) неког старца Атињанина да принуђује Јудејце да прелазе са отачких Закона (на јелинске) и да не живе (μη πολιτεύεσθαϊ) по Божијим Законима.
2. А и да оскрнави Храм у Јерусалиму и да га преименују у (храм) Зевса Олимпијског, а онај у Гаризину у (храм) Зевса Ксенија (= гостопримца), као што обичаваху (έτύγχανον) житељи тога краја (= Самарије).[1]
3. Свима беше страшно и неподношљиво ово увећање зла.
4. Јер Храм се испуни оргијама и пијанкама од стране незнабожаца који се иживљаваху са блудницама, и у вртовима светим састајаху се са женама, и уз то уношаху у нутра недозвољено.
5. И сам Жртвеник би испуњен жртвама забраљеиим и од Закона недозвољеним.[2]
6. А не беше могуће ни празновати суботу, нити држати отачке празнике, нити уопште исповедати да је неко Јудејац.[3]
7. И вођаху их са горком принудом да свакога месеца у дан царевог рођења једу утробе од жртава (επί σπλαγχνισμόν), a кад биваше празник Дионисов (= дионизијаде) принуђиваху Јудејце да с венцима од бршљана иду у процесијама у част Диониса.
8. А на подстицај Птолемеја издата je и наредба да се и у суседиим Јелинским градовима против Јудејаца примене исте мере, те да једу утробе (идолских) жртава.
9. Оне пак који не хтедну прећи на јелинске обичаје, да их кољу. Тако се (свуда) могла видети ова настала несрећа.
10. A ухваћене бише и две жене (Јеврејке) које беху обрезале [своју] децу, и њима о дојке обесише децу, и јавно их проводећи кроз Град бацише их са зидина (градских).[4]
11. Други пак (Јудејци), који заједно отидоше у пећине (у збег), да одпразнују седми дан, иријављени Филипу (намеснику) бише заједно спаљени, зато што не хтедоше да се бране из уважења према најпоштованијем дану.[5]
12. Молим, зато, оне који ову књигу буду читали, да се не обесхрабре због несрећа, и да ове казне не сматрају да су ради истребљења, већ ради васпитног карања (προς παιδείαν) рода нашег.
13. Јер и то што безбожници нису (од Бога) за дуго времена допуштени, него брзо подлежу казнама, то je велики знак доброчинства (Божијег).
14. Јер није као са другим народима - да Дуготрпећи Господ чека да достигну до пунине грехова па да их казни - да је тако пресудио и са нама да буде,[6]
15. Да не би, остављајући нас да дођемо до краја грехова, онда нас кажњавао.[7]
16. Јер, никада (Господ) не удаљује милост (Своју) од нас, већ кажњавајући невољама, не напушта народ Свој.[8]
17. Но, ово вам је речено ради подсећања, па се брзо враћамо на даље приповедање.
18. Неки Елеазар, један од првих књижевника, муж већ зашао у дубоке године и по изгледу лица диван, би присиљаван да отвори уста и једе свињско месо.
19. Он пак, изабирајући славну смрт већма него живот с мрскошћу, пошто испљува (месо), добровољно приђе мучилишту (επί το τύμπανον),
20. На начин на који приличи да приступа]у они који су готови да (све) поднесу због одбијања јеђења недозвољенога, макар и по цени љубави према животу.
21. А они који су били надлежни за безаконе гозбе (прављене) од утроба жртава, због од давних времена познавања овога мужа, узеше га насамо и мољаху га да, доневши месо које му је дозвољено да једе и припремивши га сам, да се претвара као да једе од меса од жртава наређеног од цара,
22. Да би, учинивши то, избавио се од смрти, те да би, због старог пријатељства према њима, задобио човекољубље.
23. А он доневши диван закључак (λογισμόν), достојан узраста и узвишене старости, стечен од славне седине и врлинског од детињства владања, боље рећи од светог и богоданог Законодавства (θεοκτίστου νομοθεσίας), одговори следеће, говорећи тако да буде брзо послан у ад:
24. "Није достојно нашег узраста да се претварамо, да не би многи млади сматрали Елеазара деведесетогодишњака да је прешао на туђинштину;
25. Па они, због мог глумљења и због кратког и тренутног живота, преваре се због мене, те стекнем омражену и прљаву старост.
