Књига Друга. Глава XI
Први напад Лисијев, опсада Ветсуре и пораз; Лисије склапа мир с Јудејима. Четири писма о томе.

1. А после врло мало времена, Лисије, царев намесник и сродник и заменик над (државним) пословима, тешко подносећи то што се догодило,[1]
2. Сабравши око осамдесет хиљада (пешадије) и сву коњицу, дође против Јудејаца, одлучивши да Град (Јерусалим) учини насеље Јелинима,
3. А Храм да опорезује сребром, као што су (опорезивани) други храмови незнабожаца, и да учини да се првосвештенство продаје сваке године;
4. Нимало не рачунајући на Божију моћ, гордећи се десетинама хиљада пешадије и хиљадама коњице и са осамдесет слонова.
5. Ушавши пак у Јудеју приближи се Ветсури, која je пустињско место, а од Јерусалима удаљено око пет схинија (σχοίνους = једека), и њу је притискивао.
6. А када дознаше људи око Макавејца да (Лисије) опкољава утврђења, с плачем и сузама заједно са народом мољаху Господа да пошаље Доброга Анђела ради спасења Израиљу.[2]
7. А сам Макавејац, узев први оружје, подстицаше друге да заједно с њиме уђу у опасност да помогну браћи својој, те заједно и с вољом јуришнуше.
8. Утом кад још беху код Jeрусалима, појави се испред њих као вођа коњаник у белој одори, машући златним свеоружјем.
9. А они сви благословите Милостивога Бога и охрабрише се душом, и беху готови да нападну не само људе, него и најдивљије звери и гвоздене зидове.
10. И напредоваху у бојном поретку имајући Саборца (σύμμαχον) с неба, јер им се Господ смилова.
11. Лавовски нападоше на непријатеље и побише их једанаест хиљада, a коњаника хиљаду и шесто, а све остале нагнаше у бекство.
12. Већина пак од њих рањени, наги се спасоше; и сам Лисије срамно бежећи, спасе се.
13. Међутим, не будући неразуман и расправљајући сам са собом о поразу који му се догодио, и схвативши да су Јудејци непобедиви, јер се на њиховој страни борио Свемогући Бог (του δυναμένου Θεοϋ = Бог Свесилни),
14. Посла изасланике и убеди их на измирење у свему што je праведно, jep ћe и цара убедити на обавезу да им буде пријатељ.
15. A Макавејац се сагласи у свему што је Лисије тражио бринући о (општој) користи. Све пак што Макавејац писмено предаде Лисију, цар je одобрио.
16. А беху написане од стране Лисија посланице Јудејима, које имађаху овај садржај: "Лисије, народу (τω πλήθει) Јудејском - да се радује!
17. Јован и Авесалом које ви посласте, пошто (нам) предадоше написану поруку (χρηματισμόν = званични акт), тражаху оно што je у њој написано.
18. Оно пак што требаше да се и цару поднесе, то сам (му) јасно изложио, и оно што je било прихватљиво, то je и одобрио.
19. Ако, дакле, одржите наклоност према стварима (државе), настојаћу и надаље да допринесем вашем добру.
20. А што се тиче овога и појединости, наредио сам вашима и мојима да са вама преговарају.
21. Будите здрави! Године сто четрдесет осме, двадесет четвртог Диоскоринтија (месеца)."[3]
22. А царева посланица садржаваше ово:
    "Цар Антиох (V Евпатор) брату Лисију - да се радује!
23. Када је отац наш прешао међу богове (=умро), хотећи да поданици царства буду спокојни и да се баве својим пословима,
24. Чувши за Јудејце да нису пристали на очеву намеру да пређу на јелинске обичаје, него више желе свој начин живљења (άγωγήν) и зато траже да им се дозволи оно што je по њиховом Закону;
25. Желећи, дакле, да и тај народ буде изван немира, одређујемо да им се Храм васпостави, и да живе (πολιτενεσθαί) по обичајима својих предака.
26. Добро ћеш, дакле, учинити ако им пошаљеш изасланике и пружиш им десницу (мира), да они, видећи нашу добру вољу, буду расположени и задовољно да живе (διαγίνωνται) по својим схватањима."
27. А царева посланица народу (Јудејском) беше оваква:
    "Цар Антиох (IV Епифан) скупштини старешина Јудеја и осталим Јудејцима - да се радују!
28. Ако сте здрави, биће како желимо, јер и ми смо здрави.
29. Обавестио нас је Менелај да хоћете да се вратите (својим кућама) и бавите се својим пословима.
30. Онима који се поврате до тридесетога Ксантика (месеца), даће се десница (= одобрења) и слобода кретања;
31. Да Јудејци употребљавају своја јела и своје Законе, као што су и раније, и нико од њих неће ни на који начин бити узнемираван због онога што су не знајући учинили.
32. А послах и Менелаја који ћe вас уверити (у ово).
33. Будите здрави! Године сто четрдесет осме, Ксантика петнаестога."[4]
34. А послаше и Римљани овима (Јудејцима) посланицу која гласи:
    "Коинт Мемиос [и] Тит Маниос, посланици (= легати) Римљана, народу (τω δήμω) Јудејском - да се радује!
35. За оно што је Лисије, сродник царев, дозволио вама, за то смо и ми сагласни.
36. За оно пак што је одлучио да изнесе пред цара, пошаљите одмах некога да се о томе договоримо, да бисмо изложили (цару) како вам приличи, јер ћемо ми доћи у Антиохију.
37. Зато пожурите и пошаљите неке, да бисмо и ми дознали којег сте мишљења.
38. Будите здрави.
39. Године сто четрдесет осме, Ксантика петнаестога."[5]

