Књига Друга. Глава VII
Страдање првих Шесторо правоверне Браће и на крају Најмлађег Седмог и Мајке. Њихова вера у васкрсење и живот вечни.

1. А догоди се да бише ухваћени и Седморо Браће са Majком и, приморавани од цара да једу недозвољено (Законом) свињско месо, беху ударани шибама и говеђим жилама.
2. А један од њих, узевши реч испред осталих, рече овако: "Шта желиш да питаш и дознаш од нас? Јер смо готови пре да умремо него ли да преступимо отачке Законе."
3. А цар, разјаривши се, заповеди да се ужаре тигањи и котлови.
4. А кад ови бише ужарени, одмах нареди да ономе што je први испред њих говорио одсеку језик и да га скалпирају (περισκυθίσαντες - скину кожу с главе), и одсеку удове, наочиглед остале Браће и Мајке.
5. Када пак он постаде сасвим непокретан (због обезуђења), заповеди да га још дишућег приведу ватри и да га у (великом) тигању прже. Док се задуго дизаше дим из тигања, Браћа се са Мајком подстицаху да храбро скончају, говорећи овако:
6. "Господ Бог гледа одозго и истински се смиловао над нама, као што рече Мојсије у песми у којој сведочаше пред лицем народа, говорећи: И смиловаће се на слуге Своје."[1]
7. И пошто Први (Брат) промени животом на тај начин, вођаху Другога на изругивање, и одравши му с главе кожу са косом, питаху: "Хоћеш ли јести пре но што ти казнимо (= измрцваримо) тело по удовима?"[2]
8. А он одговори отачким jeзиком и рече: "Не!" Зато и он прими даље мучење, као и први (Брат).
9. Бивши у последњем даху, рече: "Ти, проклетниче, одузимаш нам садашњи живот; а Цар света, кад умремо за Његове Законе, васкрснуће нас у вечно оживљење (άναβίωσιν = васкрсење) живота".[3]
10. После њега Трећи (Брат) би изругиван, и кад му затражише језик, одмах га исплази, и руке смело испружи,
11. И храбро рече: "С неба сам ове (удове) стекао, и за Његове Законе презирем их и од Њега очекујем да их поново добијем".
12. Чак се и сам цар и они с њиме задивише души овога младића, како болове низашта не сматраше.
13. А кад и он промени животом, и Четвртога тако исто мучише мучитељи.
14. И дошавши до кончине, овако рече: "Боље је (човеку) да се од људи престави, очекујући од Бога наду да ћe бити васкрснут (άναστήσεσθαι) од Њега Али теби (царе), васкрсење у живот неће бити."[4]
15. Затим надаље и Петог (Брата) приведоше и мучише.
16. А он погледавши у цара, рече: "Имајући власт међу људима, будући смртан, чиниш што хођеш. Но немој сматрати да je род (γένος) наш од Бога напуштен.
17. А ти чекај и гледај Његову велику моћ, како ће тебе и твоје семе (= потомство) казнити."
18. А после њега доведоше Шестога, и имајући умрети, рече: "Немој се (царе), залуд варати, јер ми за себе ово страдамо сагрешивши своме Богу, и то (страдање) постаде достојно чуђења.[5]
19. А ти немој мислити да ћеш бити невин, покушавши да се против Бога бориш (θεόμαχεΐν)"
20. А Мајка, веома достојна дивљења и доброг спомена, која гледаше да умиру Седам Синова у времену једнога дана, подношаше то великодушно, ради наде на Господа.
21. И свакога од њих она сокољаше отачким језиком, испуњена племенитим уверењем и женску мисао крепећи мушком срчаношћу, говораше њима:
22. "Не знам како се јависте у мојој утроби, нити вам ја даровах дух и живот, нити свакоме од вас ја распоредих основни састав (στοιχέιωσιν).
23. Зато, Творац света, Који je створио постање човека и пронашао постанак свега, Он ћe вам опет вратити и дух и живот са милошћу, пошто сада не штедите себе ради Његових Закона."[6]
24. А Антиох (Епифан), сматрајући да га презиру и подозревајући да га језик (јеврејски) вређа, пошто остаде још Најмлађи (Брат), подстицаше (га) не само речима, него и заклетвом увераваше да ћe га учинити богатим и срећним ако напусти отачке [Законе], и да ћe га имати за пријатеља, и дати важне службе (Положаje).