26. Јер, ако се за сада и избавим од људске казне, но руку Пантократора не могу ни жив ни мртав избећи.
27. Зато, јуначки сада променувши животом, показаћу се достојним старости.
28. A младићима ћу оставити племенити пример да добровољно и храбро умиру за часне и свете Законе (Божије)." И то рекавши, отиде право на мучилиште (επι το τύμ - πανό ν).[9]
29. Они пак који малопре имађаху према њему наклоност, променише je у непријатељство, зато што, како они сматраху, напред казане речи беху лудило (άπόνοιαν = безумље).
30. А он, имајући у мукама да сконча, уздахну и рече: "Господу Који има свето знање, јавно je да ja, могући се ослободити од смрти, мучен подносим тешке болове по телу, но душом радосно ово трпим, страха ради Његовога".[10]
31. И он, дакле, променувши животом на овај начин, не остави само младима него и многима од народа (τον έθνους = нације) своју смрт као пример племенитости и спомен врлине.

2 Мак. 6,1-11: Овај детаљан опис оскврњења Храма и насилног укидања Закона и увођења јелинског идолопоклонства налази се, нешто краћи, и у 1 Мак. 1, 43-64, са извесним разликама. Цар je, по 1 Мак. 1, 51, поставио надзорнике да спроводе и контролишу испуњење његовог декрета о забрани Јудејске вере и обичаја. Овде у ст. 1 тај надзорник је "неки старац Атињанин", вероватио неки од пријатеља Антиоха Епифана с којим се дружио док je био у Атини, човек са вероватно личним утицајем на цареву склоност ка јелинском култу. То je био неки Антиохов "комесар за верска питања" из неког Це-Ка, задужен да "ликвидира Цркву" и "верску затуцаност" Израиљаца пред "Новим Поретком" - ондашњим паганским, потоњим комунистичким, данашњим клинтоиовским! -Антиох Епифан je, изгледа, посветио Храм у Јерусалиму Зевсу Никифору (= Победнику), какав je био и храм Зевсов у Граду Олимпији (на Пелопонезу), а исти цар je о своме трошку дао да се заврши храм Олимпија Зевса (Ολυμπίου Διός) у Атини (можда онај чији стубови и данас стоје у Атини између Акропоља и Запиона). Можда је поменути Атињанин био неки Зевсов жрец из Атине, но у сваком случају он стоји у вези са идолопоклоничком наклоношћу Антиоховом према Зевсу, jep je Антиох увео култ Зевсов и у Дура-Еуропос, у Скитопољу у Галилеји и другде. Зевсу je цар посветио и храм на гори Гаризину у Самарији, али Зевсу Гостопримцу, можда зато што су Самарјани били гостопримљиви! - Самарјани су, наиме, ту посвету свог храма Зевсу и сами тражили, како пише Јосиф Флавије (Старине XII, 257-264). - Грчки текст има: ετύγχαναν (= као што су били, или имали обичај гостопримства), но неки критичари исправљају ту реч у ένετύγχανον, што би значило да су Самарјани сами молили цара да тако назове Зевсов храм, jep je Зевс, по Хомеру, био заштитник странаца и путника, дакле, заштитник гостију. Ако јe наш писац као Јудејац признао, тј. цитирао гостопримство као особину Самарјана, a Јудејци и Самарјани нису се ни тада, ни пре у време Немије, ни после у време Христово, трпели мећусобно, онда je то за дивљеље. Можда ипак Христова прича о милостивом Самарјанину (Лк. 10,30-37) сведочи о гостопримству Самарјанаца, што наравне не брише сва она отуђења и пакости тога народа према правом Израиљу. - У даљем тексту, ст. 4-6 описан је црним бојама сав религиозни