Књига Друга. Глава VIII
Почетак ратовања Јуде Макавејца. Великаши и војска царева спремају напад, а Јуда храбра своју војску. Победа над Никаноровом војском и над Тимотејем и Арапима преко Јордана.

1. Јуда пак Макавеј и они с њиме, улазећи тајно у села позиваху сроднике, и узимајући оне који остадоше (верни) у Јудаизму, сабраше шест хиљада (људи).
2. И призиваху Господа да погледа на гажен од свих Народ (λαόν) и да се смилује на Храм оскрнављен од безбожних људи;
3. И да се смилује на уништавани Град, који имађаше бити срушем до земље, и да Услиши (глас) све крви која вапи к Њему;[1]
4. И да се опомене и безаконог погубљења безгрешне деце (των άναμαρτύτων νηπίων), и свих хуљења која бивају на Име Његово, и да то зло омрзне (μισοπονηρήσαί).
5. Стекавши пак војну силу (εν συστήματι), Макавеј већ noстаде неподношљив (= непобедив) незнабошцима, јер се гњев Божији на милост окрену.
6. Наступајући изненада на градове и села паљаше их, и заузимајући важна (стратешка) места, поражаваше не малобројне непријатеље.
7. А нарочито je за такве нападе користио ноћи. И проношаше се глас о његовом јунаштву свуда.[2]
8. Видећи пак Филип да овај муж (Јуда) мало по мало напредоваше, и да све чешће напредује у успесима (εν  ταΐς  εύημερίαις), написа (писмо) Птолемеју, војном заповеднику Целесирије и Феникије, да дође у помоћ царевим стварима.[3]
9. А он, одмах изабравши Никанора, сина Патроклова, једнога од првих пријатеља (царевих), посла га и под њим не мање од двадесет хиљада (људи) од свих народа (παμφύλων έθνη), да сав род Јудејаца уништи. А препоручи му и Горгију, човека стратега (= војсковођу) и искуснога у ратним подухватима.[4]
10. А Никанор је (већ) рачунао да царев дуг Римљанима, који je био две хиљаде таланата, исплати заробљавањем (и продајом) Јудејаца.
11. Зато одмах посла у приморске градове да позивају на куповину тела Јудејаца (= заробљеника), обећавајући да ћe за таланат давати деведесет тела, не очекујући да ћe на њега убрзо доћи суд Сведржитеља.
12. A Јуди (Макавеју) дође вест о Никаноровом наступању, и он пренесе својима долазак војске.
13. Они који беху плашљиви и који сумњаху у Божију правду, побегоше и одоше у друго место.
14. А други продаваху све што им беше преостало, и заједно мољаху Господа да избави oнe који од безбожнога Никанора беху продани joш пре сукоба,
15. Ако и не ради њих, а оно ради Завета датих оцима њиховим и због призивања на себе часног и величанственог Имена Његовог.[5]
16. А Макавеј, сабравши оне око себе на број шест хиљада (људи), сокољаше их да се не уплаше непријатеља, нити да се боје великог мноштва незнабожаца који неправедно дођоше на њих, него да се храбро боре;
17. Гледајући на безаконо нанету од њих увреду Светоме Месту и муке нанете поруганом Граду, а уз то joш и укидање праотачког начина живљења (προγονικής πολιτείας).
18. "Јер они се, рече (Јуда), надају на оружје и дрскост, а ми се уздамо у Свемоћнога Бога, Који може и оне који долазе на нас и сав свет једним мигом оборити".
19. Набрајајући им joш и помоћи (Божије) указане прецима, и помоћ против Сенахерима, како погибе сто осамдесет пет хиљада (људи). [6]
20. И (помоћ) у Вавилонији кад би борба с Галатима, како свих који дођоше за борбу беше осам хиљада (Јевреја), са четири хиљаде Македонаца, па Македонци западоше у безизлаз, (како тада) осам хиљада људи порази сто двадесет хиљада (Галата) због добијене с Неба помоћи, и корист велику задобише.
21. Учинивши их тиме смелима и готовима да умру за Законе и Отаџбину, (Јуда) раздели војску на четири дела.
22. А постави и браћу своју за старешине сваког дела (војске): Симона и Јосипа и Јонатана, ставивши под (команду) свакога хиљаду и петсто (људи);
23. A још и Елеазара (постави), па прочитавши (им) Свету Књигу и давши (војсци) поклич: Божија помоћ! - сам он предводећи прву чету - сукоби се с Никанором.
24. A будући да им Сведржитељ би помоћник (συμμάχου) у борби, побише преко девет хиљада непријатеља, и ранише и осакатише већи део Никанорове војске, и све натераше у бекство.
25. А и новце оних који беху дошли ради куповине (робља) узеше. И гонећи их довољно (далеко), повратише се, јер их и час (сунчева заласка) сустиже.
26. Јер беше уочи суботе, због чега нису наставили да их гоне дуго.
27. И пошто од њих покупише оружје и сакупише плен од непријатеља, празноваху суботу, изобилно благосиљајући и исповедајући (= хвалећи) Господа Који их je спасао у овај дан, поставивши почетак милости њима.
28. А по суботи, поделите од плена (свима) изгнаницима (= избеглицама) и удовицама и сирочади, а остатак они и деца (њихова) поделише.
29. Кад то учинише и сатворише заједничку молитву, мољаху Милостивога Господа да се до краја измири (εις τέλος καθαλλαγήναί) са слугама Својим. [7]
30. И ударивши на војску Тимотеја и Вакхида, погубише преко двадесет хиљада њих, и сасвим загосподарише високим утврђењима; а многи плен разделише једнако међу собом и прогнаницима и сирочади и удовицама, и такође и старцима.
31. Пошто од њих сакупише оружје и пажљиво све сабраше у погодна места, остали плен донесоше у Јерусалим.
32. А начелника племена (= филарха) који беше с Тимотејем убише, човека веома безбожна, који је Јудејцима много несреће нанео.
33. И празнујући победу у Отаџбини, спалише спалитеље светих врата (Храма), Калистена [и неке друге], који беше побегао у једну кућицу, те (тако) прими плату достојну безбожности (своје).
34. А триклети Никанор, који je ради продаје (заробљених) Јудејаца хиљаду трговаца довео,
35. Господњом помоћу посрамљен од оних које je он сматрао за ништавне, скинувши почасну одећу, побеже сам издвојен, неким међупутем (= међуземљиштем) као роб бегунац и дође у Антиохију, успевши више него срећно, док му је (сва) војска пропала.
36. И он који беше узео на се да одужи дуг Римљанима од (продатих) заробљеника у Јерусалиму, објави (свима) да Јудејци имају Поборника (ύπέρμαχον) [Бога] и да су зато Јудејци нерањиви што следују Законе које je Он дао.