25. Но пошто Младић ни мало не обраћаше пажњу, цар позва Мајку и подстицаше je да она буде саветник дечаку ради спасења.
26. Пошто je он много подстицао, она прихвати да убеди сина.
27. Сагнувши се над њим и исмејавши бруталног тиранина, овако рече отачким језиком: "Сине, смилуј се на ме која сам те девет месеци носила у утроби и дојила те три године, и одгајила те и подигла до овог узраста и храном снабдевала.
28. Преклињем те, чедо, да погледаш на небо и на земљу, и видећи све што je у њима, да познаш да je то све Бог створио из небића (ουκ: εξ όντων), и да род људски тако постаје.[7]
29. Немој се уплашити овога џелата, него будући достојан Браће, прихвати смрт, да те у милости (Божијој) са Браћом твојом добијемо."
30. Док она још говораше, Младић рече (џелатима): "Шта чекате? Нећу послушати наредбу цареву, него ћу послушати заповест Закона датога оцима нашим преко Мојсија.
31. Ти пак, поставши проналазач сваког зла Јеврејима, нећеш избећи из руку Божијих.
32. А ми због грехова својих страдамо.
33. А ако се, ради укора и васпитног карања (παιδείας), Господ Живи (о ζών) закратко разгњевио на нас, Он ћe се опет измирити са слугама војим.[8]
34. А ти, о безбожниче и од свих људи најпокваренији, немој се узалуд надимати, хвастајући се несигурним надама, дижући руку на небеске слуге [Његове].
35. Јер још ниси суд Сведржитеља Свевидца Бога избегао.[9]
36. Јер наша Браћа сада, подневши краткотрајни бол, падоше под вечни живот под Заветом Божијим, а ти ћеш судом Божијим поднети праведне казне гордости.
37. Ja пак, као Браћа моја, и тело и душу дајем за отачке Законе, призивајући Бога да брзо буде милостив (мојем) Народу (τω εθνεϊ), а ти, кроз муке и казне, да признаш да je Он Једини Бог,
38. А на мени и Браћи мојој да се заустави гњев Сведржитеља, који je праведно наведен на сав род (γένος) наш."
39. А цар разјаривши се, заповеди да овога муче љуће од Браће, јер огорчено подношаше због (његовог) подсмевања.
40. И овај, дакле, чист промени животом, потпуно се уздајући у Господа.
41. А последња после Синова сконча Мајка.
42. Толико, дакле, изнесмо о (присиљавању) јеђења утроба (жртава) и превеликим мукама (Седам Браће).

2 Мак. 7,1-19: Овде je описано мученичко страдање прве шесторице од седморо Браће. Дајући претходно име првог мученика за веру, старца Елеазара, наш писац не доноси овде имена седам Браће и Мајке. То не чини ни 4 Макавејска, осим што у њеном латинском преводу стоји име мајке: Соломона, док сиријско-грчки хроничар из Антиохије Јован Малалас (5. век по Хр.) доноси име њено: Асмунит, a средњевековни јеврејски писац Бен Горион (10. век) назива је: Ана. Грчки Синаксар Цариградске Цркве (из 10. века) доноси ова имена: мајка Соломонис (= Соломонија), браћа: Авив, Антоније, Гурије, Елеазар, Евсевонас, Самонас и Маркел. (Грчком Синаксару следује и о. Јустин Поповић у: Житија Севших за 1. август). - Број седам je свети библијски број, па ћe писац 4 Макавејске (14, 7) ускликнути: "О свесвештена седмице сагласне Браће!" и даље ће их упоредити са седам дана Божијег библијског стварања света, а Св. Кипријан Картагенски ћe их упоредити са "7 светих тајни, са 7 духова Божијих, са 7 анћела који су пред лицем Божијим, са 7 свећа на светилнику, са 7 кандила Апокалипсиса, са 7 стубова храма Премудрости код Соломона, са 7 анћела седам Цркава Откривења" (Ad. Fortun. 11). Код Пророка Јеремије (15, 9) мајка која je родила седморо деце јесте Сион, символ Израшьа и старозаветне и новозаветне Цркве. - Бројни су коментатори и критичари поставили питање: да ли је овај опис овако бруталног мучења Елеазара и 7 Младића Јеврејских био стварни догађај, или je то само "литерарни манир" јеврејских "хагада" или хришћанских "хагиографија"? Ево шта о томе пише један од објективнијих тумача Макавејских књига, овде више пута цитирани француски доминиканац F.