2 Мак. 11,1-12: Ови догађаји слични су онима описаним у 1 Мак. 4, 26-35. Jep сам Лисије, царев епитроп, тј. намесник као регент, и сродник (= титула положаја, а код Лисија и стварног сродства), сада предводи ову велику ратну кампању у време пре Макавејског ослобоћења и очишћења Храма (године 148. Селевкијске = 164. год. пре Христа). Наш писац je овде ставио овај ратни поход по смрти Антиоха IV, за време сина му Антиoxa V Евпатора, док то није случај у 1 Макавејској. Лисије je, иначе, био највиши државни функционер, најближи обојици царева. - Пошто je овај поход хронолошки претходио ослобођењу и очишћењу Храма, писац 2 Мак. сада наглашава да Лисије жели да јелинизује=паганизује град Јерусалим, док за Храм, о коме је већ говорио да je у рукама Макавејаца (гл. 10, 18), он сада говори само о Лисијевој намери новог опорезивања Храма, те да се положај првосвештеника продаје сваке године (како je био обичај у многим грчким идолопоклоничким храмовима; нешто слично су увели и турски султани са бератима: сваки нови патријарх или владика плаћао je султану берат као "овлашћење за рад", и то исто сваки пут изнова кад je долазио на власт нови султан). - Ветсура је тврђава у Јудејској пустињи, 28 км. јужно од Јерусалима на путу за Хеврон, према идумејској граници. Према томе, не може бити растојање "око 5 стадија" како стоји у највећем броју рукописа (док у некима стоји 50 или чак: 10 хиљада стадија!) и у већини критичких издања (Rahlfs. etc.). Само у Александријском рукопису стоји 5 σχοίνους, тј. 5 схинија (једека, чворова), а то je мера позната у Египту, Персији, па и у старој Грчкој. Jeдна схинија je 30 стадија a једна стадија je 925 метара. Тако долазимо до приближно 28 км. растојања, а то je отприлике оно што дају и Јевсевије Кесаријски и Јероним: 20 миља римских.

