Књига Друга. Глава X
Ослобођење и очишћење Храма у Јерусалиму, обнова жртава, празник Ханука (25. кислева 164 год. пре Христа). Нови цар Евпатор и судбина слуге му Птолемеја. Макавеј војује на Идумејце u Против Тимотеја у Газари и побеђује.

1. A Макавеј и они с њиме, пошто Господ иђаше пред њима, заузеше (έκομίσαντο = повратише) Храм и Град (Јерусалим).[1]
2. А олтаре (идолске) по тргу, начињене од туђинаца, а тако исто и храмове (τεμένη) порушише.[2]
3. И Храм очистивши начинише други Жртвеник, и крешући камен о камен запалише ватру и узевши од њих ватру узнесоше жртву (Богу) после двогодишњег времена, и тамјан (= кадиони жртвеник) и свећњаке и (трпезу) хлебова предложена начинише.[3]
4. А када то учинише, паднувши потрбушке (επί κοιλίαν - на стомак) мољаху Господа да више не допадну таквих зала, него ако некад и сагреше, да их Он с кротошћу кара и не предаје их хулним и варварским народима (= незнабошцима).[4]
5. И у који дан Храм би оскрнављен од иноплеменика, догоди се да у исти дан буде и очишћење Храма: двадесет и петог истог месеца,[5] који je Хаселев.[6]
6. И са радошћу прослављаху осам дана на начин празника Сјеница, сећајући се како су пре кратког времена празник Сјеница у горама и пећинама попут звери проводили.[7]
7. Зато, носећи украшене штапове и лепе гранчице, а joш и палме, узношаху песме Ономе који je успешно омогућио (τω εύοδόσαντι = добро путеводио) да се очисти Место Његово.
8. А одредише (έδογμάτισαν) општом заповешћу и гласањем свему Јудејском народу: да сваке године празнује ове дане.[8]
9. Тако, дакле, би са смрћу Антиоха (IV) званог Епифана.
10. А сада ћемо изложити оно што je било (= историју) у време Евпатора Антиоха (V), који беше син оног безбожника, скраћујући (овде) настала од ратова зла.
11. Овај, дакле, преузевши царство постави над пословима (државним) неког Лисија, првог (πρώταρχον) војног заповедника Целесирије и Феникије.
12. Птолемеј пак, звани Макрон, беше први који држаше правду Јудејцима због учињене им (раније) неправде, и стараше се да се према њима односи мирољубиво.
13. Због тога беше оптужен од пријатеља (царевих) пред Евпатором (Антиохом V) и често називан издајником, зато што је напустио поверени му од Филомитора (цара Египатског) Кипар и прешао Антиоху (IV) Епифану, те не чинећи племениту част достојанству власти, отрова се и напусти живот.
14. А када Горгија постадe војни заповедник оних крајева, сакупи стране плаћенике и сваком приликом вођаше рат против Јудејаца.
15. A заједно с њиме и Идумејци, држећи значајна (војна) утврђења, узнемираваху Јудејце, и примајући оне који побегоше из Јерусалима, настојаху да подржавају рат.[9]
16. A људи око Макавејаца, учинивши молепствије и молећи Бога да им буде помоћник у борби (σύμμαχον), ударише на утврђења Идумејаца,
17. Са којима се храбро сударише и заузеше (њихова) места, и све који се на зидовима борише побеђиваху, и убијаху oнe који им допадаху руку, те побише не мање од двадесет хиљада (људи).
18. А када побеже (њих) не мање од девет хиљада у две добро утврђене куле, и имађаху све што требаше у случају опсаде,
19. Макавејац остави на кључним местима Симона и Јосифа и још Закхеја и довољан број његових људи ради опсаде ових (тврђава), и он се издвоји (на други положај).
20. Но они око Симона, полакомљени на новац, присташе на (понуђени) новац неких који беху у кулама, и примивши седамдесет хиљада драхми, пустише неке да изађу (из опсаде).
21. А када Макавеј би обавештен о том догађају, сабра народне вође и оптужи (их) да су за сребро продали браћу, пустивши (да побегну) они који ратоваху против њих.