-M. Abel (Les livres des Maccabees, 371): "Извести на сцену самог владара као судију и мучитеља да би он био директно умешан у страдање жртава, то je једно од општих места код свих хагиографија намењених да задовоље осећање освете према неправди и дивљења према хероју-страдалнику, који не очекује друго него да му се проста душа читаоца диви. Требало би знати да ли сва она придавана од стране књига које описују страдање мученика грчким царевима и римским императорима садистичка бруталност, одговара ономе што нам историја открива о карактеру тих владара. Ништа пак мање није истина да су у време устанка који је избио у Јудеји под Антиохом Епифаном, многи Јевреји умрли за своја верска убеђења (1 Мак. 1,57-62; Дан. И, 33-35); и да су употреблена сва средства да се придобије или принуди елита (Јудејска) и преко ње народне масе и да се приведу свим оним грађанским и верским обичајима и навикама које се зову Јелинизам; и такође, да су извршиоци царских воља, подржавани од ватрених партизана Јелинизма произашлих из Јудаизма, често имали окрутне руке и бруталне инстинкте. Такође је истинито да људи који су платили својим животом своју приврженост Закону, да су у својим задњим тренуцима били подржани надом у једно непропадљиво добро, чија радост претпоставља један други живот (на то указује и Данило: 12 гл.)." - Ове последње речи наведеног коментатора xoћe да укажу на оно што је снажно присутно у читавом овом 7. поглављу, а то је: јака вера ових Мученика, и наравно, самог писца 2 Макавејске, у васкрсење из мртвих, као што се јасно види у ст. 9,11,14,23,29 и 36. - Што се пак тиче првих речи у наведеном цитату, иако је Абел у њима доста суздржан, ми бисмо приметили следеће: Опис страдања угледног јеврејског Старца и честитих Седам Младића у гл. 6-7 ове 2 Макавејске суздржан је, једноставан, кратак и јасан, што се не може рећи за опширан и често литерарно-беседнички исконструисан опис истих страдања истих Мученика у 4 Макавејској (гл. 5-12). А што се тиче "карактера владара" јелинистичког и римског доба, треба рећи да се не треба много обзирати на неке античке, и нешто бројније историчаре новијег доба (узмимо, рецимо, писца најновије Ιστορία του Ελληνικού έθνους, Εκδοτική Αθηνών, Атина 1874, τ. 5, стр. 146-150, странице писао Ем. Микројанакис, или писца једне од најновијих Histoire d'Israel, Christiane Saulnier-a, изд. Cerf, Paris 1985, стр. 125-132), који покушавају да докажу да Антиох IV Епифан није био прогонитељ Јеврејске вере и побожних Јудејаца ревнитеља Закона, као што то, по њима, нису били ни други јелинистички цареви и после њих римски императори, него je то само плод "литерарног жанра" хагиографија, тј. просто речено: хиперболичне измишљотине побожних Јевреја и потом побожних хришћана! По нама, то je као кад би неко у наше време устврдио да Кемал Ататурк није вршио геноцид над хришћанима Јерменима и Грцима у Турској у I Светском рату, или да Хитлер, Павелић, Стаљин и Броз нису прогонили Православље и верне Јевреје и Србе, или, да додамо и то, као кад би неко, после нешто година, порицао да je амерички председник Клинтон бомбардовао Србе у БиХ из чисте пизме, него да су то "измислили" Срби, jep, забога, Клинтон је био "мирољубив и миротворан" владар, па је коначно он, уз Слободана Милошевића, "даровао мир" Босни и Херцеговини! Лицемерно je и демонско зло, као