и етички неморал јелинског паганизма и њихових култних баханалија. (У ст. 4 израз με θ' εταίρων може бити и мушког рода, што би, с обзиром да се даље посебно помињу жене, могло значите да je ту чињен и грех хомосексуализма, иначе јавно присутан у античко време, а и данас јавно на Западу). Заиста је тешко било у ово време о(п)стати као човек прави Јудејац! Kao код нас Срба у време комунизма бити прави Србин (а и данас није много боље под неокомунистима)! - Празновање сваког 25. у месецу рођендана цара Антиоха IV Епифана, засведочено и у старим епиграфима, није био јединствен случај код царева јелинистичког и, после, римског периода. После приношења жртава за цара, организоване су заједничке гозбе на којима су јели нутрину и остале делове меса принетих жртава, и то се звало σπλαγχνισμός и σπλαγχνίζειν. - Опис Дионизијских празника-процесија у част Баха, бога вина и опијања, овде je дат кратко и јасно. Многобожачки писац Плутарх касније je оптуживао Јевреје да je њихово празновање Сјеница бивало у част Бахуса, вероватно због коришћења разног воћа и пића и ношења гранчица. Насупрот њему, историчар Тацит пориче сличност тих празновања и чак исмева јеврејско празновање као мизерно (код F.-M. Abel, стр. 363). - У ст. 8 сви грчки рукописи (осим 1) имају: Πτολεμαίου = Птолемеја (в. 8, 8), док многи коментатори сматрају да треба читати Πτολεμαέων = Птолемејаца, тј. Птолемеићана, житеља града Птолемаиде, који су веома мрзели Јевреје (1 Мак. 5, 15 и 12, 48), па су сада покренули цара да исте антијудејске мере наметања паганизма буду предузете и по другим градовима где живе Јевреји.

2 Мак. 6,10-11: Ова два стиха слична су 1 Мак. 1,60-61 и 2,32-38. Јосиф Флавије (Стар. XII, 256) пише да су дечицу "вешали о вратове својих разапињаних родитеља", дакле: гонитељи Јелини су разапињали побожне Јевреје!

2 Мак. 6,12-17: Наш писац овде предупређује своје читаоце да се не депримирају кад буду даље читали о мучењу због вере побожног старца Елеазара и Седморо Браће са Мајком. Он ту развија, или понавља, исту мисао коју износи и књига Прем. Соломонове (гл. 11. и 12; ср. и Ап. Павла у Посл. Јеврејима 12, 1-12): о благодетима Божијег педагошког, очинског карања које је знак доброчинства Божијег (он не каже: знак љубави, као што ћe рећи Ап. Павле и Достојевски), поуздан доказ да Господ није напустио народ Свој. У житију Св. Андрије Јуродивог има овај пример: једна побожна жена хришћанка у Цариграду ишла je улицом града и кукала наглас: како jy je Бог оставио! На питање једног свештеника: зашто тако говори, кад Бог не оставља никога? она je одговорила: Зато што ме већ неколико месеци не кажњава! - Ово високо верско и морално богомислије нашег писца има свој пуни ослонац у читавој библијској историји спасења народа Божијег, како старозаветној (1 Mojс. 15,16; Дан. 8,23; Ис. 54,7; Јудит. 11,10), тако и новозаветној (Мт. 23,32 и 1 Сол. 2,16). Наиме, Бог не пушта Израиљ, стари и нови, да дуго греше, него их брзо кажњава, да не би, као код незнабожаца, остављени да умножавају своје грехе, тиме умножили и казне за исте. Цела свештена историја, забележена у Св. Писму, потврђује истину да je Бог у Својој милости и човекољубљу неуморан и неодступан (= нераскајљив - Рм. 11,29).