22. И ове, пошто посташе издајници, поби, и одмах заузе те две куле.
23. Успевајући у свему са оружјем у рукама, погуби у двема тврђавама више од двадесет хиљада (људи).[10]
24. A Тимотеј, који раније беше побеђен од Јудејаца, сабравши многобројне стране снаге и сакупивши из Азије не мали број коњице, дође са оружјем да узме Јудеју.
25. A људи око Макавејца, кад се он приближи, окретоше се молитви Богу посувши главе пепелом и спасавши се костретом,[11]
26. И клекнувши на стену наспрам Жртвеника (код Храма), мољаху (Бога) да им буде милостив и да "непријатељује непријатељима њиховим и противникује противницима", као што Закон јасно говори.[12]
27. А кад дођоше са молитве, узеше оружје и изиђоше изван Града (Јерусалима) подалеко, па кад се приближише непријатељима, зayставише се насамо.
28. Тек што се појави јутро нападоше обе (војске), jeдни (= Јудејци) имајући залог успеха и победе, уз (своју) врлост, ослањање на Господа, а други (=многобошци) истакоше гњев за вођу својих борби.
29. Док биваше јака битка, појавише се противницима с неба пет сјајних мужева на коњима златних узда, који предвођаху Јудејце.[13]
30. Они узеше Макавејца између себе и покривајући га својим свеоружјем чуваху га неповредивог, а на противнике избациваху стреле и муње; због чега они, збуњени обневиделошћу, беху испуњени пометњом и погубљивани (од Јудеја).
31. Побијено би двадесет хиљада и петсто (људи), и шесто коњаника.
32. А сам Тимотеј побеже у утврђење звано Газара, јаку тврђаву, где беше војсковођа Хереј.
33. Људи око Макавејца с ревношћу држаху опкољену тврђаву четири дана.
34. А они унутра, надајући се на утврђеност места, прекомерно хуљаху и говораху недопустиве речи.
35. А када свиташе пети дан, двадесет младића Макавејевих, распаливши се гњевом због хула, навалише на зид мушки и с гњевом звери секоше когод им допадаше (руку).
36. А и други тако исто, успевши се за њима, затекавши изненађене оне унутра, потпаљиваху куле и распаливши ватре, живе спаљиваху богохулнике. Други пак развалише врата и (кроз њих) прихвативши осталу војску, заузеше град.
37. И Тимотеја, који беше скривен у некој јами (= цистерни), посекоше, и његовог брата Хереја и Аполофана.
38. А када то завршише, са химнама и похвалама благосиљаху Господа, Који je велико доброчинство учинио Израиљу и победу им даровао.

2 Мак. 10,1-9: Овде описани догађај ослобођења и очишћења Храма опширније je изложен у 1 Мак. 4, 36-61 (в. тамошње напомене). Иако је напред у 8, 31 и 33 наш писац говорио о Јерусалиму као ослобођеном граду, он то ослобођење описује тек сада (њему хронологија догађаја није толико битна као писцу-историчару 1 Мак.). Јуда Макавеј, с рушењем идола и паганских капишта поступа као побожни Јудејски цар Аса (2 Дневн. 14, 2-5). У ст. 3. лаконски кратко описано je очишћење Храма, подизање новог Жртвеника и добијање новог огња, који није још ништа туђе ни нечисто дотакао ни спаљивао (ср. 3 Mojс. 10, 1; 4 Mojс. 3,4). Израз "двогодишње време" у ствари je трогодишње, јер је прекид приношења жртава трајао три године: 145-148. год. Селевкијске (=167-164. год. пре Христа), али писац 2 Мак. сматра да je Антиох Епифан умро 148. г. Селевкијске (а не 149=164. год. пре Христа, као што је тачно), дакле, после освећења Храма. - Стих 4. је потресан својим садржајем: побожни библијски Јевреји се моле и душам и телом, свим бићем сво јим, као што и гласи 1. заповест љубави према Богу (5 Moje. 6, 4-5 = Мт. 22, 37). Они се моле, знајући да су као људи грешни и да ћe опет