код Турака и Хрвата, не признати злочин геноцида над невинима. Али, шта ћемо кад је тако чинио и први убица у историји човечанства - Каин! - Треба погледати само, на пример, оно што смо већ навели у напомени уз 2 Мак. 5,15-16, или оно у историјском Уводу о Антиоховом гоњењу Јевреја, па видети како су 1 и 2 Макавејска књига историјски документи прве врете (као и ранохришћански мартирологији о страдању Св. Поликарпа у Смирни или о страдању Лионских Мученика из 2. века). За сваки случај, навешћемо овде и још један доказ о Антиоховом гоњењу, који иначе историчари и критичари не оспоравају. Наиме, кад су суседни Јеврејима Самарјани видели гоњење Јевреја и јеврејске вере од стране Антиоха Епифана (тј. није увек он то лично чинио, али јесу његове слуге = државни и партиски органи, као рецимо, данас Клинтонова CIA или Милошевића полиција), онда су хитно послали изасланике и написали апел "Цару Антиоху Богу Епифану", молећи да њих не гони као Јевреје, jep, веле, они нису њихови сродници него су они "Сидонићани (тј. Хананејци) у Сихему", те да не празнују суботу као Јевреји, те да њихов храм на гори Гаризину није посвећен Богу Јехови, него je "анониман", па моле Антиоха да га он посвети Зевсу; па на крају додају, лицемерно и прејадно: "Ти сада прогониш Јудеје како и приличи њиховој покварености! Али твоји царски управитељи, мислећи по сродности да и ми (Самарјани) чинимо као и они, обухватају и нас истим са њима кривицама... Молимо те, као добротвора и спаситеља, да заповедиш да нас Аполоније меридарх и Никанор царски намесник ничим не узнемирују и не приписују нама кривице Јудејаца. Тако ћемо бити ослобођени, и слободно се предати својим делима (= пословима и обредима) и теби ћемо чинити веће доприносе (у новцу)." (Јосиф Флавије, Стар, XII, 257-261). На то им је Антиох одговорио (166. год. пре Христа) писмом Никанору и Аполонију: да Самарјани немају удела у "злоделима Јудејаца" (тј. у обичајима њихове вере и Закона, због којих "злодела" су и прогоњени), него се држе "јелинских обичаја", па их зато ослобађа сваке кривице и не треба их прогонити (Јосиф Флавије, Стар. XII, 262-263). - Паметноме је ово довољно.

2 Мак. 7, 4: Херодот у својој Историји (IV, 64) описује како су Скити скалпирали непријатеље (попут америчких Индијанаца), па je израз περισκιθίζειν ушао у грчки кини дијалект. - Интересантно је овде тумачење Оригеново (О Муч., 23., ВЕΠΕΣ, 9, 35-67): "Први Брат, назван προήγορος први је доживео одсецање језика; затим je поднео скалпирање главе... као неко друго обрезање за Божији Закон, сматрајући да тиме испуљава смисао Божијег Завета."

2 Мак. 7,17: Потомство Антиохово прошло је овако: син му и наследник цар Антиох V Евпатор погубљен je (l Мак. 7, 4), а другом сину (ванбрачном) цару Александру Валасу, кога су Jeвреји сматрали законитим сином, одсекао je главу Арапин Завдил (1 Мак. 11,17).

2 Мак. 7,16-19: Ови стихови садрже библијску мисао: примање страдања из руку Божијих као спасоносних јер очишћујућux од греха. И још: власт било код владара, иако му je од Бога допуштена, не сме га обманути да заборави да је смртан, и владар не сме мислити да, и кад је извесно провиденцијални орган Божијег карања ради исправљања, да je он сам тиме невин и ослобођен од својих грехова и кривица. (Садашњи председник Србије мисли да, пошто је "изабран већински од народа" - а то што је себи изборе наместио и што Србија још није имала праве демократске изборе, он као комуниста себи не поставља таква неугодна питања - он једноставно мисли да му je парод "женина прћија" па може с њим да ради шта xoћe и како xoћe).

