Књига Друга. Глава IX
Цар Антиох Епифан у Персији, болест и последњи дани, његово полуиокајање, и писмо Јудејима о сину му наследнику. Смрт Епифанова.

1. А у оно време деси се да се Антиох (IV Епифан) врати посрамљен из Персијских крајева.[1]
2. Jep беше ушао у такозвани Персепољ и покушао да опљачка (тамошњи) Храм и заузме град. Због тога мноштва (народа) скочише за оружје те (цареви војници) бише одбијени; и би тако да побеђени од мештана Антиох би принуђен на срамни повратак.
3. А када беше код Екбатана, дознаде за догађаје с Никанором и оне око Тимотеја.[2]
4. И надут гњевом сматраше да против Јудејаца треба да окрене и оно зло које му учинише они који га најурише (из Персије), те зато нареди возачу својих борних кола да непрекидно јури напред и убрзава путовање, мада га je суд (Божији) с неба пратио. Jep надмено рече овако: "Чим дођем тамо, учинићу Јерусалим гробљем (πολυάνδριον) Јудејаца".[3]
5. Но Свевидећи Господ Бог Израиљев порази га неизлечивом и невидљивом раном. Јер тек што изговори ту реч, захвати га неподношљиви бол утробе и горке унутрашње муке;
6. (И) сасвим праведно (снађе то) онога који je многим и нечувеним несрећама мучио утробе других.
7. Но он не одступаше од надмености, но се још више испуњаваше гордошћу, дишући огњем гњева на Јудејце и заповедајући да се путовање убрза. А деси се да и паде из кола која јурише пребрзо, а пао је тако несрећно да је ишчашио све удове тела.
8. И (тако) онај који je до малопре, због надљудске гордости, сматрао да може заповедати морским валовима и кантаром измерити висине гора, паднувши на земљу беше ношен на носилима, јавно свима (тако) показујући силу Божију.
9. Тако и из тела безбожнога (цара) излажаху црви, и још живоме у боловима и мукама отпадаше месо, а од смрада његовог сав војни логор беше захваћен гађењем од трулежи.[4]
10. И онога који до малопре сматраше да ће дотаћи небеске звезде, нико не могаше носити због неподношљиве тежине смрада.[5]
11. Тек тада, код скршеног и пониженог (цара) поче да пада велика гордост и он да долази у спознање, погађан божанском казном свакога часа боловима.
12. И не могући да поднесе сопствени смрад, рече овако: "Право je Богу покоравати се, и будући смртан не мислити да си раван Богу".
13. А зарицаше се нечастивац Господару (свих), Који га још није помиловао, говорећи овако:
14. Свети Град - у који журећи да стигне хтеде да га сравни са земљом и учини га гробљем (πολυάνδριον) - да буде слободан!
15. А Јудејце - које сматраше да нису достојни ни погреба, него да заједно са одојчадима буду бачени грабљивим лешинарима и зверовима - да их све учини једнаким с Атињанима.[6]
16. А Свети Храм - који je раније опљачкао - да ћe га украсити најлепшим поклонима и да ћe све свештене сасуде многоструко узвратити, а трошкове потребне за жртве да ћe давати од својих прихода.
17. И уза (све) то: да ћe и сам постати Јудеј, и да ћe обићи свако насељено место јављајући силу Божију.
18. Но пошто ниоткуда не престајаху болови, јер на њега дође праведни суд Божији, изгубивши наду за своје стање, написа Јудејцима ниже потписано писмо у виду молбе са овим садржајем:
19. "Добрим Јудејцима, грађанима (царским), цар и војсковођа Антиох (IV Епифан) - да се много радују и здрави буду и добро чине!
20. Ако сте ви здрави и деца ваша, и ако су вам ствари по вољи, [узносим Богу највећу захвалност], имајући наду у Небо.
21. [Ja пак болестан лежим], памтим с љубављу ваше поштовање и наклоност, враћајући се из Персијских крајева, и павши у болеет која има невољу, сматрах за нужно да се побринем за општу безбедност свих.
22. Не очајавам за себе, него имам велику наду да ћу изаћи из ове болести.
23. A гледајући да je и отац мој (Антиох III Велики), у времена када креташе с војском у горње крајеве (= преко Еуфрата), одређиваше будућег наследника,
24. Да ако се нешто неочекивано деси, или пак ако буде јављено нешто лоше, грађани земље, знајући коме су остављене ствари (државне), да се не узнемиравају.
25. Уз то још, познајући околне владаре и оне што су суседи царству, који гледају на времена (погодна) и очекују шта ћe се догодити, одредио сам сина мога Антиоха за цара, којега сам, више пута одлазећи у горње сатрапије (= државне области), многима од вас остављао и препоручивао, написах му ово што следи ниже.
26. Молим вас, дакле, и тражим, да памтећи доброчинства општа и појединачна, сваки очува наклоност, коју имадосте према мени, и према сину моме.
27. Јер сам уверен да ћe и он благонаклоно и човекољубиво, следујући моју вољу, односити се према вама."[7]
28. Овај, дакле, убица људи и богохулник, доживевши најгоре, заврши живот на најгори начин, као што je друге осудио - у горама стране земље.
29. А тело му пренесе Филип, другар његов, који (опет), побојавши се Антиоховог сина, пребеже (цару) Птоломеју Филомитору у Египат.