сагрешити, али моле да их Бог Сам суди и кажњава, да их не предаје у руке хулитељима паганима. То је класична библијска и црквена хришћанска молитва свих правоверних=православних: Суди ми Ти, Гопиоде! Не предај ме суду безаконика и неираведника!! (као цара Давида у 2 Сам. 24, 14) - О празновању празника Ханука=Обновљења (ст. 6-8), по угледу на празник Сукот=Сјеница, види Мак. 4, 52-59 и напомену тамо. - У ст. 7. уместо "узношаху химне (песме)" кодекс Александринус (4-5. век) и Лукијанова рецензија (4. век) имају: "благодараху (= узношаху благодарење)", али сви издавачи претпостављају оно прво читање као аутентичније. Разлика, наравно, није битна, јер оба израза значе исто. - За ст. 8. наводимо мишљење F.-M. Abel-a (стр. 409): "намера да се овај Јерусалимски празник (Ханука) наметне читавом јеврејском свету, која je овде (у ст. 9) очигледна, јесте један од покретачких принципа овог пропагандног дела (cet ouvrage de propagande)". Ако не схватимо пежоративно реч "пропаганда", онда је примедба умесна, jep 2 Мак. и почиње навођењем I и II Посланице, упућене у Египат, које управо говоре, и благо пропагирају, кад и како и зашто треба да се празнује празник Обновљења Храма (Ханука). Мећутим, треба рећи, ипак, да је упрошћење целе ствари такво редуковање 2 Макавејске, библијске књиге, уз l Макавејску толико битне за историју и духовност новијег, постегзилног Јудаизма. Бољу и потпунију оцену и процену ове драгоцене богонадахнуте књиге дала je хришћанска традиција Саборне Католичанске Цркве Истока и Запада.

2 Мак. 10,10-13: Одавде па надаље, нарочито у 13,19-26, види се да наш епитомист скраћује опширније 5-томно дело Јасона Киринејца. - Умирући Антиох IV Епифан оставив je за наследника дечака од 9 година (по Јевсевију Кесаријском: 12 година) Антиоха V, названог Евпатор "због очеве врлине" (!), који je, по Јосифу Флавију (Јуд. рат. I, 4), уз царство наследио и мржњу према Јудејцима. Команду над војском царском добио je Лисије, први стратег Целесирије, који писцу није непознат (као што се види у 11,1 и 35; ср. и 1 Мак. 3, 32 и 6,17). - Птолемеј, звани Макрон, споменут је раније, у 2 Мак. 4, 45: где je описан као кривац за убиство јудејских посланика из Јерусалима; и такође, у 6, 8: где je на његов подстицај наређена против Јудејаца у другим градовима примена наредбе о прогону јеврејске вере и обичаја; и на крају, у 8, 8: где је такође укључен у антијудејску, антимакавејску борбу. Наш писац га сада у ст. 12-13 описује са симпатијама и представља га као својеврсну жртву антисемитизма. Птолемеј је вероватно у међувремену променио свој став према Јудејцима, jep je и иначе био променљивог карактера: Као начелник Кипра под египатским царем Птоломејем VI Филомитором, напустио je овог и прешао селевкијском цару Антиоху IV Епифану, код кога je на двору брзо напредовао и изазвао завист код других, старијих на двору великаша. Таквих промена у грчком свету тога доба било је доста, тј. преласка из једног политичког табора и са једног царског двора на други, те Птолемеј није био једини. Његово пак огорчење због оптужби завршило се самоубиством - тровањем, такође честом појавом у античком свету. - Текст на крају ст. 13. има две варијанте, осим ове коју смо донели у нашем преводу (нимало лаком услед грчких омонимних нијанси) и која је засведочена старим рукописима, постоји и варијанта "textus-a receptus-a" (засведочена рукописом 96 и још неким), која је једноставнија: "не имајући угледну власт, из огорчења се отрова и напусти живот".