2 Мак. 7, 20-29: Наш писац описује укратко чесну Мајку честитих Младића Страдалника и у кратким потезима оцртава њен лик, попут Св. Ане, мајке Пророка Самуила (1 Сам. 1,5-28 и 2,1-10). Писац 4 Мак. посвећује њој читава четири поглавља (14,11-18, 22). У ст. 22-23 изнета je укратко библијска вера ове Мајке, и писца: да je Бог преко родитеља непосредни творац сваког новог људског бића, као што je то засведочено и у Јов 10,10; Пс. 139,13-16; Пропов. 11, 5. Речима "распоредих основни састав" (στοιχείωσιν ... διερύθμισά) указује се на мембратуру новообликованог људског тела у утроби мајке. Ова херојска Мајка, за коју вели Св. Јован Златоуст (у Беседи на Макавеje, PG 50, 620) да "иако je била философ (тј. философски je подносила страдање деце), ипак je била и мајка" (ср. и Ориген, ibid. § 27), испољава јасну веру у васкрсење мртвих, као што чине данас поједине наше Српске мајке Херцеговке, испраћајући синове, пале за веру и слободу Српску, јуначки и пуне вере у Бога Живога да ћe своје синове опет видети. - У ст. 24. грчки израз τα πάτρια (у 2. падежу) значи све од отаца и праотаца наслећене обичаје, законе, предања, но ми смо додали: законе (из Венец. кодекса и лат. превода) ради јасноће, јер српски придев отачки није тако јак као грчки придев са чланом. - Израз "дојила три године" у ст. 27. вероватно је алузија на 1 Сам. 1, 24: кад је Ана мајка Самуилова довела са синчићем трогодишње теле да га принесе на жртву Богу. Иначе je код Јевреја бивало случајева трогодишњег дојења (ср. 2 Mojс. 2, 9-10). - Ст. 28. јасно посведочује библијско схватање: да je Бог створио свет из небића: ουκ εξ όντων (1 Mojс. l, 1; Прем. Сол. 1,14; Јерем. 4, 23; Јевр. 11, 3), и да није предпостојала (преегзистирала) никаква материја ни форма, ни време, ни простор, него je Бог Својим творачким актом позвао све, и небо и земљу и све што je у њима, из небића у биће (Пс. 145/6, 6; Дап. 14,15; Рим. 4, 17). Смисао је мајчиних речи у ст. 28 и 29: Ако јe Бог све из небића створио, Он може све и понова створити тако да је јачи од смрти и васкрсењем из мртвих Он дарује нови живот.

2 Мак. 7, 32-38: Овде се донекле понављају исте мисли изнете напред у 2 Мак. 1,5 и 2,18 о Божијем педагошком карању Изабраног народа ради очишћења од грехова (ср. и даље 8, 29). - Текст у ст. 34. има три варијанте: 1) "дижући руку на небеске слуге" (παΐδας = децу); 2) "дижући руку на слуге (δούλους) Његове" и 3) комбинује прве две варијанте: "на слуге (δούλους) Његове дижући руку". Прва варијанта je засведочена најстаријим и најбољим рукописима, али се за другу претпоставља да je била првобитна, пре 3. века по Христу, кад су са ње превоћени латински и други преводи, а сачувана je и у неким малобројним рукописима. Разлика je 1. и 2. верзије у употреби грчке речи παΐδας и δούλους, у употреби придева ουράνιους = небеске само у 1. верзији a присвојне заменице αΰτοΰ - Његове само у 2. верзији. Иначе, основна мисао текста је потпуно истоветна. - У ст. 36, који je по синтаксичком сплету речи чудно сложен, изражена је јака вера у вечни живот, који je Бог Својим Заветом са праоцима обећао. - У свим овим стиховима од 31-38 јако je присутно правично људско осећање о потреби суда Божијег над злом и потреби казне за зло, чиме се испољава здрав библијски дух осећања вечне правде, толико ослабио код људи нашег млаког и нељудског времена, као и код оних људи који се не боре против зла греха и уопште сваког зла и сваке неправде и нечовештва. Овде најмлађи Брат, ваљда и најневинији, изражава најсмелије долазак Божије казне непријатељу и не може му се приписати мржња и освета (како су готови да исте припишу слугама Божијим сви они млаки и млитави грехољупци, непокајани злољупци, који зло одобравају и злу повлађују, они које није заболела ниједна неправда невино страдајућих). - На крају, после својих седам Синова пострадала je и витешка Majка, каквих смо и ми Срби имали у време усташког геноцида над православном децом Божијом Српскога рода.

1. 5. Мојс. 32,36; Пс. 135,14.
2. Јевр. 11,36
3. Јн. 5,29
4. Дан. 12, 2; Ис. 26,19
5. Дан.3,17-18
6. 1.Мојс. 2,4-7
7. Пс. 145/6, 6; Д.Ап. 14,15
8. 2. Мак.1,5; 8,29
9. 3. Мак.2,21; Јевр.10,31