2 Мак. 6, 18: Овде имамо први мартирологиј у историји. Опис страдања Елеазаровог нашироко даје писац 4 Макавејске, гл. 5-7. Ориген је такође пренео одломак из 2 и 4 Мак. у своме Протрептику (= Подстицају) за мучеништво (PG И, 590 и даље; в. и новије издање у Атини, 1956. г., ΒΕΠΕΣ 9,36-67). О мучеништву ових Св. Мученика говорио je и Св. Григорије Богослов (чију Похвалу Макавејцима доносимо у целини, у Прилогу на крају овог издања). - Елеазар је био учитељ или тумач Закона: номо(ди)даскалос. У 4 Мак. се каже да je био свештеник (5, 4) или чак првосвештеник (7, 11-12). Примораван да узме учешћа у трпези идола, тј. да ј еде свињско месо (забрањено Законом: 3 Mojс. 11,7) од свиње принете на жртву, он je то енергично одбио. Како су му месо били угурали у уста, он га je испљувао. Затим je одбио да лицемерно одглуми превару, као да je jeo неко друго месо уместо свињског, те да се тако спасе, што су му били понудили неки његови ранији познаници, садашњи ренегати од Јудаизма и поклоници јелинског паганизма. Тако je постао позитиван пример вере и врлине за младе Јудејце. (Кад би у наше време омладина Српска имала такве примере од старијих, као што их je имала у вековима док се и код Срба поштовала и јунаштвом, чојством и мучеништвом одстојавала вера и образ). - У ст. 19. и ст. 28. израз τυμπανον значи: место или направа за батинање до усмрћења. Ми смо превели са мучилиште. Св. Ап. Павле у Посл. Јеврејима, гл. 11, говорећи о моћи вере и страдањима за веру, спомиње, по свему судећи, и ове наше Мученике Макавејског доба, Елеазара и Седам Браће, јер у ст. 35. каже: "неки бејаху мукама уморени (έτνμπανίσθησαν) не приставши на избављење да би добили боље васкрсење" (превод Св. Синода). Грчки израз овде έτνμπανίσθησαν, словенски превод даје као: "избијени бише" (Вук Караџић: "бише побијени") и то је највернији превод грчких израза τύμπανον (2 Мак. 6, 19 и 28) и τυμπανίζεται (Јевр. 11, 35). Јер стари грчки граматичар Исихије Александринац (5. век) у свом Лексикону овако тумачи те речи: "Тимпанон (= бубањ) је неко дрво (= пањ или дрвено тамбуре) на којем батинају (= ударају као по бубњу), а глагол тимпанизете значи: јако ударати (штапом, батином)". Дакле, Елеазар je добровольно пошао на дрвено тамбуре или постоље, и био батинама испребијан до смрти, како се то види у ст. 30. Није познато да je пеки верни праведник у Старом Завету тако пострадао па је највероватније да je Ап. Павле у Јевр. 11,35 имао у виду њега и седморо браћe Мученика (који. се у хришћанској традицији зову Св. Мученици Макавеји), и убројао их у онај "велики облак Мученика=сведока" (Јевр. 12, 1) којима на челу стоји Архимученик Исус - "Начелник и Савршитељ вере" (Јевр. 12, 2). Каква част за Елеазара и семочислену Браћу и Мајку њихову! Због овога их је Хришћанска Црква преузела као своје прослављене чланове попут Патријараха, Пророка и Праведника Старог Завета. - Старац Елеазар, угледни 90-огодишњак и један од првих међу грађанима Јерусалима, као човек вере, попут праоца његовог и свих верних Аврама, не презире живот као дар Божији али га и не цени толико да би учинио пешто недостојно Животодавца Бога, "чија je милост, по Псалмима, боља од свих живота" (Пс. 62/63, 3). То се види и у ст. 20. и 25-27, а нарочито то сведоче његове речи: да je човек и жив и мртав увек у рукама Пантократора (ст. 26). То ћe још снажније рећи Св. Апостол Павле: "Ако живимо, ако умиремо, Господњи смо" (Рм. 14, 8). А слично je у наше дане говорио и писао, и лично сведочио, више пута Патријарх Српски Павле: "Боље je и мртав човек него жив нечовек, jep човек и мртав, није мртав пред Богом Живим. Пред Њим je мртав само нечовек и док хода и гази по овој земљи" (Задужбине Косова, предговор).

1. 1. Мак. 1,54
2. 3. Мојс. 10, 10
3. Јез. 22,26
4. 1. Мак. 1, 60-61
5. 1. Мак. 2,32-38
6. Дан 8, 23; 1. Сол. 2,16
7. 1. Мојс. 15,16
8. Ис. 54,7
9. Јевр.12, 35
10. Ис. 26,17; Приче. 10,29