2 Мак. 10,14-38: Лисије, који je био врховни стратег Целесирије, поставио je за војне команданте Горгију у Цисјорданији и Тимотеја у Трансјорданији, да ратују против Јуде Макавејца. Њима се придруже и Идумејци и јудејске издајице и добеглице. Идумеја je: северно од Јудеје звана Акраватина, јужно пак звана велика Идумеја. Идумејци су имали бројна и јака утврђења. - Јуда Макавеј je војевао против ових крвних непријатеља Израиља. Покушај "ратних профитера" да приме новац при опсади (ст. 20-22), строги Макавејац, као Карађорђе код Срба у Првом устанку против Турака, одмах је кажњавао смртном казном издају народа. (Слично је кажњавао и Исус Навин: 7,19-25). Освојене две тврђаве припадале су Вејанитима (1 Мак. 5,4-5) у долини Ахор. - Број 20 хиљада побијених у ст. 17. и 23. и 31. je заокружен, избројан са оним у 8, 30. - Тимотеј је овде вероватно онај већ спомињани у 8, 30 и 32. Против велике, бројно далеко надмоћније војске Селевкијске, на челу са неколико војних команданата, релативно мала војска Макавејског "покрета отпора" војује и побећује благодарећи само Божијој помоћи преко Анђела с Неба и својим јуначким мишицама. Тако je и код Срба у борби са Турском царевином говорио народни песник: "Уздамо се у Бога Вишњега, и мишицу народа Српскога, да ћe нама бити у помоћи, да хришћански народ избавимо, благовјерне уздигнеме храме, оперемо нанешене сраме". Тако je и Јуда Макавеј са својим верним устаницима у одбрани вере и Закона и у ослобаћању Храма и народа само се Богу молио и Њега као Поборника призивао (ст. 16 и 26 и 28), па je тако и "успевао у свему са оружјем у рукама" (ст. 23), дакле: на првом месту "ослањање на Господа'', а онда и на "врлост своју" (ст. 28), тј. на веру у Бога и своје витешко јунаштво. Господ je с неба јавио Своју помоћ слањем Анћела: овде је ангелофанија као божанска епифанија, што је чест случај у 2 Мак. (в. 3, 24-26 и напомену). Овде се јављају 5 Анђела, можда зато што je било 5 браће Макавеја. (По једном јеврејском предању, записаном у Мидрашу, јављају се најчешће 5 праотаца: Аврам, Исак, Јаков, Мојсије и Арон). Касније (15,12-16) јавиће се Јуди Макавејцу с неба Пророк Јеремија и првосвештеник Онија. - Тврћава Газара (или Гезер) је утврђени град у приморској равници, између Емауса и Лиде; тврђаву je 160. год. изградио Вакхид, а коначно je заузео тек Симон Макавејац 142. године (1 Мак. 14, 7). Наш писац, Јасон из Киринеје или епитомист, изгледа преносе тај велики успех на Јуду Макавејца, дакле, око 20 година раније, али то не чуди много, јер за њега хронологија није толико битна, колико други циљеви ове књиге (која, у том случају, није написана пре Симоновог доба: 143-134. год. пре Христа). Покушај да се уместо Газаре потражи име неког другог града, од стране извесних тумача, није успео. - Изгледа, ипак, да овај Тимотеј, који je овде убијен, није исти са оним војним командантом из Трансјорданије (1 Мак. 5, 11-13 и 34-40), који ћe се појавити и касније у 12, 2 и 18-25.

1. 1. Мак. 4,37
2. 2. Дневн. 14, 3-5
3. 1. Мак. 4, 36-54
4. 2. Сам. 24, 12
5. 14 децембра 16 г. пре Христа
6. 1. Мак. 4,54
7. 1. Мак. 4,56; 1. Мак. 5,27
8. 1. Мак. 4,59
9. 1. Мак. 5, 3-5
10. 1. Мак. 5,4-5
11. l. Mojс. 37, 34; l. Мак. 2,14
12. Јоил. 2, 17; 2. Мојс. 23,22
13. 2. Мак. 3,25-26; 3. Мак. 3,18