2 Мак. 11,6-10: Добри Анђео је онај Божији Небески Посланик који се често појављивао у мукотрпној историји Изабраног народа: Исусу Навину пред Јерихоном (5,13-15), побожном цару Језекији пред Сенахеримом (2 Цар. 19, 35), Пророку Данилу и Тројици Младића у опасностима у Вавилону (Дан. 3,25-28 и 6, 22) и овде и нешто касније (2 Мак. 15, 22-23), Јуди Макавејцу пред Лисијем и Никанором. То су они Анђели Божији, по Апостолу Павлу: "службени духови који су послани на службу онима који ћe наследити спасење" (Јевр. l, 14). А сви они заједно весници су и пратиоци Анђела Великог Савета (Ис. 9, 5), Месије Христа Спаситеља, који иако Вечни Син Божији, узео je на Себе служење спасењу рода људског и свега света, a анђели Његови из љубави према Њему служе нашем личном и свенародном спасењу. - У јуначком смирењу и побожном ратовању Макавејаца и њихових сабораца има тако много и тако често месијанске наде и есхатолошке носталгије, нарочито у овој нашој 2 Макавејској. Ево где су и од кога учили Св. Немања и Св. Кнез Лазар и Св. Деспот Стефан и Карађорђе и војвода Мишић, кад су уочи пресудних битака молитвом призивали Бога и Божије Свеце у помоћ, па тако у време Српског устанка за слободу "небом Свеци сташе војевати". - Јуда је пошао из Јерусалима у помоћ опкољеној браћи Јудејцима у Ветсуру, и тек што беху изашли из Јерусалима појави се пред њима Небески Ратник под свеоружјем, који је ишао с њима као саборац!

2 Мак. 11,12-15: Поражен од изабраних бораца Божијих, бораца за правду и веру, за слободу и Закон, Лисије сам тражи примирје с Јудејцима. (По 1 Мак. 4,35: Лисије се после овог пораза враћа у Антиохију и смишља нови напад на Јудеју! Према 1 Мак. после ове победе Јуда Макавеј одлучује да ослободи и обнови Храм и Жртвеник, што је писац 2 Мак. преместио напред (10, 1-8), стављајући тај догађај одмах после смрти тиранина Антиоха Епифана). О овом миру, који је Јуда прихватио сведоче и 4 писма која писац у наставку (16-38) доноси.

2 Мак. 11,16-21: Прво писмо је Лисијево Јудејцима. Посланици Јуде Макавеја су вероватно његов брат Јован и извесни Авесалом, којега су синови били верни саборци Макавејеви (1 Мак. 11, 70 и 13, И). Према хронологији, цар коме Лисије подноси на одобрење захтеве из едмемоара (χρηματισμός) Макавејевог, треба да је Антиох IV, са којим он ваљда одржава везе иако je у то време био у Персији и Мидији. По 2 Мак. то би требао бити дечак Антиох V, којему Лисије није имао много разлога да подноси захтеве на одобрење. - Писмо je написано 148. год. Селевкијске = 164. год. пре Христа. Чудан je назив месеца Διός-Κορινθίου = "Зевса Коринтског"! који се налази у Александр. кодексу a није познат ни као назив ни који je то месец. Могуће су варијанте: Διοσκύρου или Διοσκορίδου(рукопис латинског превода), што су била Критска имена. Постоји и друга претпоставка назива месеца: /4гоу (Јосиф Флавије, Стар. I. 60) или Δύστρου (Товија, 2,12). По некима би месец Диоскоринтиј или Диоскорос могао бити убачени (додатни) месец између месеца Дистра и Ксантика (следећа 3. и 4. писмо писана су месеца Ксантика), jep je пролеће године 164. пре Христа имало један додавани месец (Dictionnaire des Antiquites... I, 829).