2 Мак. 8,1-7: Овде се наш писац надовезује на оно што je у 5, 27 рекао кратко о Јуди Макавеју, како се он повукао у пустињу, а сада описује како је Јуда стекао велики број присталица и бораца. У каквом је тада стању био Град Јерусалим говори нам 1 Мак. 1, 33 и 2, 7. Крв невино побијене дечице у Св. Граду вапије Богу као Авељева (l Mojс. 4,10; Јевр. 12,24). Хуљења на Име Божије јесте све оно што je учињено, и што траје, са постављањем "мрзости запушћења", тј. Зевсовог идола на Жртвеник Јахвеа - Бога Живог и Истинитог (1 Мак. 1,4; 2 Мак. 6, 2). - Јуда Макавеј са јаком војном бригадом од 6 000 ратника постиже успехе, које наш писац с правом карактерише као Преокрет гњева Божијег на милост према Своме народу. (Исто посведочава и ст. 27: кад је Јуда победно Никанора и његову војску). (Шта би на овакав библијски став рекли разноразни београдски и други дефетисти и издајице борбе браће Срба преко Дрине за правду и слободу, попут Милошевића, Драшковића и разних других безкичмењака и безкарактера несрпских). Рат јесте страхота, али по Св. Писму и Св. Оцима: "бољи je похвални рат него мир који одваја од Бога Истинога".