2 Мак. 9,1-3: Наводећи у овој 9. глави како се збила смрт тиранина Антиоха IV Епифана наш писац жели да покаже да, после пораза Никанора, Тимотеја и Калистена, долази и смрт самога цара Тиранина, безбожног гонитеља побожних и Закону верних Јудејаца, како то кратко каже и 4 Мак. 18, 5: "Тиранин Антиох би кажњен и на земљи и по смрти мучи се". Писац 2 Мак. овде говори о уласку Антиоховом у главни град Персије Персеполис (који je одавно био разорен од Александра Македонског), док 1 Мак. 6, 1 је тачнија говорећи да je цар ушао у град Елимаиду. У 2. Посланици на почетку 2 Мак. 1,13-14, такође се говори, истина укратко, о смрти цара Епифана (в. тамо напомену). У ст. 3. стоји да је цару дошла поразна вест из Јудеје док je био у Екбатану, главном граду северне државе Мидије, док у 1 Мак. 6, 4 стоји да je цар већ био на путу ка нешто јужнијем Вавилону. Свеједно, историјска је чињеница да je Антиох IV на том свом путу посетио и Екбатан и 164. год., пред своју смрт, прогласио га за ϊραόπόλιςίΆ својим именом Епифанија.

2 Мак. 9,4-17: Опис демонског гњева цара Антиоха и паклене претње Јерусалиму и затим брзе казне Божије: стигла га je галопирајућа гангрена и црви су му из живог, усмрделог тела, испадали, као такође и касније у случају гордошћу надувеног Ирода Агрипе (Д. Ап. 12, 22-23). Опис болести и смрти Антиохове и његовог полупокајања-непокајања даје и 1 Мак. 6, 8-16 (в. напомену тамо). Овај овде у 2 Мак. опис Антиоховог закаснелог покајања, који у том свом "кајању" обећава да ћe, познавши Бога, прославити Га и чак, да ћe и сам постати Јудејац личи на Данилов опис болести и покајања вавилонског цара Навуходоносора (Дан. 4, 31-35 и 5, 21). Да ли је могуће да je Антиох, некада Епиманијакални гонитељ Јудејаца и Јерусалима, обећавао да ћe Јерусалимљане учинити самосталнима и слободнима као Атињане, и да ћe сам постати Јудејац, дакле, Јеврејин, са прихватањем Мојсијеве Торе све до обрезања!? По ономе што следи, због неискрености у раскајању, није му дошло ни исцељење, чак ни олакшање болести.

2 Мак. 9,18-29: Завршавајући казивање о закаснелом покајању цара Антиоха IV Епифана, наш писац (Јасон Киринејац или Епитомист) помало изненада доноси једно царево писмо Јудејцима, које се назива молбом, мада у самом писму нема никаквог мољења. Већина критичара и коментатора сматра ово писмо аутентичним, само што држе да писмо није упућено Јудејцима верним Закону, него: или Јеврејима јелинистима и то најпре онима у Антиохији, или je то циркуларно писмо свима граћанима у царству, а пре свега онима у престоници Антиохији (у ком случају израз: "Јудејцима" је каснији уметак, па би првобитни наслов био само: "Добрим грађанима"). - Што се тиче текста овог писма (у ст. 20. и 21. имамо текстуалне варијанте које смо ставили у угласте заграде, и ти уметци потичу од Лукијанове рецензије и неколико каснијих рукописа), садржај писма у себи не садржи оно што би се очекивало, после претходног опширнијег пишчевог увода, дакле: једну моралну нарацију, где би цар Јеврејима признао оно што je, у претходним стиховима, обећавао (што 1 Мак. 6,11-13, мада укратко, и доноси, али не даје никакво царево писмо). Писмо царево чак није "у виду молбе", и зато научници с правом закључују да га није написао, а цару само приписао, писац 2 Макавејске. Цар у писму спомиње свога оца Антиоха III како је, услед далеког и дужег одсуства на Истоку, себи већ назначио наследника (старијег сина Селевка IV Филопатора, који је постао регент 19. јула 188. год.). То чини сада и Антиох IV Епифан, јер зна "околне, суседне владаре", који би могли грабљиво насрнуто на Селевкијско царство (ст. 25), па свог младог сина Антиоха V Евпатора проглашава регентом (његово регенство, историјски познато, почело је још за живота Епифановог). Ту је, уосталом, био и претендент на престо Епифанов синовац Димитрије I, син Селевка IV Филопатора, који je из Рима дошао на власт после свега две године владавине дечака Антиоха V. - Наш писац, у ст. 28, враћа се на своје писање, које je наставак стиха 18, тако да царево писмо у ст. 1-27 остаје другог стила и садржаја. Стих 26. показује да je писмо заиста могло бити упућено Јудејцима јелинистима, царевим присталицама, "који су имали наклоност" према цару Епифану. - У ст. 28. писац погрешно мисли да источне сатрапије, преко Еуфрата, нису царева земља, него туђа, где je он умро. А умро je у брдовитом граду Таба, у земљи Паретакини (између Персије и Мидије). Стих 29. помиње Филипа, блиског и поверљивог човека Епифановог (1 Мак. 6, 14): да je он пренео царево тело у Антиохију, и да je после пребегао египатском цару Птоломеју VI Филомитору, што 1 Мак. 6, 55 и 63 индиректно потврђују (в. тамо напомену).

1. 1. Мак. 6,1-5
2. 1. Мак. 6,5
3. Јep. 19,6
4. Д.Ап. 12,23
5. Ис. 14,13
6. 3. Мак. 6,34
7. 3. Мак. 3,20