2 Мак. 11,22-26: Друго писмо упућује цар Лисију, и оно би између ових 4 писама требало бити последње, jep je написано после смрти Антиоха IV и писао га је несумњиво млади цар Антиох V Евпатор који спомиње очев "прелазак међу богове" што је израз паганског култа апотеозе царева јелинских и касније кесара римских. Ово писмо је као нека "повеља о помиловању" Јудејаца у моменту кад млади цар преузима царство. Можда га je на то подстакао Лисије, да би придобио Јевреје, предвиђајући понашање Филипа (в. 1 Мак. 6,14-17) и бојећи се Египатког цара. Писмо је уствари званично признање онога што je Јуда Макавејац већ био остварио: повратак Храма у руке Јудејцима и васпостављање слободног култа по Мојсијевом Закону. Писмо je, по већини тумача, писано 149. год. Селевкијске = 163. год. пре Христа. - Као што ћe читаоци и сами запазити, ми смо у ст. 24. и 25. превели скоро истоветно две различите грчке речи: άγωγήν (која значи: понашање, владање у смислу одгоја) и πολιτεύεσθαι (које значи: грађанско живљење и понашање, владање у смислу: управљати се по изв. режиму). Требало би, свакако, још радити на усавршавању овог нашег пионирског превода.

2 Мак. 11,27-33: Tpeћe писмо je Антиоха IV Епифана Јудејцима. Вероватно посредовањем царевог улизице, злог првосвештеника Менелаја, који и доноси ово писмо (ст. 32), цар Епифан овим писмом даје Јудејцима неку врсту путне дозволе за одлазак из Јерусалима својим кућама у унутрашњост Јудеје (ст. 29), а то je у време кад празнују Пасху (која пада у овде споменутом месецу Ксантику = јевр. Нисану), што се види и по врло кратком датом року (од 15-30. Ксантика - ст. 33. и 30). Такође се овим писмом даје дозвола Јеврејима да једу своја јела и следују своје законе. - Израз на крају ст. 31: "што су учинили из незнања" може се односити на "побуњенике" Макавејце којима се овим обезвређује борба и руши ауторитет. Трик, макар био и царски, није успео. (Нажалост, код многих данашњих Срба, стари комунистички трикови неокомуниста социјалиста о заваравању народа, још увек успевају. Уосталом, мало је владара и политичара у свету који се не баве сличним демагошким триковима).

2 Мак. 11, 34-38: Ово je четврто писмо упућено од Римљана Јеврејима. Његово би место логично било одмах после првог писма, јер говори о Лисијевом писму Јудејцима. - Од два римска посланика, први, Мемиос, није иначе познат. Други, Маниос, у Венецијанском рукопису зове се Ерниос, што je вероватно грешка, уместо Сергиос, па je то свакако Manius Sergius, познат по Поливију (Ист. 31,9,6), као члан римске мисије на Истоку 165-164. год. пре Христа. - Писмо je по грч. рукописима писано кад и претходно (а по некима то значи 15. октобра 148. год. Селевкијске), а ли пошто оно претпоставља већ написано Лисијево писмо, многи тумачи на основу рукописа латинског превода закључују да je писано кад и прво: 24. месеца Диоскорида, док Венецијански грчки кодекс има "Ксантика петнаестога Диоскорида", што je опет забуна. Сигурно je да је римско писмо написано после Лисијевог и да вероватно у оригиналу није стајао датум, као и на писму (2) Антиоха V Евпатора. Ово римско писмо, заједно са претходна 3, чини једине дипломатске документе у 2 Мак. (за разлику од 1 Мак. која их има далеко више). Оно доказује да је Селевкијско царство попустило у својој бруталној политици прогона Јудаизма, остајући притом при свом суверенитет над Јудејом. Изгледа да je и несрећни првосвештеник Менелај тражио да се тим смирујућим мерама умири побуњени народ Јудејски. Критичари с правом примећују да наш писац, цитирајући ова четири писма са мирољубивим тоном, и сам ублажава своју оштрину, изражену у опису смрти Антиоха Епифана (у 9. глави).

1. 1. Мак. 4,28-35
2. 2. Мак. 15,22-23
3. 164 год. пpe. Христа
4. 15 априла, 164 год. пpe Христа
5. 164 год. пpe Христа