2 Мак. 8, 8-17: Пред нама су изложени догађаји који су описани у 1 Мак. 3,38 до 4,25, али на нешто другачији начин. - Филип Фригијац је намесник-комесар царев у Јерусалиму (в. напред 5,22). Он позива стратега Целесирије од 171. године Птолемеја (в. 4,45 и иста личност у 10,12) у помоћ, a овај ангажује Никанора, царевог "првог пријатеља", тј. блиског сарадника, и Горгију, вођу Цареве војске. - У ст. 10. реч je о дуговима jош царевог оца Антиоха III Римском Сенату, према потписаном понижавајућем акту примирја у Апамеји 188. год. Taj дуг je смањио његов старији брат Селевк IV Филопатор, али је преостало још доста дуга за отплату Риму, па je Антиох IV Епифан и за то грабио паре из Јерусалима и гдегод је другде могао. За њега каже историчар Поливије да је "опљачкао већину светих места". (Ова унапред продаја Јудејаца за паре личи по нечему на Клинтонову продају оружја муслиманима у Босни (и не само у Босни) да би они њиме убијали Србе, а он тиме поправљао своје америчке финансије). - У ст. 17. израз "праотачка политија" означава читав предањски живот народа: веру и обичаје, начин понашања и владања, дакле и режим, тј. уређење народног живота. Насупрот томе Антиох Епифан је покушао да Јеврејима наметне грчку паганску политију, као да су Јевреји требали престати бити оно што jecy и постати многобожачки Грци. Сви тоталитарни системи од тада до данас, преко Рима и Стамбола, до Европе и Америке, xoћe од свих људи и свих народа да направе своје клиширане и обезличене полтроне, своје "слике и прилике" по мери својих "стандарда".

2 Мак. 8,18-20: Јуда Макавеј je велики ратник и витешки јунак, али још више је човек јаке и живе вере у Бога Живога и Моћнога. При томе он није човек горд и дрзак. Као Срби што су некада говорили: "Бој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце у јунака" и такође: "Бог и cpeћa јуначка"! Зато у ст. 18. Јуда изражава ту своју смерност пред Богом Свемоћним, као што је српски војвода Мишић говорио да je: "само Бог донео Победу'' Србима на Сувобору. Јуда даље, као и у 1 Мак. 7, 41, наводи примере велике Божије помоћи у победи над далеко бројнијим непријатељима: први пример je из 2 Цар. 19, 35, а други из борбе Јевреја на страни наклоњенога им цара Селевкијског Антиоха III Великог, године 221. пре Христа, кад су их напали најамници из Галатије који су ратовали на страни побуњенога сатрапа Молона у Мидији-Персији, па се селевкијска војска, названа овде Македонцима (јер су то били земљаци и наследници Александра Македонског), нашла у неком окружењу, те су Јевреји притрчали у помоћ и победили Галате и ослободили грчку војску. (Постоји мишљење да je такав догађај био раније, у време Антиоха I Сотира - 281-261. год. - када је тај цар, уз помоћ јеврејских војника, угушивао побуну Галаћана у Малој Азији).

2 Мак. 8,30-33: Ова 4 стиха су убачена овде (или су накнадно упали) без правог реда. Они прекидају казивање о поразу Никаноровом, које казивање се наставља од ст. 34. Можда je то учинио сам епитомист историје Јасона Киринејца, или неки преписивач најранијег рукописа, али ћe пре бити да je наш писац то учинио намерно, jep он не пише хронику, него окупља око своје основне теме oнe догађаје који су мећусобно сродни (овде су то две сличне победе и два плена). Сходно 1 Мак. (4, 26-35), која има бољи метод и тачнију хронологију излагања, очекивало би се овде излагање о првом походу Лисија на Јерусалим, које писац 2 Мак. описује тек у гл. 11. чиме тај догаћај пребацује после очишћења Храма, а он се десио пре тога. Овај пак одломак, ст. 30-33 (описан кратко у 1 Мак. 5, 6-8 и 37-44) спадао би у 10. главу 2 Мак. (ст. 10-38) где се описује борба Јуде Макавејца са суседима, тј. после очишћења Храма (што издаје и ст. 31, кад они доносе плен у Јерусалим, што значи да je он већ у рукама Јуде, дакле, тај је догађај после очишћења Храма). - Овде споменути Вакхид се у 1 Мак. појављује доста касније (гл. 7. и 9), тек под царем Димитријем I (162-150. г.), тј. после смрти цара Антиоха Епифана (коју смрт ћe 2 Мак. описати тек даље у 9. глави). - Тимотеј je био генерал у Трансјорданији, са седиштем у тврћави Јазеру, који je имао подршку већег броја наоружаних Арапа (1 Мак. 5,6 и 8 и 37-44), чији je филарх = поглавица био велики злочинац према Јудејцима. Текст у ст. 33. има разночтенија: иако je овде реч о више спалитеља, у свим старијим рукописима стоји само: Калистена (вероватно неки вођа зликовац из царске партије јелиниста идолопоклоника), а тек у Лукијановој рецензији (поч. 4. века) додаје се: "и неке друге", што даље опет изискује множину: "који беху побегли ... те примите плату..." - Иначе, спаљивање монументалног улазног портала у Храм Јерусалимски било je за време безбожног Јасона архијереја (1, 8). - Споменута на почетку ст. 33. Отаџбина јесте Јерусалим, Свети Град свих правоверних Израиљаца и потом свих православних Хришћана. Кад je патријарх Пећки Арсеније Чарнојевић дошао са Србљима у крајеве у Аустрији говорио је тамошњим Латинима-римокатолицима, којима је Рим центар свега па и вере, да смо ми Срби: Јерусалимске вере (а пре тога je исти патријарх ишао као поклоник у Јерусалим). Апостол Павле пише свим Јудејцима-Хришћанима да je наша вечна отапбина "Гора Сион, Град Бога Живога, Јерусалим Небески ... свечани Сабор, Црква првородних записаних на Небесима ... Бог Судија свију и Исус Новозаветни" (Јевр. 12,22-24). Додајмо још и то, значајно за нас Србе: да je Св. Кнезу Лазару пред Косовски бој донета књига заветна "од Светиње од Јерусалима".

2 Мак. 8,34-36: Контраст и парадокс који наш писац истине у овим стиховима врло је успешан и литерарно и духовно. Никанор je понижен од, по њему, ништака Јудејаца, јер je Бог био њихов Поборник, што je и он сам, дошао у Антиохију као прерушени роб бегунац, признао. Био је, несрећник, сав срећан што je своју кожу спасао, мада му је сва војска пропала. Неки каснији рукописи и латински превод (па и словенски и руски превод за њима) уместо "успевши више него срећно", пошто им се то чинило чудним, ставили су: "веома много нерасположен". Исти тако у ст. 36, Лукијанова рецензија, и неки потоњи рукописи, додали су реч: Бога као појашњење уз Поборника. - Да ли је поражени Никанор, признавши непобедивост Јудејаца, додао да je то "зато што они следују (= поштују) Законе" које им je Бог дао, или je то додао сам наш писац, није толико битно, али је битно да то наш писац наглашава. Јер верност Богу и Божијим Законима гаранција су сваког трајног успеха и неодољивости, и коначне непобедивости, оног народа који с Богом одстојава себе и свој по Богу идентитет у свету и историји.

1. l Mojс. 4,10; Jeвp.l2,24
2. 1. Мак. 3,8-9
3. 1. Мак. 3,38-39
4. 1. Мак. 3, 35
5. Прем. Сол. 18,22; 1. Мак. 7,37
6. 2. Цар. 19,35; 1. Мак. 7,41
7. 2. Мак. 1,5; 7,33